Žarko Vidović: SVETI SAVA I RIMSKO PRAVO

Podelite:

Žarko Vidović, srpski istoričar umetnosti, likovni kritičar i istoričar civilizacije. Rođen 1921. u mestu Tešanj (Bosna i Hercegovina). Učestvovao kao dobrovoljac u Aprilskom ratu. U oktobru 1941. uhapšen  u Sarajevu; bio u zatvorima do 1942. U „Velikom transportu“ prebačen u Jasenovac, odakle je deportovan u logor kod Narvika u Norveškoj. Godine 1943. uspeva da pobegne za Švedsku. Nastavlja studije u Upsali gde dobija ćerku Zagu. Posle rata vratio se u Jugoslaviju u kojoj je hapšen i zatvaran još dva puta, zbog svojih stavova o demokratiji. Doktorirao 1958. u Beogradu. Predavao istoriju civilizacije na Univerzitetu u Sarajevu (od januara 1953. godine), zatim na Univerzitetu u Zagrebu, odakle je zbog svojih reči o srbofobiji bio isteran decembra 1967. godine. Iste godine prešao u Beograd, gde je u Institutu za književnost i umetnost Srbije radio sve do penzije 1986. Pisao je i prevodio za „Borbu“, „Kulturu“, „Književne novine“. Jedan je od poslednjih predstavnika autentične hrišćanske gospode iz redova sarajevskih Srba. Iza sebe je ostavio kapitalan filosofski opus: „Ogledi o duhovnom iskustvu“, „Tragedija i Liturgija“, „Njegoš i Kosovski zavjet u Novom vijeku“, „Suočenje Pravoslavlja sa Evropom“, „Srbi u Jugoslaviji i Evropi“, „Liturgijska tajna Svetog Pisma“… Njegova dela su i „Umjetnost u pet epoha civilizacije“, „Logos-liturgijska svest Pravoslavlja“ i „I vera je umetnost“.


Suštinska određenost prava je do danas ostala ista: menja se samo svest o njemu i broj i procenat ljudi koji to pravo uživaju i koji su ga svesni.

U predgovoru za Sabrane spise Svetoga Save piše Dimitrije Bogdanović: „Pravno uređenje srpske crkve konstituisano je zbornikom Nomokanon ili Kormčija, novom, Savinom kompilacijom; sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava već na početku XIII veka Srbija dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna država u koju je ugrađeno bogato nasleđe grčko-rimskog prava. Sveti Sava je na taj način više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije“.

Reč je ovde o jednom od najznačajnijih pravnih spomenika u Evropi (izvan same „Vizantije“), o knjizi koja se u nas najčešće naziva Krmčija (po krmi od broda), ali ćemo mi rađe govoriti kao Prota Matija Nenadović: Kormčija. To je, naime, knjiga kormilarenja, upravljanja „brodom Crkve“ (Nojeve lađe) i države. Ta knjiga sadrži i zakone državne (zvane „nomi“) i pravila života u Crkvi i odnosa Crkve prema svetu i državi (kanoni), tako da grčki naziv Kormčije Svetoga Save glasiNomokanon.

Našoj nauci tek predstoji izučavanje i kritičko izdanje Svetosavske Kormčije

Taj značajni spomenik evropske pravne kulture, delo Save Nemanjića, ne samo da još nije izdat i štampan, nego se još nije ni pristupilo kritičkoj obradi sačuvanih rukopisa Kormčije. U toj činjenici imamo zato ogledalo neverovatnog nemara prema najvećim vrednostima naše nacionalne istorije: posle Nikodima Milaša gotovo da ništa nije učinjeno na tome poslu, a rukopisa i studija pojedinačnih i delimičnih, ali jednostranih i bez pokušaja sinteze, ima dovoljno.

Krmčija

Zakonopravilo – Kormčija

Dimitrije Bogdanović ukazuje na obimnu bibliografiju koju daje J. Žužek, Kormčaja knjiga, Kota, 1964, a kapitalnu studiju Kako treba izdati Svetosavsku Krmčiju (Nomokanon sa tumačenjima) napisao je S. Troicki.

Na obradi i izdavanju Zakonika cara Stefana Dušana Srpska akademija nauka je već učinila dosta. (Tih rukopisa ima tridesetak sačuvanih, u Jugoslaviji, SSSR, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, u Hilandaru). Ali Dušanov Zakonik i celokupno zakonodavstvo Srba dolaze tek posle Svetosavske Kormčije: ona je izvor srpske pravne nauke i podsticaj srpskoj pravnoj svesti sve do zakonodavstva vladike Petra I Petrovića (Svetog Petra Cetinjskog) i do Karađorđevog ustanka.

Pregled i raspravu toga problema izdavanja Kormčije, s novijom literaturom o tome, daje Dimitrije Bogdanović: „Kormčija Svetoga Save“, u Sava Nemanjić – Sveti Sava, str. 91–99, te se mi u ovom ogledu ograničavamo na to da razložimo sadržaj i značaj svetosavske pravne svesti kao povesne svesti Srba.

Sveti Sava utemeljuje srpsku povest uvodeći Srbe u „vizantijski krug“ civilizacije

Kao što je žitije biografija konkretne ličnosti, tako istorija predstavlja biografiju zajednice u njenom identitetu kroz generacije, stoleća, pa i epohe. Poruku (zavetnu ili tajnu) te istorije nazivamo povešću. Tu povest srpskog naroda i njen krug opisao je veoma jasno i odlučno već Sava Nemanjić. Kormčija je povelja ne samo srpske državnosti, nego i povesti. U čemu?

U svetosavskom shvatanju zajednice ljudska zajednica je moguća samo kao duhovna: samo u njoj je izražena i poštovana težnja da sama ličnost bude shvaćena kao suština čoveka. Ali ta duhovna zajednica je nadsvetovna (transcendentalna, govoreći uobičajenim današnjim terminima). O njoj Sveti Sava govori na dva sabora srpske gospode (svetovne i duhovne), u Žiči i u Studenici. Ta zajednica će kasnije biti poznata kao Nebesko Carstvo Kosovskog Zaveta, zavetna zajednica: nezavisna o svetovnoj sudbini naroda i njegove države, jer njeni temelji su u poeziji, misteriji i Liturgiji, a ne u državnim zakonima i ustanovama. Pa i sami vladari još postojeće i snažne srpske države u tu zajednicu stupaju i poštovanje prema njoj ukazuju tek odlaskom u manastir i građenjem crkava i manastira, dakle i odricanjem od prestola i vlasti. (Srpski manastiri nisu „grobna arhitektura“, „vladarski mauzoleji“ i slično, nego mesta gde se slavi Bog živih i duhovna zajednica živih ljudi!).

Drugi momenat svetosavske povesti (istorijske svesti) je u shvatanju države. Država nije zajednica, nego pravna ustanova (institucija). Kao takva, ona je samo sredstvo u rukama ljudi, sposobnih (tj. slobodnih) da se tim sredstvom služe (ili ne služe) kako odluče. Jer svaka ustanova, pa i država je samo sredstvo (instrument), a ne nešto sušto (postojeće, „biće“) kao neki entitet. Država je čovekovo ostvarenje njegove sopstvene predstave o pravu; ona je stvarnost pravadržavljanina. A zajednica nacionalne ili međunacionalne (kao „bratstvo-jedinstvo“), verske, klasne ili ideološke solidarnosti itd. – sve su to oblici samo duhovne (najčešće i pseudo-duhovne) zajednice koja ne može biti ugrađena u samu državnost, jer bi to značilo: i mogućnost da zajednica bude korištena kao sredstvo (kao „manipulisana“ ustanova), i obožavanje države kao nadsvetovne (transcendentne, svete) zajednice, i etatizam, u konfuziji koja se brani nasiljem.

