Владан Ракановић: Душан, један. 1308-1355.

Поделите:

Неизоставно име које се увек помиње када се Срби сећају своје славне историје, јесте царДушан. Човек који је Србију уздигао на ниво царевине, а себе као законодавца и владара издигао изнад свих других. Када треба да се гордимо, гордимо се његовом Србијом и њим. Када треба да кукамо и жалимо се, то исто радимо, сећајући се доброг владара и доброг закона који је спроводио.

О животу Душановом се зна доста, обзиром на векове који су прошли, али оно што је увек привлачило пажњу, јесте да је један од ретких Немањића којег Црква није препознала као светитеља, мада у народу дефинитивно постоји култ и приче о исцељењима. Што је некада довољно за канонизацију. Међутим исто толико је и јако уверење по предању да је Душан одговоран за смрт свог оца, што је грех који је неопростив у смислу канонизације неког човека.

Овде ћемо се задржати на Душановој смрти и његовом вечном пребивалишту. Мистерија обавија делом његов живот, али и смрт.
Необјашњива смрт у пуној зрелости и снази, увек је будила сумњу. По списима из манастира Дечани, цар је отрован. Неко сматра да је куга била разлог, а други наводе изненадну смрт услед срчане капи.

У време када су његови остаци (због тога што званично никада није канонизован, нећемо их звати моштима), пренешени 1968. године у цркву Светог Марка у Београду, по дозволи тадашњег патријарха Германа, извршена је анализа. Тим који је урадио спектро-хемијску анализу предводио је професор, доктор Слободан Ристић са Физичко-хемијског завода, Природно математичког факултета у Београду. Они су утврдили да се у остацима некадашњег српског владара налазе огромне количине олова, а олово је било један од главних састојака отрова који су коришћени у време Душаново.

Постојала је сумња да ли су то заиста цареви остаци, али све одговара опису који се везује за цара. Снажан, висок, леп и правилних црта… У своје време је заиста својим растом и изгледом био толико другачији од својих поданика, да не може бити сумње.
Ко је отровао цара?
Ко не би? Млетачка република, Грчка, Византија, Турци… Непријатеља је било на све стране, а интереса још више. Млечанима је био кост у грлу јер им није предао неке градове који су освојили, а Грци су га мрзели јер је Грчку мал те не избрисао са мапе. Византинци су били пословично бесни, а Турци су у њему видели главну претњу за себе. Цар је веома добро знао одакле Европи прети опасност и ко је главни непријатељ.

Само преношење из Патријаршије до цркве Светог Марка било је шок за комунистичке власти, које су сувише касно, и то из званичног црквеног часописа „Православље“, сазнали за то. Недовољно да би успели да то и спрече.
До 1927. године, непознато је било где почивају остаци цара Душана. За њихово откривање заслужан је велики српски патриота, прота, теолог, научник, професор, археолог, и још много тога, Радослав Грујић. Из хрисовуље до које је дошао у Скопљу, професор Грујић је сазнао за манастир Светих Архангела у Призрену, који је срушио Синан паша. Синан паша који је разорио манастир до темеља, је од његовог мермера и облога сазидао касније велику џамију у Призрену као своју задужбину. Исти онај паша који је наредио да се спале мошти Светог Саве на Врачару.

У време када су по тој околини харале арнаутске банде, професор Грујић је успео да на светло дана изнесе не само остатке цара Душана, који су откривени на четири метра испод рушевина, већ и да реконструише изглед објекта и спасе још неоткривеног и неопљачканог црквеног блага из манастира. За остатке цара Душана као и за црквене вредности сазнало се веома брзо и несрећни професор није успео све да спасе. Многи су долазили и крали са налазишта оно што је професор открио. Разлози су углавном били због празноверице, јер су лопови желели да
присвоје неки део онога што је некада било царево, као врсту амајлије. Један званичник из Београда је по сопственом признању делове манастира уградио у темеље куће, као врсту заштите.

Не видећи неку другу могућност, као и незаинтересованост државе, да нешто учини за очување остатака највећег српског владара, професор Грујић је остатке држао у кутији у свом радном столу. Налазећи сасвим оправдано, да су ту најбезбеднији. У време бомбардовања Београда,својим телом је заштитио кутију и таквом жртвом спасао остатке цареве.

Професор Грујић је за време рата успео да спасе много људи, као и мошти спрских владара и светитеља са Фрушке Горе, када су усташе почеле да харају и уништавају имовину српских манастира. Вероватно је то био додатни разлог да га „оне“ власти после рата прогласе „издајником“. Професор је наставио свој научни рад окаљаног имена, али чисте душе. Један је од најзаначајнијих људи који су успоставили музеј Српске Православне Цркве. Умро је 1955, а тек у 21. веку је рехабилитован. Једна улица у Београду носи његово име.

Остаци Цара Душана су од 1968. године у цркви Светог Марка, мада чак и велики део верника то не зна. Многе улице носе његово име, а у свести српског народа остаће док је века. Нису га ни све ове године избрисале, а и оне које долазе биће мало да би се то догодило.

Владан Ракановић за Видовдан

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here