Vidojević: Nemci opljačkali i uništili Srbiju, a obeštetili je sa – 0,3 odsto!

Podelite:

SVET ĆE POKRITI 10% ŠTETE KOJE SU NAM NANELE POPLAVE, ZEMLJA IMA SNAGE ZA JOŠ 5% – REŠENJE JE NA DRUGOJ STRANI (2)
U Srbiji su Nemci uništili i opljačkali 36,5% vrednosti industrije, 57,2% vrednosti hemijske industrije, 53,4% tekstilne industrije, 22% prehrambene industrije, 30,2% elektroprivrede, 17,5% građevina, 52% pruga normalnog i 33% uskog koloseka, 23,4% lokomotiva i 16,1% vagona. Delimično ili potpuno bila su uništena 223 rudnika
Već u junu 1941. godine u Rajh je otpremljeno 35 vagona alatnih mašina, iz Kruševca 154 vagona opreme i materijala, iz Čačka 22 vagona, iz Kragujevca do kraja 1941. Godine – 145 vagona, u 1942. godini – još 568 vagona, iz Železare Sartid 275 vagona…
Saveznici su za reparacije bili odredili 667 nemačkih fabrika. Od toga je Jugoslavija dobila 66 većih fabrika i pogona, 43 manje fabrike i pojedinačnu opremu iz 242 fabrike, ukupne težine 300 hiljada tona
Ukupan iznos reparacija Nemačke Jugoslaviji u periodu 1947-1949. iznosio je 36 miliona dolara, po kursu iz 1938. godine što – od ukupnu štetu od 9,1 milijarde dolara – čini fantastičnih 0,3%! Radi poređenja, ovaj iznos je jedna četvrtina vrednosti bakra odnesenog za vreme okupacije iz rudarskog basena Bor
Srbija je u ukupnoj ratnoj šteti Jugoslavije učestvovala sa 70%. Ono što je decenijama bio, i ostao, predmet spora su opljačkane zlatne i devizne rezerve i umetničke i druge vrednosti građana, kao i imovina Srpske pravoslavne crkve iz manastira i crkava
Navodno su se Tito i Vili Brant dogovorili da Tito „oprosti” Nemačkoj dalju isplatu ratne odštete a zauzvrat smo dobili „Kapitalhilfe”, kredite s niskom kamatom! Ali, ovaj komercijalni kredit od jedne milijarde maraka je vraćen!
Ni u tajnom protokolu niti u bilo kom javnom dokumentu nema ni pomena o „opraštanju duga” niti se to može rešiti bez međunarodne arbitraže.

JOŠ je problematičnija situacija sa ratnim reparacijama za Drugi svetski rat.

Onima koji o toj temi ne znaju ništa možda ću pomoći da kroz statističke podatke sagledaju obim štete nanet Jugoslaviji, a najvećim delom Srbiji u okviru Jugoslavije.

Razaranja i pljačka resursa Srbije od strane okupatora, vojske i državnih službi nacističke Nemačke, bila su ogromna. Konačne podatke saopštio je Boris Kidrič u proleće 1947. godine, a sakupila ih je Državna komisija za ratnu štetu.

Uništeno je i opljačkano 36,5% vrednosti industrije, 57,2% vrednosti hemijske industrije, 53,4% tekstilne industrije, 22% prehrambene industrije, 30,2% elektroprivrede, 17,5% građevina, 52% pruga normalnog i 33% uskog koloseka, 23,4% lokomotiva i 16,1% vagona. Delimično ili potpuno bila su uništena 223 rudnika.

Najveće gubitke pretrpeli smo u ljudskim životima. Prema podacima Komisije, poginulo je 1.705.000 građana, prosečno starih 22 godine, a potpuno ili delimično je onesposobljeno za rad 425.000 ljudi. Najviše je stradalo radno i reproduktivno sposobno stanovništvo starosti 20-50 godina (69%), pa se mogu računati i gubici zbog smanjenog nataliteta (440.000), i jasno kakav je to bio strašni udar za zemlju koja je pred rat imala oko 16 miliona stanovnika.

Ogromna šteta naneta je vojnoj industriji Kraljevine Jugoslavije, koja je pred Drugi svetski rat bila u ekspanziji pa je okupator većinu fabrika naoružanja i opreme za kopnenu vojsku uništio ili opljačkao.

