Трагом српског манастира Лабостин код Дувна из 13. века

Поделите:

1. Градина код села Рашћани на којој се налазе рушевине цркве ваведења Пресвете Богородице, остаци бедема и већи број надгробних споменика, 2. стари манастирски печат из Дувна, 3. надгробни споменик са Градине, 4. слео Рађћани, страдало у последњем рату. предење веже цркву за Главицу, која се налази у пољу преко пута села, 5. карта подручја; фото 1, 3, 4: Глас Требиња

Српско-православна митрополија и архидијецеза херцеговачко-захумска (даље у тексту Херцеговачко-захумска митрополија), у чијем је саставу већим делом била и данашња Милешевска епархија, објавила је 1890. године свој први шематизам где су побројани сви њени манастири и дата њихова историја. Међу 16 наведених манастира на том великом простору, који су били живи или у рушевинама на 11. месту био је манастир Ваведенија пресвете Богородице на Дувањском пољу. [1] Разликовао се од осталих манастира [2] по томе што су његови темељи били преорани, али се зна где су били, камен од кога је био сазидан још постоји – уграђен је у једну стару дувањску џамију, а сачувао се кључ и манастирски печат.

Манастирски печат, који му је био уступљен, обрадио је Вид Вулетић – Вукасовић [3], прочитавши и легенду са печатника: †.Манастирь Лабостјань* храмь* Вьведение* Престие* Бце [4]. При томе је унеколико урађена ревизија првобитне легенде која је била обелодањена у Шематизму из 1890. године. Та измена се односила на назив манастира који је у првом читању гласио као  ЛМОСТИН* (Мостине) [5], што је исправљено у Лабостјань* (Лабостин). [6] Име манастира – Лабостин прихватио је и Владимир Ћоровић. [7]

Бронзани печат и кључ средњовековног манастира Лабостин са Дувањског поља, те древне православне богомоље са крајњег северозападног дела Херцеговачко-захумске митрополије уклиње дубоко у Босну, стицајем срећних околности доспели су у резиденцију митрополита херцеговачко-захумског Серафима Перовића у Мостару [8] који је заслужан што су у Шематизму из 1890. обелодањени до тада прикупљени подаци о овој богомољи. [9] Захваљујући митрополитовом разумевању манастирски печат је уступљен Виду Вулетићу Вукасовићу да га проучи и опише. [10]

Манастир Ваведенија пресвете Богородице, како стоји у Шематизму из 1890. године, уздизао се поред пута који са југа Дувањског поља, од Кома-Либа водио на север у варошицу Дувно, [11] десет минута пешице од Мандиног Села, наспрам Рашћана, поред Градине која се помиње под именима Миркова [12], Маркова, [13] или Мандине градина [14]. Поред манастира било је и гробље на коме су Турци порушили крстове. [15]

У Шематизу  Херцеговачко – захумске митрополије из 1890. године обелодањен је податак који сведочи и о томе како се стекло сазнање о манастиру Лабостину. Наведено је да је печат овог манастира нашао „прије 60 година (око 1830., прим. Ј.Б.) неки тежак Вујин Билановић на мјесту гдје је манастир постојао – орући онуда земљу. Он је печат предао некаквом пивском калуђеру Сочивици који се случајно тада код његове куће десио. Затим је од руке до руке ишао печат докле је ове (1890., прим Ј.Б.) године из куће Џонлиза у Мостару избављен и сада се налази, као што је поменуто, у мостарској митрополији… На мјесту гдје је печат нађен, нашао се у земљи 1880. године и један кључ – сигурно од цркве, који израдом такође показује старину, а начињен је од бронзе“. [16]

У рукописној заоставштини архимандрита Нићифора Дучића, пријатеља и блиског сарадника митрополита Серафима Перовића, постоји једна необјављивана белешка, по свој прилици начињена пре 1890. године, [17] где се помиње српска православна црква Јабука на сред Дувањског поља, чији су се темељи у другој половини деветнаестога века видели изнад земље и он гласи:

„Жупањац варошица у Дувну“. Јабука црква на сред поља Дувањскога виде се развалине поред земље. У џамији у Жупањцу има један камен са написом ћирилским  из те срушене цркве Јабуке.

