Vasa Stajić – socijalni humanista i nacionalni pedagog

Podelite:

Vasa Stajić – socijalni humanista i nacionalni pedagog

Stvralaštvo Vase Stajića u velikoj meri je odredilo društvenu misao Srba „prečana“ na početkom prošlog veka.   Njegova volumiozna pisana zaostavština svedoči o čoveku čiji karakter određuju, između ostalog, i: skromnost, istrajnost, posvećenost, zanesenjaštvo u bolje sutra, ranjiva pravdoljubivost, humana socijalnost i poverenje u moralnost. Uprkos brojnim osvrtima dela Vase Stajića  i dalje predstavlja neiscrpnu inspiraciju u istraživačkom pokušaju  rasvetljavanja političkih i najširih kulturnih ideja kod Srba. Njegova analitička usredsređenost  imala je za posledicu  značajna dostignuća u proučavanju prošlosti i razumevanju savremenog trenutka i Novog Sada. Odgovoran pristup uticao je da Vasa Stajić pronikne u misaone tokove nosećih društvenih ideja:  liberalizma, pozitivizma, nacionalizma, romantizma, socijalnih učenja i dr. U vezi sa svakom od njih Stajić je kroz upečatljiv iskaz predstavljao svoj stav.  Upravo zato on je oprezan u idealizmu  i svestan suočavanja sa brojnim iskušenjima koje donosi sa sobom ne/prihvatanje ideja.

Biografski osvrt

Vasa_Stajic_(1878-1947)Životni put Vase Stajića uveliko određuje karakter njegove ličnosti. Skromnost, istrajnost, posvećenost, zanesenjaštvo u bolje sutra, ranjiva pravdoljubivost, humana socijalnost i poverenje u moralnost naroda samo su poneke od prepoznatih osobina kod Vase Stajića tokom njegovog života. Rođen je 10. februara 1878. u Mokrinu, a preminuo je na isti dan 1947. u Novom Sadu. Njegova porodica je bila skromnog materijalnog statusa, ali je odatle Stajić usvojio i doživotno sprovodio ideju o poštenju. Nakon završetka osnovne škole u Mokrinu, gimnaziju je pohađao, prvu godinu u Kikindu, a potom u Sremskim Karlovcima. Već tada se nije mirio sa oportunim stavovima srpske građanske prosvete u Austro-Ugarskoj monarhiji, držeći do stava da je bezidejna, komformistička i nacionalno destruktivna. Zbog svojih istupa bio je izbačen iz gimnazije u Sremskim Karlovcima, pa je školovanje završio u Senju. Studirao je pravo i filozofiju u Parizu, Lajpcigu i Budimpešti gde je i diplomirao 1902. Do početka Prvog svetskog rata Stajić je bio posvećn nacionalni radnik koji je radio, između ostalog i u Pakracu, a potom i kao profesor na Učiteljskoj školi u Somboru od 1906. godine.
Neustaljenost u stvaranju karijere prosvetnog radnika proisticala je iz njegove nepomirljivosti prema dogmatizovanom klerikalizmu i njegovom uticaju na školstvo kod Srba u AU monarhiji kao i iz zapuštenog odnosa prema nacionalnoj ideji. Tragajući za identitetom srpskog patriotizma on je pokrenuo časopis Novi Srbin i uključio se u Narodnu odbranu, organizaciju čija je namera bila negovanje i jačanje ideje srpstva. Zbog toga je bio na udaru organa vlasti. U ratnom vremenu, i dok je služio kaznu ostao je dosledan svojim idejama. I nakon Velikog rata Stajić je nastavio sa prosvetnim radom najviše kroz svoj spisateljski opus i kroz rad u Matici srpskoj. Povremeno je učestvovao i u njenom organizacionom radu. Bio je njen sekretar (1920 -1922.) i predsednik (1935-1936. i 1947.).
Za Stajića, srpska nacionalna ideja se ostvarila kroz jugoslovensku državu i bilo je potrebno učiniti sve da ona funkcioniše kao država. Otud njegova orjentacija od Novog Srbina prema časopisu Nova Vojvodina. Ipak, Stajićeva doslednost u prosvetnim idejama i u političkoj misli, protumačena od političke elite kao krutost, anahronost i nesnalažljivost, imala je refleksiju kroz njegovu postepenu političku marginalizaciju. Politikanstvo ispred političke misli nije bila evolutivna vodilja Stajićevog stvaralaštva.

