Тито је забранио да кренемо тенковима на Косово! Ексклузивна исповест Србина у Совјетској армији

Поделите:

Моја јединица је после ослобођења севера Србије требала да иде на Косово, али је Тито то изричито забранио. Побунили су се Шиптари који су требали да иду на Сремски фронт. Да су Совјети отишли, данас би било другачије, каже за Спутњик Милан Рунић, једини тенкиста, Србин, припадник Совјетске армије.

Нови Сад данас слави 76 година од ослобођења од фашизма, тим поводом Спутњик је разговарао са јединим тенкистом Србином који је као припадник Совјетске армије учествовао у борбама за ослобођење наше земље од фашиста.

Србин тенкиста у Совјетској армији

Милан Рунић, некадашњи професор и декан Технолошког факултета у Зрењанину, иако има 93 године, савршено се сећа и преноси нам неке од најважнијих догађаја у историји ових простора.

Био је средњошколац када су мађарске окупационе снаге ушле у Нови Сад. Упали су у двориште његове куће, од смрти их је спасао отац који је говорио мађарски и био резервиста аустроуграске војске у Првом светском рату.

Тада седамнаестогодишњи Рунић напустио је Нови Сад и са мајком отишао у Крушевац. Партизани су током једне акције убили више дестина немачких војника. У одмазди, Немци су насумично хапсили, одводили на стрељање. Гимназијалац Рунић је побегао на село и прикључио се партизанском покрету.

У Црвену армију због руског

Негде код Зајечара срео се са јединицама Црвене армије. Био је добар ђак и знао је руски, тетке су биле удате за Беле Русе, то је пресудило да им се придружи.

„Главни ме је питао ме да ли знам тригонометрију, тад сам био седми разред гимназије, реко знам, како да не знам. Каже, нама требају тенкисти, то је била тенковска дивизија, каже, ти би могао да будеш нишанџија тенка Т34. Обучили су ме за то у прлазу, за један сат“, каже Рунић.

Прва битка у којој је учествовао десила се између Чачка и Краљева, Немци су покушали да Русима пресеку фронт. Одлично се сналазио у тенку. Возач је, каже, био Узбекистанац, командир тенка који је погинуо на Авали, а он преузео команду, био је Рус. У посади је било и Киргистанаца, ускоро је добио и официрски чин, као командир тенка.

Рус ми је спасио живот

Сећања једног од ретких живих сведока Другог светског рата још су свежа. Посебно она најлепша, сећања на руске војнике.

„Никада са људима нисам имао однос какав сам имао са Русима. Била је у логистици нека Серженци Наташа, свака је јединица имала логистику, ако погоде тенк, они га вуку на поправку. Та Наташа је тражила од команданта батаљона да ја будем на ручку у официрској мензи. А мене је било срамота од Руса. Био сам једно два пута, а нисам више ни могао. Ишло се из битке у битку, нисам имао времена да се бавим нечим другим“, присећа се совјетски тенкиста из Новог Сада.

Он додаје да је однос са Русима и њихов међусобни, био много бољи него међу људима у нашим јединицама, а он је са партизанима био два месеца, али их је и успут сретао. Један Рус му је и живот спасао, током борби за ослобођење Београда.

„Ја сам изашао из тенка, а један Немац је пуцао са другог спрата пушкомитраљезом. Он се бацио, легао на мене да ме не погоди. Он је био водник, са другог тенка. Питао ме ко сам, ко ми је мати, коме да каже да сам погинуо, мислио је да сам погођен“, прича нам Рунић.

Преко Старог савског моста одмах после Зарића

Наш саговорник је директно учествовао и у једном од најважнијих делова операције ослобођења главног града, у акцији спасавања Старог савског моста.

„То је био једнини мост којим смо могли преко Саве. Мој тенк је био први, испред нас су били минери. Тај човек, Зарић, помогао је да се мост разминира, дошао је чамцем. Ја сам с њим мало разговарао, док нисмо прешли преко“.

Да су Совјети тада отишли на Косово, било би другачије
У другом делу своје „Књиге сећања“ која ускоро излази из штампе, наш саговорник посебно се бави Косовом и Метохијом, јер, како каже, данашњи догађаји у јужној српској покрајини везани су управо за оно што се дешавало на крају Другог светског рата.

„Ми смо требали да идемо на Косово, та моја јединица, али је Тито то забранио, о томе сам писао у књизи. Мени је управо мој старији поручник рекао, Рунићу, не можемо на Косово. Ми нисмо смели да уђемо ни у Хрватску. Наредио је, пошто су то тражили они који су били на Сремском фронту, да са тенковима пробијемо фронт, да то урадим ја, са три тенка, али да се вратим назад“.

Демобилисан је из јединице Совјетске армије 1946., прешао је, како каже, у нашу. После тога је био на Косову. Каже да је и тада био сведок догађаја који су утицали на данашње стање на југу зеље, о којима се и даље мало говори.

„Тамо су се побинили Шиптари који су требали да иду на Сремски фронт. Недовољно се говори о томе да су се они масовно придружили Италијанима и Немцима“.

Преживео и Голи оток

Због својих политичких ставова завршио је на Голом отоку. После неколико месеци малтретирања, један војвођански официр Удбе обавестио га је да ће бити премештен изнад Новог Виндолског, где су се рушила стабла за потребе пилане.Тај рад га је спасио.

По повратку 1951. трпео је последице етикете голооточанина, посветио се науци, годинама касније добио је и заслужено место декана.

Судском рехабилитацијом држава је донекле поправила штету нанесену угледу. Међутим, Русија памти своје хероје, Милана Рунића одликовала је чак пет пута. Прву медаљу ветерана добио је 20. марта 1995, када је амбасада Руске федерације обележила 50 година победе у Великом отаџбинском рату.

Жали што након рата никада више није срео другове из Русије и бивших совјетских република са којима се борио за живот у слободи.

„Најблискији сам био са једним старијим поручником, дао му је адресу у Москви, да га потражим. То сам и урадио 1969. године, водио сам студенте у Русију, али било је касно, ратни друг из Москве умро је годину дана раније, ипак, видео сам се са његовом ћерком“, каже на крају разговора за Спутњик једнини Србин тенкиста, припадник Совјетске армије.

rs.sputniknews.com, Сенка Милош

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here