Видовдански Версај: Немци понижени, бољшевици спасили Русију, а САД нису завладале светом

Поделите:

ПРЕ сто година, 28. јуна 1919, потписан је Версајски мировни уговор, којим је званично окончан Први светски рат.

Версајски уговор, пљачкашки и понижавајући по свом карактеру, није могао да успостави трајан мир у Европи. Уговором је утемељен версајско-вашингтонски систем са светском доминацијом САД, Велике Британије, Француске и Јапана. Резултат «Версајског диктата» био је нови светски рат.

Версајски уговор је имао 440 чланова, груписаних у 15 поглавља. Потписале су га водеће државе-победнице (Француска, Енглеска, САД, Италија и Јапан) са својим савезницима са једне стране, и Немачка, која је изгубила рат – са друге. Русију на Париску мировну конференцију, на којој су разрађене одредбе уговора, нису звали. Кина, која је учествовала у раду конференције, споразум није потписала.

САД су накнадно одбиле да ратификују Версајски споразум, јер нису хтеле да себи везују руке условима рада у Лиги нација, чији је статут делимично усаглашен у Версају.

Американци су зато 1921. закључили са Немачком свој уговор, практично идентичан Версајском, али без чланова о Лиги нација и одговорности Немачке за изазивање светског рата.

Версајски споразум је прокламовао војни пораз Немачке и светске промене у корист победничких сила. Немачка колонијална империја је ликвидирана, а границе у Европи су радикално промењене. Највише штете од тога су имале Немачка и Русија.

Створен је Версајски систем, којим је озваничен нови светски поредак са доминацијом Енглеске, САД и Француске. Немачка је проглашена одговорном за изазивање светског рата и обавезана да плати огромне репарације. Привреда Немачке је доведена у зависни положај, а њене оружане снаге су смањене до минимума.

Версајски мир је био дискриминациони и отимачки. Он није донео мир Европи, већ је створио предуслове за нови велики рат. У Немачкој је доживљен као «највеће национално понижење».

Версај је постао основа за развој реваншизма и будућу победу нациста у Немачкој. Совјетски Савез је одбио да призна „Версајски диктат“.

Први светски рат – рат Запада против Русије

Господари Запада су 1914. одлучили да је дошло време за коначно решење «руског питања». Све је било припремљено и чак испробано у рату са Јапаном, када су Јапанци били «топовско месо» Запада (генерална проба за светски рат), а стварни организатори рата су били Енглеска, Француска и САД.

А сада су за главну ударну снагу Запада – убицу Русије, изабрали немачки свет – Немачку и Аустро-Угарску.

Провереним методом, путем провокације на Балкану, газде из Лондона, Париза и Вашингтона су судариле Русе са Немцима. А притом су разрадили лукаву комбинацију, у којој су стварни непријатељи Русије – Лондон и Париз, наступали као тобожњи савезници Петрограда. Русија је била део Антанте – савеза оних, који су увукли Русе у рат и имали за главни циљ – уништење благородног и лаковерног «савезника».

Немачку су такође обманули, тајно јој обећавајући да Енглеска неће ратовати. Господари Енглеске и САД, «финансијска интернационала», одстрањивали су тако конкурента унутар западног света – немачки свет. Планирали су да Немачку такође разоре, опљачкају и потчине англосаксонцима.

Иста судбина је била намењена и Аустро-Угарској и Отоманској империји (која је била језгро тадашњег муслиманског света).

Била је то проверена стара стратегија – «подели (завади), па владај». Газде Енглеске и САД су сукобиле два своја снажна конкурента, очекујући тренутак када ће снажни да ослабе и да буду дотучени.

Слабом, по замисли господара Лондона, Париза и Вашингтона, требало је да постане Русија. Тако се доцније и догодило. Услед низа фундаменталних унутрашњих противречности, Руска империја се срушила. Као што је и планирано. А грабљиви западни «савезници» су се одмах бацили на Русију, пљачкајући је и цепајући на комаде.

Глобална мафија је већ прослављала победу и делила богатства Русије. Британија је распоређивала своје трупе са циљем откидања Руског Севера, Средње Азије и Кавказа. САД су уз помоћ чехословачких легионара окупирале Далеки Исток и Сибир. Јапан је такође претендовао на Далеки Исток, Приамурје, Камчатку, Сахалин, као и на руску имовину у Кини. Француска је градила плацдарм на Југу Русије, у Севастопољу и Одеси. Све је било спремно за тоталну окупацију и потпуну поделу Русије. Руску цивилизацију и Русе су хтели да избришу из историје.

Неочекивано, реализацију свих западних планова су спречили руски комунисти – бољшевици. Иако је у редовима револуционара у почетку постојала «пета колона» – револуционари-интернационалисти, троцкисти-свердловци, агенти Запада, који су спроводили мисију уништења Русије. Ипак, међу бољшевицима су се нашли истински државотворни патриоти, који су веровали у «светлу будућност». Њихов лидер је постао Јосиф Стаљин.

