Vidovdanski Versaj: Nemci poniženi, boljševici spasili Rusiju, a SAD nisu zavladale svetom

Podelite:

PRE sto godina, 28. juna 1919, potpisan je Versajski mirovni ugovor, kojim je zvanično okončan Prvi svetski rat.

Versajski ugovor, pljačkaški i ponižavajući po svom karakteru, nije mogao da uspostavi trajan mir u Evropi. Ugovorom je utemeljen versajsko-vašingtonski sistem sa svetskom dominacijom SAD, Velike Britanije, Francuske i Japana. Rezultat «Versajskog diktata» bio je novi svetski rat.

Versajski ugovor je imao 440 članova, grupisanih u 15 poglavlja. Potpisale su ga vodeće države-pobednice (Francuska, Engleska, SAD, Italija i Japan) sa svojim saveznicima sa jedne strane, i Nemačka, koja je izgubila rat – sa druge. Rusiju na Parisku mirovnu konferenciju, na kojoj su razrađene odredbe ugovora, nisu zvali. Kina, koja je učestvovala u radu konferencije, sporazum nije potpisala.

SAD su naknadno odbile da ratifikuju Versajski sporazum, jer nisu htele da sebi vezuju ruke uslovima rada u Ligi nacija, čiji je statut delimično usaglašen u Versaju.

Amerikanci su zato 1921. zaključili sa Nemačkom svoj ugovor, praktično identičan Versajskom, ali bez članova o Ligi nacija i odgovornosti Nemačke za izazivanje svetskog rata.

Versajski sporazum je proklamovao vojni poraz Nemačke i svetske promene u korist pobedničkih sila. Nemačka kolonijalna imperija je likvidirana, a granice u Evropi su radikalno promenjene. Najviše štete od toga su imale Nemačka i Rusija.

Stvoren je Versajski sistem, kojim je ozvaničen novi svetski poredak sa dominacijom Engleske, SAD i Francuske. Nemačka je proglašena odgovornom za izazivanje svetskog rata i obavezana da plati ogromne reparacije. Privreda Nemačke je dovedena u zavisni položaj, a njene oružane snage su smanjene do minimuma.

Versajski mir je bio diskriminacioni i otimački. On nije doneo mir Evropi, već je stvorio preduslove za novi veliki rat. U Nemačkoj je doživljen kao «najveće nacionalno poniženje».

Versaj je postao osnova za razvoj revanšizma i buduću pobedu nacista u Nemačkoj. Sovjetski Savez je odbio da prizna „Versajski diktat“.

Prvi svetski rat – rat Zapada protiv Rusije

Gospodari Zapada su 1914. odlučili da je došlo vreme za konačno rešenje «ruskog pitanja». Sve je bilo pripremljeno i čak isprobano u ratu sa Japanom, kada su Japanci bili «topovsko meso» Zapada (generalna proba za svetski rat), a stvarni organizatori rata su bili Engleska, Francuska i SAD.

A sada su za glavnu udarnu snagu Zapada – ubicu Rusije, izabrali nemački svet – Nemačku i Austro-Ugarsku.

Proverenim metodom, putem provokacije na Balkanu, gazde iz Londona, Pariza i Vašingtona su sudarile Ruse sa Nemcima. A pritom su razradili lukavu kombinaciju, u kojoj su stvarni neprijatelji Rusije – London i Pariz, nastupali kao tobožnji saveznici Petrograda. Rusija je bila deo Antante – saveza onih, koji su uvukli Ruse u rat i imali za glavni cilj – uništenje blagorodnog i lakovernog «saveznika».

Nemačku su takođe obmanuli, tajno joj obećavajući da Engleska neće ratovati. Gospodari Engleske i SAD, «finansijska internacionala», odstranjivali su tako konkurenta unutar zapadnog sveta – nemački svet. Planirali su da Nemačku takođe razore, opljačkaju i potčine anglosaksoncima.

Ista sudbina je bila namenjena i Austro-Ugarskoj i Otomanskoj imperiji (koja je bila jezgro tadašnjeg muslimanskog sveta).

Bila je to proverena stara strategija – «podeli (zavadi), pa vladaj». Gazde Engleske i SAD su sukobile dva svoja snažna konkurenta, očekujući trenutak kada će snažni da oslabe i da budu dotučeni.

