Тито хтео да се преда у Дрвару

Поделите:

Захваљујући присебности Александра Ранковића и Сретена Жујовића Јосип Броз је одустао од предаје Немцима. Жујовић је са упереним пиштољем, њега и Едварда Кардеља истерао из пећине

СЛОБОДАН Пенезић Крцун остао је уз ударну групу јединица НОВ Југославије до продора до Ибра, у пролеће 1944. године. Потом је боравио у Црној Гори, одакле је са мањом групом руководилаца пребачен на острво Вис. Почетком јула отишаo је за Бари, а десетак дана касније савезничким авионом спуштен на планину Радан. Заједно са њим пребачени су поједини чланови Главног штаба, на чијем је челу био Коча Поповић, и Покрајинског комитета КПЈ за Србију, као и група припадника Озне.

Писмо упућено Зини 5. VII 1944. године писано je у Италији.

Драга Зина,

Мислио сам да ћемо се сада видети и разговарати. Ова мисао ме држала све до данашњег дана, када ја крећем за Србију. Овде сам био 10 дана. Имали смо доста посла. Био је и Блашко (Благоје Нешковић) и још другова. Сви нам кажу да сад ми Срби треба да се покажемо. Ја мислим да ћемо се добро показати.

Сада сам имао прилике да разговарам са Марком и ја се добро осећам. Добио сам и одличан посао. Ово ме је све раздрмало.

Иначе ме здравље добро служи.

Како си ти? Чуо сам да си болесна на плућима и да је стање као и пре годину дана. Ово ми је рекла Сенка (Ксенија Јовановић Сенка, Зинина пријатељица). Она ми је рекла такође да се врло немарно односиш према тој својој болести. Ја мислим да је то неправилно. Кад би била ближе свашта бих ти рекао ради тога. Не мислим да ти дајем неке савете, али обавезно предузми нешто да се излечиш. Сенка ми је причала још неке ствари. Изненадило ме откуд их она зна. Ти си јој казала, бар она тако каже. Због овога се баш нимало не љутим. Ја сам хтео рећи и… али нисам имао три чисте.

Писао сам ти пред конгрес једно писмо на које ми ниси ништа одговорила. Ово ме много чуди, али сам те и ту оправдао ситуацијом код Дрвара. (Мисли на немачки десант на Дрвар).

Са нама иде Рато (Дугоњић Ратомир Рато), Брана (Бранислава Перовић) и Чиле (Василије Чиле Ковачевић). Ваљда би и ти, али ниси овде. Неће бити дуго време па ћемо се ипак видети.

Да ти причам о бригади. Тамо је ипак све нормално. Нема Луна (Миодраг Миловановић Луне), Алексе (Алекса Дејовић), Томића (Божидар Томић) и још доста другова, али се ипак гура. Није ми лако кад их видим како су се сломили. Иначе су се добро наоружали и најважнија је сада попуна. Ово ће бити у Србији довољно. Од како смо се растали био сам два пута у Србији. Ситуација је компликована али ће изгледа бити добро. Сада већ имамо 5 дивизија и више одреда. Са мном иде и Љубо Ђурић. Коча (Константин Коча Поповић) је командант.

Био сам у Црној Гори код Пека (Дапчевића) и Митра (Бакића). Са Вељком (Мићуновићем) сам дуго разговарао. Он је врло фини човек. Односи су се врло фино развили између мене и њега. О Пријепољу ћу ти причати кад се будемо видели. Знам да те ово много интересује. О томе ми је и Сенка говорила.

Овде у Италији се нисам баш одушевио ни земљом ни људима. Мало је ствар друкчија са морем, чак сам се и купао. Био сам и на Вису. Видео сам Хвар у даљини и знаш да ми се доста свиђа, а људи нарочито. Фини су ови острвљани. Сви су ми постали некако мили. Видео сам и нашу морнарицу. Зажелео сам да некад макар мало живим на острвима. Видео сам Тита и од њега добио фотографију са посветом. Изгледа силно у маршалској униформи. Марко као генерал лајтант. Све су ми милији и милији. Много бих волео да их ускоро види цела Србија и све друге наше другове.

Код В. Ш. је друкчије него некад. Пуно је непознатих људи.

