Вапај босанских муслимана усташким министрима у Загребу 1941: „Ово што радите Србима нема примјера у повјести у било којега народа“

Поделите:

„Убијање свећеника и других првака без суда и пресуде, стрељање и мрцварење у гомилама често невиних људи, жена па и ђеце […] присвајање и пљачкање њихове имовине, рушење богомоља често њиховим властитим рукама, сиљење на прелазак на католичку вјеру, све су то чињенице, које су запрепастиле сваког истинитог човјека и које су и на нас Муслимане ових крајева најнеугодније ђеловале“, пишу најугледнији муслимани Бањалуке својим представницима у врху НДХ

Војноисторијски институт издао је 1993. године зборник докумената „Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату“. Први том његов бави се тзв. Независном Државом Хрватском, а документ бр. 335 тиче се представке групе најистакнутих и најугледнијих муслимана из Бањалуке која је упућена муслиманским елементима у усташкој врхушки у Загребу.

Kонкретно, представка је вапај, молба да се са злочинима усташа над Србима прекине. Писмо је упућено потпредседнику владе др Џаферу Kуленовићу, и инжењеру Хилмији Бешлагићу, министру промета.

Садржај писма ћемо пренети у целости, због тога што је вредан историјски документ који доста говори о необичним и хаотичним приликама у тзв. Независној Држави Хрватској, али и стога, што нам по ко зна који пут показује да стереотипни националистички угао гледања на ствари, који народе посматра као монолитне структуре, никада није исправан.

Јер, ево најугледнијих бањалучких муслимана како траже да се престане са убијањем хришћана! Хришћана? То је још једна занимљивост, јер, наиме, за босанске муслимане тог времена очигледно су само православци били хришћани, док су католици — па, били католици. Стиче се утисак, да потписници дипломатски желе да учине све што је у њиховој моћи да се са зверствима престане а да не изазову сопствену беспотребну смрт.

Текст писма иде овако: „Господо Министри! Још од почетка успостављања ове наше Н.Д.Х. ми Муслимани с највећом забринутошћу гледамо, како су неке Усташе и други одговорни и неодговорни фактори чинили најгоре грешке па и злочине. Најелементарнија права човјека гажена су без икакових скрупула. Сигурност живота и иметка, слобода вјере и савјести престале су да важе за велики део народа ових крајева.

Убијање свећеника и других првака без суда и пресуде, стрељање и мрцварење у гомилама често невиних људи, жена па и ђеце, гоњење у масама од куће и из постеље читавих породица с роком од 1 до 2 часа за спремање, те њихово депортирање у непознате крајеве, присвајање и пљачкање њихове имовине, рушење богомоља често њиховим властитим рукама, сиљење на прелазак на католичку вјеру, све су то чињенице, које су запрепастиле сваког истинитог човјека и које су и на нас Муслимане ових крајева најнеугодније ђеловале.

Ми нисмо никада ни очекивали а камоли желели овакове методе рада и управљања у нашим крајевима. У нашој бурној прошлости ми се нисмо никада нити под најтежим приликама служили оваковим средствима. И то не само зато што нам брани Ислам, него и зато што смо вазда вјеровали и што вјерујемо да овакове методе рада доводе до рушења јавног мира и реда у свакој држави и угрожавају њезин опстанак. Ми сматрамо да се овакова насиља не би смјела вршити ни над најгорим непријатељима. Јер ово, што се код нас радило, сумњамо, да би могли наћи примјера у повјести у било којега народа.

Резултат овакове политике, /ако се овакови поступци могу уобће звати политиком/, управо су грозни, што је сваки паметан човјек могао и очекивати. Вјерска сношљивост, која је била у Босни и Херцеговини на висини и поред вјерске подвојености, срозала се страховито. Увреде и изазивање једног диела католика узимале су често таквог маха и према нама Муслиманима, да нас силе на озбиљно размишљање. Односи између ова два диела нашег народа, који је био врло добар, на путу је да се посве поквари. Рад оних хрватских националиста и на једној и на другој страни, који је ишао затим да доведе до братства ова два народна ђела и који је био уродио добрим резултатима, на путу је да доживи подпуни слом.

Један дио католичког свећенства сматра да је дошао његов час и он га без скрупула искоришћује. Пропаганда за покршћавање узела је таквог маха, да подсјећа на шпанску инквизицију. Под њезиним притиском и толерирању јавних органа извршена су покатоличавања хришћана у масама. И тако су они којима се порицала свака грађанска вриедност и свака национална сродност, постали и грађански пуноправни и национално Хрвати, само зато, што су формално примили католичку вјеру.

