VEČITO PITANJE: Karađorđe ili Miloš Obrenović?

Podelite:

MILOŠ CRNJANSKI U SVOM GENIJALNOM ESEJU IZ 1928. GODINE

Opisujući ga uvijek u borbi, s rukom na kuburi, istorija je propustila da Karađorđa označi kao genija vojne strategije. Nikad, ni u najvećoj patnji, Vožd svoj narod nije, kao knez Miloš, nazvao „stokom bez repa“. Lukavstvo, mir i prisebnost, veličaju se kod kneza Miloša, i njegova ubistva ljudi što mu smetaju, ali se previđa da se sve to odigrava u jednom zatvorenom pašaluku

Ono što je naš narod osećao da treba da kaže o Karađorđu, rekao je naslutivši epsku veličinu njegovu, u desetercu narodnih pesama. Njegoš je tome dodao svoju posvetu. Tolika je istina i lepota u tome, što su oni rekli, da je često ono što se danas o Karađorđu piše, kao karikatura.

Monoton, ali dubok je bio nagon guslara, sa dna naroda, da kažu istinu, prisutni događajima. Saznanje našeg najvećeg pesnika, odmah iz idućeg pokolenja, treba primiti. Ono je stečeno, u nadzemaljskoj visini Lovćena. U Njegoševim stihovima, usečena glava Voždova, dobila je onaj značaj koji joj, među svim našim likovima, pripada i njena mrka i krvava slika nepromenljiva je više i neprolazna.

Nema sumnje da ima mnogo nerasvetljenih pitanja u vezi sa prvim ustankom i Karađorđevom ličnošću, ali je jasno da se treba vratiti stvarnosti, pravim pitanjima o ustanku, a ne gubiti se u sitnicama.

Karađorđe nije nikao iz zemlje u Orašcu. Naprotiv, učestvuje u bezuspešnom prepadu na beogradsku tvrđavu mnogo ranije. Viđan je pognute glave, kako prati, pri oslobođenju manastira Studenice, mošti svetog kralja Nemanje, prema Severu. U istoriji samog ustanka, Voždu su priznate, uglavnom, samo vojničke vrline i nema sumnje da je razlika, kao državnika i političara, između njega i kneza Miloša, na žalost, već duboko ukorenjena. I kao ratnik, on je dosad, u ustanku, poznat samo kao vitez, slabo kao strateg i organizator. Međutim, svaki nov ispis iz austrijskih, ratnih arhiva, dokazivaće, sve više, da je dosadašnji naš prikaz ustanka zastareo, na osnovu izvora i rasprava 19. veka dat, što su popularni, ali i provincijalni.

Da je naša istorija, koja je dala velika dela Živana Živanovića i Slobodana Jovanovića, posvećena, uglavnom, epohama naše ustavne i partijske države, osvrnula se jednom iscrpno i na Karađorđa, mi smo uvereni da bi Vožd samo rastao.

Dok je knezu Milošu, kao venac slave, računata katkad čak i politička mizerija, Karađorđu je u sramotu pisano i ono, od čega je posle Srbija stvorila državu. Kao diplomat, Karađorđev Jugović, koga su jele guje u ruskom ratnom stanu, pamtio se kao neka austrijska propalica, dok je Davidović kneza Miloša ispao po malo srpski Kaning.

Karađorđe, po ratnim arhivama Austrije, mnogo je više od jednog seljačkog vođe i njegove rokade, fortifikacije, artiljeriski bojevi, ne mogu se protumačiti, jednostavno, prostom genijalnošću, ili pomoći graničarskih oficira, ili mudrošću majora Dibića, ruskog inspektora gradova. Po našem mišljenju, dolazi potreba promene celog shvatanja ustanka i novog prikaza Karađorđevog rata protiv Turske.

Taktičko njegovo znanje i napoleonovska brzina ostaju tajne, kao i njegovo neobično geografsko poznavanje Srbije. Tumačeno je hajdukovanjem. Kako tumačiti međutim, ostale njegove vojne zamisli, koje, i nestručnjaku, padaju u oči? Ne samo njegove čudesne bitke, u kojima tuče školovane turske štabove, artiljeriju otomansku kojom komanduju često i oficiri Englezi, nego i njegov sistem regrutovanja, stvaranje jedne centralne rezervne vojske, za sva ratišta, oko Topole, skoro nešto što liči na „vrhovnu komandu“, sa razgranatom službom izveštaja i komandovanja.

Pitanje je da li bi novi ispisi iz dokumenata turskih i ruskih, izmenili istoriju ustanka i lik Vožda. Mi mislimo da bi za to bila dovoljna već i jedna izričita kritika dosadašnjih izvora, sa pitanjem pravde za Vožda kao državnika. Pokretanje ustanka, organizacija pobune to je vidno malo remek delo Karađorđa. Ako se veliča Miloševa veština prema Marašliji i Carigradu, previđa se donekle Karađorđeva umešnost prema komandantima Petrovaradina i Beča. Izdržljivost i takt politički i te kakvi.

