Светозар Марковић: У српском патријархалном друштву не беше никад ни проституције ни беде

“У српском патријархалном друштву не беше никад ни проституције ни пауперизма, у којима труле хиљадама људи на западу; у српском народу весеље се никад не претвара у пијанство, од чега болује раднички свет на западу, а љубав се никад не претвара у разврат. Породична веза и општинска узајамност оградила је сваку личност од крајњих друштвених болести, којима подлеже раденички свет на западу. Ова узајамност у целој општини огледа се у свакидшањем животу, као и у пољским радовима. Ако се коме роди дете у кући, носе му пријатељи и познаници “повојницу” – то је прва помоћ, коју пријатељска љубав у општини чини свом новом члану, ако се ко жени сватови обично донесу као “уздарје” све покућанство новом брачном пару. Тај се обичај био задржао до скора и по варошима. Ако је ко болестан доносе му “понуде”. У случају кад је глава породице или неки главни радник дуже болестан, родбина и комшије сматрају за дужност да кућној чељади помогну да посвршује све пољске радове; а у случају кад у нечијој кући остану самохрана сирочад, рођаци, кумови па и саме комшије узимљу их као своју децу. Ова узајамна помоћ свију и свакоме изумире, чим се раскину патријархални одношаји у друштву. Сам начин живљења у друштву, где је довршена “подела рада”, не дозвољава овако помагање, где се иште жртвовање времена и рада.”
Србија на истоку, Светозар Марковић