Sveti Sava (freska iz manastira Mileševa)

Sveti Sava (freska iz manastira Mileševa)

Tim shvatanjem – i potpunim odvajanjem države (svetovnosti, zemaljskog carstva) od duhovne zajednice (Nebeskog Carstva) – Sveti Sava je srpsku povest (a s njom i mogućnost srpske istorije) uveo konačno u tzv. „vizantijski krug“ civilizacije (u „Bizant “, kako govore oni koji žele da time naglase svoju distancu od srpske povesti). U tome krugu su: Grci, Jermeni, Gruzini, Rusi, Bugari, Rumuni i Srbi kao najzapadniji narod „vizantijskog“ kruga. Izlaz iz toga kruga je moguć, ali samo pod pritiskom strane duhovne sile i na takav način da tim izlaskom biva prekinut kontinuitet (sama istorija) i da nastaje nov narod, bez ikakve sopstvene tradicije iz vremena pre ovog stoleća.

Još Nikola Radojičić je, govoreći uopšte o srpskoj istoriografiji, a posebno o Svetom Savi, došao do konačnog zaključka:

“… nijedan problem srpske prošlosti ne može biti rešen ako se ne obaziremo dovoljno na Vizantiju… Neobaziranje na Vizantiju i nepoznavanje poretka i života u vizantijskoj državi i Crkvi mnogo su se osvetili svima koji su, proučavajući život i rad Svetog Save, pokušavali da rešavaju probleme iz srpske istorije…”.

Prihvatajući Rimsko pravo Sveti Sava odvaja svetovnu vlast od crkvenog autoriteta, jer svetovni zakoni nisu crkveni

Odlučujući momenat u tome opredeljenju Svetog Save (i u samoj srpskoj povesti, u zavetu) je prihvatanje Rimskog prava kao jedine osnove srpske državnosti, s jedne strane, i osnove za odnos Crkve prema državi, s druge strane. Da shvatimo značaj toga opredeljenja, moramo imati na umu sledeće činjenice iz istorije:

prvu, da je Rimsko pravo tvorevina i tekovina jednog „paganskog“ (gentilnog), prethrišćanskog naroda i kulture, dakle, tekovina „prirodnog“ ljudskog iskustva i razuma, a ne neko božansko Otkrovenje, delo nadahnutosti Svetim Duhom;

drugu (činjenicu istorijsku), da se za tu tekovinu opredelio jedan hrišćanski monah, dubok vernik, čak prvosveštenik Srpske Pravoslavne Crkve! A opredelio se iz hrišćanskih pobuda!

Pa ako takav čovek uviđa i priznaje čisto pravnu (tj. instrumentalnu, ustanovsku) prirodu države, onda je time isključen svaki klerikalizam („kleronacionalizam“, „klerokratija“) iz srpske povesti, jer pravnu prirodu države ima da brani sama Srpska Pravoslavna Crkva, ukoliko je verna svom, svetosavskom predanju. Srpska Pravoslavna Crkva ima, dakle, da čini ono što će na evropskom zapadu – u vekovima zvačajne Borbe za investituru između svetovnih vladara i vitezova, s jedne strane, i rimske eparhije (tj. papa), s druge strane – činiti kraljevi (najdoslednije kraljevi engleski i skandinavskih zemalja): da odriče pravo Crkve na svetovnu vlast. Naime, iz toga odricanja je nastala u istoriji i nova, zapadna civilizacija.

Monaštvo – začetak Kosovskog Zaveta u delu i besedama Svetoga Save

Sa carstvom zemaljskim se Carstvo Nebesko ne upoređuje zato što je ono duhovna zajednica, tj. zajednica koju je moguće postići samo posredstvom Logosa, Duha Svetoga, Svete Trojice. Zato se Nemanja, da bi ugodio Bogu, odriče prestola i odlazi u manastir. Ali da Crkva, duhovna zajednica nije isto što i crkvena hijerarhija, to pokazuje Sveti Sava: kad se, u doba Latinskog carstva u „Vizantiji“, pojavila mogućnost da Srpska Pravoslavna Crkva bude shvaćena kao organizacija moći (tj. kao svetovna organizacija zemaljskog carstva), Sveti Sava se odriče čak i arhiepiskopskog prestola, odlazi u monahe i u Svetu Zemlju. To je začetak Kosovskog Zaveta. Zavet se utvrđuje monaštvom. On je monaški, a ne ratnički. Nema te zemaljske ustanove koja bi bila u stanju da zadovolji čovekovu potrebu za duhovnom zajednicom. Država ne sme biti ni pokušaj takvog zadovoljenja. Zato ona i jest zasnovana na Rimskom pravu. Na Evanđelju može da bude zasnovana samo duhovna zajednica. Dušanov zakonik osuđuje „latinsku jeres“ zato što ona – baš kao i islam – poistovećuje duhovnu zajednicu sa državnom. A besedu o nadsvetovnoj udaljenosti zajednice Nebeskog Carstva od svake ustanove, pa i države, izrekao je Sveti Sava na Žičkom saboru g. 1221, na Spasovdan (koji se te godine, kao slava manastira Žiče, podudarao i sa praznovanjem Sv. cara Konstantina).

Crkva „Contra gentiles“, ali samo da bi svojim autoritetom prevladala običajno „pravo“ plemena i plemensku podeljenost nacije

Nije se u to vreme radilo samo o mirenju braće, Stefana Raškog i Vukana Zetskog, nego i o državnom i crkvenom ujedinjavanju srpskog naroda. No, po plemenskom („gentilnom“) običaju – koji se, inače i pogrešno, naziva u literaturi „običajnim pravom“! – svaki vlastelin je hteo da bude isključivi gospodar, zakon i sudija na „svojoj“ (plemenskoj) teritoriji, bez važenja nekog višeg, državnog i opštenarodnog zakona. Taj viši zakon je, međutim, za Svetog Savu Rimsko pravo, pa on pri „mirenju braće“ zapravo utvrđuje taj viši zakon. Jedino Crkva je i mogla da zastupa neki viši zakon (ili, naspram običaja, prosto: zakon) kojim bi posebni običaji (separatno „običajno pravo“) plemena bili prevladani, pa bilo da Crkva uspostavi svoju vlast, jaču od vlasti „gentila“ (džentlmena, plemenske vlastele), kao što je to slučaj u tadanjoj „latinskoj jeresi“ (u području i sferi Rimske eparhije), čime se Crkva samim tim pretvara u „svetu državu“… bilo da se Crkva svojim duhovnim autoritetom zalaže za važenje Rimskog prava, kako to (u doba „Latinskog carstva“ na tlu „Vizantije“!) čini Sveti Sava i Srpska Pravoslavna Crkva.