Остаци цркве Ваведења Пресвете Богородице, порушене у последњем рату; Рашћани, Дувно; фото: Глас Требиња

Мостина манастир у Дувну. Раскопан му је темељ, те се сада сије и оре туда. Печат је тога манастира у Џонлиза у Мостару, тако и кључ. По печату се зна да је црква била Ваведења“.[18] Поред те цркве Дучић помиње и манастир Мостину (Лабостин, прим Ј. Б.) на Дувањском пољу чији се темељи не виде и где се простор на коме се он налазио оре. [19] Пошто се, у народним песмама о Мијату Томићу, опевана Јабука ливада [20] стере одмах иза Градине, или места где Шематизам из 1890. помиње манастир Мостину, онда је, очигледно је, реч о једној истој богомољи. Дучић по свој прилици, није добро разумео казиваче који су му саопштили податке о дувањском манастиру.

И Вид Вулетић – Вукасовић покушао је да на Дувањском пољу нађе потврду о постојању овог манастира. Посредством Мостарца Тоше Иванишевића он је дошао до сведочења Саве Вукановића из Дувна који му је потврдио да постоји предање да је код Мандиног Села постојао православни манастир који се звао Лабостин или, како су га неки звали, Хлабостин.[21]

Нешто више података о манастиру Лабостину тридесетак година касније покушао је да прикупи Владимир Ћоровић, али његова настојања нису донела резултате. Бавећи се Лабостином Ћоровић се није позивао на запис о овом манастиру обелодањеном у Шематизму из 1890. године, а није знао ни за поменути запис Нићифора Дучића [22].

Са нешто више основа могло би се створити представа о томе како је изгледала црква манастира Лабостина, на што нам указује печат ове богомоље. На основу печата може се претпоставити да је манастирска црква могла имати три куполе што, уосталом, каже и Вид Вулетић – Вукасовић , „ у пољу је на печату урезан храм са три кубета, тј. два побочна мања, а по сриједи велико кубе. На побочном кубету с десне је стране, као у спакату живопис сприједа. Уз кубе је с десне и лијеве по један крст, а с десне се стране иза истог кубета спушта анђео, као у храм. На кубету су, с лијеве стране, сприједа два прозора, а тако је и на храму на прочељу с десне код врата, прозор, а један с лијеве код олтара… Код олтара је у храму (храм је у пресјеку) с десне стране старац свештеник под брадом у владичанској орнаментисаној столици те прима Богородицу (у млађахној доби) која је пред њиме према десној, а старац је (Симеон?) окренут пут лијеве. Из Богородице су два лица, с десне Јосиф, а с лијеве Ана. Иза Јосифа и Ане налазе се три женска лица. Сви су обучени у дугим хаљинама попут далматике, а на глави им је светитељски торац (ауреола). Просто поље пред Богородицом испуњено је цвијећем, а тако је малко цвијећа и под ногама. У ријечи ЛАБОСТИНЬ је А окренуто урезано с наопако“ [23].

И Шематизам Херцеговачко-захумско митрополије, а и белешке Нићифора Дучића помиње податак да су манастир разорили Турци, а да су камен од кога је био грађен одвезли у оближње Дувно и од њега сазидали џамију. [24] Поред тога Дучић помиње да је том приликом однесен камен са ћириличним написом који је затим уграђен у спољашни зид дувањске џамије где су се ћирилична слова разазнавала на камену. [25] Поред тога Дучић је записао да су се сачували печат и кључ овог манастира и да та два предмета чува српска мостарска породица Џонлизи. [26]

На простору где се налазио манастир у подножју Градине у Рашћанима, на рубу Јабуке ливаде, до данашњих дана сачувало се неколико скупина стећака, што потврђује правило да су се око манастира, у чијој су близини била насеља, формирала гробља. На јужној падини Градине је 20 стећака, [27] на југоисточној падини су три велика украшена стећка на којима доминирају крстови са једнаким краковима који се проширују при крајевима. [28]  Четири стотине метара на северу према Дувну, у пределу Јабуке ливаде, је 30 стећака. [29] Сви ти гробови постављени су у правцу југоисток-северозапад (исток-запад) што је карактеристично за сахрањивање православних хришћана. [30]

Печат манастира Лабостин

На узвишењу Градина код Рашћана и Мандиног Села које се уздиже изнад Јабуке ливаде, налазе се остаци  праисторијског утврђења. Градина је, како каже Алојз Бенац, „једно невелико узвишење које се како неки пупак уздиже изнад равног терена у источном дијелу поља. Изванредно је добро повезана – у визуелном смислу – са градином на Либу, тако да изгледа да се налази под њеном непосредном заштитом… Само узвишење је неједнако уздигнуто, углавном је овалног облика и оријентисано по дужој основи у правцу исток запад. Обележено је са неколико тераса на различитим нивоима, али се ипак истичу двије основне терасе: једна на сјеверној старни која је знатно виша, и друга на југозападној страни, нижа и равнија“ [31]. На источној страни градине постоји огромни тумул, на коме су нађени гробови са остацима дрвених сандука, који потичу ис средњег века или турских времена [32]. На градини је српска православна црквица [33].

