ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ: У 15. веку Косово без Албанаца; Чак их није било ни у северној Албанији

Поделите:

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Прецизније, на целом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забележили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима.

Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку живела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског порекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла.

Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом.

„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет векова турске окупације, ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом светском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у „ужу“ Србију. После рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, после агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова КиМ протерано је у тзв. ужу Србију.

Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

И северна Албанија без Албанаца

Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у северној Албанији сведочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани.

Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.

Спутњик

Преузето Хронограф

Поделите:

6 Коментари

  1. Pa Dečansku hrisovulju su popisivali monasi iz namastira…
    A znate kakvi su oni?????
    Oni popisuju ko dođe da se krsti i donese prilog na tas ko ne dođe na krštenje taj nema šta da traži u njihovim knjigama….
    Može da se šeta okolo po brdima čak da nesili pola Kosova i celu Šarplaninu oni okrenu glavu na drugu stranu i gledaju kako pčele oprašuju kadifu hahaha.
    Ne interesuju ih nepomjanici samo oni koji donesu žita u torbi da se popišu.
    Ta Dečanska hrisovulja nije nikakav statistički dokaz demografske slike tog doba samo tendenciozna verska zabeleška poslušnika namastira.

  2. Какво незнање!!! Дечанску хрисовуљу нису писали никакви дечански монаси, већ је написана на двору краља Стефана Дечанског. И нису пописани они који доносе жито манастиру, већ су пописана сва домаћинства која су припадала поседу манастира Дечана. И због тога је она извор првог реда. Невероватно незнање.

  3. Pa o tome ti i govorim..
    Domaćinstva koja su pripadala manastiru Dečani sigurno nisu bili cincari nisu bili kifuti,nisu bili romi,nisu bili bogumili,nisu bili venecijanci,nisu bili albanci….
    Dakle Stefan Dečanski je naredio namastiru da popišu poreske obveznike njemu od interesa,sve one koji su plaćali nekakav crkveni porez i bogatili njegov budžet…
    Od ovih drugih nije imao nikakve vajde pa ga nisu ni interesovali….
    To što ih pisar nije upisao u hrisovulju ne znači da se nisu reprodukovali po okolnim brdima i umnožavali rapidnom brzinom pacova..
    Da su čekali Dečanac da ih upiše malo sutra bi natalitetom osvojili teritoriju..
    Samo bi se naplaćali poreza i izumrli bez prava na privatnu svojinu..
    Ovako nisu bili upisani ali nije im ni trebao upis u Stefanove poreske knjige..
    Dobili su decu i nasledstvo stečeno pravom na budućnost van tadašnje administrativne birokratije..

    • Ипак грешите. Српска средњевековна држава, као и све земље тог времена, се састојала из више суверених области, које су имале своје независне обласне господаре. Друштвена организација у тим независним областима нема никаквих додирних тачака са друштвеном организацијом коју данас познајемо, па је Ваша мисаона спекулација, којом покушавате да категоријама насталим у 19. веку објасните попис становништва из Дечанске хрисовуље неозбиљан и тендециозан…

  4. Ovi ostali dobili su hrisovulju da se popovi igraju sa njihovim dušama.
    Postali su statistička greška Stefanove poreske službe u arhivama srednjevekovne administracije..
    Koja je volela da uzima poreze ali nije volela da popisuje svakog samo onog od kog može da uzme.
    Od kog nisu ništa uzeli tog nisu ni popisali pa su se nadali da će bog da ga kazni nestankom jerbo pisar ga nije blagoslovio svojim gušjim perom …
    Smešna logika ondašnje birokratije šta drugo reći?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here