Вук Караџић – творац новог правописа

Поделите:

Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић /1787-1864/, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, рођен је на данашњи дан 1787. године.

Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.

Послије пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне пјесме и умотворине и рад на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних пјесама и “Писменицу” /граматику/, а 1818. “Рјечник”.

Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.

Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах “Даницу” и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу.

Гигантским радом /његово дјело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић стекао је многе присталице, али и огорчене противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.

Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле “Песме” Бранка Радичевића, доказ да се “Вуковим језиком” могу писати и умјетничка дјела, а Ђура Даничић је дјелом “Рат за српски језик и правопис” доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.

Цијела епоха развијеног српског романтизма била је под Вуковим утицајем. Послије 33 године у туђини, његови посмртни остаци су 1897. године пренесени из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду.

О Вуковом значају, који превазилази српске просторе, говори и чињеница да је Заступништво града Загреба 1861. године Вуку Караџићу додијелило Повељу почасног грађанина, којом су му дата “сва права, слобоштине и користи као што сваком грађанину Загреба по закону и старом народном обичају припадају”.

Колики је био Вуков утицај на хрватски језик најбоље је објаснио Иван Броз, чувени књижевни историчар и лингвиста из друге половине 19. вијека.

Хрвати су одлуком Сабора преузели Вуков модел књижевног језика са свим елементима, укључујући и акценатски систем.

Неки лингвисти добили су задужење да ураде “инструменте” тог језика и уџбенике.

Године 1892. Иван Броз издаје и штампа “Хрватски правопис” у чијем предговору наводи да би се “све то могло назвати и српским правописом”.

Хрватски лексикограф Томо Маретић 1899. године издаје “Граматику и стилистику хрватског или српског језика”.

“Оно што је Цицерон за Латине, то је Вук за нас!”, записао је Маретић.

Вук је у Загребу имао улицу више од једног вијека, али је 1992. године преименована, пошто је у том периоду Хрватска раскидала све историјске везе са Србијом и Србима пише Срна.

Поделите:

5 Коментари

  1. ПОСТОЈЕ ПРЕДНОСТИ, АЛИ И ВЕЋЕ МАНЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ

    1.
    Има у томе што је речено (не зна се аутор овог текста који је објавила Срна) о Вуку много истине у вези с позитивном страном Вукове језичко-графичке реформе. Није, међутим, речено ништа о негативним озбиљним последицама те реформе. Ми смо више пута писали уравнотежено о Вуковом раду. Споменућемо овде само једну своју књигу у којој смо посветили пажњу Вуковим предностима и манама његове реформе. То је књига “Српски језичко-правописни спорови” (Будућност, Нови Сад, 2010). За нас је највећа мана Вукове језичко-графичке реформе наметнут му до Беча Књижевни договор с Хрватима (1850) године када је Вук потписао с Даничићем Договор у коме је пристао на увођење другог писма (латиничког) и навођење српског језика без имена (назива) и без спомињања Срба у том договору. А с обзиром на то да је Договор писан и објављен само на латиничком писму (којим су се потписали на Договору и Вук и Даничић), испада да је, буквално, дата предност писму које Срби тада нису користили осим оних Србокатолика који су се касније асимиловали у Хрвате. И, ево, 170-ак година после тога последица свега тога јесте 90-процентна полатиниченост ћириличких Срба. То се никако није смело догодити јер су Срби данас у опасности да сви оду путем којим су отишли Србокатолици после њиховог латиничења.

  2. ПОСТОЈЕ ПРЕДНОСТИ, АЛИ И ВЕЋЕ МАНЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ

    1.
    Има у томе што је речено (не зна се аутор овог текста који је објавила Срна) о Вуку много истине у вези с позитивном страном Вукове језичко-графичке реформе. Није, међутим, речено ништа о негативним озбиљним последицама те реформе. Ми смо више пута писали уравнотежено о Вуковом раду. Споменућемо овде само једну своју књигу у којој смо посветили пажњу Вуковим предностима и манама његове реформе. То је књига “Српски језичко-правописни спорови” (Будућност, Нови Сад, 2010). За нас је највећа мана Вукове језичко-графичке реформе наметнут му до Беча Књижевни договор с Хрватима (1850) године када је Вук потписао с Даничићем Договор у коме је пристао на увођење другог писма (латиничког) и навођење српског језика без имена (назива) и без спомињања Срба у том договору.

  3. 2.
    А с обзиром на то да је Договор писан и објављен само на латиничком писму (којим су се потписали на Договору и Вук и Даничић), испада да је, буквално, дата предност писму које Срби тада нису користили осим оних Србокатолика који су се касније асимиловали у Хрвате. И, ево, 170-ак година после тога последица свега тога јесте 90-процентна полатиниченост ћириличких Срба. То се никако није смело догодити јер су Срби данас у опасности да сви оду путем којим су отишли Србокатолици после њиховог латиничења.

  4. 3.
    То је, буквално, највећа мана Вукове језичко-графичке реформе. Срби губе свој и језик данас, а ћириличко писмо већ су изгубили 90 одсто.
    Из тога се јасно сагледава да је Вукову реформу подржавао и “планирао” Беч преко Копитара и завршио преко Франца Миклошича. Римокатоличкој цркви и Бечу било је важно полатиничавање Срба, што су потврдили и касијим честим забрањивањима ћирилице и наметањем, уместо забрањене ћирилице, баш те латинице (хрватске) којом су се Даничић и Вук потписали иза текста Књижевног договора у Бечу (1850).

  5. 4.
    И, ево, та латиница је, после познате сурове комунистичке јаке фавориазције у Југославији, превладала међу Србима до данас у тој мери да ће српска ћирилица тешко више добити шансу међу Србима да се сачува. Донет је и Устав с Чланом 10. у Србији, чиме је враћено право Срба на стопостотну употребу ћирилице у српском језику, али је све то џабе јер ни власт ни српски лингвисти (свако од њих у свом домену) уопште не хају шат пише у Уставу Србије у вези с писмом Срба и њиховог језика. И то је најлошија последица Вуковог реформисања српског језика и писма.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here