На југоисточном делу Дувањског поља на 1023 метра над морем уздиже се узвишење Либ који доминира и стражари над Дувањским пољем [34], на чијем врху су трагови велике праисторијске далматске градине, за коју је Константин Пач изнео тврдњу да су то остаци далматског Делминијума [35], што су прихватили још неки историчари.

Очигледно је да топоним Либ, кога народ зове и Хлиб [36] одише далматском древношћу. Негде у близини, у једној варијанти Летописа попа Дукљанина, помиње се планина Хливај [37] (Хиливај – Хлив – Лив) па се може претпоставити да је реч о истом локалитету. Само одгонетање значење имена манастира Лабостин могло би се можда довести у везу са висом Либ ( Либ – Лив – Хлив – Лабостин – Хлабостин).

До данас није познат, или бар није сачуван извор који би посведочио када је манастир Лабостин тачно подигнут. Вид Вулетић-Вукасовић је закључио да његов печат потиче из тринаестог века [38]. У том веку широм Босне и Херцеговине подигнуто је доста православних манастира на просторима српских средњовековних земаља међу које прота Светислав Давидовић, убраја манастир Озрен, Гостовић, Ловницу, Папраће, Тавну, Крупу, Липље, Ступље, Возућу, Добрићево, Завалу, цркву Светог Петра у Чичеву, манастир Бањску код Пријепоља, Милешеву [39]. Овај узлет православља повезан је са успоном српске немањићке државе [40]. Из тога времена вероватно је и Заострог код Макарске, манастир у коме су били српски калуђери реда Светог Василија Великог – василијанци. Манастир су касније отели римокатолици, порушили га, и крај њега од истог камена, сазидали самостан [41].

Седиште Захумске епархије било је у манастиру Пресвете Богородице у Стону или, што неки тврде, у истоименом манастиру у невесињском селу Залому. [42] Постоји уверење да је Дувањско поље одувек било у саставу Захумско-херцеговачке епархије чија се граница простирала северном страном дувањског краја, [43] а у историјским изворима Дувно се као саставни део Захумско-херцеговачке епархије први пут помиње почетком осамнаестога века, [44] то је  остало и после реорганизације ове епархије у деветнаестом веку. [45]

Без конкретних података тешко је одредити када је срушен овај манастир, је ли се то десило једном или више пута, и је ли, пре него што га је сасвим нестало, неки пут обнављан? Не знамо ко га је први срушио: Турци или римокатолици – Мађари. Десило се то пре 1660. године када је Дувно посетио Евлија Челебија, који тврди да је у то време ово насеље бројало око 400 кућа где је била једна велика џамија [46]. Претпостављамо да би то могла бити Ђуђ – Џаферова џамија у Дувну подигнута у старом језгру овог места [47]. Ако се прихвати податак Нићифора Дучића да је дувањска џамија направљена од камена од срушене цркве Јабуке, онда се рушење ове богомоље, или манастира Лабостина догодило пре доласка Евлије Челебије у ово место.

Збирка печатног прстења у музеју самостана Светог Ћирила и Метода у Дувну. Први, из 1847. године носи ћирилични текст „Вуко“; фото: Глас Требиња

За географски и духовни простор у чијем је средишту био манастир Лабостин на Дувањском пољу, посвећен Ваведенију пресвете Богородице могло би се везивати и Дивошево јеванђеље пронађено 1960. године у православној цркви у селу Подврху код Бијелог Поља у Старој Херцеговини. [48] Ова богослужбена књига, према запису који је у њој оставио непознати преписивач, писана је по наруџбини босанског велможе Дивоша Тихорадића, који се помиње у двема повељама босанског бана Стефана Котроманића, из 1332. и 1333. године. У првој повељи Дивош се помиње међу сведоцима из Завршја, што значи из данашњег Дувна, Ливна и Гламоча, из ширег залеђа Сплита [49], а могло је бити написано око 1330. године [50]. Данас се чува у Музеју Митрополије црногорско приморске на Цетињy [51].

