Усташка АРМАДА из Широког Бријега

Поделите:

Пише Ратко Дмитровић

Међу најинтересантније и свакако трагикомичне теорије о траговима хрватства у Херцеговини спада она која истовремено објашњава историју малог градића у којем је рођен Гојко Шушак

Неколико минута пре 21 час у врелу београдску ноћ, из биоскопа „20. октобар“, 13. јула 1968. године изашао је један двадесетогодишњак. У биоскопу се приказивао филм „Рисифи у Панами“. Младић се лагано спуштао Балканском улицом и када је био на неколико стотина метара од железничке станице у биоскопу „20. октобар“ одјекнула је страховита експлозија. Временски темпирана бомба, постављена у 16 реду испод седишта број шест убила је радника Саву Чучуровића и ранила још 70-ак особа. Студенткиња Магдалена Новаковић остала је без обе ноге.

За Григорија су најбољи људи из Широког Бријега-Општине која је дала највећи број УСТАША!

УСТАШКА АРМАДА

Четрдесет година касније у босанском делу Херцеговине, у месту Широки Бријег, дошло је до великог сукоба између навијача ФК Сарајево и навијача НК Широки. Један младић из главног града Босне убијен је хицем из револвера. Полицијска истрага каже да је пуцао извесни Оливер Кнезовић, пореклом из облишњег Смокиња. Туча је била масовна, са преко 500 учесника, и углавном се одвијала на централном градском тргу који носи име Гојка Шушка. Да, то је онај ратни министар одбране осамостаљене Хрватске, најближи сарадник Фрање Туђмана. Он је рођен у Широком Бријегу.

А какве везе имају ова два догађаја, шта има Широки Бријег са експлозијом у Београду 1968. године. Има, стрпите се.

Општина Широки Бријег, уз још неколико херцеговачких места, дала је највише усташких добровољаца, а након што је окончан Други светски рат партизани су, у ретким тренуцима искрености, признавали да су 1944. године најжешће и најтеже борбе водили управо у Херцеговини, са усташама. Тамо се нико није предавао, а гинуло се уз повике „За поглавника и Хрватску“.

После окончања Другог светског рата и пораза НДХ са подручја Широког Бријега велики број усташа придружио се „шкрипарима“ оружаним формацијама разбијене усташке армаде који су још неколико година, све тамо до 1948, харали Херцеговином, убијали људе, пљачкали и светили се свима који су их или игнорисали или потказивали новој власти. Савремени хрватски историчари рећи ће да је Широки Бријег одувек хрватски, да је једно од семеништа хрватства и католичке вере у Херцеговини. Ако им затражите доказе за тако нешто споменуће вам „Кочеринску плочу“. И ту за њих настаје чињенични и логички хаос.

ТРАГИКОМИЧАН ПОКУШАЈ

Само бескрупулозни и сваког стида ослобођени људи могу, након спомињања Кочеринске плоче, истрајавати у тврдњи да је Широки Бријег једна од колевки хрватства. Зашто? Зато што је Кочеринска плоча у ствари надгробни споменик породице Милошевић, тачније, Вигња Милошевића, српског великаша и имућног човека који је умро почетком 15 века, 1404. године. Текст на тој плочи написан је ћирилицом.

У трагикомичном покушају објашњавања дилеме која се јавља између тврдње да је Кочеринска плоча доказ хрватског постојања у том делу Херцеговине и ћирилице на тој истој плочи, савремени хрватски историчари рећи ће да се ту ради о, замислите, „хрватској ћирилици“. Ако их упозорите да причају будалаштине спустиће теорију на нижи степеник и „признати“ да се ту у ствари ради о „босанчици“ – аутентичном ћириличном писму Босне и Херцеговине, чије исходиште, додају, ваља тражити код оних који су по тој земљи остављали стећке или крајпуташе. Ову теорију је, немајући друге, користио и рахметли Алија Изетбеговић, када се мучио да објасни порекло босанских муслимана, а одбијајући да призна њихов (а тиме и свој) српски корен. Босанчицу је, као синоним за ћирилицу, крајем 19. века лансирао Бењамин Калај, аустријски управник Босне, човек који је измислио и Бошњаке као нову нацију. Калај је све то чинио са циљем да Босну и Херцеговину што више „ослободи“ српског наслеђа и српске историје у коју су Босна и Херцеговина дубоко уроњене.

СТРЕЉАЧКИ ВОД

Иначе, прва католичка црква у Широком Бријегу подигнута је 1871. године, (градња започета 1846) на темељима православне богомоље коју су порушили Турци. Онај младић са почетка текста завршио је иза решетака и после десетогодишњег процеса осуђен је на смрт због повезаности са усташком емиграцијом и терористичким актом у биоскопу „20 октобар“.

Стрељачки вод постројен је у рану зору 10. јануара 1978. године. У Београду је тог јутра дувала кошава и било је веома хладно. Човек који се након команде стрељачком воду да пуца стропоштао на земљу звао се Миљенко Хркач. Тако је окончан његов живот започет 1948. године у селу Мокро општина Широки Бријег.

Остаће вечита тајна да ли је бомбу поставио Миљенко или његов брат Божо, као што су на суђењу неколико пута тврдили и један и други.

Иначе презиме Хркач, са верзијама Ркаћ или Хркаћ, погрдни је назив за Србе у Далмацији и Херцеговини. Хркачи из Мокрог и Прибиновића, недалеко Широког Бријега, некада су славили Ђурђевдан.

Извор: pecat

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here