Трагичан живот последњег краља

Поделите:

Субота, 14. новембар 1970. године. Тачно пре пола века, на јучерашњи дан, сви прилази ка манастиру Светог Саве у Либертивилу, надомак Чикага, били су закрчени народом и аутомобилима. У манастирској порти и околним брежуљцима окупило се тридесетак хиљада Срба из Америке и Канаде да одају последњу пошту последњем југословенском краљу. Међу њима су и званични представници Конгреса, Сената, Стејт департмента…

Ту су и четири стотине америчких пилота које су у Србији, током Другог светског рата, спасили припадници Краљевске војске у отаџбини. Ту је и пар хиљада знатижељног обичног америчког света. За њих тај дан је од изузетног значаја, први пут у историји њихове државе, на њиховом тлу, сахрањује се један краљ. Додуше, без земље, али ипак краљ.

Једанаест дана раније, 3. новембра, у државној болници “Колорадо џенерал хоспитал” у Денверу, склопио је очи Петар II, најстарији син краља Александра и краљице Марије Карађорђевић, коме су кумови били енглески краљ Џорџ VI и његова супруга Елизабета. Смрт је наступила у 9.50 сати пре подне, пише у умрлици која је издата 12. новембра, а потписао је лекар Џемс Андерсон. Узрок смрти, наводи се даље, неуспела трансплантација јетре.

Петрово здравствено стање нагло се погоршало почетком те 1970. године. С пролећа је био смештен у болницу “Џон Восли”, у Лос Анђелесу. Тражећи лек сељакао се из болнице у болницу. У току ноћи 7. октобра 1970. пребачен је у денверску болницу где је обављено пресађивање јетре од једне преминуле петнаестогодишње девојчице. По операцији добио је запаљење плућа. И крај је био неминован. Имао је 47 година.

Читав његов живот био је праћен противуречним дешавањима, провокативним и неретко сумњивим понашањима, скандалима, поделама и расколима, породичним, дворским, личним… Чини се да не постоји трагичнија личност из новије наше прошлости од Петра. Имао је само једанаест година када је постао краљ, после атентата на његовог оца у Марсељу, а двадесет и једну када је изгубио престо.

И његова смрт није могла да прође без контроверзи. Тих година међу Србима у дијаспори, нарочито у политичкој емиграцији, на врхунцу је сукоб у Српској православној цркви, између расколника који су се одвојили од Мајке цркве у Београду, и оних који су остали верни Синоду и патријарху Герману. Проклетство српске неслоге, које се вуче кроз наше време и наше животе, није мимоишло ни Карађорђевиће: браћу Петра, Томислава, Андреја и сина Александра, и то у тренутку њиховог коначног растанка.

Када су 1963. године, међу Србима широм васцеле планете почеле свађе и деобе, када је Синод СПЦ рашчинио митрополита западно-америчког Дионисија, зато што је у Вашингтону предводио демонстрације против Јосипа Броза, Петар се определио за расколнике. Временом је увидео своју заблуду и вратио се матици, али његов несталан дух му није дао мира. Пред смрт се поново определио за расколнике.

Још док је лежао у болници у Лос Анђелесу и када је било јасно да се његов крај ближи, посетили су га млађи брат краљевић Томислав и син престолонаследник Александар. Поред њега су затекли Мици Лоу, жену са којом је Петар провео последњих петнаестак година и која је свесрдно бринула о њему. Та госпођа се нашла при руци бившем краљу када је емотивно сломљен, нагрижен алкохолом, улетео у воде које су га немилице потапале и када он није имао снаге да из њих исплива. У то време је знао често да понавља реченицу: “Ја сам краљ једне несреће.”

Како је свима било јасно да је Петар при крају живота, отворила се прича о његовој сахрани.

Начелно је договорено да буде сахрањен уз мајку, краљицу Марију, на гробљу у Вестминстерској опатији у Енглеској. За сваки случај, Томислав је послао писмо краљици Елизабети у врло неутралном тону: “Био сам код брата и мислим да неће преживети ову болест. Имамо проблем јер не знамо где да га сахранимо”. Краљица је лично, својом руком одговорила: “Он мора да буде сахрањен поред ваше маме. Ја сам наредила преко министарстава за спољну и унутрашњу политику да се то омогући.”