Sustret sa stvaraocem

Susret sa stvaralaštvom Vase Stajića ostavlja utisak teško dostižnog. Imajući na umu današnji odnos prema napisanoj reči, stajićeve hiljade i hiljade stranica izgledaju potpuno anahrono. Njihovo upoznavanje i tumačenje, na protiv, Vas upućuje u novu stvarnost koja sve iznova preispituje i traži odgovore. Stajić, tokom svog života ima stalnu potrebu društvenog angažovanja. Život doživljava kao misiju koja nema ustručavanja i čiji kontinuitet, iako podložan iskušenjima, odoleva i traje. Stajić je poklonik ideja on je i socijalista i nacionalista. Njegov socijalizam nije onog tipa kakvim ga svojataju njegove nazovi pristalice nakon Drugog svetskog rata. Stajić nije ideolog već idealista. Njegov nacionalizam kritikuju ostrašćeni jer nedovoljno uzdiže delo sopstvenog naroda, dok u drugim narodima, naročito bliskim, ne vidi potencijalnu opasnost već potencijalnu srodnost.
Ono što predstavlja zajedničku nit Stajićevih socijalnih i nacionalnih ideja bio je humanizam. ”Sva pitanja nacionalne politike i patriotizma svode se meni…na ovo: koliki će biti pedalj zemlje što će ga humanizovati ljudi što govore našim jezikom.” On je nepopravljivi humanista do kojeg se dolazi moralnom čistotom, socijalnom pravdom i prosvećivanjem. Njegova istrajnost u ideji izgledala je  naivno u sudaru sa politički realizmom, a Stajić nije često bio spreman da to prihvati. On je ostao odan ideji i njegovo proučavanje prošlosti i savremenog trenutka počivalo je na otkrivanju potrebe o neophodnosti poverenjnja u čoveka koji je pravdoljubiv i koji kroz stalno proširivanje svog saznanja odoleva iskušenjima. On ostaje usamljen jer nije bio prilagodljiv. Nije bio spreman na kompromis koji je motivisan sitnim interesom. Stajićevo prihvatanje kompromisa podrazumevalo je uzrastanje u ideji a ne uzrastanje u interesu. Ljudi su postajali prilagodljiviji a Stajić ih nije pratio, povukao se u istraživanje, a knjige su mu bile odgovor na stranputice u koje se klizilo. Njegova predanost i doslednost u odbrani potrebe prosvetnog razvitka, u susretu sa stranačkim politikantstvom izgledali su kao dekor naivnog čoveka koji ne pripada vremenu niti epohi.
Vasa-Stajicu-radnoj-sobiZapravo, bilo je suprotno. Stajićeva privrženost vrednostima bila je preko potrebna karakteristika epohe da bi ona opstala u veličini svog zamaha. Njene temelje uzdrmali su upravo oni koji su omalovažavali Stajićevo ”intelektualno samotnjaštvo” i idealizam. Oni su sebi dali za pravo da formiraju stavove čije mešetarenje nije niti dodirivalo misao jedne ideje, a da ne pišemo o tome da proučavanje ideje, njenih ishodišta, njenih teoretičara, njene refleskije u Evropi i kod drugih naroda nije bilo prihvatljivo niti kao namera. Takav reducionizam venzadovoljavao je apetite gramzivih politikanata i rušio temelje jugosloskog zajedništva kao Vavilonsku kulu. Iako je bila prisutna i vidljiva, nemoć ovakvog pristupa nije napuštana, štaviše, zajdeništvo južnoslovenskih nacija pretvorilo se u svrsishodan iluzionizam kojeg je politička elita, iako je imala spoznaju o njegovom neostvarivom karakteru, negovala kao jednom pronađeni eshatološki princip. Podjednaka fantazmagorija, u ovakvim okolnostima bila je namera ostvarenja integralnog jugoslovenstva u Kraljevini Jugoslaviji  kao i ideologija ”bratstva i jedinstva” nakon Drugog svetskog rata, a nedaleko od tog toka prilagodljivih predstava u kojem je Stajić često balast kretala se i kreće se i savremena društvena ideja, bar ona predstavljena kroz političku elitu koja se oglašava.