U svetovnom životu po rimskom pravu vrhovni autoritet je sudija: iznad plemena i cara

Sudija je, kaže još Ciceron, „zakon koji govori“. Svojom rečju i pojavom sudija predstavlja autoritet samog zakona, čak vlast zakona, jer po Rimskom pravu vlast pripada – ne ljudima, nego – samo zakonu! Sudija je zaštićen zakonom o pravima sudije, jer je i svaki čovek, zaštićen zakonom (o svojim pravima), jači i od najsilnijeg vlastelina na teritoriji gde živi. Evo kako je to izraženo u Dušanovom zakoniku (koji, naravno, nastavlja i čuva načelo svetosavske Kormčije, a donet je, kao i Kormčija, na crkveno-državnom saboru srpske gospode):

Paja Jovanović: KRUNISANJE CARA DUŠANA

Paja Jovanović: KRUNISANJE CARA DUŠANA

„Još zapoveda carstvo mi“ (tj. car, institucija carstva): „ako carstvo mi piše pismo (preporuku) – bilo iz srdžbe na nekog, ili iz naklonosti prema nekom, ili iz posebne milosti za nekog – a to pismo od carstva mi poriče Zakonik, pa nije po pravdi, nije kako piše u Zakoniku, onda sudije da tome“ (carskom!) „pismu ne veruju nego da sude kako je po zakonu i pravdi…”

I još:

„Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a ne da sude po strahu od cara.“(Atonski rukopis Dušanova zakonika, članovi 162 i 163).

Sudije, dakle, imaju dužnost da obesnaže čak i pismo (preporuku, naredbu) samog cara ako se to carevo pismo kosi sa Zakonom (o tome i u čl. 102.Atonskog rukopisa), jer carska reč je „carska koja se ne poriče“ samo ako je u skladu sa Zakonom! Vlast, naime, ne pripada caru, nego Zakonu! Čak i običan „meropah“ (grčki: „merops“, civilizovan seljak, stalno nastanjen, sa pravom da zemlju poseduje pod obavezom da je i obrađuje) može da se sudi sa samim carem ili članovima carske porodice i dvora i da parnicu dobije, a da mu za to parničenje niko ne sme da se sveti: ni car, ni vlastelin, ni carica, ni naslednik prestola itd. Tako stoji u članu 128. Dušanova zakonika (Atonski rukopis).

Autoritet sudije branila je i veličala Crkva

Narodna pesma Uroš i Mrnjavčevići zapamtila je tu ulogu Crkve: pošto je doneo pravednu presudu, po Zakonu (Knjizi carostavnoj), Marko Kraljević je morao da se od gneva očevog skloni u crkvu: sam Bog štiti sudiju koji je presudio po zakonu (Rimskog prava!). Naravno da sudija mora da ima istovremeno i nezavisnost od lokalnih vlasti (od „društveno-političke zajednice“) koliko i od samog cara. Ali on mora da ima i podršku od neke lokalne institucije, dovoljno snažne da, zajedno sa sudijom, suzbije samovolju i nasilje lokalne (separatističke) vlastele ili „gentila“. Ta institucija je Crkva: ona i čini Rimsko pravo jačim od lokalnih običaja, koliko i od vojne sile kojom zapoveda sam car. Dovoljno je pročitati glave „O slobodi manastira“ (gl. 12) ili „Kako treba proizvesti igumana“ (pa onda i ikonoma, eklisijarha, u gl. 13, 14, 15.) u Hilandarskom tipiku, ili u Studeničkom tipiku Svetoga Save. Reč je ovde o postavljenju, o onoj istoj „investituri“ oko koje su na Zapadu vođene vekovne borbe i ratovi između svetovnih vladara i vitezova, s jedne strane, i Rimske eparhije (papstva), s druge. Svetosavski tipik govori ovde o „pravdi“ (tj. pravu, ius) manastira:

… Manastir je slobodan, od svih vladika i vlasti i nije ni pod čijim pravdama i vlasti do „pod jedinom slavljenom Bogorodicom Nastavnicom, pod molitvama preblaženog svetog oca“ (Simeona, Stevana Nemanje) „i onoga koji igumanuje u njemu… da ima nepokolebivu i neizmenjenu slobodu… A ako ko ushte da ga, potaknut demonskim iskušenjem, poraboti… stavi pod nečiju vlast… da je kriv… neka mu je anatema… da bude kao sledbenik Jude izdajnika, a kralj ima da bude osvetnik protiv onog koji hoće da povredi manastirsku pravdu…”.

Manastir je, dakle, na tlu plemena autoritet daleko viši od plemena, od plemenske tradicije i od plemića (i vlastele), kao što je, u pomenutoj narodnoj pesmi, viši i od autoriteta kralja Vukašina. Zato je razumljivo zašto srpski vladari – baš u nastojanju i da civilizuju srpsku zemlju! – grade manastire širom zemlje, upravo „u divljini“, na teritorijama raznih srpskih plemena! Manastir se pri tome, kao zastupnik jedinstvene i saborne Crkve, zalaže za Rimsko pravo (protiv običaja, tzv. „običajnog prava“), čime se državno jedinstvo unapređuje baš u interesu zaštite prava ličnosti koje, ako hoće, mogu i da se izdvoje iz plemena, pa bilo da to čine svojim svetovnim životom ili duhovnim (odlaskom u manastir, pustinjačkim životom itd). Ta uloga Crkve i manastira, ograničena, naravno, na „pravoslavni milet“, biće očuvana i pod turskom vlašću – ukoliko ta vlast bude poštovala i priznavala prava Pećke patrijaršije. To je naročito jasno izraženo na teritoriji Cetinjske mitropolije (Crne Gore i Sedmero Brda), gde je za vladiku (mitropolita) mogao da bude biran samo onaj ko je pre toga – makar i jedan dan – bio iguman (arhimandrit) Cetinjskog Bogorodičinog manastira. (Tako je i Njegoš bio zavladičen.) Sve je to po zakonima i kanonima svetosavske Kormčije.

Strogo odvajati „vizantijske“ korene srpske povesti od kasnijih rusko-srpskih veza u istoriji Srba

Predstava o Rimskom pravu je veoma zamagljena novovekovnim etatističkim shvatanjima da je pravo realno, „istorijsko“ i autentično tek kad je to pravo države, a ne ličnosti državljana. To etatističko shvatanje (o pravu kao pravu same države) sistematski je zastupao i izložio Hegel. Ali ono potiče iz papske skolastike i državno-crkvene prakse u istoriji Rimske eparhije: tu je koren evropskog etatizma, apsoluta, „svetosti“ i prava same države. A u „vizantijski“ krug (u pravoslavne narode) ta teorija prodire tek u Rusiji, sa reformom Petra Velikog (koga su pravoslavni smatrali „Antihristom“). Te reforme su zamaglile predstavu ne samo o Rimskom pravu i „Vizantiji“ nego i o samom Pravoslavlju, „vizantijskom“, „istočnom“ Hrišćanstvu (zapravo mediteranskom). Petar Veliki je državnu politiku (i strategiju istorijsku) okrenuo ne samo od Mediterana ka Atlantiku (i Pacifiku), nego i od Pravoslavlja (mediteranske vere) ka veri koja će svoje obrazloženje tražiti samo u etatističkoj (metafizičkoj) teoriji poput Hegelove.

