Vladan Rakanović: Dušan, jedan. 1308-1355.

Podelite:

Neizostavno ime koje se uvek pominje kada se Srbi sećaju svoje slavne istorije, jeste carDušan. Čovek koji je Srbiju uzdigao na nivo carevine, a sebe kao zakonodavca i vladara izdigao iznad svih drugih. Kada treba da se gordimo, gordimo se njegovom Srbijom i njim. Kada treba da kukamo i žalimo se, to isto radimo, sećajući se dobrog vladara i dobrog zakona koji je sprovodio.

O životu Dušanovom se zna dosta, obzirom na vekove koji su prošli, ali ono što je uvek privlačilo pažnju, jeste da je jedan od retkih Nemanjića kojeg Crkva nije prepoznala kao svetitelja, mada u narodu definitivno postoji kult i priče o isceljenjima. Što je nekada dovoljno za kanonizaciju. Međutim isto toliko je i jako uverenje po predanju da je Dušan odgovoran za smrt svog oca, što je greh koji je neoprostiv u smislu kanonizacije nekog čoveka.

Ovde ćemo se zadržati na Dušanovoj smrti i njegovom večnom prebivalištu. Misterija obavija delom njegov život, ali i smrt.
Neobjašnjiva smrt u punoj zrelosti i snazi, uvek je budila sumnju. Po spisima iz manastira Dečani, car je otrovan. Neko smatra da je kuga bila razlog, a drugi navode iznenadnu smrt usled srčane kapi.

U vreme kada su njegovi ostaci (zbog toga što zvanično nikada nije kanonizovan, nećemo ih zvati moštima), prenešeni 1968. godine u crkvu Svetog Marka u Beogradu, po dozvoli tadašnjeg patrijarha Germana, izvršena je analiza. Tim koji je uradio spektro-hemijsku analizu predvodio je profesor, doktor Slobodan Ristić sa Fizičko-hemijskog zavoda, Prirodno matematičkog fakulteta u Beogradu. Oni su utvrdili da se u ostacima nekadašnjeg srpskog vladara nalaze ogromne količine olova, a olovo je bilo jedan od glavnih sastojaka otrova koji su korišćeni u vreme Dušanovo.

Postojala je sumnja da li su to zaista carevi ostaci, ali sve odgovara opisu koji se vezuje za cara. Snažan, visok, lep i pravilnih crta… U svoje vreme je zaista svojim rastom i izgledom bio toliko drugačiji od svojih podanika, da ne može biti sumnje.
Ko je otrovao cara?
Ko ne bi? Mletačka republika, Grčka, Vizantija, Turci… Neprijatelja je bilo na sve strane, a interesa još više. Mlečanima je bio kost u grlu jer im nije predao neke gradove koji su osvojili, a Grci su ga mrzeli jer je Grčku mal te ne izbrisao sa mape. Vizantinci su bili poslovično besni, a Turci su u njemu videli glavnu pretnju za sebe. Car je veoma dobro znao odakle Evropi preti opasnost i ko je glavni neprijatelj.

Samo prenošenje iz Patrijaršije do crkve Svetog Marka bilo je šok za komunističke vlasti, koje su suviše kasno, i to iz zvaničnog crkvenog časopisa „Pravoslavlje“, saznali za to. Nedovoljno da bi uspeli da to i spreče.
Do 1927. godine, nepoznato je bilo gde počivaju ostaci cara Dušana. Za njihovo otkrivanje zaslužan je veliki srpski patriota, prota, teolog, naučnik, profesor, arheolog, i još mnogo toga, Radoslav Grujić. Iz hrisovulje do koje je došao u Skoplju, profesor Grujić je saznao za manastir Svetih Arhangela u Prizrenu, koji je srušio Sinan paša. Sinan paša koji je razorio manastir do temelja, je od njegovog mermera i obloga sazidao kasnije veliku džamiju u Prizrenu kao svoju zadužbinu. Isti onaj paša koji je naredio da se spale mošti Svetog Save na Vračaru.

U vreme kada su po toj okolini harale arnautske bande, profesor Grujić je uspeo da na svetlo dana iznese ne samo ostatke cara Dušana, koji su otkriveni na četiri metra ispod ruševina, već i da rekonstruiše izgled objekta i spase još neotkrivenog i neopljačkanog crkvenog blaga iz manastira. Za ostatke cara Dušana kao i za crkvene vrednosti saznalo se veoma brzo i nesrećni profesor nije uspeo sve da spase. Mnogi su dolazili i krali sa nalazišta ono što je profesor otkrio. Razlozi su uglavnom bili zbog praznoverice, jer su lopovi želeli da
prisvoje neki deo onoga što je nekada bilo carevo, kao vrstu amajlije. Jedan zvaničnik iz Beograda je po sopstvenom priznanju delove manastira ugradio u temelje kuće, kao vrstu zaštite.

Ne videći neku drugu mogućnost, kao i nezainteresovanost države, da nešto učini za očuvanje ostataka najvećeg srpskog vladara, profesor Grujić je ostatke držao u kutiji u svom radnom stolu. Nalazeći sasvim opravdano, da su tu najbezbedniji. U vreme bombardovanja Beograda,svojim telom je zaštitio kutiju i takvom žrtvom spasao ostatke careve.

Profesor Grujić je za vreme rata uspeo da spase mnogo ljudi, kao i mošti sprskih vladara i svetitelja sa Fruške Gore, kada su ustaše počele da haraju i uništavaju imovinu srpskih manastira. Verovatno je to bio dodatni razlog da ga „one“ vlasti posle rata proglase „izdajnikom“. Profesor je nastavio svoj naučni rad okaljanog imena, ali čiste duše. Jedan je od najzanačajnijih ljudi koji su uspostavili muzej Srpske Pravoslavne Crkve. Umro je 1955, a tek u 21. veku je rehabilitovan. Jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime.

Ostaci Cara Dušana su od 1968. godine u crkvi Svetog Marka, mada čak i veliki deo vernika to ne zna. Mnoge ulice nose njegovo ime, a u svesti srpskog naroda ostaće dok je veka. Nisu ga ni sve ove godine izbrisale, a i one koje dolaze biće malo da bi se to dogodilo.

Vladan Rakanović za Vidovdan

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here