Почела је борба патриотског крила са антируским, интернационалним. То је довело до тога да су црвени партизани и Црвена Армија «замолили» западне интервенционисте да се чисте из Русије.

Почео је препород руске цивилизације и руске државности у облику СССР.      

Браћа Пол (створио амерички Систем федералних резерви)

 и Макс Варбург (руководио немачком шпијунажом)

Италија и Јапан су били маргинализовани 

Версајско-вашингтонски систем је грађен на рушевинама немачког света (Немачке и Аустро-Угарске) и Русије. Нови светски поредак је требало да доведе до хегемоније господара Енглеске, Француске и САД (Јапан и Италија су маргинализовани). И зато је Париска конференција постала тријумф лажи.

За почетак, победници су обманули побеђене Немце. При закључењу примирја од Берлина је захтевано да врати Алзас и Лорену, да преда ратну морнарицу, да разоружа и демобилише армију, да преда пограничне тврђаве итд.

Сматрало се да ће то бити основа за мировни споразум. Немачка се разоружала и била је у грозници – у њој је почела револуција. На исти начин су поступили са Аустро-Угарском, Бугарском и Турском.

А затим су у Паризу пред поражене изнели још теже, понижавајуће захтеве. Нека трпе поражени! Немци су били незадовољни, али нису имали куд. Само су немачки морнари одговорили на понижење.

Немачка флота под командом адмирала фон Ројтера је била интернирана у енглеској бази Скапа-Флоу. Сазнавши за услове примирја, Немци су потопили своје бродове, да не би пали у руке непријатељу.

Немачку су смањили у корист Француске, Данске, Пољске и Чехословачке. Данциг су прогласили за «слободни град», а Мемел (Клајпеду) су ставили под контролу победника, да би га касније предали Литванији. Сарска област је стављена под управу Лиге нација, а Француска је добила власништво над рудницима угља.

Немачки део леве обале Рајне и трака десне обале ширине 50 км су били демилитаризовани, а леву обалу Рајне су окупирале трупе савезника. Немачку колонијалну империју су одузели и разделили међу победницима: немачке колоније у Африци су предате Енглеској, Француској, Белгији, Португалији и Јужноафричкој Унији, на Тихом океану – Јапану, Аустралији и Новом Зеланду. Немачка се одрекла свих права и привилегија у Кини, а њена имања је преузео Јапан.

Немачка је проглашена одговорном за распиривање рата и одређено јој је да плати огромне репарације – 132 милијарде марака у злату. Очигледно је да Немачка није могла да исплати толику суму. Њена привреда је стављена под контролу победника.

Као залог, Французи су окупирали део немачке територије. Немачко тржиште је било отворено за робу држава-победница. Килски канал, Елба, Одра, Неман и Дунав су проглашени слободним за пловидбу. Саобраћај на рекама је стављен под контролу међународних комисија.

Војна моћ Немачке је уништена. Њена армија је сведена на 100 хиљада војника, а забрањено јој је да има ратну морнарицу и ратно ваздухопловство, тенкове, подморнице. Обавезно служење војске је укинуто. Генералштаб и војна академија су распуштени и забрањени.

Војна производња је радикално смањена, а производња оружја (по строго контролисаном списку) је била могућа само под контролом победника. Већина утврђења су морала бити разоружана и срушена.

На тај начин, Немачка је остала без одбране. Не само Енглеска и Француска – велике војне силе, него су и Пољска и Чехословачка биле јаче од Немачке.

Никола Пашић у Версају

Лудендорф побегао у Шведску,

па се вратио и подржао Хитлера

Пошто је објављено да је за рат крива кајзеровска Немачка, па да се то не би поновило, наметнута је «демократија» западног типа. Резултат тога био је невиђени раст корупције и пљачке; земљу су пљачкали и домаћи шпекуланти и пљачкаши, и инострани – британски, амерички.

Версајски споразум је предвиђао да Виљему II и ратним злочинцима суди војни суд. Ипак, оптужбе за зверства на окупираним територијама су убрзо заборављене. Виљем је пребегао у Холандију, а тамошња влада је одбила да га изручи. Лудендорф је пребегао у Шведску, а када је све утихнуло, вратио се у домовину, постао десничар и подржавао Хитлера.

Имајући велики ауторитет, постао је посланик Рајхстага и развијао теорију «о ударцу ножем у леђа» Немачке. Стекао је толику популарност, да је 1925. изабран за председника Немачке (а касније су га наговорили да власт преда Хитлеру).

Унутар Антанте «старији партнери» су потиснули млађе. Млађи савезници нису имали право гласа, за њих су све одлучивале велике силе – Енглеска, Француска, САД и Италија. А притом је унутар «велике четворке» стварно деловала «тројка». Енглеска, САД и Француска су ограничиле апетите Италије и Јапана.

