Tito „otkucao“, a Staljin likvidirao 500 prvaka KPJ!

Podelite:

Posredno, ali i neposredno, Tito je učestvovao u staljinističkim pogromima u SSSR-u, u kojima je stradalo više od 500 Jugoslovena, uglavnom istaknutih članova i funkcionera KPJ! Čuveni publicista Pero Simić, početkom 90-tih u Moskvi, imao je u ekskluzivnu priliku da čita i kopira dokumenta Kominterne, u kojima je pronašao i Titove izvještaje koji su bili pogubni po njegove partijske drugove

Posle jednog naučnog skupa u Moskvi 1990. godine, pisac ovog teksta imao je iznenadni dijalog sa Fridrihom Firsovim, krupnom figurom sovjetske istoriografije. Iskoristio sam priliku da sagovorniku postavim pitanje –  kako on procjenjuje ulogu Kominterne i mehanizme preko kojih je ona upravljala djelatnošću svih njenih sekcija širom svijeta. Firsov kao da je jedva dočekao ovo pitanje:

– Kominterna nije bila nikakva međunarodna organizacija! Bila je to prosta transmisija Staljinovog režima, tačnije rečeno, ispostava odeljenja za međunarodnu saradnju CK KP Sovjetskog Saveza. Staljinov režim je prema svom nahođenju birao i postavljao šefove i centralne komitete svih komunističkih partija u svijetu, plaćao sve njihove glavne funkcionere i finansirao cjelokupnu njihovu aktivnost.

Četiri-pet dana posle ovog razgovora, glavni i odgovorni urednik ”Večernje Moskve” Aleksandar Lisin je autoru ove priče, na ispraćaju iz sovjetske prestonice, saopštio radosnu vijest: „Ima velikih šansi da ti odobre istraživanje arhivske građe jugoslovenske sekcije Kominterne! Kad dođeš u Beograd, što pre pošalji Centralnom partijskom arhivu sve potrebne papire i zeleno svijetlo bi brzo moglo biti upaljeno!“ Tako je i bilo!

Već za petnaestak dana od slanja novog pismenog zahtjeva u Moskvu, iz prestonice SSSR-a stigao je pozitivan signal. To je bio veoma dobar znak, jer je to za arhivske standarde predstavljalo izuzetnu brzinu.

Bio je to dobar znak, ali pisac ovog teksta ni slutio nije da se upustio u avanturu koja će trajati gotovo punih 15 godina. Već na prvim stranicama Titovog tajnog moskovskog dosijea, u koji je ovaj istraživač juna 1990, prvi u svijetu imao uvid, uslijedilo je veliko iznenađenje. Autentični arhivski dokument koji se pred njim pomolio pokazivao je da Tito na čelo KPJ nije došao političkim, već obaveštajnim kanalima!

Taj dokument – jedan upitnik koga je Tito, 21. maja 1935, svojeručno popunio u Moskvi – nedvosmisleno pokazuje da je njegov promoter u moskovskoj direkciji Kominterne bio jedan visoki funkcioner tajnog krila Staljinovog NKVD-a. Bio je to Ivan Karaivanov, čije je kodirano ime u NKVD-u bilo Špiner. Šest dana pošto je Tito odgovorio na sva pitanja iz upitnika, ovaj „nkvdovac“ je svojim potpisom garantovao da budući jugoslovenski vođa ”zaslužuje povjerenje” Staljinovog režima. Svojeručno, mastilom, na ruskom jeziku, napisao je da je Tito ”dosledan i predan djelu proleterske revolucije”.

Odmah se postavilo logično pitanje: da li je Tito povjerenje NKVD-a kao udarne pesnice Staljinove diktature mogao da zasluži samo za šest dana? Od 21. maja, kada je popunio ovaj upitnik, do 27. maja, kada ga je Kominterni, NKVD-u i drugim službama sovjetskog sistema preporučio „nkvdovac“ Ivan Karaivanov?

Dilemu su veoma brzo razriješile naredne stranice Titovog i tajnih dosijea drugih jugoslovenskih komunista, koji se čuvaju u Centralnom partijskom arhivu CK KPSS u Moskvi. Ti dokumenti nepobitno pokazuju da je Titova saradnja sa NKVD-om počela najkasnije 4. marta 1935, kada je on sovjetskim obaveštajcima u Kominterni u najvećoj diskreciji saopštio sve što je znao najmanje o šestorici vodećih jugoslovenskih komunista. Počasno mjesto među njima zauzima tadašnji šef CK KPJ Josip Čižinski, koga su njegovi partijski drugovi zvali ilegalnim imenom Milan Gorkić, a u Kominterni je nosio pseudonim Somer.

”Karakteristika”, koju je Tito agentima NKVD-a predao o svom partijskom šefu, otkucana je na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku. U njenom lijevom ispisano je mastilom, takođe na ruskom: ”Razgovor Špinera sa drugom Brozom – 4/III 1935.” Tridesetak mjeseci kasnije Čižinski je iznenada uhapšen u Moskvi i na montiranom sudskom procesu 1. novembra 1937. osuđen na smrt streljanjem i odmah likvidiran.

Godinu dana pošto je agentima NKVD-a u Kominterni zavio u crno najobrazovanijeg jugoslovenskog komunistu, profesora Beogradskog univerziteta Simu Markovića, Tito je u Moskvi svojeručno, na ruskom, napisao jedan od najopskurnijih dokumenata u svojoj karijeri. Potvrđuje to i sam naslov ove Titove paskvile, napisane 23. septembra 1938. u Moskvi, baš u času kad je na sve načine pokušavao da dođe na čelo KPJ. A naslov glasi: Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije”.