Ова богослужбена књига рађена је по обрасцу источне цркве [52]. Реч је дакле о православној богослужбеној књизи која се користила у Српској православној цркви све док није откривена, и не може послужити у католичкој, ни једној другој цркви. Преписана је са предлошака са кога је преписано и Мирослављево јеванђеље према обрасцима Православне цркве [53].

У везу са традицијом коју је иза себе оставио манастир Ваведенија пресвете Богородице са Дувањског поља могао би се довести и запис из једног рукописа манастира Хиландара из шеснаестог или седамнаестог века: Приложи са и написа са сьгрецкаго на словенскїи џзик годнымьотцем Виталїемьв Дувн] [54]. Помен имена монаха Виталија из Дувна могао би на посредан начин да укаже да се монашка ватра из манастира Лабостин, после рушења ове богомоље, разгоревала на њеним рушевинама, у близини или на неком другом месту на Дувањском пољу. Овај запис јасно говори да је међу дувањским црнорисцима било и учених монаха који су преводили са грчког језика, што би могло да наведе на закључак да је Дувањско поље било центар духовности и писмености за шире подручје.

Према Општаку манастира Завале у Поповом пољу, међу приложницима из прве половине осамнаестога века који су давали прилоге овој богомољи било је и оних из Дувна (Дувьно) и дувањског села Бришника (Бришникь)[55]. Међу њима налазимо монаха Пајсеја и монахињу Анастасију [56]. По овоме би се могло закључити да је и у то време на Дувањском пољу још било монашког жара манастира Лабостина, на старом или неком новом месту, који је настављао традицију ове древне богомоље [57]. Међу дародавцима који су у то време долазили у манастир Завалу било је и православних Срба из суседног Ливањског поља [58].

Још један податак сведочи о побожности дувањских Срба који су духовно стасали у озрачју које је могао да шири православни манастир Вазнесења пресвете Богородице на Дувањском пољу. То је запис са плаштенице израђене 1754 године [59], који се чувао у Дабробосанској митрополији у Сарајеву [60]. На плаштаници је записано: Откупи же Господи раба божија анатемис Симо Јелица, Перо Митрић и Лазо Дувњак. Писа Илија и Радич, А од  јереја Симона [61]. У препису овог записа који је урадио Љубомир Стојановић уместо Илије Радича стоји Илија Обрад, а име другог приложника Јелице, Стојановић напомиње да би се могло прочитати и као Јелић или Јелича [62]. Овај запис за Дувно је везан презименом Дувњак, што значи да породица приложника Лазе Дувњака не живи више на Дувањском пољу, него се са њега иселила. Пошто се презиме Дувњак јавља уз презиме Митрић онда би православне хришћане чији се спомен сачувао у овом запису могли тражити негде у суседству, негде на суседној Купрешкој висоравни, у Равањској парохији у којој се једно поред другог среће презиме Митрић и Дувњак [63].

Није случајно ни то што су дувањски Срби црквицу Ваведенија пресвете Богородице 1891. године подигли на вису Маркова градина, где су остаци средњевековних грађевина, али и грађевина из римских и старијих далматских времена. Још је међу православним Србима тада било присутно предање о срушеном манастиру који се уздизао на том месту или у непосредној близини. Због тога су се дувањски Срби одлучили да богомољу граде не у насељу, поред гробља у селу Рашћанима, него изван села на брегу. Богомоља је зидана од тесаног камена који, уверени смо, није вађен из мајдана и обрађиван, него је ископан са темеља старе богомоље. Онда је и разумљиво што је новоподигнута црква, као и манастир који је претходно овде постојао, био посвећен Ваведенију пресвете Богородице .

Један од важних узрока што се о Православни манастиру Лабостин на Дувањском пољу мало је зна је у томе што су током деветнаестога и почетком двадесетога века археолошка истраживања Дувањског поља углавном обављали археолози, ревносни службеници аустроугарске државе и њене политике у Босни и Херцеговини. Они су, због верских и политичких интереса, настојали да умање значај и затру сваки податак који сведочи о ранијем присуству Срба у Босни и Херцеговини, а поготово на Дувањском пољу. Тога става придржавали су се и каснији истраживачи.