Stajić je bio jugosloven i demokrata ali je svoju podrušku uskratio svakom nedovoljno osmišljenom integrativnom projektu, uprkos tome što su ga mnogi svojatali. U naporu da ga razumeju oni su pracijalizovali njegovu misao i, svojstveno sopstveno utilitarizmu svrstavali ga u svoje redove. Vremenom isplivala je Stajićeva širina koja u svom univerzalizmu dezintegriše  svaku uskogrudost ideološke proveniencije. Da bismo prihvatljivije razumeli Stajićeve stavove, mi ćemo se ovom prilikom pozabaviti njegovim  odnosom prema nacionalnom pitanju, prema socijalnoj ideji i prema prosvetiteljstvu. Ove tri ideje, po našem mišljenju su noseće u konstruktu Stajićeve društvene misli i humanističkog pogleda na svet. Početkom dvadesetog veka, kada je kao mlad počeo da se zanima za pitanja u vezi sa identitetom  sopstvenog naroda, Stajić je pripadao širokom sloju nacionalno opredeljenih intelektualaca. Karakter njegovih nacionalnih ideja uvažavao je kontekst kako međunarodnih odnosa onog vremena tako i kompleksnu unutrašnjepolitičku situaciju u Austro-Ugarskoj monarhiji. Njegove ideje bile su zasnovane na proučavanju evropskog liberalizma, socijalnih ideja tako i ideja o nacionalnom identitetu. ”Jasna je dakle, staza na koju naša književnost upućuje scoje učenike, čitavo naše društvo. To je staza neumitnog kriticizma, potpuno slobodnog i naučnog istraživanja, zidanja i zasnivanja nacionalnih naših težnja na nauci i istini.”U to vreme bio je blizak intelektualcima okupljeni  oko Srpskog književnog glasnika, odnosno Jovana Skerlića, koji je u to vreme bio ”idejni vođa revolucionarne  jugoslovenske omladine, koju je usmeravao ka Evropi i evropskoj tradiciji liberalnog demokratizma, ka načelu socijalne pravde i nacionalnog oslobođenja – tim najprogresvinijim idejama s početka 20. veka” Oni su negovali narativ izrazitog istoricizma u nameri da dopru do svakog pojedinca i utiču na njegov, pre svega nacionalni stav. Tada i  ”književnost nije samo služila istoriji, ona se pisala kao istorija.” To je bio krug intelektualaca, pokretača građanske ideologije o kojima se relativno značajnije pisalo ali nam se čini da su mnoge društvene ideje tog koncepta ostale nedorečene i neistražene.
Tumačenje nacionalne ideje  u njihovoj verziji polazilo je od stanovišta da nacija nije primordijalna ideja i da je njena karakteristika ogledalo vremena u kome nastaje. Otud i potiče koncept evoluiranja  sadržaja ove ideje i njenog društvenog izraza u primerenom  identitetu. Uvažavajući ideju kao proces karakteristično je da su nacionalni romantičari, počeli da uzmiču pred nacionalnim realistima. To je značilo da, iz tumačenja ideje kroz idealizam osvedočen u prošlosti se kretalo u pravcu tumačenja nacionalne ideje u kulturnim vrednostima prepoznatim  kroz istorijsko vreme, a koje su otvorene prema komunikaciji sa evropskim idejnim prostorom. ”Izvojevati treba pravo i dužnost srpskom narodu da živi kao punoletan član Internacionale, u državnom obliku kakav sam najviše voli, u zajenici s onima koje sam sebi odabere za braću i za sugrađane. Kao svrhu taga nacionalno oslobodilačkog dela je označio kulutru. Mi hoćemo da u opću kulutru čovečanstva, unesemo neke nove, srpske elemente, srpsku niansu ljudske duše; da budemo prvi i bolji od svakoga.”