Već u junu 1941. godine u Rajh je otpremljeno 35 vagona alatnih mašina, iz Kruševca 154 vagona opreme i materijala, iz Čačka 22 vagona, iz Kragujevca do kraja 1941. godine – 145 vagona, u 1942. godini – još 568 vagona, iz Železare Sartid 275 vagona…

Iz najstarije i najveće srpske fabrike naoružanja, Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu, odneto je 580 strugova za izradu alata, 896 horizontalnih frez-mašina, 296 vertikalnih bušilica, 180 presa, 693 revolver-struga, 68 hidrauličnih presa, 19 valjaka, 258 vertikalnih frez-mašina, 202 vertikalne kopirmašine, 161 ravna brusilica, kompletni alat za izradu topovskih cevi, 4.704 ravna frezera, 4 parne turbine, veliki broj pušaka i puškomitraljeza, ogromne količine streljačke i artiljerijske municije, znatne količine čelika, mesinga, čaura, šamotnih cigala i drugih materijala.

Iz Pirotehnike Zavoda odneto je 49 mašina, a iz Odeljenja za izradu pešadijske municije – 430 specijalnih mašina. Time je metalna i hemijska industrija, koja je radila za potrebe vojske i bila veliki potencijal Srbije, bila uništena. Sličnu sudbinu doživeli su i ostali proizvodni centri vojne industrije Srbije.

Pošteđeni su jedino bili kapaciteti avioindustrije i prateće proizvodnje, uglavnom stacionirani oko Beograda, jer su bili od vitalnog značaja za Luftvafe i Ministarstvo avijacije, a posebna organizacija GFL, sa sedištem u Zemunu, bavila se organizacijom rada u fabrikama vazduhoplovne industrije.

„Ikarus” i „Rogožarski” proizvodili su delove aviona „M-109”, „Zmaj” je radio avione „fp-2” za nezavisnu Državu Hrvatsku, kao i uređaje za motorna vozila. Fabrika aeroplanskih motora u Rakovici proizvodila je avio-motore „k-14”, delove za motor „jumo 211” i rezervne delove za motore „junkers„ i „argus”, vršila reviziju različitih motora i izradila i 200 kamiona „praga RN-8”.

„Teleoptik”, „Mikron” i „Nestor” takođe su proizvodili opremu, sada za nemačku vojnu industriju, kao i „Jesenica” u Smederevskoj Palanci, a iz Državne fabrike aviona u Kraljevu odneto je 40 zatečenih, nesklopljenih aparata „DO-17”, da bi posle streljanja đaka u Kragujevcu i građana u Kraljevu, među njima i 470 radnika ovog preduzeća, mašine bile demontirane i prenete u „Rogožarski” a hale minirane.

Demontirana je i cela Radionica za opravku lokomotiva i odneta u Viner Nojštat, gde je i desetak godina posle rata funkcionisala kao „srpska hala” Prilikom povlačenja svi ovi kapaciteti su uništavani ili demontirani i odneti, pa je iz „Zmaja” odneto 415 mašina, a u „Rogožarskom” je, posle oslobođenja, konstatovano da nedostaje 80% opreme.

U ovim fabrikama radnike su činili ne samo Srbi već i dovedeni Nemci, Slovenci izbeglice u Srbiji, kao i drugi.

Veliki broj Srba rat je proveo u konclogorima i fabrikama u Nemačkoj, kao ratni zarobljenici i internirci, pa se na kraju rata, po rečima Moše Pijade, u Nemačkoj zateklo 150.000 Jugoslovena, uglavnom Srba, a prema različitim dokumentima u Arhivu Jugoslavije broj interniranih je bio 353.654 stanovnika Jugoslavije.

Na Pariskoj konferenciji, krajem 1945. godine, određeno je da Nemačka, izazivač i krivac za Drugi svetski rat, isplati reparacije Jugoslaviji i još 17 država iz zapadnih okupacionih zona. SSSR-u i Poljskoj ostavljena je istočna zona.

Reparacione naknade podeljene su u dve kategorije: B su činila nemačka industrijska postrojenja i brodovi, a kategoriju A sve ostalo. Jugoslaviji je priznata ratna šteta od 9,1 milijarde dolara, po kursu iz 1938. godine, što je prvo činilo 9,6% ukupnih reparacija iz zapadnih okupacionih zona Nemačke, u kategoriji B, da bi taj udeo bio povećan na 10,2%, a u konačnom planu 14,9% reparacija.

Zahtevi za reparaciju podnosili su se Međunarodnoj savezničkoj reparacionoj agenciji (IAPA) i težište zahteva jugoslovenske vlade bilo je na teškoj industriji, metalurškim postrojenjima, fabrikama mašina i alatljika, baznoj hemiji, avionskim motorima, eksplozivima i drugom. Ovi zahtevi ispunjavani su delimično, ali su nam na ruku išle neke okolnosti.

Vojnotehnički zavod u Kragujevcu

Prema „Planu o reparacijama i nivou posleratne nemačke industrije” koji su saveznici usvojili 1946. godine, predviđeno je da se nemačka industrija svede na 75% od obima iz 1936. godine, čime bi se Nemačka oslobodila vojne industrije i ujednačila sa prosečnim evropskim nivoom. Po tom planu, bila je predviđena demontaža 1800 fabrika, ali je vremenom taj broj smanjivan, da bi 1949. godine bio sveden na samo 667 fabrika.