Али не лежи враже, расколници су сазнали за овај договор, и чим је Петар издахнуо, ступили су у акцију, операцију је водио Дионисијев заменик на расколничком митрополитском трону, Иринеј Ковачевић. Расколнички свештеници схватили су да ако они организују краљев погреб и сахране га унутар манастира Свети Сава у Либертивилу, који је тад био под њиховом контролом, да ће им тај чин помоћи да придобију велику наклоност народа. На волшебан начин, уз огромну помоћ споменуте Мици Лоу, успели су да изнесу последњег краља из денверске болнице и пребаце у Либертивил, са фалсификованим папирима. Фалсификовано је све: датум, време и место смрти чак и име – Петар Петровић. Ни породицу нису обавестили да је умро.

Томислав и Александар за овај трагичан догађај сазнали су из агенцијских вести, у којима је, поред обавештења о смрти, објављена и краљева жеља да буде сахрањен у Либертивилу. Наводно је он рекао да не жели ни да његове ципеле буду сахрањене у Енглеској.

– Били су то најтежи дани за мене. Петар је био мој брат, мој краљ. Ломио сам се да ли да идем на сахрану коју су водили расколници и правили демонстрацију и параду своје надмоћи. Нису дозвољавали да сахрани присуствују “федералци”, они припадници наше цркве који су подржавали Синод у Београду. Овај спор је стигао и на суд. Купио сам карту, добио сам визу и спремао сам се за пут. Међутим, суд у Чикагу је одбио да обезбеди достојанствену неутралну сахрану. Сматрао сам да је Петар био краљ свих Срба, а не само оних који су били у расколу. Та судска одлука је била пресудна да на сахрану не оде нико из породице Карађорђевић који су били уз СПЦ и против раскола – испричаће двадесетак година касније краљевић Томислав аутору овог текста.

Поред Петровог одра у Либертивилу, од његових рођених из краљевског дома био је само брат, принц Андреј. Од краља се опростио чувени политички емигрант, књижевник и новинар Драгиша Кашиковић:

“Краљу наш честити, господару, мили земљаче. Морао си у изгнанство, судбина ти је трнов венац наменила. Носио си га храбро, карађорђевски. Али ти се кунемо чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију, коју ти судбина није доделила да поново видиш.”

Супруга краља Петра, грчка принцеза Александра, са којом ће се он разићи раних педесетих година прошлог века, мада се никад нису званично развели, послала је букет белих ружа. Надживела га је 23 године. Карађорђевићи су седам дана после краљеве сахране, у Лондону одржали помен. Говор је одржао његов син Александар.

Посмртни остаци краља Петра II Карађорђевића од 26. маја 2013. године почивају на Опленцу.

Ко је била Мици Лоу

Мици Лоу је заправо Милица Анђелковић. Рођена је у Врњачкој Бањи, 26. августа 1926. године, у породици бањског лекара Милана Анђелковића и домаћице Евице. У родном граду завршила је малу матуру. Непосредно пред Други светски рат њени родитељи су се развели, па је Милица са мајком прешла да живи код очуха, познатог бањског кафеџије. У току рата помагала је мајци и очуху у кафани све до одласка у Немачку, под врло сумњивим околностима. У Немачкој упознаје америчког лекара кинеског порекла, Френкија Лоуа и убрзо се удаје за њега. Узима име Мици Лоу и одлази за Америку. Живели су у Палм Спрингсу, где је Френки имао своју клинику, и родили двоје деце – сина Френка и ћерку Лори.

После развода са доктором Лоу, Мици је ушла у свет бизниса. Почетни капитал јој је био новац од осигурања. Бавила се продајом некретнина. Убрзо је отворила и властиту банку у Лос Анђелесу. Када је краљ Петар дошао у Сједињене Државе, после разлаза са краљицом Александром, Мици Лоу постаје његова нераздвојна дружбеница. Интимна веза између Петра и Мици трајаће пуних 15 година, све до његове смрти.

О њеној вези са краљем, краљевић Томислав је сведочио:

– Иако је имала много пара, то није задовољило њене амбиције. Очито да се у њеној глави створила комбинација да постане краљица. Мој брат Петар, у стању у ком је био, емотивно сломљен, нагрижен алкохолом, био је права прилика за ту врсту амбиција. Пошто се на сахрани краља Петра у Либертивилу појавио само принц Андреј, Мици Лоу је све своје планове усмерила ка њему.

Она је покушавала приликом ранијих обилазака брата у Калифорнији, да упеца мене у њену мрежу тајних планова. Како јој то није пошло за руком, окренула се ка Андреју. Андреј је тих дана, иначе, био у великој кризи – и емотивној и материјалној. Потпуно је био банкротирао, а у породици је имао велики проблем са супругом која је била алкохоличарка. Код њега су се стекли сви услови да га Мици Лоу обрлати. И тај однос крунисан је браком 1974. године.

Иван Младеновоћ / Вечерње Новости

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here