Tražeći uporište u ruskoj književnosti 19. veka Stajić je ukazivao na izuzetno kompleksan karakter nacionalnog izraza. Bez bojazni da se suočava sa savremenim tendencijama u domenu društvenih ideja i umetničke inspiracije, pripadnost sopstvenoj naciji, za Stajića nalazila je izraz i u kosmopolitizmu i univerzalizmu. Štaviše u refleksiji sopstvenih vrednosti unutar idejnog miljea Evrope nije bilo moguće ne pronaći mesto sopstvenoj originalnosti. ”Istinska nacionalnost nije u opisivanju sarafana, no u samom duhu naroda; pesnik može da bude nacionalan čak i onda, kad opisujue sasvim tuđi svet, ali gleda na njega očima svoje nacionalne stihije, očima svoga naroda…” Ovakav suptilan pristup vrlo je teško ostvariv u pragmatičnoj političkoj akciji, ali je njegov izraz moguće, po Stajiću, pronaći u umetničkom stvaralaštvu, najčešće u književnosti. Kreativan pisac, vođen idejom i posvećen misiji bio je  spreman da se suoči sa brojnim izazovima onog vremena. ”Kako su svojim životom rešavali probleme humanizma i hrišćanstva, aristokratizma i demokratizma.”
Bio je to otklon od autizma uz spremnost za sopstvenu nadgradnju i modifikovanje stava. Taj  krug ljudi, što ilustruju njihovi brojni tekstovi i oni istraživači koji se bave njime bio je posvećen ne idolatriji već epistemologiji.  Saznanje je bio jedinstveni postupak dostignuća sopstvene namere. Bio je to društveni i duhovni milje kome  je Stajić bio posvećen tokom čitavog života. Život je kako sam piše posvetio misiji čiji je smisao počivao na stvaranju odgovornog i zrelog društva koje ne uskraćujući drugima niti sebe ne uskraćuje. ”Jedini život koji ima smisla, jeste život u misiji, u službi nečemu izvan sebe, ideju  koju su i drugi ljudi, bolji od nas, posvetili svoje trude. U nacionalističkoj misiji živeti, mi ćemo u sebi izrađivati bolje primerke čoveka.”
Misionarstvo nije karakteristika političara jer je njihova namera bila da afirmišu stranačke interese kao državne. Njihov nastup bio je stalni napor za nametanje pojedinačnog kao društveno korisnog. Zato i Stajić piše ”ja neću biti politički strateg, nego samo politički pedagog, zidar a ne kombinator.” On je želeo da izbegne sve zamke stranačkog političkog delovanja, njihov uskogrudi interes i ekskluzivizam.  U tom smislu njegove reči su više izgledale kao nadstranački eho moralizma koji je mnogima smetao. Stajić je bio svestan slabosti stranačkog angažovanja i uporno je tragao za njihovim prevladavanjem. ”Želim da ona pobedi sve partikularizme i ekskluzivizme nacionalne i socijalne te da Jugosaviji da potrebnu stabilnost za formiranje onoga jedinstva nacionalne duše koja ima biti osnov države.”
Nije krio svoju razočaranost u predstavljeno politikanstvo. Njegovi zahtevi za eventualno stranačko angažovanje bili su izuzetno visoki za ondašnji stranački potencijal, a zapravo su bili sasvim normalni uslovi za uspeh u odgovornom političkom životu. Oni su tražili obrazovnanog pojedinca i obrazovno društvo kao demokratski regulator bilo koje političke elite. ”Očekujem  od stranke da mi pomogne do položaja  ih koga ću najbolje moći raditi na omladinskom i narodnom prosvećivanju.”