U ovom dokumentu na Titovoj meti su se našla devetorica jugoslovenskih komunista, od kojih su sedmorica već bili mrtvi, a dvojica su još bili živi u Moskvi. Uskoro će i njih progutati mrak staljinističkih pogroma u ”prvoj zemlji socijalizma”, a u njihovom tragičnom kraju posebnu težinu su imale Titove diskvalifikacije koje im je izrekao.

U ovom dokumentu Tito se ponovo okomio i na bivšeg sekretara CK KPJ Simu Markovića, koji je već bio uhapšen u Moskvi: ”Sima Marković – s njim nisam vodio nikakve razgovore o partiji. Poznavao sam ga kao vođu desne frakcije i on prema meni nije imao poverenja, jer je znao da sam ja jedan od krivaca za njegovu likvidaciju i likvidaciju njegove frakcije. U životu sam se s njim sreo svega desetak puta.”

U tragičnom kraju Sime Markovića, Tito će tako imati direktnu ulogu. Ove njegove diskvalifikacije svakako su još više otežale Markovićevu poziciju u zatvoru, a šest meseci kasnije Tito će još direktnije uticati na njegovu likvidaciju. Pod optužbom da je godinama ”obezglavljivao pokret radničke klase Jugoslavije”, isključiće ga iz KPJ, a samo mesec dana kasnije, čim Tito o tome obavesti nadležne organe u Moskvi, Sima Marković će u glavnom gradu SSSR-a biti strijeljan.

Najpoverljivija dokumenta Centralnog arhiva Ministarstva bezbjednosti Ruske Federacije nepobitno pokazuju da je Tito svoje prste upleo u tragične sudbine svih Jugoslovena koji su u vrijeme staljinističkih pogroma streljani širom Sovjetskog Saveza. U toj arhivi našao sam preko stotinu Titovih zabilješki o njegovim partijskim drugovima (sve su kompletno objavljene u mojoj knjizi „Svetac i magle“, izdavač Službeni list). Za više od 500 njih, Titova „recenzija“ je bila pogubna!

Moskovske likvidacije istaknutih članova KPJ, Tito je godinama nazivao ”ozdravljenjem partije”, ali je svoju ulogu u njihovim smaknućima do kraja života pomno skrivao. O svemu tome sve do Titove smrti ništa nisu znali čak ni njegovi najbliži saradnici!

Više od 500 Jugoslovena, koji su uoči Drugog svetskog rata, kad se Tito uz pomoć agenata NKVD-a borio da dođe na čelo KPJ, pobijeni u Sovjetskom Savezu, nikad u bivšoj Jugoslaviji nisu rehabilitovani! Nije se to desilo ni posle Titovog razlaza sa Staljinom, 1948, čak ni posle njegove smrti i sloma njegove partije i države. I to samo zbog toga što je Tito imao aktivnu, u mnogim slučajevima i direktnu ulogu u likvidacijama ovih nevinih ljudi, koje je Moskva posle Staljinove smrti odmah i sudski i partijski rehabilitovala.

Kad se sve sabere šta je u životu postigao, slobodno se može reći da je Tito rođen pod srećnom zvijezdom. Na raznim prekretnicama u karijeri, kao po pravilu, otvarali su mu se pravi putevi, ali i on je znao pomoći sreći da ga na vrijeme primijeti. Na vrijeme se dokopao Moskve, baš u času kad je njegov prethodnik na čelu KPJ, Josip Čižinski, počeo da gubi podršku Staljinovog režima, a u pravo vrijeme stekao je i povjerenje NKVD-a, koji će mu omogućiti da 1940. postane sekretar CKKPJ i glavni Staljinov poverenik za Jugoslaviju.

U rat je krenuo na vrijeme, kad mu je to Moskva naložila, ali već od prvog dana borbe mislio je više na sebe nego na svoje sovjetske nalogodavce. Iz Moskve su ga upozoravali da obavezno ”uzme u obzir da je u sadašljoj etapi reč o oslobođenju od fašističkog porobljivača, a ne i o socijalističkoj revoluciji”, ali on je na jedno uho slušao Sovjete, a na drugo svoju posesivnu ambiciju. A ona mu je govorila da samo u još većem metežu i beznađu naroda Jugoslavije može naći pravu šansu da postane njen gospodar, pa mu je borba za vlast sa četnicima vremenom postala mnogo važnija od bitke s Hitlerovim nacistima i hrvatskim ustašama.

U tom istom ratu izdašno su ga pomagali i Englezi i Amerikanci i Sovjeti. Prvi i drugi zbog toga što su vjerovali njegovim obećanjima da neće uvesti komunističku diktaturu u Jugoslaviji, a treći zato što su bili sigurni da će on upravo to učiniti. Staljin ga je stvorio, a Čerčil ga je prihvatao kao svoga i toplo ga preporučivao moskovskom samodršcu kao čovjeka na kojeg treba obratiti pažnju.

Na sovjetskim tenkovima se, posle Staljinove invazije na Srbiju, krunisao za komunističkog kralja Jugoslavije, a samo četiri godine kasnije Staljinu je okrenuo leđa. Upravo u času kad su Englezi i Amerikanci bili spremni da svog trojanskog konja u komunističkom svijetu i od blata prave.

Kad su ga Amerikanci i Englezi prihvatili kao svoga, pomirio se sa Sovjetima i sa Nehruom i Naserom osnovao Pokret nesvrstanih. I postao jedan od najvećih balansera 20. vijeka. Malo opoznatim zemljama Azije i Afrike omogućio je da svet čuje i za njih, a još više za njega i njegove pretenzije da se bavi globalnim svjetskim pitanjima. I svi su dobili, i on i oni, a i Moskva i Vašington su bili kolikotoliko „siti i ovce na broju“.

Sedmica

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here