Značajna studija o tome je studija Izvori i smisao ruskog komunizma N. Berđajeva, objavljena, doduše, tek posle Drugog svetskog rata. U toj studiji Berđajev nalazi korene totalitarizma (etatizma revolucionarnog, komunizma) u ruskom carskom etatizmu koji je, daleko pre Revolucije, odbacio „vizantijske“ korene ruske kulture i Rimsko pravo. Prototipom revolucionara negatora pravne države (i rimskog prava) Berđajev smatra i prikazuje Pobjedonosceva, „carskog General-oberprokurora Svjatjejšeg Sinoda“, državnog tela koje je upravljalo Crkvom pravoslavnih u Rusiji: samo on, Pobjedonoscev je mogao da Dostojevskom posluži kao realni istorijski prototip za Velikog Inkvizitora; pored njega nisu Dostojevskom bila ni potrebna iskustva iz rimokatoličkog, papskog sveta.

Zato suštinu Rimskog prava – i same srpske rimsko-pravne tradicije – ne možemo shvatiti iz istorije Rusije, nego samo iz istorije i vere koja je Rimsko pravo kodifikovala, iz „Vizantije“! Rusko-srpske veze (u turskom i austrijskom periodu naše istorije) mogle su da doprinesu samo zamagljivanju tradicionalnih svetosavskih predstava o pravu. Te veze i zamagljivanja su delovali iz Rusije naročito preko Srba u južnoj Ugarskoj (današnjoj Vojvodini). Odstupanje od svetosavske povesti se lako zapaža u delu Život Petra Velikog (1772) od Zaharija Orfelina i, od istog pisca, Zrcalo nauke (delo koje je Orfelin pisao „kad je bio mitropolitov kancelista u Karlovcima“, između 1757. i 1762). Tu se Orfelin oslanja na Duhovni reglament  Petra Velikog, zakonski dokument koji je pisao pounijaćeni Petrov savetnik i teolog Teofan Prokopovič, školovan u rimskom Kolegiju Sv. Atanasija. No, još pre Orfelina možemo kao primer pomenutog zamagljivanja (u skladu s ideologijom toga doba) navesti Juraja Križanića (1618. do 1683.) i njegova Politička umovanja, pisana u Rusiji.

Križanić je iz iste škole kao i Teofan Prokopovič, a boravio u Rusiji i tamo se predstavljao kao Srbin. U svojoj Istoriji ruske društvene misli, I, str. 285–303 (izd. V. Masleša, Logos, Sarajevo, 1974) Plehanov opširno izlaže u čemu se sve i u kojim shvatanjima se Križanić i Petar Veliki slažu. Plehanovu su KrižanićevaPolitička umovanja poznata, jer su bila opširno prikazana u ruskim časopisima još g. 1859. (v. Plehanov, str. 286).

Stojan NOVAKOVIĆ

Stojan NOVAKOVIĆ

I tek je Stojan Novaković (1842–1915), jedan od osnivača Naprednjačke stranke, shvatio da napretka nema bez „konservativnosti“ koja se sastoji u vraćanju na osnove Rimskog prava (poznata je studija Srednjevekovna Srbija i Rimsko pravo, objavljena g. 1906.). Tu Stojan Novaković ističe (godine 1906!) da je srpska kultura i povest ponikla u vizantijskom krugu, „u klasičnoj domovini rimskog prava“ i da je samo u toj sredini Sveti Sava mogao da prepiše, obradi i napiše zakonske knjige kojima je predodređena povest Srba; da je opredeljenje Svetoga Save za pravnu državu (poredak po Rimskom pravu) sasvim u duhu njegove vere, jer je Rimsko pravo „sastavni deo vere“ pravoslavne; a da su onda Bugari i Rusi tek od Svetog Save primili i preuzeli njegovo veliko delo. Posle Stojana Novakovića nije nešto naročito učinjeno na poslu dubljih proučavanja Rimskog prava u nas. Članci o Kormčiji („Krmčija“) i o Rimskom pravu u Narodnoj Enciklopediji Stanoja Stanojevića (Zagreb, 1928. g.) koje je pisao profesor Univerziteta u Beogradu, dr Relja Popović, ipak su u celini samo preuzeti od Stojana Novakovića.

Značajno je još i to da Stojan Novaković samo konzervativni pristup Rimskom pravu smatra adekvatnim metodom prikaza, jer je i Rimsko pravo „konservativno“ (što je za Stojana Novakovića pozitivna, civilizacijska odredba!), a njegova negacija u etatizmu je revolucionarna. Prednost konzervativnog pristupa Rimskom pravu je jasna već i iz onog što ćemo reći odmah, u sledećem podnaslovu.

Božanski karakter prava potiče samo iz svesti o božanskom dostojanstvu čoveka

Ako čovek veruje da mu je zakone dao sam Bog, onda time odbija da bude svestan svog Greha i posledice Greha, kojim je čovek raskinuo zajednicu (božansku zajednicu) sa Bogom. Hristos je pokazao da (pravni, svetovni) zakoni ne potiču od Boga, nego da je sam čovek, svojom svešću o slobodi, sposoban da donosi zakone. Takvi zakoni su Rimsko pravo, koje Hristos priznaje. Čovek je Grehom „bačen“ da živi odvojen od Boga, „siromašan, bez nadziratelja“ (Luča Mikrokozma, Posveta, 1–30). Čovek nije sposoban da sam stvara duhovnu zajednicu, ali za državu i zakone jest. Tu slobodu su, međutim, Rimljani tumačili kao čovekovo božansko dostojanstvo. Pravo (ius) je u starih Rimljana reč izvedena od reči iovius, što znači: božanski, jupiterovski; tako je nazvan svaki čovek čije poreklo je božansko (plemenito, herojsko); povreda takvog čoveka (potomaka) je povreda samog božanstva (heroja); pravna svest je, tako, osećanje čovekove zajednice sa herojskim pretkom, jer pravo znači da je čovek pod zaštitom samog božanstva ili heroja. Na taj način pravo uživa samo saplemenik heroja (božanskog pretka); on je „domaćin“ (civis, tj. „domaćin“) na svetom tlu koje je posvećeno prisustvom božanstva, prvobitnog i bitnog vlasnika toga tla; svaki drugi čovek koji bi se pojavio na tome svetom tlu (gde se „rimski domaćin“, civis romanus sreće sa bogovima) bio bi hostis, što znači: gost, ili, ako ne uvažava volju rimskog domaćina i ne poštuje svetost tla, neprijatelj; to su dva istovremena i moguća, oba prisutna značenja reči „hostis“, a ona se javlja u paru sa rečju „civis“ i samo u tome paru je jasno značenje (i dvoznačnost) obeju tih reči: kao dan i noć, koji su nemogući jedno bez drugog, i neshvatljivi. Pravo uživa samo domaćin (civis), a svaki drugi čovek je mogao da uživa – ne pravo, nego – samo gostoprimstvo, tj. da bude pod zaštitom Jupitera Gostinskog, ukoliko, naravno, i sam poštuje to domaćinovo božanstvo. Tako je i uživanje prava i uživanje gostoprimstva povezano sa pobožnošću (pietas), o kojoj ćemo tek da govorimo, jer bez nje nije moguće shvatiti Rimsko pravo. Razlika između gosta (hostis), koji može da bude i neprijatelj, i domaćina (civis), koji može da duboko povredi gostoljubivo božanstvo željno da ga poštuju i stranci, razlika je naglašena čak i onda kad gost uživa dobra daleko veća nego sam domaćin i kad pri tome nema nikakvih dužnosti do da primi darove gostoprimstva. Razlika nije, naime, u uživanju dobara, nego u dostojanstvu; jer pravo je dostojanstvo! a pobožnost je čuvanje toga dostojanstva.