Рад Вида Вулетића – Вукасовића, Стари манаст. печат из Дувна (Жупањца) обелодањен је у време када су Римокатоличка црква, али и поједине хрватске политичке партије и покрети почели да шири и утврђују мит о томе како је хрватски краљ Томислав 925. године крунисан на Дувањском пољу, па је и шире географско подручје претварано у изузетно значајан хрватски историјски простор. У тај оквир се није уклапала прича о српском православном манастиру Лабостину. [64]

Јово Бајић

Објављено у часопису „Нова зора“, 11–12/ 2006., и часопису „Купрешки саборник“ бр. 4-5.

У прилогу (притиском на слику) можете прочитати текст Гласа Требиња о одласку у Дувно 16. 04. 2016 на иницијативу владике Атанасија (Јефтића) са циљем да се погледају могући остаци манастира Лабостин (Ваведења Пресвете Богородице):

 А нешто више о историји Срба на подручју Дувна прочитајте на интернет страници Срби Дувна

Фус-ноте

[1]Шематизму Српске-православне митрополије и архидијацезе херцеговачко-захумске за годину 1890, Сарајево, 1890, стр. 46-47.
[2]У херцеговачке манастире Шематизам убраја: Милешево, Тројице код Пљеваља, Житомишљић, Завалу, Добрићево, Дужи, Требињски манастир, Тврдош, Петров манастир, Мирилов,  Мостина, Довоља, Аранђел, Немања, Дубочица, Сељани, Шематизам, 17-56.
[3]„Печат од жуте тучи тежи грама 21; премјер му је 42 мм; средња дебљина 1 мм; висина петље 19 мм; дебљина јој је 2 мм. Петља је после додана; ја бих рекао да је старинска поправљена,“ Вид Вулетић – Вукасовић, Стари манаст. печат из Дувна (Жупањца), Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини , Сарајево, 1891, књига друга, стр. 213 – 214; исто саопштење објављено је у Вјеснику хрватског археолошког друштва, XIII, 1891, стр. 19 – 20.
[4]Вулетић – Вукасовић, стр. 213-214.
[5]Према Шематизаму из 1890. легенда печата је овако представљена: †МАИАСТНР* ЛМОСТИН* ХРАМ* ВАВДЕИНИНЕ* ПРЕСТНЕ* БЦЕ, стр. 46-47.
[6]Вулетић – Вукасовић, 213 – 214.
[7]Владимир  Ћоровић, Херцеговачки манастири, Лабостин, Старинар, Београд, трећа серија, књига  друга (за 1923) Београд, 1925, стр. 69.
[8]Серафим Перовић је био митрополит захумско – херцеговачки од 1889-1903 године, Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац, 1996, стр. 441.
[9]Исто, 46-47.
[10]Вулетић-Вукасовић, 214.
[11]Исто, 46.
[12]Исто, 47.
[13]Каноничка посјета Његовог Високопреосвештентва, Митрополита Петра, у Жупањцу, Источник, духовни лист за црквено – просвјетне потребе српско – православног свештенства у Босни и Херцеговини, Сарајево, 31. јуал 1905, стр. 213-216.
[14]Шефик Бешлагић, Стећци Дувањског поља, Старинар, САНУ, нова серија, књига 7-8, 1956-1957, Београд, 1958, стр. 386-387.
[15]Шематизам, 47.
[16]Шематизам, 47.
[17]Архив САНУ, Заоставштина Нићифора Дучића, 15004/91.
[18]На овај запис, кога преносимо у целини, скренуо ми је пажњу господин Миле Станић из Архива САНУ, Архив САНУ, Заоставштина Нићифора Дучића, 15004/91.
[19]Исто.
[20]У неким народним песмама, забележеним у југозападним и централним деловима Босне, где је било присутно јаче предање о овоме хајдуку, Јабука ливада се везивала за име харамбаше Мијата Томића. Иако је овај хајдук, по народном предању, био родом из дувањског села Бришника, са супротне стране Дувањског поља, народна песма довела је у везу познатог јунака и познату ливаду, наводећи како је Јабука била Мијатово власништво и узрок што се он одметнуо у хајдуке:
Боже мили, на дару ти фала!
Л’јепо ти је Дувно поље равно:
по њем расте бјелица пшеница,
коњска храна, зелена травица.
Залуд му је сва љепота била,
јер су Турци поље притиснули,
у свој беглук њега присвојили,
понајвише Јабуку ливаду,
лијепу раван Томића Мијата.
(Мијат Томић одмеће се у хајдуке, фра Франо Ив. Јукић, фра Грга Мартић, Народне пјесме босанске и херцеговачке, Јуначке пјесме, Свезак II, Мостар, 1892.).
Једну варијанту ове песме под насловом Дувањски кадија коси хајдукову ливаду забележио је крајем деветнаестога века у околини Травника у централној Босни учитељ Милан Обрадовић, која је после пет деценија увршћена у едицију Хрватских народних пјесама Матице хрватске (Хрватске народне пјесме, књига осма, Загреб, 1939.). Јабука ливада се помиње  и у песми Томић Мијат и Сузица кадија коју су обелоданили Стојан Рубић и о фра Анђео Нуић (Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, ЈАЗУ, свезак IV, Загреб, 1899, стр. 275-277). И у песмама о познатим дувањским беговима Копчићима Јабука ливада се помиње као њихово власништво (Народне пјесме о Мијату Томићу, приредио Анђелко Мијатовић, Загреб, 1969, стр. 9).