Objašnjenja su iz sfere ekonomije, tobože rezultat su opadanja interesa zapadnoevropskih zemalja za reparacionom opremom, jer donošenjem Maršalovog plana 1947. godine, obezbeđen je priliv nove, modernije industrijske opreme u Evropu. Politički je bilo jasno da ulaskom u eru hladnog rata Nemačku nije trebalo „oguliti” do kraja, a uticaj izbeglih nacista u SAD, kojima je vlada SAD dala utočište, oprostila ratne zločine i započela eru novih antagonizama sa komunističkim zemljama Istočnog bloka, uticala je na realizaciju odluka mirovnih konferencija kojima je Nemačka morala da obešteti sve žrtve agresivne politike Trećeg rajha.

Jugoslavija nije bila članica Maršalovog plana i bila je zainteresovana za reparacionu opremu.

Od ukupno 667 fabrika po planu reparacije, Jugoslavija je dobila 66 većih fabrika i pogona, 43 manje fabrike i pojedinačnu opremu iz 242 fabrike, ukupne težine 300 hiljada tona. Rezidualna vrednost opreme iz reparacije iznosila je 181.603.727 rajhsmaraka po kursu iz 1938. godine a alokaciona vrednost opreme 108.790.698 rajhsmaraka.

Ova razlika nastala je zbog nezainteresovanosti drugih zemalja učesnica za ponuđenu opremu a razrušena Jugoslavija, u prvom redu Srbija, koja je pretrpela najveći obim razaranja u toku rata, jeste bila zainteresovana da je uzme, pa je određena niža prihvatljiva cena.

Ukupan iznos reparacija Nemačke u periodu 1947-1949. godine prema Jugoslaviji iznosio je 36 miliona dolara, po kursu iz 1938. godine što na ukupnu štetu od 9,1 milijarde dolara čini fantastičnih 0,3%! Radi poređenja, ovaj iznos je jedna četvrtina vrednosti bakra odnesenog za vreme okupacije iz rudarskog basena Bor.

Takođe, oprema iz reparacija bila je polovna (otud knjigovodstveni otpis vrednosti), nekompletna, pa se bez remonta nije mogla koristiti. Posle rata je vlada Jugoslavije slala timove ljudi u razne zemlje Evrope, u pokušaju da pronađu opljačkanu imovinu jugoslovenskih preduzeća, u sabirnim centrima Jesenice, Gdanjska, Rehagena kod Berlina, i drugim. To je bilo jako teško jer je veći deo opreme bio uništen tokom ratnih dejstava, sa opreme su skinute oznake porekla, deo vredne opreme uzeli su i saveznici, ako im je odgovarala. Ipak, deo je pronađen i vraćen raznim kanalima u Jugoslaviju.

Ono što je decenijama bio, i ostao, predmet spora su opljačkane zlatne i devizne rezerve i umetničke i druge vrednosti građana, kao i imovina Srpske pravoslavne crkve iz manastira i crkava. SFRJ i Tito, kao i Jugoslavija posle njega, i kasnije države, Srbija i Crna Gora, i sada Srbija, izbegavale su pitanje ratne odštete i potpisivanja međudržavnog ugovora o naplati ratne odštete s Nemačkom.

Čak i ako je bilo stidljivih pokušaja s naše strane, Nemačka je arogantno odbijala da takav međudržavni sporazum potpiše, iako ga je potpisala sa svim drugim oštećenim državama i odštetu im isplatila.

Tobože, Tito i Vili Brant su se dogovorili da Tito „oprosti” Nemačkoj isplatu ratne odštete a zauzvrat smo dobili „Kapitalhilfe”, kredite s niskom kamatom! Ovaj komercijalni kredit od jedne milijarde maraka je vraćen! Ratna odšteta ne može biti KREDIT, reč je o prevari dogovrenoj s Titom, ali ni u tajnom protokolu niti u bilo kom javnom dokumentu nema pomena o „opraštanju duga” niti se to može rešiti bez međunarodne arbitraže.

Austrija i Nemačka su na „sitno”, preko privatnih advokatskih linija, naročito u periodu međunarodne blokade Srbije. 1992-1995. godine, pokušavale da isplate bivše logoraše, robove Trećeg rajha, ali to nije isplata ratne odštete državi Srbiji, koja je u ukupnoj ratnoj šteti Jugoslavije učestvovala sa 70%.

O tome ko šta izbegava i kako, u sledećem nastavku, a tačnost do sada iznetih podataka proverite u stručnoj studiji dr Živote Đorđevića i dr Boška Mijatovića, sa saradnicima, iz 1990. godine, pod naslovom „Preseljavanje industrije Srbije od 1948. do 1953. godine.”

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here