Rimsko pravo je svo i logično izvedeno iz savršene određenosti prava kao prava čoveka domaćina

Latinska reč „civis“ je tek u Novom veku dobila značenje „građanin“, te mi zato možemo sa „građanin“ prevesti francusku reč „citoyen“, ali kad je reč o autentičnom Rimskom pravu onda reč civis“ moramo prevesti izvorno: sa „domaćin“. To pravo domaćina rimskog je određeno sa šest pojedinačnih prava (kao što odgovarajuća rimska vrlina određena sa tri pojedinačne vrline) te je tako pravo rimskog domaćina šestočlano, a vrlina trojstvena. O vrlini ćemo kasnije, a sada o pravu šestočlanom:

1: ius connubii, pravo da sklapa brak (posebnim obredom) i da tako postane pater familias. Otac (pater) nije isto što i roditelj, nego je to sličnost Ocu, tj. božanstvu (ili božanskom pretku), te se ta sličnost i stiče samo misterijskim obredom. Tako ni „familia“ nije isto što i porodica, nego je to zajednica onih koji učestvuju u pravu i dostojanstvu oca, tj. samo njegovim posredstvom uživaju pravo. Sva prava (ostalih pet) potiču od očinstva, koje znači bogolikost. (Zanimljivo je da se u svim indoevropskim jezicima obredna reč „otac“ i „mati“ razlikuje od reči „roditelj“ i „roditeljka“, čisto biološke funkcije!).

2: ius suffragii, pravo domaćina da glasa za odluke skupštine (ili protiv) i da predlaže i bira neposredno sve, pa i najviše magistrate zajednice, one koji će biti najviši državnici. To je, naravno, i pravo da javno obrazlaže svoja mišljenja, odobravanja i negodovanja; pravo javne reči.

3: ius honorarium, pravo domaćina da i sam bude biran, da se kandiduje za svaku čast, pa i čast najvišeg magistrata države, republike.

4: ius militiae, pravo domaćina da bude miles, tj. naoružani zaštitnik, vitez, da sa drugim domaćinima formira i oružani vojni odred, da bude i zapovednik odreda (legije, armije), pa i da vrši vojne vežbe.

5: ius commercii, pravo domaćina da se imovinom izdvoji iz zajednice (kao „privatnik“), pravo svojine, pravo da slobodno raspolaže svojom imovinom; na tome pravu se zasnivaju svi zakoni koji čine (kasnije tako nazvanu) „robnu proizvodnju“ i „slobodno ekonomsko tržište“, slobodne ponude i potražnje.

6: ius provocationis, pravo domaćina da javno i pred skupštinom izazove i tuži i najvišeg državnika (magistrata), da se spori i sa silom same države, da pred sud pozove i najvišeg državnika, samog glavara države, a da ovaj mora da se odazove sudu! Ta „provokacija“ se u etatizmu (svejedno da li tradicionalnom ili revolucionarnom) smatra neprijateljskim aktom državljanina, a u Rimskom pravu je ona konačna potvrda svih prava domaćina. Tim pravom se daje konačna potvrda da je pravo shvaćeno – ne kao pravo države, nego – pravo domaćina. Zato se u Rimskom pravu država i naziva civitas, što znači: prostor rimskog domaćina kao takvog. Za razliku od etatističke (danas već totalitarne) države, u kojoj je pravo državno, civitas je pravna država, jer je ona u Rimskom pravu organ prava domaćina, a ne ustanova vlasti nad njim. U pravnoj državi vlast, naime, pripada samo zakonu, i to – naglašavamo! – zakonu o pravu domaćina.

Funkcija pravne države je, dakle, sudijska, pa i car može da ima najviše dostojanstvo samo ukoliko je sudija (vrhovni sudija), po zakonu koji govori na usta sudije. Da je država „sudija“, to će i naš narodni pevač Filip Višnjić govoriti (ne znajući da mu ta slutnja potiče od svetosavske Kormčije):

Kad se ćaše po zemlji Srbiji,

Po Srbiji zemlji da prevrne

I da druga postane sudija…

Zakon opisuje samo postupke, a ne osećanja

Iz suštine prava – naime, da ono pripada živom čoveku, domaćinu, a ne nekoj apstrakciji, državi – proističe i priroda samih zakona. Zakon zato opisuje i normira pojave koje su moguće samo kao postupci pojedinca (svakog pojedinog Čoveka); to su postupci koje pojedinac može da izvrši ili i da se od njih uzdrži; to je ponašanje o kojem čovek odlučuje; takvi postupci su predmet ljudske slobode (moći odlučivanja). Zato se zakoni odnose samo na prostor čovekove slobode. Tako se zakoni tiču samo onih pojava za koje čovek može da odgovara. Zakoni ne opisuju ono što ne zavisi od čovekove odluke: veru, osećanje, raspoloženje, pogled na svet, transcendenciju (duh i duhovnu zajednicu, Nebesko Carstvo). Zato su zakoni izraz dubokog iskustva zakonodavčevog, koji makar i nesvesno, samim svojim duhovnim iskustvom, razlikuje slobodu (moć odlučivanja) od duha (transcendencije). Zato se i pravna država javlja tek kad je nastalo jasno razlikovanje iskustva slobode od iskustva transcendencije. Kad to razlikovanje nestane, kad duhovna kultura opadne, javlja se dekadencija, gašenje pravne svesti i raspad pravne države. Zakon može da opisuje (i normira) verske obrede. Ali sami obredi nisu vera ili osećanje: oni su postupak izražavanja vere, i to konvencija koja se uči i poštuje ponašanjem o kojem čovek odlučuje. Obredi, dakle, nisu prostor duha, nego prostor slobode. (Otud se formalizmom naziva život neke zajednice sveden na same obrede.) Čovek odlučuje o obredima (jer su postupak), ali ne odlučuje o osećanjima koja pretenduje da tim obredima (ponašanjem, jezikom vere ili osećanja) izrazi. Pravni poredak ozakonjuje ponašanje, jer se tako mogu utvrditi pravac i odgovornosti, kao i sav sistem pravne sigurnosti domaćina (građanina). Zato se i kaže: zakon ne traži ništa nemoguće (Lex non cogit ad impossibilia), dakle, ni utopiju, ni neka osećanja („bratstva-jedinstva“ kao ozakonjenog osećanja), ni ljubav ni osećanja poštovanja, nego samo postupke uvažavanja prava drugih i svojih. Možeš i da mrziš sugrađanina (sunarodnika, stranca, inoplemenika, svejedno), ali ne smeš nijednim postupkom da povrediš njegova prava i dostojanstvo.

Zato pravna svest jasno razlikuje carstvo zemaljsko od Carstva Nebeskog (transcendencije), što je Sveti Sava utvrdio kao temelj života u svakoj zajednici. Zato pravo može da pripada samo konkretnim subjektima. A država može da bude samo instrument prava jer ona nije subjekt; samo ideologija pripisuje državi svojstva suštog (postojećeg, „bića“), odričući, naravno, ta svojstva (moć odlučivanja, slobodu, odgovornost, dostojanstvo, pravo) živim ljudima.