Slabom, po zamisli gospodara Londona, Pariza i Vašingtona, trebalo je da postane Rusija. Tako se docnije i dogodilo. Usled niza fundamentalnih unutrašnjih protivrečnosti, Ruska imperija se srušila. Kao što je i planirano. A grabljivi zapadni «saveznici» su se odmah bacili na Rusiju, pljačkajući je i cepajući na komade.

Globalna mafija je već proslavljala pobedu i delila bogatstva Rusije. Britanija je raspoređivala svoje trupe sa ciljem otkidanja Ruskog Severa, Srednje Azije i Kavkaza. SAD su uz pomoć čehoslovačkih legionara okupirale Daleki Istok i Sibir. Japan je takođe pretendovao na Daleki Istok, Priamurje, Kamčatku, Sahalin, kao i na rusku imovinu u Kini. Francuska je gradila placdarm na Jugu Rusije, u Sevastopolju i Odesi. Sve je bilo spremno za totalnu okupaciju i potpunu podelu Rusije. Rusku civilizaciju i Ruse su hteli da izbrišu iz istorije.

Neočekivano, realizaciju svih zapadnih planova su sprečili ruski komunisti – boljševici. Iako je u redovima revolucionara u početku postojala «peta kolona» – revolucionari-internacionalisti, trockisti-sverdlovci, agenti Zapada, koji su sprovodili misiju uništenja Rusije. Ipak, među boljševicima su se našli istinski državotvorni patrioti, koji su verovali u «svetlu budućnost». Njihov lider je postao Josif Staljin.

Počela je borba patriotskog krila sa antiruskim, internacionalnim. To je dovelo do toga da su crveni partizani i Crvena Armija «zamolili» zapadne intervencioniste da se čiste iz Rusije.

Počeo je preporod ruske civilizacije i ruske državnosti u obliku SSSR.      

Braća Pol (stvorio američki Sistem federalnih rezervi)

 i Maks Varburg (rukovodio nemačkom špijunažom)

Italija i Japan su bili marginalizovani 

Versajsko-vašingtonski sistem je građen na ruševinama nemačkog sveta (Nemačke i Austro-Ugarske) i Rusije. Novi svetski poredak je trebalo da dovede do hegemonije gospodara Engleske, Francuske i SAD (Japan i Italija su marginalizovani). I zato je Pariska konferencija postala trijumf laži.

Za početak, pobednici su obmanuli pobeđene Nemce. Pri zaključenju primirja od Berlina je zahtevano da vrati Alzas i Lorenu, da preda ratnu mornaricu, da razoruža i demobiliše armiju, da preda pogranične tvrđave itd.

Smatralo se da će to biti osnova za mirovni sporazum. Nemačka se razoružala i bila je u groznici – u njoj je počela revolucija. Na isti način su postupili sa Austro-Ugarskom, Bugarskom i Turskom.

A zatim su u Parizu pred poražene izneli još teže, ponižavajuće zahteve. Neka trpe poraženi! Nemci su bili nezadovoljni, ali nisu imali kud. Samo su nemački mornari odgovorili na poniženje.

Nemačka flota pod komandom admirala fon Rojtera je bila internirana u engleskoj bazi Skapa-Flou. Saznavši za uslove primirja, Nemci su potopili svoje brodove, da ne bi pali u ruke neprijatelju.

Nemačku su smanjili u korist Francuske, Danske, Poljske i Čehoslovačke. Dancig su proglasili za «slobodni grad», a Memel (Klajpedu) su stavili pod kontrolu pobednika, da bi ga kasnije predali Litvaniji. Sarska oblast je stavljena pod upravu Lige nacija, a Francuska je dobila vlasništvo nad rudnicima uglja.

Nemački deo leve obale Rajne i traka desne obale širine 50 km su bili demilitarizovani, a levu obalu Rajne su okupirale trupe saveznika. Nemačku kolonijalnu imperiju su oduzeli i razdelili među pobednicima: nemačke kolonije u Africi su predate Engleskoj, Francuskoj, Belgiji, Portugaliji i Južnoafričkoj Uniji, na Tihom okeanu – Japanu, Australiji i Novom Zelandu. Nemačka se odrekla svih prava i privilegija u Kini, a njena imanja je preuzeo Japan.

Nemačka je proglašena odgovornom za raspirivanje rata i određeno joj je da plati ogromne reparacije – 132 milijarde maraka u zlatu. Očigledno je da Nemačka nije mogla da isplati toliku sumu. Njena privreda je stavljena pod kontrolu pobednika.

