ВИТЕЗ СЛОБОДЕ: Војницима је рекао “За мном!”, погинуо, а Срби су данима НОСИЛИ ЊЕГОВО ТЕЛО одбијајући да га сахране

Поделите:

Име Душана Пурића највећем броју данашњих Срба не значи ништа. Он нема своје улице, по њему се не зову тргови ни школе… Спомен плочу на Вождовцу је добио тек 2003. године. Да добије бисту морао је да сачека до 2010. када је једна посвећена њему постављена на главном тргу у Ужицу.

А штета је… јер, његово херојство могло би бити опевано у песмама!

Јунак “по професији”

Душан Пурић рођен је 1873. године у Ивањици у трговачкој породици. Након завршеног шестог разреда Гимназије, уписао је Војну академију, коју је у 24. класи завршио 1894. године са врло добрим успехом. Тада је произведен у чин артиљеријског потпоручника.

Завршио је Вишу војну академију, а усавршавао се и у Француској. По повратку из иностранства постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Био је командант 17. комбинованог и 6. пешадијског пука.

Први светски рат 1914. године затекао је Душана Пурића на шарганским положајима где је командовао Четвртим пуком “Стеван Немања“ у саставу Ужичке војске и спречавао надирање непријатеља од Вишеграда према Мокрој гори и Kремни.

А онда је, управо на данашњи дан 1914. године, почела битка на Мачковом камену. Kомандант Пурић добио је наређење Врховне команде да стигне до Мачковог камена, нападне непријатеља и спречи његово продирање у дубину Србије.

Четврти пук Дринске дивизије који је тада ушао у састав Дунавске дивизије, наређење је “беспрекорно извршио“ записано је у српској историографији.

После напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић стигао је на Мачков камен у најтежим тренуцима. Видевши жестину којом се битка водила и неповољан положај у којем се нашла српска војска, није оклевао.

Херој са Мачковог камена

Тог 22. септембра 1914. године Душан Пурић издао је официрима 4. пука историјску заповест.

ВОЈНИЦИ, МИ СМО ОВДЕ ДОШЛИ ДА ГИНЕМО ЗА ОТАЏБИНУ. KОМАНДИРИ ИСПРЕД СВОЈИХ ВОДОВА И ЧЕТА, KОМАНДАНТИ ИСПРЕД СВОЈИХ БАТАЉОНА, А ЈА ЋУ ИСПРЕД СВИХ. ЗА МНОМ! У ЈУРИШ! ЗА СЛОБОДУ И ОТАЏБИНУ! – РЕKАО ЈЕ ДУШАН ПУРИЋ И ПОВЕО ВОЈСKУ НЕ У ПОБЕДУ, АЛИ У ИСТОРИЈУ.

Храбри командант погинуо је тог дана међу првима на Мачковом камену у најжешћем судару прса у прса раме уз раме са својим садрузима.

ДРУГАЧИЈА ВЕРЗИЈА ИСТОРИЈЕ?! Ево шта АЛБАНЦИ данас уче о ПРВОМ СВЕТСKОМ РАТУ и српској голготи
Битку је преживело само 1.000 војника и официра пука “Стеван Немања”, а Аустроугарска је на крају ипак добила своју “пирову победу”.

Kомандант и после смрти
Погибија храброг Душана Пурића тешко је погодила српске борце. Забележено је да војници нису хтели да свог команданта у беспућима Мачковог камена. Уместо тога, четири дана и четири ноћи, носили су га у сандуку, из борбе у борбу, одбијајући да га оставе.

Тек четвртог дана стигла је наредба команданта Прве армије, генерала Петра Бојовића, да се тело не носи по бојиштима и Душан Пурић је сахрањен у порти ваљевске цркве.

Постхумно је унапређен у чин пуковника због “успешног командовања и показане храбрости у одбрани отаџбине”.

Дневно

Поделите:

3 Коментари

  1. “БИТКА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ-ПРЕПИСКА

    Битка на Мачковом камену, 1914. Једна преписка из рова у ров: Резервни
    потпоручник, ђак шестог разреда гимназије, син ратара из околине Шапца,
    Васиљевић, обавештава на листу ратног блока свог команданта батаљона,
    мајора Туцаковића: “Господине мајоре, више од две трећине људства ми
    је изгинуло. Буквално се гушам са Аустраијанцима. Не могу да издржим.
    Дозволите да се повучем 400 метара јужније.” Следи његов потпис.
    На полеђини добија одговор команданта батаљона: “Не дозвољавам.
    Одсудно браните положај.” Иде његов потпис.

    Мајор добија нови извештај. Слова су искривљена, и згрчена.
    Нешто се десило.
    Пише: “Господине мајоре, шварцлозе ме је пресекао кроз обе ноге.
    Тешко крварим. Дозволите ми да одем на превијалиште. Потпоручник
    Васиљевић.” На полеђини стиже одговор. Прве три речи као да одражавају
    сигурност одговора: “Не дозвољавам, искрварите…”

    Али даља слова, у наставку, горе-доле, написана су руком која је очито
    подрхтавала, поводила се. Из мајора је избио отац. Крик родитеља.
    Писало је: “Сине, потпоручниче, кумим те Господом Богом, издржи још
    два сата, цела Србија гледа у твоја леђа. Твој командант Туцаковић”.
    Слава српским јунацима!”
    Објавио БОРБА14 у 13.16
    Пошаљи ово е-поштомBlogThis!Дели на Twitter-уДели на Facebook-уДели на
    Pinterest-у

    Драган Славнић

    • Текст је преузет, и тако пренет.
      1912. је био Први, а 1913. Други балкански рат, па није искључено да је
      тај ђак 6. разреда гимназије прекунуо школовање, с разлогом, и у том
      стасусу ђака 6. разреда нашао се рату.
      А, можда је он био ђак 8. разреда, а грешком исписано 6. разред.
      Осим тога, ти подаци се могу проверити, али намера аутора није
      била да било шта и било кога обмане, већ истакне пример
      јунштва и родољубља.
      Зар нисмо у нашој војсци имали и најмлађег каплара или
      под/наредника, старог само 12 година, који је предавао рапорт
      Принцу Регенту Алксандру Карађорђевићу, a постоји и слика тог ”рапорта”.

      Драган Славнић

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here