Уместо о логорима, филм о “прихватилиштима” за српску децу

Поделите:

Док у хрватским биоскопима буде приказиван филм о страдању српске ђеце са Kозаре у усташкој Независној Држави Хрватској /НДХ/, хрватски бискупи настојаће да испричају своју истину о ђечијим логорима како би разводнили трагедију српских малишана и поново ревидирали историју.

У Загребу се одржава премијера Филма “Дневник Диане Будисављевић” о хероини која је спашавала жену и ђецу из усташких логора.

Међутим, истог дана биће приказан и филм “Ђечије прихватилиште Сисак”, а тамо ће бискупи покушати да објасне зашто су ђеца у том “усташком одмаралишту” тако често умирала, наводи хрватски историчар Хрвоје Kласић.

Он подсјећа да је и прије двије године, нимало случајно баш на међународни Дан сјећања на жртве Холокауста, у Загребу одржана трибина под називом “Јасеновац – лажни мит”.

Док је у другим уређеним демократским државама јавно негирање и умањивање злочина и жртава наци-фашизма законски санкционисано, у Хрватској је то већ 30 година редовна и нормална појава, упозорава Kласић.

Посљедњих неколико година настоји се умањити трагична прича о логорима које су усташке власти оснивале за ђецу. Углавном српску.

Чињенице кажу да је све почело након удружене њемачко-усташке офанзиве на планину Kозару, како би се тај крај “очистио” од партизана, али и локално становништво казнило за помагање покрету отпора. Једна од посљедица ове акције спроведене у љето 1942. био је масован и присилан изгон око 70.000 Срба који су живјели на том подручју.

Дио, углавном мушкараца, одмах је убијен, дио становника упућен је на присилан рад по Хрватској, Њемачкој и Норвешкој, а дио је завршио у логорима Јасеновац и Стара Градишка. Судбину својих мајки, очева, бака и ђедова морала су дијелити и ђеца.

Дио малишана преживио је рат тако што ће их усташке власти, након што их на силу одузму од мајки, “колонизовати” по хрватским породицама, а дио ће усљед исцрпљености, хладноће, глади и болести живот скончати на најгори могући начин у неком од “ђечјих прихватилишта”, попут оних у Сиску и Јастребарском.

Бискупи настоје да на дан премијере филма о Диани Будисављевић одрже премијеру филма “Ђечје прихватилиште Сисак”. Он такође говори о “акцији спасавања ратом страдале ђеце”, односно “великом приливу ђеце с Kозаре”.

Kако пише у опису филма, “уз општу неимаштину и глад преузимање бриге за тзв. козарачку ђецу био је потхват изнимне хришћанске уљудбе и великога срца које су Сишчани тога времена показали”.

Није ово први случај умањивања и негирања трагедије која се српском становништву и посебно ђеци догодила у НДХ, као и избјегавања суочавања с кључним питањима:

Од кога су то спасавана ђеца са Kозаре? Гђе су завршили њихови родитељи, док се ђецу спасавало? И откуд велика смртност у прихватилиштима?

Зашто ђеца од глади, хладноће, нехигијене и болести нису умирала у својим кућама, прије доласка у прихватилишта, пита Kласић у тексту за “Нет. портал”.

 

Инфо српска

Поделите:

1 коментар

  1. Бах… у лажи су кратке ноге. То ће пар језуитских педерчића из Загреба и околиЦе гурати док буду живи, а наследиће их неки слични, све по десетина… Нема више ко да буде показоличен, осим будала и пробисвета који тамо оду да раде… Само систематски радити на истини, почев од Ватикана, и неће се ништа десити – затресла се гора, а родиће се мишић са “шаховницом”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here