TITO JE NEDIĆA MRZEO IZ DNA DUŠE: Samo jednog čoveka je ČASTIO još gorim rečima!

Podelite:

Milan Nedić poticao je iz ugledne porodice, besprekorne vojničke karijere

Kakvo mesto u našoj istoriji zauzima Milan Nedić? Zašto ga jedni toliko uzdižu, a drugi, pak, toliko ruže? Da li je on bio „srpska majka“ ili maćeha? „Zločinac“, „heroj“, „fašista“, „rodoljub“, „krvnik“, „spasilac“, „dželat“, žrtva“. Ovakvi i slični uprošćeni vrednosni sudovi dominiraju našom javnom scenom povodom aktuelnog procesa eventualne rehabilicacije generala Milana Nedića. Kao što se može primetiti, oni se najčešće donose ostrašćeno, „vrele glave“, uglavnom birajući navedene termine u skladu sa svojim ideološkim opredeljenjima, pritom zanemarujući istorijski kontekst u kojem je poslednje četiri godine života proveo general Nedić. Da bismo pokušali dati što objektivniju sliku o liku i delu ovog čoveka, hajde da govorimo jezikom nespornih činjenica…

Milan Nedić poticao je iz ugledne porodice, besprekorne vojničke karijere, ovenčan slavom iz prethodnih ratova, ađutant kralja Petra I Karađorđevića, lični prijatelj njegovog sina, kralja Aleksandra I Ujedinitelja, ministar vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije (1939-1940). Otac četvoro dece. Jednom rečju, uspešna i ostvarena ličnost. Šta je njega nateralo da krajem avgusta 1941. godine pruzme nezahvalnu ulogu predsednika srpske vlade pod okupacijom? Šta ga je nateralo da tom odlukom praktično „baci u vodu“ sve svoje dotadašnje zasluge, ugled, čast, ime i obraz? Odgovor na ova pitanja leži u događajima koji su se odigrali na tlu Jugoslavije između 5. aprila i 29. avgusta 1941. godine.

Nakon vojnog trijumfa Sila Osovine i sloma jugoslovenske kraljevine u kratkotrajnom Aprilskom ratu, okupatori su, u skladu sa Hitlerovom direktivom (plan „Privremene smernice za podelu Jugoslavije“), u centralnim delovima zemlje formirali i podržali kvazidržavne tvorevine Nezavisnu Državu Hrvatsku i Nezavisnu Državu Crnu Goru, koja je bila pod protektoratom Italije, dok su periferni delovi Jugoslavije jednostavno pripojeni okolnim državama, saveznicima Trećeg Rajha. Bačka, Baranja, Međumurje i Prekomurje pripali su Mađarskoj, najveći deo Makedonije, Kosovsko Pomoravlje i jugoistočni delovi centralne Srbije anektirani su i okupirani od strane Bugarske, centralni i severni delovi Slovenije, pripali su Nemačkoj, dok je Italija direktno anektirala Dalmaciju, južne delove Slovenije i veliki broj ostrva Jadranskog primorja, a Kosovo, Metohiju, delove zapadne Makedonije i pogranične krajeve Crne Gore, priključila svom protektoratu – Velikoj Albaniji.

Stešnjena u pretkumanovske granice, zapravo još uže, s obzirom na inkorporaciju Vranjskog i Pirotskog okruga u sastav Bugarske, Srbija se našla pod režimom vojne uprave, kao jedina jugoslovenska teritorija sa takvim statusom, obavezna da plaća kontribucije nemačkom okupatoru za izdržavanje okupacione vojske, što je takođe bio slučaj bez presedana na tlu vojno poražene Kraljevine Jugoslavije.

Srpski narod se našao u katastrofalnoj, apokaliptičnoj poziciji, pocepan u nekoliko neprijateljskih satelitskih država, pod strogom okupacijom, u mnogim krajevima okupirane zemlje čak i životno, egzistencijalno ugrožen, suočavajući se sa potencijalnim fizičkim istrebljenjem. U posebno teškoj poziciji našli su se Srbi na teritoriji NDH, koji su od samog stvaranja ove monstrum-države izloženi planskom genocidu, masovnim pokoljima, užasnim, bestijalnim zločinima, nad kojima su se čak i sami okupatori zgražavali. U sličnoj situaciji nalazio se srpski narod na Kosovu i Metohiji, bugarskoj i mađarskoj okupacionoj zoni.Izdaja na frontovima, brzi vojni poraz, odvođenje nekoliko stotina hiljada vojnika u zarobljeništvo, okupacija i rasturanje jugoslovenske kraljevine bili su samo deo lične tragedije generala Nedića, koga je sve to, kao vojnika od karijere i digniteta sigurno jako pogodilo.

Josip Broz Tito imao je jako loše mišljenje o Nediću, a koliko ga je mrzeo govori i ovaj zapis:

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here