[21]Вулетић – Вукасовић, 214.
[22]Владимир  Ћоровић, Херцеговачки манастири, Лабостин, Старинар, Београд, трећа серија, књига  друга (за 1923) Београд, 1925, стр. 69.
[23]Вулетић – Вукасовић, 213-214.
[24]Шематизам, 46-47; Дучић, исто.
[25]Дучић, исто.
[26]Исто.
[27]Бешлагић, Стећци Дувањског поља, 386.
[28]Исто.
[29]Исто.
[30]Око 700 метара северозападно од градине постоји једно мало узвишење на коме се виде трагови стећака, а ту је данас римокатоличко гробље, Исто, 387.
[31]Алојз Бенац, Утврђена илирска насеља, I, АНУ B и X, књига LX, Центар за балканолошка испитивања, Књига 4, Сарајево, 1985, стр. 16.
[32]Исто, стр. 17.
[33]Исто, 20.
[34]Топографска карта 1: 50.000, Ливно 3, 523 – 3 и Ливно 4, и 523 – 4, Војногеографски институт ЈНА, друго допуњено издање  из 1981.
[35]C. Patsch, Гласник земаљског музеја , 9/1897, стр. 227 и 16/ 1904, стр. 307.
[36]И. Ф. Юккићь, Земльописно – повьстно  описаниь Херцеговине, Србско – далматински магазинъ за лето 1842, стр. 33; В. Радимски, Сатрине котара жупањачког у Bосни, Гласник Земаљског музеја у Bосни и Херцеговини , Сарајево, април-јун, 6/1894, стр. 294.
[37]Фердо Шишић, Летопис попа Дукљанина, Bеоград-Загреб, 1928, стр. 396.
[38]Владимир Ћоровић је међутим изнео сумњу да се овај манастир може датирати у тринаести век, Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар, орган Археолошког друштва у Bеограду, трећа серија, књига друга (за 1923), Bеоград, 1925, стр. 69, исто поновљено у књизи, Манастири у Херцеговини, Bеоград, 1999, стр. 137.
[39]Прото Светислав Давидовић, Српска православна црква у Босни и Херцеговини, Сарајево, 1991, стр. 24.
[40]Др Душан Љ. Кашић, Поглед у прошлост српске цркве, Београд, 1984, стр. 14-15.
[41]Српски лист, Задар, 2 (14) децембар, 1887, стр. 1-2.
[42]Др Ђоко Слијепчевић, Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219. до XIX века, Београд, 1940, стр. 1-7.
[43]Исто, 23.
[44]Слијепчевић, 23-24.
[45]Црква, календар српске православне патријаршије, Београд, 1996, стр. 153.
[46]Евлија Челеби, Путопис, Сарајево, 1979, стр. 194.
[47]Милутин Маyер, Са пута на Дуванско поље, Загреб, 1925. стр. 73-77.
[48]Јелица Ђурић и Рајка Иванишевић, Јеванђеље, Дивоша Тихорадића, Зборник радова Византолошког института, књ. 7, Београд, 1961, стр. 153)
[49]Исто, 154.
[50]Исто, 157.
[51]„Рукопис без корица, без почетка и краја, писан је на чврстом пергаменту; листови су формата 16,5 х 22,5 цм. Кватериони од осам листова прошивени су танким канапом… Текст је писан тамнокестењастим мастилом, почеци глава писани су црвеним мастилом. Њим се служи преписивач када и у натписима на маргинама и у тексту када нарочито жели да истакне неко место. На пуним листовима текст је писан у двадесет два реда… Од свих, до сада познатих, ћирилских, босанских пергаментских рукописа, Дивошево јеванђеље се одликује лепотом стилског украса. Сме се рећи  да је оно данас главни споменик босанског минијатурног сликарства. У Дивошевом јеванђељу сачувало се преко шездесет иницијала и једна заставица”, Исто, стр. 153 – 155.
[52]Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад, 1997, стр. 60.
[53]Јово Бајић, Бошњаштво без корена ( разговор са др Драгољубом Драгојловићем, научним саветником Балканолошког института САНУ, Експрес – недељна ревија, 21. април, 1991, стр. 14.
[54]Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књига II, фототипско издање, Београд, 1983, стр. 421.
[55]Владимир Ћоровић, Манастир Завала, Српски манастири у Херцеговини, Београд, 1999, стр. 164.
[56]Ћоровић, Лабостин, Српски манастири у Херцеговини, стр, 19 – 20.
[57]Ћоровић је, када је у питању постојања православног манастира на Дувањском пољу у првој половини осамнаестога века доста опрезан, подсећајући како је у то време било монаха који су се монашили и монашки живот настављали у својим кућама, исто, 19-20.
[58]Исто, 164.
[59]Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, фототипско издање, књига II, 1983, стр. 169.
[60]Д.Б.М.Ђ.Н, Старине. Опис антиминса, Босанско-Хрецеговачки источник, Сарајево, 1891, стр. 271-272.
[61]Исто, 272.
[62]Стојановић, Стари српски записи, 169.
[63]Ђорђе Јањетовић, Презимена Срба у Босни, Сомбор, 1993, стр. 117, 252.
[64]Рад Вида Вулетића-Вукасовића, Стари манаст. печат из Дувна (Жупањца) поред Владимира Ћоровића, колико нам је познато, једино је у једној фус-ноти у свом раду о стећцима Дувањског поља поменуо Шефик Бешлагић, Бешлагић, поменуто дело, стр. 387.