Pravo potvrđuje ličnost kao najvišu vrednost civilizacije

Iz prirode samih zakona u pravnoj državi se lako da zaključiti da je pravna država izvedena iz prirode čovekove ličnosti. A ličnost je čovekova sloboda (moć odlučivanja čoveka o sopstvenim postupcima, naravno, i o rečima, jer i one su postupci). Ta moć je ograničena na postupke. A to je dovoljno za pojavu prava i pravne svesti. Pravo, dakle, nije „generičko“, ni „gentilno“ (običajno), nego može da bude samo lično: u svojoj osnovi lično. A državno ili javno pravo je izvedeno iz ličnog, kao poseban oblik ponašanja kojim ličnost vrši ili krši svoje (ili drugih ličnosti) pravo koristeći javne ustanove. Zato nema pravne svesti bez svesti o čoveku kao ličnosti. Pravo se i održava samo u onim zajednicama u kojima čovekova ličnost predstavlja ne samo najvišu vrednost, nego i jedinu realnu mogućnost prava. To su upravo zajednice u kojima se čoveku pripisuje dostojanstvo božanskog porekla, dakle, zajednice u kojima je pobožnost normalno osećanje.

Saglasnost prava sa Hrišćanstvom

Takvo osećanje prava – i čoveka kao ličnosti, i države kao pravnog instrumenta ličnosti – jedino je osećanje koje je moglo da bude u harmoniji sa Hrišćanstvom, jer Hrišćanstvo je Hristovo otkrovenje tajne čoveka kao ličnosti… (a ne čoveka kao „pripadnosti“ rodu, kao „generičkog bića“). U pravnoj svesti čovek ima svest – ne o samim zakonima, nego – o svojoj slobodi: da sam odluči hoće li zakone vršiti ili kršiti. Ali u toj svesti čovek ima ne samo svest o svojoj moći odlučivanja, nego i o onome što zna da u njemu ne nastaje niti može da nastane njegovom odlukom; to su osećanja: o njima ne odlučuje. Tako se pravna svest razvija uporedo sa svešću o tome da je vera, kao i njeno Nebesko Carstvo, nedohvativa zakonima i čovekovoj slobodi. Tako se odnos zemaljskog i Nebeskog Carstva (državne i duhovne zajednice) u Hrišćanstvu javlja kao odnos pravne svesti i vere u samoj ličnosti. Hrišćanstvo je svest da je ličnost nezaobilazna realnost svih zbivanja u svetu i u nadsvetovnosti.

Sveti SavaEtatizam, obogotvorenje vojske i njene vrhovne komande u religiji vojnih svečanosti

Sa epohom carstva nastaje i tzv. „rimska dekadencija“, karakteristična po obogotvorenju rimskih careva: u tome i jest razlog sukoba hrišćana sa takvom, na nov način (etatistički) shvaćenom državom. Uporedo s tim se u Rimu (u čitavoj zapadnoj polovini imperije, pa i svuda, osim među Grcima) šire azijski dualistički kultovi, najviše iranski (kao što je vojnički kult boga Mitre). Senat je obezvređen i ponižen. Rim je poprište borbe raznih vojnih hunti (tj. legija) za vlast. Te legije šire vojničku dualističku veru kojoj se pre Hrišćanstva suprotstavlja još samo platonizam (među Grcima). Zato je Konstantin mogao da (od g. 313. do g. 325) pravni poredak obnovi samo u borbi protiv tih istih legija, a oslanjajući se na platonizam i hrišćanstvo. (Plotin je u III veku u Rimu, pred carem i senatorima, držao predavanja protiv dualizma manihejskog i paganskog, jer je od toga dualizma pretila opasnost grčko-rimskoj civilizaciji; iz tih Plotinovih predavanja su nastale Eneade). Oslanjajući se na hrišćane i platoniste, Konstantin je, naravno, suzbijao i sve kultove (čisto vojne!) koji su caru i državi pripisivali božanski karakter. U toj žrtvi Konstantinovoj – u borbi protiv države i cara, i njegovog sopstvenog obogotvorenja – sastoji se njegova svetost. Crkva ga slavi zato kao svetog ravnoapostolnog cara, svake godine na dan 21. maja (po starom, rimskom kalendaru), pa pod tim datumom treba potražiti njegovo ime, praznik i žitijsko veličanje u Žitijima Svetih. A Žički sabor – kad je i Srbija, autoritetom Svetoga Save, usvojila Rimsko pravo kao osnovu poretka – otvoren je 1221. slavljenjem istovremeno i sv. Ravnoapostolnog cara Konstantina i Spasovdana, praznika nepokretnog i pokretnog koji su se te godine podudarali. To je, u vreme Latinskog carstva, bila istovremeno i demonstracija protiv „latinske jeresi“, dualističke vere krstaških legija koje su u „Vizantiji“ gazile pravni poredak i uspomenu ravnoapostolnih careva Konstantina i Justinijana, pravoslavnih kodifikatora Rimskog prava.(…)

Teze iz duhovnog iskustva koje ukazuju na nedovoljnost prosvetiteljskog pristupa Rimskom pravu

Rimsko pravo ne proističe iz Razuma (kako to veruju prosvetitelji i racionalisti), nego iz jednog posebnog osećanja ljudskog dostojanstva ličnosti. To osećanje je religiozno i ne nalazi nikakvog oslonca u Razumu (ni u filosofskoj moći čoveka), niti razum može da navede ikakve razloge u prilog Rimskom pravu i pravnoj svesti – osim razloga koje je i sam primio od duhovnog iskustva, tj. od sećanja na osećanje (posebno na religiozno osećanje dostojanstva čovekove ličnosti). Jer svi razlozi razuma imaju protiv sebe i odgovarajuće protivrazloge. Da bi se javilo osećanje dostojanstva čoveka (njegove vrednosti, važnosti, značaja, „zvanija čovjeka pred Bogom“, kako kaže Luča Mikrokozma), potrebno je osećanje smisla: smisla samog bitija (postojanja) i čoveka u njemu. A to osećanje ne dolazi od razuma, nego od „Poezije“: tim stavom se i Njegoš – i to osećanjem Zaveta (Kosovskog) – suprotstavio racionalizmu, prosvetiteljstvu i njihovom optimističkom samozadovoljstvu, kultu Razuma samog. Pitanje smisla je pitanje osećanja smisla, dakle, pitanje duhovno, a ne razumsko. Samo tim osećanjem čovek održava svoju pravnu svest i sposoban je da se suprotstavi bespravlju, bezakonju i zločinu, jer su i zločin i obespravljenje čoveka mogući samo ako počinilac zla odrekne smisao bitiju i čoveku koga lišava prava ili čak života. Zločinu prethodi (makar i nesvesna) metafizička presuda kojom čovek osuđuje žrtvu, i tek se tim sudom (o besmislu postojanja) pretvara u zločinca. Kaže Hajdeger: „Osnovno pitanje metafizike glasi: čemu uopšte išta postoji? zašto ne pre ništa? čemu uopšte išta?“ To pitanje je za metafiziku sudbonosno, jer posle svih njenih podviga i sistema iskrsava to pitanje pred kojim je ona sama nemoćna, te – ako nema zločina kojem ne bi prethodio nihilistički metafizički sud obezvređivanja, kako kaže Alber Kami – metafizika ostaje opšti i sveobuhvatni razlog koji Razum može da navede samoprotiv postojanja i protiv dostojanstva i prava ličnosti. Pravna teorija i svest ne mogu očekivati nikakvu podršku od metafizike (pa, prema tome, ni od ideologije, nastojanja da čovek bude shvaćen samo svrstavanjem, tj. pojmom, u „celinu“ sveta).