Сенка је болесна. Мислим да ће скоро оздравити. Када пишем ово писмо мало сам растрзан те је и оно тако, али ћеш ми ти опростити. Можда ћу га још преписати и уредити, ако будем имао времена.

Прими много, много поздрава од Крцуна

ТОКОМ јуна 1944, за време боравка на Вису Крцуну се указала прилика да Ранковића и Тита упозна са својим виђењем трагедије код Пријепоља, а посебно је истакао недругарски гест Пека Дапчевића и Митра Бакића. Поменуо је да он и Ђурић, за разлику од поменуте двојице, нису имали сазнања о гомилању немачких трупа, критиковао необјективност комисије, која је истраживала узроке пораза.

Крцун је, по сведочењу Љубодрага Ђурића, имао несугласице са Митром Бакићем и пре догађаја око Пријепоља, односно још током прве ратне зиме док су обојица била уз Врховни штаб. Наводно, Бакић се користећи предратним познанством с Титом понашао надмено, показивао сујету и одбојност у односу према Пенезићу. Једном речју, радило се о личном анимозитету. Крцуну су сметала Бакићева подилажења вођи покрета, али и нека друга непријатна догађања у Врховном штабу и око њега, па је замолио Александра Ранковића да га пошаље у Другу пролетерску.

ПОШТО су пре Крцуна до Врховног штаба већ стигле гласине о пропустима Дапчевића и Бакића, његов наступ и резигнација наишли су на разумевање највиших руководилаца. Као доказ потпуне рехабилитације, Александар Ранковић саопштио му је постављење на дужност начелника Озне за Србију, посао који ће у сваком смислу обележити Пенезићев живот.

У овом писму, писаном из Италије, Крцун не замера Зини што није добио одговор на претходну пошиљку, схватајући озбиљност немачке операције у Дрвару. У питању је био десант елитних немачких падобранских трупа на Дрвар, где су били смештени Врховни штаб и стране посматрачке мисије, изведен крајем маја 1944. године.

БРАНЕЋИ одступницу врховном команданту тада је страдао велики број припадника Пратећег батаљона Врховног штаба, омладинаца, слушалаца официрског курса и житеља Дрвара. Ситуација је била баш критична, Тито се у једном моменту потпуно помирио са судбином и био спреман на предају. Присебност Александра Ранковића и Сретена Жујовића утицала је да одустане од тог наума.

Из сећања учесника, због колегијалности према маршалу или у страху од њега, углавном прикриваних и задоцнелих, сазнајемо како је Жујовић једва, под претњом оружјем, истерао врховног команданта, његову секретарицу и Едварда Кардеља из пећине изнад града.

Новости

Поделите:

1 коментар

  1. Имајући у виду да је Стаљин у току 1948. године избацио југословенску, фабијанску, интермаријумску , реакционарну, буржоаско-нациналсоцијалистичку банду из совјетског комунистичког поретка и да је генерал-мајор Перо Попивода разобличио Брозову издајничку тактику и стратегију у једној расправи коју је објавио под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“, где између осталог, стоји:

    У вези с тим потребно је напоменути и о везама Тита са енглеским генералом Маклином и Рандолфом Черчилом, који сада из Лондона хвале Тита, називајући га „милим и драгим другом“. Само једна чињеница из ове Титове везе са империјалистима разјасниће ту „љубав“ и „интимност“. Када је 1944 године, на Врховни штаб у Дрвару био извршен немачки десант из ваздуха у току битке, између осталих у немачке руке пао је и Стојан Прибићевић, пореклом Југословен, амерички поданик и члан америчке војне мисије. Тито је успео преко Рандолфа Черчила, да Немци и усташе кроз неколико дана поврате Врховном штабу Прибићевића, који је већ био одведен у Загреб. Познато је да за време десанта Тито није хтео да се пробија и хтео је да се преда Немцима. Сретен Жујовић и Арсо Јовановић под претњом оружја приморали су га да напусти пећину где је био Врховни штаб. Ово је нашироко познато међу партизанима и тиме се међу нама објашњавала мржња Тита према Жујовићу и Јовановићу.
    (Види: Генерал-мајор Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here