Vikinzi: U Evropi strah i trepet, u Rusiji – obični plaćenici

Podelite:
Vladari stare i srednjevekovne Rusije rado su se obraćali za pomoć profesionalnim vojnicima – kako skandinavskim ratnicima, tako i pripadnicima nomadskih stepskih plemena. Odnosi između države i plaćenika često su bili dosta zategnuti, ali su se plaćenici na kraju uvek stopili sa socijalnom strukturom ruske države koja se stalno menjala.

„Od gneva Normana izbavi nas, Gospode“. Reči ove molitve (koja je verovatno apokrifna) efektno dočaravaju teror koji su Evropljani trpeli za vreme varvarskih napada Vikinga u ranom srednjem veku (kraj 1. milenijuma naše ere). Vikinzi su par stoleća terorisali Englesku, Škotsku, Irsku i druge zemlje. Međutim, u Istočnoj Evropi je situacija bila znatno drugačija. Istočnoslovenska plemena ne samo da se nisu plašila Vikinga (ili Varjaga, kako su ih zvali) nego su ih čak i pozivali da dođu. Skandinavci su bili plaćeni vojnici, a slovenski knezovi su mnoge Varjage primali u svoju svitu.

Kako su se pomešali Varjazi i Sloveni?

Među slovenskim knezovima se vodila neprekidna borba za kontrolu glavnog grada Kijeva. Knez Vladimir, koji je uveo hrišćanstvo u Rusiji, iskoristio je podršku Varjaga prilikom zauzimanja Kijeva 979. godine. Prema starim letopisima, Varjazi su vremenom postali teret (ponajviše zato što su tražili mnogo za svoje usluge, tj. tražili su da im svaki stanovnik Kijeva plati određenu sumu), a Vladimir je odlučio da ih pošalje u Vizantiju. Prethodno je, ipak, poslao saopštenje vizantijskom imperatoru i upozorio ga da ne dozvoli Varjazima da ostanu kao vojna jedinica u glavnom gradu imperije jer mogu postati opasni.

Pozivanje Varjaga: Rjurik i njegova braća dolaze u Staru Ladogu, Viktor Vasnjecov.

Po mišljenju pojedinih istoričara, tada je na vizantijskom carskom dvoru postojao bar jedan odred koji su činili Varjazi, mada nije jasno da li su ti Skandinavci bili isti oni Vikinzi koje je Vladimir poslao.

Sa druge strane, odnosi između Slovena i Varjaga nisu uvek bili harmonični. Na takav zaključak u izvesnom smislu upućuje priča o osnivanju ruske države. Prema starim letopisima, Sloveni su pozvali u Novgorod varjaškog kneza Rjurika sa družinom. Pojedini ruski istoričari smatraju da je Rjurik pozvan kao plaćeni vojnik i vojskovođa, ali je zatim organizovao državni prevrat, zbacio lokalne starešine i počeo da vlada severnim slovenskim zemljama.

Kasnije je dinastija uspostavila kontrolu nad svim staroruskim teritorijama. Objašnjavajući kako se to dogodilo ruski istoričar Vasilij Ključevski se pozvao na beleške jednog jevrejskog putopisca iz 10. veka. On je napisao da pojedina severna plemena „koja su uspostavila kontrolu nad Slovenima, još uvek žive među njima, primila su njihov jezik i pomešala se sa njima“.

Stepski narod

Otprilike u isto vreme se u Rusiji pojavio još jedan gotovo neiscrpni izvor plaćenika. To su bile jugoistočne stepe. Kroz njih su u talasima nadirali nomadi različitog etničkog porekla. Ti talasi su jedan za drugim zapljuskivali rusku teritoriju i prodirali duboko u nju. Nomadi su se u početku na granicama Rusije pojavili kao osvajači, ali posle perioda zajedničkog života sa starim Rusima dosta su se zbližili, da bi na kraju postali čak i saveznici. Često su korišćeni i kao plaćenici.

Pečenezi ubijaju Svjatoslava Igoreviča.

Razorni naleti Pečenega, nomadskog turanskog naroda, bili su veliki problem za ranu Kijevsku Rusiju. Arhiepiskop Teofilakt Bugarski je u 11. veku o njima pisao sledeće:

„Njihov prodor je kao sevanje munje, a povlačenje im je i teško i lako. Teško im je zbog ratnih trofeja koje nose, a lako jer je veoma brzo. […] Oni pljačkaju druge zemlje jer svoju nemaju. Miran život je za njih nesreća. Oni su srećni kada imaju povod za rat. […] Ima ih bezbroj“.

Ipak, u letopisima se ističe da su ruski knezovi već u narednom stoleću angažovali Pečenege kao profesionalne vojnike koji su čak čuvali ruske granice. Slično se dogodilo i sa nomadskim narodom Kipčak koji je u sledećem talasu zamenio Pečenege.

Surovi Tatari

Šema sa nomadskim plaćenicima se ponovila još jednom u 13. veku, mada uz izvesne razlike. Ovoga puta su to bili Tatari. Oni su došli kao najsuroviji zavojevači u ruskoj istoriji, ali su vrlo brzo, kao i njihovi prethodnici, postali instrument u unutrašnjoj političkoj borbi Stare Rusije. Na primer, kada je 1293. godine ruski knez Andrej Gorodecki odlučio da se suprotstavi svome bratu, velikom knezu Vladimiru, doveo je ogromnu armiju Tatara koji su opustošili 14 staroruskih gradova. Kažu da je čak i u 19. veku u tom regionu još uvek bilo dokaza pomenutog napada.

Tatari dolaze! Apolinarij Vasnjecov.

Film Andreja Tarkovskog „Andrej Rubljov“ jedan je od najupečatljivijih prikaza tatarskih trupa u svojstvu plaćenika srednjevekovne Rusije. U filmu postoji scena u kojoj Tatari na poziv ruskog kneza upadaju u crkvu i nemilosrdno je pustoše.

I pored svega, kasnije su pojedine tatarske teritorije ušle u sastav ruske države, a Tatari su postali poslušne sluge ruskog cara sa posebnim statusom, sličnom onom koji su imali kozaci.

Svako, pa i delimično kopiranje materijala Russia Beyond bez pismene dozvole i linka na originalni tekst objavljen na veb-sajtu Russia Beyond tretira se kao grubo kršenje zakona o autorskim pravima Ruske Federacije. Russia Beyond i medijski holding RT zadržavaju pravo reagovanja na slične protivpravne radnje i pokretanja sudskog postupka.

RBTH

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here