Италија, коју су наговорили да ратује на страни Антанте и која је буквално искрварила у том рату, добила је само мали комадић територије Аустро-Угарске, иако је претендовала на више. Ранија обећања Италији савезници су «заборавили».

Јапан, који је претендовао на хегемонију у Азији, почели су да потискују у Кини, као и на Пацифику. По овим питањима одржана је посебна Вашингтонска конференција.

У Кини је проглашена политика «отворених врата», која је била у интересу снажнијих западних економија, па је Јапан губио економску утакмицу. А унутар «тројке» је постојала и «двојка» – Американци и Британци су у потаји радили против Француске. Притом, Американци и Британци нису заборављали да интригирају једни против других.

Србија, која је поднела огромна страдања од рата и окупације, била је богато награђена. Београду су дали Хрватску, Словенију, Македонију, Босну и Херцеговину. Србију су ујединили са Црном Гором. Створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија. Снови српских патриота су остварени.

Александар Карађорђевић – њему су

Југославија и Версај дошли главе

Грци и Јермени добили територије,

али су их Турци поразили

Румунију су за прелазак на страну Антанте такође наградили. Букурешту су дали мађарску Трансилванију и руску Бесарабију (Молдавију). Узрок такве великодушности је био очигледан: Југославија и Румунија су постајале клијенти Француске и Британије на Балкану.

Са истим циљем награђене су и Пољска и Чехословачка, што је створило озбиљне националне, територијалне и економске противречности у центру Европе.

Отоманску империју су распарчали. Блиски Исток су међу собом поделили Французи и Британци. Енглези су преузели контролу над Ираком, Арабијским полуострвом, Палестином, Јорданом, као и над Персијом и њеним нафтним богатствима. Французи су добили Сирију и Либан.

У Константинопољу су се утврдили Французи. Европски део Турске и запад Мале Азије су дозволили да окупирају Грци. Део територије је дат Јерменији.

Истина, Турци нису дуго трпели толико понижење. Они су се окупили око Мустафе Кемала и започели рат за обнову земље. Резултат је био да су Французи срамно побегли, а Јермени и Грци су били разбијени. Турска је успела да обнови део својих позиција.

Западне силе су планирале да распарчају и Русију. Започеле су интервенцију. Ипак, бољшевици су однели победу у грађанском рату и разбили беле, националисте и банде зелених. Западни интервенционисти су били приморани на бегство из Русије.

У комунистичкој партији се учврстило патриотско крило на челу са Стаљином. Оно је пресекло западну окупацију, пљачкање земље и предавање њених богатстава у облику концесија странцима. Почела је постепена обнова Русије, сада у форми Совјетског Савеза.

САД нису ништа узеле за себе. Вашингтон је планирао да добије много више – контролу над планетом. По америчким пројектима је формирана «светска влада» – Лига нација. Главну улогу у њој је требало да игра Америка.

САД су у току рата постале водећа финансијска и економска сила, претварајући се из дужника у светског кредитора. Водеће европске силе – Енглеска , Француска и Немачка, сада су биле амерички дужници. На реду је било да се економска супремација допуни политичком.

Ради тога, у светској јавности је наметана идеја да су за рат са свим његовим ужасима криви заостали режими и «недовољна демократичност» европских земаља. Лига нација је требало да се бави учвршћивањем «демократије», како би се предупредио велики рат у будућности. Разумљиво је да су учитељи и контролори «демократије» постајали Американци.

Ипак, да се наметне амерички поредак свету после Првог светског рата није успело. Засметала је Совјетска Русија. А ни у Америци већина народа није разумела ту идеју. Ето, ратовали смо и гинули, а сви добици су припали Енглезима и Французима? Резултат је био да Сенат није ратификовао Версајски споразум, а Вилсон је изгубио изборе.

На тај начин, САД нису успеле да после Првог светског рата постану «газда» међу западним силама. Највећи добитак је припао Енглеској, која је заузела најбоље немачке колоније и ресурсима богате територије Блиског Истока.

Британска колонијална империја је достигла свој максимум. Енглеска и Француска су управљале у Лиги нација. Французи су привремено постали лидери у Европи, узевши под своју заштиту Пољаке, Румуне, Чехе и Србе. Париз је на кратко постао «светска престоница».

Версајски систем је створио темеље за будући Други светски рат.

Запад није успео да реши «Руско питање». Русија је поново почела да јача, предложила је свету совјетски пројекат будућности човечанства, који је био алтернатива западном. А нови светски рат су осмислили и припремили они исти господари Запада, који су осмислили и припремили Први светски рат.

И поново су Немачку претворили у «ударну песницу» Запада против Русије. Притом, Вашингтон је планирао да оконча слабљење Француске и Енглеске и да постане лидер западног света. Стога су англоамеричке банкарске куће почеле да потхрањују новцем немачке нацисте и њиховог фирера, и да кредитима обнављају немачку војну моћ.

Александар САМСОНОВ

Превео: В.К.

Извор: «Военное обозрение»

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here