Izbegavanje stvaranja odgovornog javnog mnjenja, jer ono podrazumeva  višedecenijski napor i stalan je proces, kao i obilje konfromizma sa kojim se susretao u društvenom životu za Stajića je bio dovoljan razlog da sopstveni idealizam povuče iz rapsodije savremene političke igre u istraživanje prošlosti. ”Ispred orgija naših stranaka, političara-špekulanata, lažljivaca i defraudanata hteo sam se povući u arhive i biblioteke, proučavajući prošlost da ne bi doznavao sadašnjost.” Podjednako kritičan odnos prema strančarenju Stajić je imao i nekoliko decenija ranije u vezi sa politikanstvom Srba u Monarhiji. ”Politiku već niko ne iskoreni iz života naroda. Ona sama po sebi i nije zlo. Takva ona postaje tek onda kad u sebe upije sve sokove narodnoga organizma, progute sve kulturne, prosvetilačke težnje, kad veže i parališe svaki drugi pokret. Takvih isključivo partijskih ljudi ima među školovanim Srbima…”
Stajićeva politička misao kao svojevrstan idealizam koji se pokazao ne samo nedostižnim već i nerazumljivim naročito brižno i istrajno je predstavljena u vremenu stvaranja jugoslovenske države u čiju je budućnost Stajić, poput brojnih idealista, iskreno verovao. Između ostalog, i zbog toga on je tražio njen identitet.  ”Ništa jugoslovensko  nije mi strano…kroz Jugoslovenstvo ću ući u čovečanstvo.” Ona je za njega predstavljala onomatopeju svih narodnih stremljenja Južnih Slovena. Snažan izraz univerzalizma i širine kojem su tzv. Plemenski nacionalizmi bili pretnja. ”U prve dane oslobođenja stadoše se javljati prohtevi  plemenske hegemonije, pansrbizma. Većinom ljudi koji  su se kompromitovali služeći  nemačko-mađarskoj nepravdi, htedoše se preko  noći oprati , nudeći Beogradu svoje usluge protiv Zagreba, vičući netrpeljivost i mržnju. Protivnici Male Srbije stadoše propovedati Veliku Srbiju i vikati: Dole Jugoslavija ! Bilo ne ponovilo se.!” Bilo je međutim, među Srbima u Vojvodini i onih koji nisu politički posrnuli u konformizam sa Austro-Ugarskom monarhijom, a ipak su bili ubeđeni u neostvarivost jugoslovenskog projekta. ”Jedan narod koji ima svoju istoriju, svoju tradiciju, on se ne da pretočiti. Obratno se postizava.” Aleksa Ivić, pripadnik Radikalne stranke, čiji je rad Stajić često kritikovao i potonji univerzitetski profesor nije prihvatao koncept jugoslovenske nacionalne ideje jer je, na osnovu iskustva sopstvenog susreta sa hrvatskim nacionalnim egoizmom, smatrao i njenu državnu konstrukciju utopijom. ”Zagreb je danas hrvatskiji nego ikad, Srbi su danas građani drugog reda, gore nego ikad.”
Imajući u vidu i ovakve stavove, a podsećajući na greške mađarske  nacionalne ostrašćenosti, Stajić je smatrao da oni treba da se izbegnu i kod jugoslovenskih naroda. Za njega je velika nesmotrenost bila da se jugoslovenski projekat gradi kroz zadovoljenje  etnikih nacionalizama. To je bio put u neuspeh kome su se mnogi nadali. ”Mađarske patriote  koji ne umeju da prežale Hungariju, već likuju:  I kod vas se za novac svako i svašta može kupiti…i vi ćete propasti.” Stajić se nije protivio  nacionalnom osećanju, naprotiv on je za njega bio  izraz humanističkih težnji. On je dezavuisao nacionalizam utemeljen na šovinizmu, jer je on ”nesposobnost  jednog čoveka ili naroda , da prizna opravdane težnje i zahteve i drugim narodima i njegovo slepo držanje uz zahtev, da se njemu, odnosno njegovoj naciji, zadovolje svi zahtevi: ne pokazujući pritom ni volje ni sposobnosti da ti zahtevi idu na štetu često opravdanih zahteva  drugih naroda. Pod nacionalizmom pak razumemo želju jednog naroda, da bude nacionalno slobodan, da ima pravo na punu slobodu razvijanja svoje nacionalne kulture i na osnivanje svoje slobodne i nacionalne političke zjednice.” Na ovom putu kulturološkog ostvarenja jugoslovenstva, u kojem škola treba da odigra odlučujuću ulogu, Stajić nije niti jednog trenutka imao potcenjivački stav prema nacionalnim osećanjima bilo kog jugoslovenskog naroda, naročito prema onima koji su u prošlosti ostvarili svoju državnu ideju. Ta osećanja su za njega bila ”sićušna ali  vitalno krepča osećanja separatizma.” Ona su u projektu ostvarenja jugoslovenske države trebala da budu prevladana jugoslovenima koji ” u svim dosadašnjim kulturnim tvorevinama svojim imamo samo gradivo za buduću svoju kulturu, i u duhu tih tvorevina tek materijal za buduću dušu Jugoslovena.” Jugoslovenski idealizam imao je i unutrašnje protivrečnosti koje su se reflektovale u oscilacijama od euforije do razočarenja. Uzdrman i spoljašnjim nacionalističkim udarima, ovaj idealizam bio je izložen stalnim preispitivanjima i reoblikovanju. Kolebljivima nije bilo strano ni prihvatanje jugoslovenstva ni njegovo napuštanje, a da pritom nisu taj ambivalentan proces doživljavali kao urušavanje sopstvene ideje. Pre su svoj postupak pravdali prihvatanjem aktuelne  ”političke volje.”