Kao zalog, Francuzi su okupirali deo nemačke teritorije. Nemačko tržište je bilo otvoreno za robu država-pobednica. Kilski kanal, Elba, Odra, Neman i Dunav su proglašeni slobodnim za plovidbu. Saobraćaj na rekama je stavljen pod kontrolu međunarodnih komisija.

Vojna moć Nemačke je uništena. Njena armija je svedena na 100 hiljada vojnika, a zabranjeno joj je da ima ratnu mornaricu i ratno vazduhoplovstvo, tenkove, podmornice. Obavezno služenje vojske je ukinuto. Generalštab i vojna akademija su raspušteni i zabranjeni.

Vojna proizvodnja je radikalno smanjena, a proizvodnja oružja (po strogo kontrolisanom spisku) je bila moguća samo pod kontrolom pobednika. Većina utvrđenja su morala biti razoružana i srušena.

Na taj način, Nemačka je ostala bez odbrane. Ne samo Engleska i Francuska – velike vojne sile, nego su i Poljska i Čehoslovačka bile jače od Nemačke.

Nikola Pašić u Versaju

Ludendorf pobegao u Švedsku,

pa se vratio i podržao Hitlera

Pošto je objavljeno da je za rat kriva kajzerovska Nemačka, pa da se to ne bi ponovilo, nametnuta je «demokratija» zapadnog tipa. Rezultat toga bio je neviđeni rast korupcije i pljačke; zemlju su pljačkali i domaći špekulanti i pljačkaši, i inostrani – britanski, američki.

Versajski sporazum je predviđao da Viljemu II i ratnim zločincima sudi vojni sud. Ipak, optužbe za zverstva na okupiranim teritorijama su ubrzo zaboravljene. Viljem je prebegao u Holandiju, a tamošnja vlada je odbila da ga izruči. Ludendorf je prebegao u Švedsku, a kada je sve utihnulo, vratio se u domovinu, postao desničar i podržavao Hitlera.

Imajući veliki autoritet, postao je poslanik Rajhstaga i razvijao teoriju «o udarcu nožem u leđa» Nemačke. Stekao je toliku popularnost, da je 1925. izabran za predsednika Nemačke (a kasnije su ga nagovorili da vlast preda Hitleru).

Unutar Antante «stariji partneri» su potisnuli mlađe. Mlađi saveznici nisu imali pravo glasa, za njih su sve odlučivale velike sile – Engleska, Francuska, SAD i Italija. A pritom je unutar «velike četvorke» stvarno delovala «trojka». Engleska, SAD i Francuska su ograničile apetite Italije i Japana.

Italija, koju su nagovorili da ratuje na strani Antante i koja je bukvalno iskrvarila u tom ratu, dobila je samo mali komadić teritorije Austro-Ugarske, iako je pretendovala na više. Ranija obećanja Italiji saveznici su «zaboravili».

Japan, koji je pretendovao na hegemoniju u Aziji, počeli su da potiskuju u Kini, kao i na Pacifiku. Po ovim pitanjima održana je posebna Vašingtonska konferencija.

U Kini je proglašena politika «otvorenih vrata», koja je bila u interesu snažnijih zapadnih ekonomija, pa je Japan gubio ekonomsku utakmicu. A unutar «trojke» je postojala i «dvojka» – Amerikanci i Britanci su u potaji radili protiv Francuske. Pritom, Amerikanci i Britanci nisu zaboravljali da intrigiraju jedni protiv drugih.

Srbija, koja je podnela ogromna stradanja od rata i okupacije, bila je bogato nagrađena. Beogradu su dali Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu. Srbiju su ujedinili sa Crnom Gorom. Stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavija. Snovi srpskih patriota su ostvareni.

Aleksandar Karađorđević – njemu su

Jugoslavija i Versaj došli glave

Grci i Jermeni dobili teritorije,

ali su ih Turci porazili

Rumuniju su za prelazak na stranu Antante takođe nagradili. Bukureštu su dali mađarsku Transilvaniju i rusku Besarabiju (Moldaviju). Uzrok takve velikodušnosti je bio očigledan: Jugoslavija i Rumunija su postajale klijenti Francuske i Britanije na Balkanu.