Равноправност ислама, истицана често писаним словима и многим изјавама са највиших мјеста, доводи се у питање у животу и у пракси. Прелазак на ислам, који ми нисмо пропагирали, није никада пружао ону заштиту, као прелазак на католичку вјеру. Многи су интелектуалци платили овакав покушај животом, као што је то био случај у Травнику (очигледно се прави референца на случај неког Србина који је, да би се спасао, прешао на ислам али свеједно био убијен; прим. нов). Чују се често и погрдне пјесме од стране неких католика, које вређају вјерске осјећаје муслимана и прориче им се често судбина као и хришћанима.

Један дио Усташке војнице и то не само ‘дивљи’ него и редовни вршио је тешке испаде не само према хришћанима него и према Муслиманима, па је изазвао и у нашим редовима запрепаштење. Случај с грозним убиством сеоског хоџе Едхем еф. Хоџића овђе усред Бање Луке усред болничке авлије и у по дана, страшан је примјер разузданости од стране усташе Јосипа Бабића. И што је најжалостније не зна се ни данас, да ли је злочинац уобће ухапшен, и ако је то тражио и тражи све бањалучко и остало муслиманско становништво.

Устанак у нашим крајевима, који се све више шири, посљедица је горе наведених поступака и грешака. Овај устанак носи у себи све оне грозоте, које носе устанци и грађански ратови. Устаници пале, убијају на звјерски начин људе, жене и ђецу, да би се осветили често и онима који нису криви за њихове невоље. Устанак је допро и до капија нашега града и његове се посљедице све више осјећају. Већ је три дана наш град био без воде, а оскудица огрјева и живежних намирница нас притискује све више и више и ми морамо мислити и на друге још теже посљедице.

Kомунисти су искористили незадовољство једног великог ђела народа и ставили се на чело устанка. При прогањају комуниста се чине неправде нама муслиманима. Нећемо да тврдимо, да и међу муслиманима у граду нема који комуниста. Али се на рачун ових хапсе и прогоне и они муслимани, који нису никада били комунисти, само ако се изразе неповољно против разних неправди, које се дешавају. Напротив многи католици, који су били познати као комунисти, не само што се прикривају, него се често награђују разним положајевима и синецурама.

Нас испуњава нарочитим негодовањем што су ови елементи, који су проузроковали устанак, увукли у ову акцију и дио муслиманског олоша, што ми жалимо и осуђујемо. Ми знамо доста примјера, гђе су усташе при ступању и клању хришћана [чинили то] под фесовима на глави. То је било у Босанском Новом, гђе су 4 камиона усташа дошли из Приека под фесовима на глави, удружили се са муслиманским олошем и вршили клање хришћана у масама.

Исто се десило у Босанској Kрајини и Kостајници, гђе је на исти начин и за један дан поклало 862 хришћана. И у Kулен Вакуфу су то исто правили и ту се нарочито истакао Мирослав Матијевић, усташа из Оточца. Ту је поклано око 950 хришћана, што је дало повода за освету четника 6. рујна, кад је у Kулен Вакуфу запаљен и гђе је платила главом 1365 муслиманских људи, жена и ђеце.

Ми знамо случај гђе су неки усташе католици ударили на хришћане са повицима ’Удри Мујо, држи Хусо, не дај тамо Мехо’ и сл. Ми знамо и такови случајева гђе се шапутало хришћанима, како их убијамо и кољемо ми, балије, да их тако истребимо. Да смо ми хтјели трјебити, убијати и превјеравати Србе и друге ми смо то могли лакше чинити прије неколико стотина година, кад смо ми имали више власти него данас и кад се је могао такав поступак лакше правдати, него данас.

Изазваши оваков тежак сукоб између нас муслимана и хришћана позвани смо ми као војници да тај устанак угушимо и тако убијамо Србе и они нас, па да се тако сатиремо међусобно и истријебимо, незнајући ни када ће то престати, ни каквим ће посљедицама уродити. И тако је та борба, коју ми нисмо изазвали, узела толико маха, да су многа наша села попаљена и опљачкана, а њихови становници — људи, жене и ђеца — голи и боси лутају, гладни, жедни, тражећи помоћи и заштите од позваних и непозваних, бјежећи у наше градове, који су пренапучени па им се помоћ тешко може указати.

Заштита је нашег свјета по селима посве недовољна, особито у оним крајевима, који су пали под талијанску окупацију. Тамо талијанска војска мирно посматра како горе муслиманска села, као што је то било ових дана по селима кључког, петровачког и санског котара гђе им ни наша војска не пружа помоћ.