Mi ćemo se ovde ograničiti na to da samo pomenemo teze bez kojih nije moguć pristup razumevanju i prihvatanju Rimskog prava; tek toliko da ukažemo na to koliko smo – sa metafizikom i vladajućom ideologijom – udaljavani od pravne svesti.

Uvažavati dostojanstvo, pravo (s tim i život i sreću) čoveka je isto što i osećati smisao njegovog postojanja;osećanjem smisla čovek veruje u nešto što ne može razumom biti dokazano; tim osećanjem se čovek snažno uključuje u duhovnu zajednicu. Crkva je – u „vizantijskom“ i svetosavskom shvatanju Rimskog prava i harmonije vere sa pravom – takva zajednica. No, mada je Crkva bila propagator i čuvar toga prava, u njegovoj osnovi nema ni cezaropapizma, ni papocezarizma, ni klerikalizma (klero-nacionalizma ili klero-etatizma), jer Crkva je inicijator za to da bi u osnovu prava bila ugrađena harmonija Crkve i države, vere i pravne svesti. Jer samo vera donosi – i traži! – od čoveka pravnu svest.

Zato je prilično upitna vera (pravoslavnost) dvora i vladajućeg sloja carske Rusije koja je svoju vlast zasnovala na gaženju same te osnove Rimskog prava.

Od svog postanka do danas suština prava je ostala ista kao i u Rimskom pravu: određena je tačno opisanim pravima domaćina. Kroz istoriju se ne menja suštinska određenost prava (prava domaćina), nego broj i procenat ljudi koji stiču taj status domaćina (u Novom veku: punopravnog „građanina“).

Reklo bi se da je sloboda štampe pojava novog prava? Ali to nije novo pravo, nego novo tehničko sredstvo za korišćenje onih klasičnih prava koja su već opisana.

Rimsko pravo počiva na osećanju lične časti domaćina. To osećanje je trojstvena vrlina koja daje život i snagu pravu. Ta vrlina se sastoji od tri (nerazdvojno povezane) vrline: fides, pietas virtus. Fides je apsolutna pouzdanost čoveka koji je davanjem reči pokazao (dao) i svoju veru; pietas  (pijetet) je pobožnost, osećanje čoveka da je u svojoj časti sličan božanstvu, te da je obavezan i pokojniku, jer je i posle smrti ostao u zajednici sa njim, kao i bogovi, preci; to je vera u besmrtnost lične duše čoveka; virtus je „čojstvo“, tj. ono što je – po grčkom „aretija“ (najboljost) – najbolje u čoveku i što zato čini suštinu čoveka. Karakteristično je da pravna svest smatra suštinom čoveka ono što je u njemu najbolje, a ne ono što je zlo i najgore: to je u skladu sa klasičnim traženjem harmonije, lepote kao suštine sveta. Ta trojstvena vrlina rimskog domaćina herojskog doba (doba nastanka prava) je osećanje časti i dostojanstva koje ne može da se uporedi sa Hegelovom „običajnošću“. Klasična trojstvena vrlina je osnova i koren Rimskog prava, a Hegelova „običajnost“ – navika kao „druga priroda čovekova“ – je osnova etatizma, države koja je vlast metafizike (a ne zakona o pravima čoveka); „običajnost“ ne traži od čoveka pomenute vrline (one su „prevaziđene“), nego samo apsolutnu veru u „znanje“ države, tj. njenog „supstancijalnog staleža“, birokratije. „Običajnost“ je tako i tobožnja „naučna svest“, „naučni pogled“ na svet! A „znanje“ metafizike je nepogrešivo, kao i rimski papa!

U rimskom pravu izvor prava (konkretni, živi izvor) je rimski domaćin, jer samo od njegovog priznanja zavisi pravo drugih (i njegovo pravo od priznanja drugih). Samo on može da priznanjem osnaži ili povredom poništi pravo drugih. Zato zajednica domaćina (civitas kao zajednica civis-a) predstavlja jedini mogući prostor prava, kao što govorni prostor stvaraju samo oni koji mogu da govore. Nasuprot tome, izvor prava u metafizičkoj teoriji države, u Hegela je monarh, tj. vrhovni državnik: on je tako obogotvoren…

“…pravo monarha predstavlja osnovnu tajnu države i zadatak filozofije je… da shvati i predstavi tu tajnu… Monarh je ono što iz samog sebe proističe i započinje“.

Monarh je, dakle, nešto kao sam Bog. Jer samo Bog „iz samog sebe proističe i započinje“, što znači da je – bespočetan!

Hegel smatra da metafizičkoj običajnosti smeta Rimsko pravo kao suviše usko, jer ono bi raskinulo metafizičku običajnost („društvenost“, tobožnju zajednicu) na „osobne privatne samosvesti“ društva koje Hegel prezire kao „građansko društvo“. Marks se povodi za Hegelom kad pravnu državu – „dovršenu političku državu“, zapadnu, na osnovama Rimskog prava – smatra ozakonjenjem „građanske privatnosti“, „privatne svojine“, pa kada uz to i samu hrišćansku religiju vidi kao „Bogom dano“ ozakonjenje iste privatnosti: valjda zato što je protestantizam nastao sa zahtevom da se ukloni Rimska eparhija kao obavezni posrednik između Boga i čoveka i da se teži neposredovanom (privatnom) odnosu čoveka i Boga, da se čovek javi „sam pred Bogom“, on lično, bez posrednika. Marks je, naime, sasvim kao Hegel, shvatio Crkvu ne kao duhovnu zajednicu, nego samo kao posrednika i duh samo kao „posredovanje“. Tako je u metafizici i revolucionarnoj ideologiji razbijena (ili možda samo zanemarena i previđena) harmonija vere i pravne svesti, harmonija, bez koje su i vera i pravna svest potisnute, onemogućene ili čak ubijene.

 Razumljivo je onda što je naš Stojan Novaković Rimsko pravo – u tradiciji svetosavskoj koja mu je čak poznatija od „vizantijske“, izvorne! – smatrao spasonosnom konservativnošću, a etatizam opasnom revolucijom.

 Senat je bio glava rimskog naroda: Senatus populusque romanus (Senat i narod rimski). Dok su bili samo pontifeksi, prvosveštenici, rimski carevi su imali položaj prvog među senatorima. A kad su (sa vojnim kultovima dualizma) postali „božanstva“, carevi gaze dostojanstvo senatora. Njihov ugled je mogao da se obnovi samo među hrišćanima, i to u grčkoj sferi imperije. Poznati zapadni istoričar crkvenih sabora, Franc Dvornik govori o tome kako su pri obnovi Rimskog prava ulogu rimskog senata imali episkopi Crkve, na saborima u „Vizantiji“, počev od Prvog, Nikejskog sabora, g. 325. Samo je njihov moralni autoritet mogao da obnovi ugled senata i pravnu svest Rimskog carstva, tada već krštenog naroda grčkog, „pravoslavnih Rimljana“. Zato i pri donošenju zakona u Srbiji – od Žičkog sabora pa do Dušanovog – glavnu ulogu ima sabor „srpske hrišćanske gospode“, duhovne u prvom redu, pa onda i svetovne. I Stojan Novaković kaže: u našem Rimskom pravu je, kao i u „Vizantiji“, zakonodavac samo Crkva, počev od Svetog Save, jer su „zakoni vredeli kao sastavni deo vere“ (naravno, pravoslavne).