Извор: Маловчани

Поделите:

3 Коментари

  1. Postovano Uredništvo. Autor teksta je na više mjesta pomenuo moj autorski tekst – članak u listu “Glas Trebinja” objavivši i tri moje fotografije sa lokaliteta u Duvnu. Nigdje, medjutim, autor ne pominje moje ime kao autora članka u pomenutom listu kao da je prokuženo. O čemu se ovdje radi? Da li je ovakav postupak neobičan Uredništvu sajta? Kako je moguće da niste primjetili? Ja u Duvno nisam odlazio turistički niti iz sporta. Nije mi bila namjera da pišem naučnu studiju o Labostinu, već da iznova ukažem i podsjetim na srpski manastir. Hoće li g. Bajić izbrisati moje autorstvo na monografiji ćiriličkih spomenija Glamoča? Insistiram na objavljivanju komentara i pozivam se na pozitivno zakonodavstvo u oblasti medija i izdavaštva. dr Goran Komar

  2. Занимљив чланак о историји западне Херцеговине, српском народу и нашој цркви који су тамо битисали. На жалост, неке од кључних ствари – фотографије и наводи – пренесене су из туђег рада, из научног рада др. Горана Комара а при томе је прећутано име аутора, др Горана Комара, великог прегаоца. То коректни људи не раде и г. Јово Бајић ће се, ако је поштен и коректан човек, на овом месту извинути др. Горану Комару.

    • Из одговора г. Јове Бајића је очито да је дошло, до тога да су, при редакцијском уређивању чланка објављеног на порталу, тексту г. Бајића додане фотографије из каснијег чланка г. Комара о истој теми. Тако је настала забуна и сумња за коју се извињавам г. Бајићу. Жао ми је тим више јер се г. Бајић бори и пише о темама значајним за наш народ, о подручју троугла Дувно – Купрес – Гламоч и надам се да ће са тим радом успешно наставити. Скрећем пажњу да су то били рубни, гранични предели српске краљевине и да је још 840. године, у време Сабора у Дувну, овај град припадао Србији. Некад то није било спорно чак ни за хрватске историчаре, нпр. за Ивана Каталинића у његовој “Историји Далмације (” La storia della Dalmazia”, том II, Задар 1835., стр. 221.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here