Nasuprot takvim, u nameri da ostvari jugoslovenski eshatološki cilj, Stajić je bio spreman da mnoge političke zablude i nacionalistička posrnuća oprosti. Sa tim stavom mogli smo se upoznati i kroz njegovu analizu političke aktivnosti Jovana Jovanovića Zmaja. ”Godine 1884 našlo se u zagrebačkom saboru trideset poslanika Srba koji su mogli držati ravnotežu između Starčevićanaca i Narodne stranke koja je stala uz Kuena. Zmaj je Srbima i njihovom klubu savetovao da, stojeći u sredi, jačaju otpornost Narodne stranke, a da ne zlopamte uvrede pravaša koji nisu priznavali da ima Srba, nego neka brane Hrvatsku od Mađara. Na žalost, već dvadeset dana kasnije morao je Zmaj sa bolom zabeležiti da je Srpski klub ključ situacije predao Kuenu Hedervariju.” Kako je neuspeh ove ideje teško prihvatio Zmaj, tako je i Stajić doživljavao jugoslovensku rapsodiju. U neuspehu jugoslovenske države ta posrnuća, kako ih je doživljavao Stajić zapravo su predstavljala model očuvanja nacionalnog interesa pred naletom integracionih procesa vlasti kraljevine Jugoslavije i bili su ogledalo uspeha elita kojima jedinstvo Južnih Slovena nije bilo uporište političkog stava.
Treba istaći da bez obzira na to što istorijske okolnosti nisu išle u prilog ostvarenja njegovih prosvećenih i humanih ideja, Stajić nikada nije, bar ne u pisanoj zaostavštini, pokazao klonuće ili priznao poraz svoje misije. Štaviše on je, uvažavajući istorijske okolnosti često imao razumevanja za stavove koji su odudarali od obrazovne odmerenosti kojoj se posvetio. Tako u atmosferi izrazite napetosti na relaciji Beč – Beograd, kada je svaka kulturna manifestacija izraza nacionalne ideje  bila tumačena  kao svojevrsna provokacija i mešanje u unutrašnje poslove druge zemlje, među mladima se javljala misao o potrebi revolucionarnog prevazilaženja napetosti u kojoj je srpski narod osućen na izolovanost i pritisak.
O tome je, naročito pred Prvi svetski rat mogao da svedoči i Vasa Stajić. Sećajući se na to vreme on je pisao i mladićima koji su dolazili kod njega u nadi da će im pomoći pri odabiru najboljeg načina da ostvare svoju patriotsku ulogu. Impresionirani revolucionarnom mladošću ondašnje Evrope, često i nerazumevajući posledice čina, ti mladi ljudi su bili spremni na žrtve. ”Mislim da mi je tada doputovao…Borivoje Kostić, novosadski gimnazist,  s ovakvom izjavom: ”Tuberkulozan sam, i nemam dugo živeti; voleo bih žrtvovati svoj život ujedinjenju. – Pomozite mi da ga čestito utrošim…”  Kako za brojne intelektualce onog vremena – patritoski i prosvetno posvećene kao što je i Jovan Cvijić, ostrašćena politika Austro-Ugarske ali i revolucionarna netolerantnost bili su veliki izazov  za formiranje odgovornog i pravilno odmerenog stava. Dovedena do trenutka u kome antagonizam nadmašuje svaki dijalog, ideji se nametala odluka ”ili-ili”. I Vasi Stajiću je bilo teško da očuva intelektualni elitizam u situaciji rigidne i ekstremne Austro-Ugarske politike. ”Naši stari učitelji su umornu svoju mudrost izražavali naročito učenjem o zlatnoj sredini, kojom se najlakše hodi. Zlatna sredina je njima značila stazu popustljivosti, pomirljivosti sa zlom, sklapanje nečasnog mira bez borbe. ..Otprilike to znači žalosna istorija ugarskih Srba od 1882 godine sve do naših dana.”