Kad bi čovek zaista bio – ne ličnost, nego – tzv. „društveno biće“ (što je čist pojam i samo pojam!), onda bi suštinski bio zaštićen i u etatizmu, jer etatizam ne štiti čoveka nego „društvo“. Nema prava ni zaštite čoveka ako pravo nije shvaćeno kao pravo ličnosti.

Hristos priznaje Rimsko pravo, jer je to pravo polazilo od prava ličnosti i realnosti lične duše (kojoj je i upućeno Otkrovenje). Hrista nije osudilo, nego ga je, naprotiv, oslobodilo optužbe Rimsko pravo. Zato „vizantijsko“ Hrišćanstvo (pravoslavno) polazi od Rimskog prava kao jedinog hrišćanskog statusa sveta i svetovnosti. Pa i sam apostol Pavle se pozvao na pravo rimskog domaćina (pravo koje je uživao) i to ga je spasilo (vidi Dela apostolska, počev od strofe 25 u glavi 22, pa do kraja te knjige).

Ipak je Rimsko pravo status sveta, zemaljskog carstva, jer je to pravo čoveka, a ne Boga. Bogu nije potrebno pravo. Zato se Hristos nije pozvao na to pravo da ga zaštiti od (jevrejskog) Zakona po kojem je osuđen, kao što će se pozvati apostol Pavle. Bilo je, naprotiv, potrebno da Hristovim Vaskrsenjem bude opovrgnut Zakon koji je Hristu sudio i da bude dokazana istina koju Zakon nije hteo (ili čak ni mogao) da vidi.

Hristovim Vaskrsenjem je opovrgnuta vera zakonska (tj. uska i mala vera koja je mogla da stane sva u Zakon), a dokazana vera proročka. Time je konačno dokazano da je Biblija (Sveto Pismo) sveta samo proročkom (a ne zakonskom) verom u njoj. Naime, proročka vera je od Svetog Duha.

Kroz čitavu svoju istoriju Grci su – još pre Hrišćanstva! – duhovnu zajednicu smatrali značajnijom i čoveku potrebnijom od države. Težeći duhovnom jedinstvu, oni su zanemarili državno, pa su tako bili razbijeni na mnoštvo polisa, možda više od dve stotine. I prva država koju prihvataju nije „njihova“ (Aleksandra Makedonskog), nego rimska: zato što je to bila pravna država koja – i pored svog svetskog opsega, i pored toga što je obuhvatala sve Grke i druge narode – nije predstavljala opasnost po čovekovu ličnost; to je bila država prava ličnosti, a ne „naroda“ ili države.

Uroš Predić: SVETI SAVA BLAGOSILJA SRPČAD

Uroš Predić: SVETI SAVA BLAGOSILJA SRPČAD

„Vizantinčev“ svet je koordinantni sistem u kojem se on snalazi lako i traži svoje mesto. Apscisa (horizontalna, svetovna i zemna ravan) toga sveta je Rimsko pravo, ordinata (vertikala po kojoj se čovek uzdiže i stremi Nebu) je vera. U takvom sistemu se čovek snalazi lako i nikad se ne gubi. Tačno zna svoje mesto (koje je sam sobom odredio). Apscisa u svetosavskoj Srbiji je Kormčija, a ordinatu je Sveti Sava ocrtao u Žičkoj besedi, odakle će ona dalje da se ocrtava sve do u Kosovski Zavet.

 Harmonija (vere i pravne svesti) nije nikakva „običajnost“, nego lična duhovnost. Ona se postiže bestrašćem kao čistotom stava vere prema pravnom poretku. Harmonija zato nije ideologija, nego stanje ličnosti pravoslavnog Rimljanina (tj. rimskog domaćina). To je „egzistencija“, suština probuđena osećanjem. (…)

Zaključak

Iz same povesti srpskog naroda izlazi da ta povest i Zavet (koji je poruka i težnja te povesti) mogu biti ostvareni samo sa pravnom državom. Svaka negacija ili zanemarivanje pravne kulture (tradicije Rimskog prava) – bila ta negacija hegelski etatistička ili revolucionarna (tj. revolucionarno etatistička) – znači ujedno i negaciju Zaveta, same srpske povesti. Pošto je narod – zajednica istovetna sa njenom povešću (u Srba: sa zavetnom porukom), to negacija Rimskog prava (svetosavskog predanja) deluje direktno protiv postojanja srpske nacionalne zajednice kao takve.

Naravno, moguć je otpor svemu, pa i tome pravnom nihilizmu, zanemarivanju ili preziranju pravnih okvira u kojima treba da živi duhovna zajednica. Taj otpor je, međutim, moguć samo uz monaške podvige nacionalne elite, čuvara Zaveta, kao u vreme kad su Hilandar i manastiri – Studenica, Žiča, Mileševa, Peć, Tronoša, Cetinjski manastir i dr. – bili jedini čuvari srpske duhovnosti i ujedno pravne svesti.

Post scriptum 1997.

1. Studija „Sveti Sava i Rimsko pravo“ je pisana kao deo rukopisnog kompleksa Sveti Sava i Logos istorije Srba, a taj kompleks je nastao radom na naučnom projektu Instituta za književnost R. Srbije. Naslov projekta je bio „Platonizam u srednjevekovnoj srpskoj književnosti“, pa je to bila i tema simposiona održanog u manastiru Studenici, od 26–29. maja 1983, na kome je učestvovao i (tada) jeromonah Atanasije Jevtić.

2. Hrišćanstvo se u ovoj studiji tretira kao tvoračka blagodatna sinteza kultura triju mediteranskih naroda: starozavetnih Jevreja, starih Grka i Rimljana, tj. proročke vere starozavetnih Jevreja, grčke težnje k samospoznaji u platonskoj antropologiji, i rimske pravne svesti. Napominjemo da je prirodno što je prvi, apostolski narod Hrišćanstva bio upravo onaj narod koji je bio najviše sklon samospoznaji (i spoznaji Greha, u pokajanju): narod jelinski, grčki.

3. Mada je objavljena tek 1986, u časopisu „Povelja“ (Kraljevo), studija je bila napisana još 1983, kada smo još gajili iluzije o demokratskoj i hrišćanskoj kulturi Zapada. Te iluzije su vidne i u ovom napisu, sedam do osam godina pre pojave zapadne, evro-američke (i hrvatske) srbofobije.

4. Kada je teza o „revolucionarno-ustaničkoj“ suštini srpske istorije bila zvanična i vladala javnom scenom („Praksis“, D. Ćosić, itd.), jasno je da sam u kritici tih (anacionalnih) teza bio obazriv, nadajući se nacionalno-zavetnom osvešćenju tih pisaca.

Preuzeto iz zbornika TAJNA SVETOSAVLJA, Catena Mundi, Beograd 2013.

(Žarko Vidović, Suočenje pravoslavlja sa Evropom, Svetigora, Cetinje, 1997, str. 19–66.)

Izvornik: Fondacija NASLEĐE OTACA

Podelite:

1 komentar

  1. Članak je poučan, mada u duhu savremenosti on je naivan. Kompletno se sve menja činjenicom da nije postojalo nikada nikakvo “sveto rimsko carstvo”. Mala Carstva ne postoje, o tome mogu samo sanjati knjažestva i latinski jezuiti. Otuda i njihovo podmuklo omalovažavanje Russa i Russkoj Carstva (S nami Bog!)!

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here