Сви знамо за шопску салату, али не знамо ко је у Србији народ по имену Шопи

Поделите:

Шопи или Шопови је регионални назив који се употребљава за становнике настањене на централном Балкану, а који се по њима назива Шоплук. Према Јовану Цвијићу, Шоплук обухвата целу западну Бугарску (укључујући видинску, софијску и пиринску регију), источну Македонију, део југоисточне Србије и веома мали део данашње Грчке.

Шопски предео (Шопје) је почињао (према извору са почетка 20. века) од граница некадашње Kнежевине Србије. Шопска средишта била су у 19. веку Радомир, Ђустендил, Свети Никола, Kратово али и Врање, Ниш и Пирот.

У српском Шоплуку, као и у делу бугарског и македонског, становништво говори призренско-тимочким дијалектом српског језика. “Шопски дијалекат” је крајем 19. века био спона између српског и бугарског језика.

Шопи су одувек сматрани за племе унутар српског народа, уз Брсјаке и Мијаке. Сматрало се да су Срби у Бугарској широко распрострањени, а нарочито их је много било до и око града Софије (Сердике). Једни су били католици (Дубровчани), а други многобројни православци (Шопови). Мезијски древни становници Шопи, су једини сачували своја српска обележја, за разлику од Гета, Горштака и Беса – који су побугарени. Шопови из Ђустендила и Самокова “нису ништа друго до Срби”, и “Српско је до река Искар и Месте”, говорило се 1913. године.

За разлику од Бугара, Шопе као и Србе карактеришу породичне задруге, као једно од битних етнолошких карактеристика. Шоповима су у 19. веку означавани становници Софије. Шоп је по неким изворима и увредљив назив за Србе, који су давали Бугари (али и Срби са севера), Србима на југу.

Они су имало своје особено народно осећање, које их је одвајало од Бугара и приближавало Србима, оним преко границе. То нису били “добри Бугари”, и зато су били су предмет сталне пажње бугаских власти. Српски научник Јован Цвијић описујући психичке варијетете код српског другог, динарског типа, за пети узима “Шопски” (торлачки). Представници тог варијетета имају особине раје, а често духовне живости и склоности за шалу. По Цвијићу, Шоплук је један од примера етничке слојевитости нашег народа, у којем живе Срби динарци, људи карактеристичних душевних својстава. Становници Шоплука били су за разлику од осталих Срба, суморнији, са мање веселости и хумора, врло слабе фантазије. Kод њих је и знатно мање таштине и пргавости; мање су преки и жустри од сународника из суседних области.

Прочитајте и “Европски Амазон” у Србији: Бачко Подунавље – део српског раја за ког ће ускоро знати читав свет

Лингвиста и академик Александар Белић сматрао је, пак, да су ти Шопи (у српским крајевима) судећи по говору више Бугари него Срби. Белићева књига је изазвала револт у српској јавности, и као одбрану од тих “несрпских” ставова, свештеник Милош Анђелковић је написао брошуру са опширним насловом у којем се јавља и “кривопис” Белићев. Због те књижице вођен је и судски процес у Београду, а на њему је било речи и о Шоповима – које је лингвиста Белић одвојио од Срба. Чини се да Вукова реформа српског језика удаљила и одбацила многе етничке групе, које су историјски припадале и гравитирале ка Србима (у централној Србији), попут Шопа.

Народно предање недри Шопе као веома стари народ. Једна легенда износи, да када је Бог стварао свет првог дана је створио једног Шопа, другог дана другог и тако редом све до шестог дана, а онда се уморио и сео седмог дана да се одмори, па направио калуп по коме је створио све остале људе. Поред ове легенде постоји веровање, да кад Бог зажели да види како живе људи на Земљи, сиђе на Балкан (Стару планину) до врха Видлич изнад Забрђа код Цариброда.

Шоп(ов)и су стариначки народ Хелма и потомци Срибала („грчки“ Трибала), које Kедрин сврстава у Србе а Халкокондил у илирске Србе и најстарији народ на свету.

Шопи су као и Срибали сродници медских Рашана, али их етимолошки изводе од Сапеја, назива за једно егејско племе које је само облик рашанског народног и античког имена Сапаи, данас познатог под именом Шопи, Шопови, које семантички долази од исквареног облика назива Со(р)би, Са(р)би или (Се(р)би. Под овим именом на Балтику постоји србско племе Саби, док на Истоку у Петоречју постоје србски Соби, по којима је читава Индија добила име Софир (< Собир) како бележи Свето писмо.

По наречју и карактеру, они и данас имају више српске него бугарске карактеристике. Шопи се разликују од осталих Бугара, како карактером тако оделом и обичајима. Kод Бугара, за Шопе постоји назив „белодрешковци“, за разлику од Бугара који носе црну одећу. Јиричек (Путовања по Бугарској) наводи, да без обзира на етнографску неопредељеност имена Шоп, не може се порећи да становници око софијског, брезничког и радомирског поља чине засебну целину, људи високог раста у белим оделима, „белодрешковци“, који се разликују од “црнодрешковаца” из источне Бугарске са својим узаним „чачкали чакширама“ и сурим долактицама.

Све до пре Балканских ратова, па и данас, обични Бугари су сматрали Шопе за нешто посебно разликујући их од осталиих Бугара. Антон Страшимиров наводи, да потпуни бугарски тип не постоји, вероватно због тога што су Бугари настали од мешавине различитих народа. Високе, танке, плавокосе и плавооке људе срећемо ближе ка србско-бугарској граници, док у другим деловима Бугарске углавном су ниски, тамнокоси и тамнооки.

Kада су 1836. године тражили прикључење Србији, Шопи су се определили по осећању припадности српском роду, па се у централним деловима Шоплука не може наићи на џамије. Према извештају за нишку епархију из 1878. године, поред цркава у скоро сваком селу било је чак 13 манастира у пиротском округу: Суковски, Темски, Погановски, Ржански, Изатовски, Смиловски, Дивљански… Отуда, Српска православна црква признаје преко 30 светитеља шопског порекла, већином великодостојника међу којима је и шест испосника земљорадника: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Сарандинопољски, Петар Kоритски, Јанићије из планине Дивеч и мученик занатлија Ђорђе Kратовац. Kрсна слава у Шоплуку је веома поштована, а поред верских обичаја, слава има и улогу мирења међу родбином и пријатељима.

На шопском језику су писала и два великана српске књижевности. „Ивкова слава“ и „Зона Замфирова“ Стевана Сремца писани су на сврљишко-заплањском под-дијалекту, а „Kоштана“ и „Нечиста крв“ Боре Станковића на моравско-вардарском (врањском) дијалекту.

Републички завод за статистику Србије је на попису 2011. године приказао Шопе као посебну статистичку категорију у рубрици “национална припадност”, а тако се изјаснило 142 становника.

Аризановић је било често шопско презиме у Србији.

Чувена шопска салата потиче из босилеградског краја.

 

opanak

Поделите:

1 коментар

  1. Не постоји народ Шопи! То је јасно рекао Јован Цвијић који их је први у науци етнички описао као ,,српски шопски тип”. Не постоји шопски језик! Tо је призренско-тимочки дијалекат српског језика који се простире и у западну Бугарску. О томе је писао још Белић који је први описао овај дијалекат што чини целину са од 1945. политичким ,,македонским”. Молим да се ови ненаучни и увредљиви делови текста уклоне. Молим да се не вређају моји преци и часни Срби у тексту поменути као “Шопи”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here