Sa istim ciljem nagrađene su i Poljska i Čehoslovačka, što je stvorilo ozbiljne nacionalne, teritorijalne i ekonomske protivrečnosti u centru Evrope.

Otomansku imperiju su rasparčali. Bliski Istok su među sobom podelili Francuzi i Britanci. Englezi su preuzeli kontrolu nad Irakom, Arabijskim poluostrvom, Palestinom, Jordanom, kao i nad Persijom i njenim naftnim bogatstvima. Francuzi su dobili Siriju i Liban.

U Konstantinopolju su se utvrdili Francuzi. Evropski deo Turske i zapad Male Azije su dozvolili da okupiraju Grci. Deo teritorije je dat Jermeniji.

Istina, Turci nisu dugo trpeli toliko poniženje. Oni su se okupili oko Mustafe Kemala i započeli rat za obnovu zemlje. Rezultat je bio da su Francuzi sramno pobegli, a Jermeni i Grci su bili razbijeni. Turska je uspela da obnovi deo svojih pozicija.

Zapadne sile su planirale da rasparčaju i Rusiju. Započele su intervenciju. Ipak, boljševici su odneli pobedu u građanskom ratu i razbili bele, nacionaliste i bande zelenih. Zapadni intervencionisti su bili primorani na begstvo iz Rusije.

U komunističkoj partiji se učvrstilo patriotsko krilo na čelu sa Staljinom. Ono je preseklo zapadnu okupaciju, pljačkanje zemlje i predavanje njenih bogatstava u obliku koncesija strancima. Počela je postepena obnova Rusije, sada u formi Sovjetskog Saveza.

SAD nisu ništa uzele za sebe. Vašington je planirao da dobije mnogo više – kontrolu nad planetom. Po američkim projektima je formirana «svetska vlada» – Liga nacija. Glavnu ulogu u njoj je trebalo da igra Amerika.

SAD su u toku rata postale vodeća finansijska i ekonomska sila, pretvarajući se iz dužnika u svetskog kreditora. Vodeće evropske sile – Engleska , Francuska i Nemačka, sada su bile američki dužnici. Na redu je bilo da se ekonomska supremacija dopuni političkom.

Radi toga, u svetskoj javnosti je nametana ideja da su za rat sa svim njegovim užasima krivi zaostali režimi i «nedovoljna demokratičnost» evropskih zemalja. Liga nacija je trebalo da se bavi učvršćivanjem «demokratije», kako bi se predupredio veliki rat u budućnosti. Razumljivo je da su učitelji i kontrolori «demokratije» postajali Amerikanci.

Ipak, da se nametne američki poredak svetu posle Prvog svetskog rata nije uspelo. Zasmetala je Sovjetska Rusija. A ni u Americi većina naroda nije razumela tu ideju. Eto, ratovali smo i ginuli, a svi dobici su pripali Englezima i Francuzima? Rezultat je bio da Senat nije ratifikovao Versajski sporazum, a Vilson je izgubio izbore.

Na taj način, SAD nisu uspele da posle Prvog svetskog rata postanu «gazda» među zapadnim silama. Najveći dobitak je pripao Engleskoj, koja je zauzela najbolje nemačke kolonije i resursima bogate teritorije Bliskog Istoka.

Britanska kolonijalna imperija je dostigla svoj maksimum. Engleska i Francuska su upravljale u Ligi nacija. Francuzi su privremeno postali lideri u Evropi, uzevši pod svoju zaštitu Poljake, Rumune, Čehe i Srbe. Pariz je na kratko postao «svetska prestonica».

Versajski sistem je stvorio temelje za budući Drugi svetski rat.

Zapad nije uspeo da reši «Rusko pitanje». Rusija je ponovo počela da jača, predložila je svetu sovjetski projekat budućnosti čovečanstva, koji je bio alternativa zapadnom. A novi svetski rat su osmislili i pripremili oni isti gospodari Zapada, koji su osmislili i pripremili Prvi svetski rat.

I ponovo su Nemačku pretvorili u «udarnu pesnicu» Zapada protiv Rusije. Pritom, Vašington je planirao da okonča slabljenje Francuske i Engleske i da postane lider zapadnog sveta. Stoga su angloameričke bankarske kuće počele da pothranjuju novcem nemačke naciste i njihovog firera, i da kreditima obnavljaju nemačku vojnu moć.

Aleksandar SAMSONOV

Preveo: V.K.

Izvor: «Voennoe obozrenie»

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here