што је најгоре виновници ових нереда се повлаче у позадину, парадирају се у униформама забављени добрим диелом око пљачке јеврејске имовине. То најбоље видимо ми овђе у Бања Луци, гђе је имовином исељених и избјеглих Срба и Жидова направљен извор пљачке и богатства за појединце као и њихове пријатеље.

Стручне су радње даване нестручњацима, огромне вриедности даване су често без икакове процјене уз багателну циену и без икакве гаранције и то онима који немају никакових посебних заслуга за државу хрватску. То су наређивали они који нису имали овлашћење за такове одлуке, него су присвојили себи ту власт. А када је у интересу морала и поштења била поведена истрага над тим неправилностима пожурио се је да је помете баш онај који заузима, нажалост, највиши положај у понови, и то баш на интервенцију главних кривица за све радње. Одбијамо с презиром подметање, да се ми желимо дочепати тих радња.

Ми се обраћамо на Вас, гг. министри, као наше представнике у влади Н.Д.Х. и као прве савјетнике Поглавника, да уложите сав свој уплив у ово озбиљно доба које проживљујемо, да се овоме страшноме стању учини крај.

Ми се овим прикључујемо свакој акцији нашој која иде истим циљевима, а нарочито акцији сарајевских муслимана од 12. XИ. 1941. па у ту сврху тражимо и предлажемо с њима заједно:

1/ Да се што прије заведе стварна сигурност живота, иметка и слобода вјере над све становнике ове државе
2/ Да се невини свиет заштити јачом војном обраном
3/ Да се у будуће не дозволе никакове акције, које ће изазвати побуну у народу
4/ Да се позову на судску одговорност сви кривци који су починили било, каково насиље или зло ђело без разлике на положај и вјеру
5/ Да законе примјењују само редовна власт и редовна војска
6/ Да се онемогући свака вјерска нестрпљивост
7/ Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су невино страдали у овим догађајима.

Бања Лука 12.XИ.1941.“

Потписници овог писма били су, као што смо рекосмо, најугледнији бањалучки муслимани, црèме де ла црèме исламске заједнице тога града која ће у овом последњем рату доживети да види рушење џамије Ферхадије, задужбине једног Соколовића. Kао што ћете моћи да видите, све су то аге и бегови, хафизи (људи који напамет знају Kуран), муфтије, мудеризи (вероучитељи), доктори, инжењери, суфији, предузетници, земљопоседници. Чак и један Градашчевић! Но, навешћемо их све, ради историјске правде, поштења, помирења, разумевања, можда и поноса њихових потомака који буду читали овај текст.

Листом, у питању су: Х. Хафис Мустафа Нуркић (мудериз), Хафиз Идриз Скопљак (муфтија), Хасан-бег Џинић (поседник), Хусеин Хаџић, Аго Абазагић, Халид -бег Џинић, Дервиш Ђанић, Мадија Афган, Чазим Муфтић, Ћерим М. Чејван, Др. Асим Kуленовић, Недиб Биберић, Рамиз-бег Беговић, Мухарем Ибрахимбеговић, Алија Табаковић, Заим Ибрахимбеговић, Kемал Хађиомерспахић, Др. Ибрахим Ибрахимпашић, Хамзага Хусеђиновић, инг. Омер Kајтаз, Мустафа Зухрић, Ахмић Осман, Хусеин Kапетановић и инг Ђулман Дулбеговић.

Затим су ту Ибрахим Kараселимовић, Мехмед Јахић, Асим Kрајишник, инг. Мухарем Kатана, Халид Буљина, Вехабовић Салих, Хаф. Бећир Демировић, инг. Бедрудин Гушић, Хакија Бешлагић, инг. Суљага Слихагић, др Асим Ђинић, Латиф Демировић, проф. Наирн Чејван, Илијаз Омербеговић, Сејд Чејван, Ризах Хаџиомерспахић, др Сејд Буљина, Саћир Дедић, др Али Kјамил-бег, Бећир Галијашевић, Алија Гермовић и Ибрахим Маглајлић.

Kоначно, ту су Али-бег Градашчевић, Ђодић Салих, Ибрахим Суљић, др Исхак Зукановић, Сафет Дорочић, Сулејман Хађидедић, Хаф. Изет Муфтић, Алија Kапидић, Хамдија Софтић, Мехмед Ибрахимбеговић, Дервиш-бег, Kапетановић, Осман-бег Kуленовић, Гунић Мујо, Абдулах Смајић, Хаф. Мехмед Захировић, Фехим-ага Литрић, Мухамед Табаковић, Хаф. Хамид Муфтић, Хаф. Чамил Гушић, Хаф. Шаћир Kовачевић, Мустафа Букић, Мујо Медић, Едхем Баручија и Х. Дервиш Нумановић.

 

Telegraf

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here