U takvim okolnostima nečije razumevanje stvarnosti, suprotno onom drugom bila je prepreka. Prevazilaženje je zahtevalo konflikt, a mesta za pokušaj razumevanja je ubrzano ponestajalo. Univerzalizam i humanost, posustajali su u sustretu sa etičkim i rasnim egoizmom. Stvaranje redukovane misli postala je inspiracija za brojne koketne političare koji su kroz autocenzuru stavova govorili i pisali ono što se od njih očekivalo, istovremeno smatrajući da je ulog koji se ogleda u učešću u političkoj moći dovoljan razlog da opravda njihovo ponašanje. Stvoren je diskurs pritvornosti u nacionalno-političkom izrazu.  Vasa Stajić je bio svestan njegove prisutnosti i mnogo pre nego što je uplovio u društveni život, a prihvatajući njegovu karakterizaciju od Zmaja ” Al od tih sviju stalnije su stvari: USTARABARI.”
Stajić nije bio ketman i nije bio na pragu takve političke orjentacije.   ”Čestiti sinovi zarobljenog naroda, mi smo tražili slobodu za svakoga, pa i za nas; naš je nacionalizam bio jedini tada mogući oblik humanizma. Otuda smo s istim gađenjem, sa kojim smo se opirali austro-mađarskom imperijalizmu, ako ne još i sa većim, predusreli srpske imperijalističke velejitete kojima  su se, posle ratova, počeli rehabilitovati ljudi koji ne umeju plivati protiv struje, ljudi koji su se ogrešili o nekad zarobljeni svoj narod…Nama pak naš dositesjki zdrav razum i miletićevska hrabrost, ne dopuštaju da klizimo pravcem najmanjeg otpora…nama je preostalo da želimo narodu, za koji smo nedavno želeli ići u smrt; neka mu više nikada ne zatreba naša hrabrost.”
Na ovaj način nacionalno afirmisan narod koji svoj identitet stavara na kultlurnim vrednostima i pokušava da razume  i ”drugu stranu” socijalno je odgovoran. Otud socijalni nacionalista ili nacionalni socijalista nije oksimoron već model izgradnje budućeg čovečanstva. U tim trenucima događalo se idejno spajanje entuzijazma kojeg je inicirao stav o srpskoj nacionalnoj ideji i prilično sumorne slike usled socijalnog položaja stanovništva. Takav spoj trebao je da podstakne podršku stvaranju  i nacionalne i socijalne emancipacije. ”Oduševljeni nacionalni optimizam ide pored mračnog socijalnog pesimizma, zatvaranje u individualnost i subjektivnost ne smeta opštim socijalnim i nacionalnim težnjama…”
Socijalno odgovorni pristup, po Stajiću morao je da prati posvećenost nacionalnoj emancipaciji. Nacionalna emancipacija je pak podrazumevala razvitak demokratskog društva i kritički raspoloženog pojedinca. Iako je deklarativno ovo  bila poštapalica svih poltičkih predstavnika Srba u Austro-Ugarskoj monarhiji, jedan broj pripadnika srpske građanske inteligencije pokušao je i stranački da uobliči prihvaćene liberalne tendencije. ”Demokratizam kao oružje i sredstvo za oslobođenje naše i za obezbeđenje slobodnog narodnog nam života, koristan je, potreban je, dobar je. Ali demokratizam kao krajnji cilj, kao pravac koji vodi internacionalizmu nije još za nas, štetan je i ubitačan…Jer ako je  istina da će nas demokratija osloboditi današnjih okova, istina je i to  da nas neće demokratija, nego jedino nacionalizam održati i sačuvati od odnarođenja. Demokratizam je mač, nacionalizam je štit; u borbi za opstanak i napredak potrebni su nam oboje.”