Lukavstvo, mir, prisebnost i u najstrašnijoj situaciji veličaju se kod kneza Miloša i njegova ubistva ljudi što mu smetaju, ali se previđa da se sve to odigrava u jednom zatvorenom pašaluku.

Upoređenja te vrste u istoriji nemaju smisla, ali ako se baš hoće da čine, budući kritičar neće moći da ne primeti da je političar Miloš demoralisao i da je neprirodan, van svog pašaluka, dok je Karađorđe shvatljiv i u Bosni, i u Sremu, i pod Velebitom, a svaki narod treba da nosi sudbinu svog bića. To je jedna mudrost politička što ne vara.

Podvale, marifetluk, kolektivna degeneracija, često upisuju se u plus Miloševog doba, a kraj takta oko Marašlije, previđa izdržljivost Karađorđa oko Bećira itd.

Kakva takva diplomatija Karađorđeva, pod najnepovoljnijim prilikama, stvarala je od srpskog pitanja – evropsko.

Hladan, paklen, psiholog, opak kao zmija bio je, kažu, Miloš, ali se previđa da nikad nije umeo zaista da stiša, već samo da umrtvi, mrcvari, ili korumpira.

Miloš je, u korist svog apsolutizma i svog poreskog sistema postupao sa narodom, oprezno, velikom veštinom, kao i sa Turskom; Karađorđe kao i sa rođenim bratom i očuhom u ime države koja je kad se stvara za svakog ko je muško najveća opojnost. Nikad, ni u najvećoj patnji Vožd svoj narod nije kao knez Miloš nazvao „stokom bez repa“.

Međutim, ta patnja, inicijatora, začetnika, organizatora, heroja, koji zahteva od mase pregalaštvo ne demorališući je, već je uzdižući („Ene — de sad! Zar Vi mislite tako da se umirite, pa kućama. Nema tu mira, od sad će da budu bojevi veliki“) često se previđa pri utvrđivanju državnog količnika Voždovog.

Najposle, šta se najviše zaboravlja, u Orašcu već, mrki, ćutljivi Karađorđe je pedeset i dve godine. Pri velikim bitkama ustanka on je blizu šezdesete. U najstrašnijoj godini, što Srbiji donosi propast 1813. zna se da je ležao, baš kad je vojnička katastrofa počela, bolan od tifusa, ali zašto još niko nije tragao za njegovom bolešću, svakako žuči, koja je očigledna pri opisima memoara o njemu. Zar ta telesna patnja, i sama, ne bi mogla mnogo da protumači?

Kao i starost, što ga je, zaneta šumom, mirisom Srbije, oranica i polja, pri povratku iz Rusije, u šezdeset petoj godini, oslabila toliko da je pognuo u snu glavu, da poleti krvava u večnost.

Preuzeto  Magazin

Podelite:

6 Komentari

  1. Ni jedan ni drugi…..
    Kad su matorom starcu Foči odrubili glavu a jadnik imao preko 90 godina šta bi tek uradili nekom mlađem od recimo 20 ili 30????????
    Samo Fočić Memed Aga jer taj bi od Srbije do sad napravio Antaliju i Hurgadu….
    Milioni turista bi letovali ovde….
    Napravio bi Jadransko more na sred šumadije za turiste iz celoga sveta hahahahaha
    Sposobne i mudre ljude pobili a doveli na vlast seciglave i ubice..
    Ni sebi nisu mislili dobro a tek nekom drugom.

  2. Jatagan malu je napravio Milos cim je kuma Vujicu napujdao na Karadjordja.
    To ni cigani ne rade u Indiji postuju rodbinu da ih baksuz nebi pratio i zloduh smrti im duvao iza vrata.
    Ovde to normalno da kum kuma overi sikirom onako u prolazu,bezazleno iz razonode sa dobrom namerom i zdravicom uz vino.

  3. To je lazna dilema. Treba biti u skladu sa svojim vremenom i ne propustiti detektovati neka epohalna kretanja. Karadjordje je bio revolucionar u revolucionarno vreme, Milos je bio restaurator i mudri politicar u diplomatskom vremenu nakon Beckog kongresa. Oba u saglasju sa svojim vremenom.

  4. Kao sto je i Aleksandar Karadjordjevic bio u saglasju sa svojim vremenom 1918 kad je napravio Jugoslaviju: najveci podvig u Srpskoj istoriji nakon cara Dusana. Zahvaljujuci Jugoslaviji nikad vise Srbija nije bila tako strasno poharana kao u vreme Prvog svetskog rata. Stradali su prekodrinski Srbi, al s obzirom da su to bili preci Vulina, Qurcica, Vjerice i Seselja, i nije neka steta 🤪😁

  5. Procenjujem ad ej Karađorđe bolji. Uvek bih pre išao s voždom, a od Miloša bih se čuvao kao od guje. Karađorđe ej ubica na pravdi, Miloš je ubica radi vlasti.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here