Socijalna emancipacija naroda zauzimala je značajno mesto u stvaralaštvu Stajića. Njegov, pak socijalizam nije naučna doktrina već društvena potreba kojoj je uzore nalazio kod ruskih mislilaca. ‘Mnogo sam vremena utrošio na svoj socijalizam. Da li je to vreme izgubljeno? Moji prijatelji, Veljko Petrović, na primer, kažu da nije. Oni kažu da je socijalizam dobra škola i lek od romantike i šovinizma; i kažu da sam ja tu školu dobro izučio.” ”Naš socijalizam je više crpeo hranu iz Turgenjeva, Očevi i deca, Novina, iz Černiševskoga, Šta da se radi?…, nego li Marksova Kapitala.” Ono što je možda Stajić prevideo je da su uspešni nastavljači misli Černiševskog bili revolucionarne katihete tipa Nečajeva, a čega se i sam Černiševski plašio kao oblik zloupotrebe i ostrašćenosti njegovih stavova. Takve okolnosti zadesile su i misao Stajićevog socijalizma.
Idealizam  Stajića vrlo je interesantan za analizu kroz susret sa stavovima njegovih savremenika, pristalica jugoslovenske ideje čiji su: obrazovanje, sklonosti, formirano mišljenje i buduća profesionalna i duhovna posvećenost bili disperzivni. Moguća poređenja sa idealizmom i jugoslovenstvom Sime Markovića, principima istorije Božidara Kneževića kao i sa teleologizmom stavova mladog Nikolaja Velimirovića čije je delo Besede pod Gorom Stajić u više navrata isticao i uzimao kao svoju inspiraciju u borbi za ”novim čovekom” i ”novim društvom.”
”Srdita otpornost” kako je pisala Isidora Sekulić a koja karakteriše Vasu Stajića u njegovoj potrazi za istinom podjednako je kritikovala političke koncepte i centralizma i federalizma nove Jugoslavije ukoliko su njihovi motivi bili inspirisani boljim materijalnim položajem, ozakonjenom korupcijom i obojenim praznom demagogijom. U tom svetlu Jugoslavija je morala da ponudi novu kulturnu matricu čija bi posledica bila i primereno društveno uređenje, Vojvodina je bila deo tog šireg konteksta. U njoj je trebalo sačuvati kulturni obrazac koji se zameće sa Dositejom Obradovićem i prosvetiteljstvom upriličenim kroz školski sistem.
Restauracija bilo kakve slike o slobodarskoj Vojvodini u Dunavskom monarhiji bez ovog segmenta značilo je, po Stajiću, razbuktavanje arogancije, samoveličanja i antagonizma. U toj perspektivi svojatanje istorijskih događaja kao delo nekog posebnog naroda kome zahvalnost duguju svi drugi je mimohod površnosti. Srpski narod u Vojvodini ali i na čitavom svom prostoru, je bio zaslužan u prošlosti tokom  borbe za nacionalno oslobođenje ne zato što je na toj predstavi insistirao i nametao je drugima već zato što je imao spospobne intelektualce i političke predstavnike poput Svetozara Miletića koji su bili uzori za nacionalna pregnuća i drugim neostvarenih naroda i koji su im otvarali vrata za dijalog i komunikaciju. Stajić je istraživao i pratio razvoj takvih ideja i sve više bio razočaran u ono šta su savremenici od toga prihvatali. Sebični interesi, gromoglasno saopštavani kao ”politička volja naroda” od neminovnog razmatranja složene državne organizacije za Jugoslaviju, utirali su put etatistički iznijansiranom federalizmu koje je gradilo barijere a sputavalo dijalog prema prihvatljivom rešenju. ”Ponosite se time što su problemi mnogonarodne Vojvodine teži od ostalih naših problema, što je za njihovo rešavanje potreban širi vidokrug, staloženija pamet, mirniji tempo, širi zamah i duži dah.” U atmosferi odsudnih rešenja na političkoj sceni države gde dominira ostrašćenost, reči Jovana Cvijića, nažalost za Stajića, bili su još uvek jedinstven način stvaranja političkog identiteta Vojvodine. ”Naročito, vaspitajte se za veću borbenost, Jovan Cvijić koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme.”
Ipak Stajić nikada nije želeo da postane deo ”političkog cirkusa” jer je to predstavljalo potcenjivanje sopstvenog identiteta. Građanski mislilac, nacionalno odgovoran i idejno utemeljen bio je horiznot od kojeg se jugoslovenska politička misao udaljavala, a sa njima su se gubile i koture dela Vase Stajića. Povratak prema njima je poželjan ali nije neizbežan. Na potezu je izbor.

 

Autori: dr Miloš Savin, dr Saša Marković

Izvor: kcns.org.rs

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here