Zašto nacisti nisu mogli da provale sovjetske šifrovane poruke u Drugom svetskom ratu?

Podelite:

Sovjetski kriptografi su u Drugom svetskom ratu spadali među najvažnije borbene jedinice na frontu i zato su hitlerovci organizovali pravi lov na njih.

„…ko zarobi ruskog kriptografa ili zapleni rusku kriptografsku tehniku, dobiće kao nagradu Gvozdeni krst, odsustvo u otadžbinu i obezbeđen posao u Berlinu, a po završetku rata će dobiti imanje na Krimu“ – tako je glasila naredba Adolfa Hitlera u avgustu 1942. godine. Ali ta naredba nikada nije izvršena.

U Velikom otadžbinskom ratu neprijateljski stručnjaci za dekriptovanje nisu mogli da pročitaju nijedan uhvaćeni sovjetski kriptogram koji je bio obrađen mašinskim šiframa. Takav sistem šifrovanja mogao je biti provaljen samo u jednom slučaju: ukoliko se poseduje primenjena tehnika i ključevi za šifrovanje. Međutim, ruski kriptografi u Velikom otadžbinskom ratu su se pokazali kao pravi heroji. Šifre im nisu otkrivene umnogome zahvaljujući njihovoj požrtvovanosti i hrabrosti.

Stručnjak u oblasti kriptografije Dmitrij Larin u svom članku „Zaštita podataka sovjetskih partizana u Velikom otadžbinskom ratu“ tvrdi da su „sovjetski kriptografi prema instrukciji imali pouzdano obezbeđenje, a pored toga oni su obično držali ispred sebe kanister sa benzinom i granatu pod rukom kako bi u slučaju da se približi neprijatelj mogli uništiti dokumente, tehniku i sebe“.

Lov na sovjetske kriptografe

Radio-telegrafistkinja Jelena Stempkovska.

Nemci su organizovali pravi lov na sovjetske kriptografe sa ciljem da dođu u posed njihove tehnike i šifara. Zbog toga su mnogi kriptografi izgubili život. Ruski istoričar V. A. Anfilov piše da su „prvi na udaru bili kriptografi u sovjetskoj ambasadi u Nemačkoj kada su 22. juna 1941. godine veoma brzo stigli da spale ono najvažnije, tj. šifre.

Istoga dana su esesovci izvršili juriš na zgradu sovjetskog predstavništva u Berlinu. Kriptograf sovjetskog trgovinskog predstavništva Nikolaj Logačov se zabarakadirao u jednoj sobi i spalio sve šifre, gubeći svest od gustog dima. Hitlerovci su provalili u sobu, ali je već bilo kasno – sve šifre su bile uništene. Logačov je zarobljen, a kasnije zamenjen za pripadnike nemačkih diplomatskih predstavništava u Moskvi“.

Kriptografi su demonstrirali pravi heroizam braneći kodove. Tragična priča o smrti radio-telegrafistkinje Jelene Stempkovske objavljena je u listu „Krasnaя Armiя“: „Nemački vojnici naoružani automatima prodrli su na komandni položaj bataljona. Primetili su radio-telegrafistkinju i pojurili prema njoj. Jelena je uzela karabin i ubila dvojicu nemačkih vojnika, ali su se hitlerovci u velikom broju bacili na Stempkovsku i uhvatili je. Mučili su je celu noć, ali je devojka uporno ćutala. Vodali su je po polju i maltretirali je, a zatim su joj odsekli ruke…“

Tajna ruskih kodova

Radio-telegrafista prima vesti od sovjetskog informbiroa.

Za svaku poruku na frontu je pravljen zaseban kod koji zatim nikada nije ponavljan. Zbog odsustva kriptografskog sistema neprijatelj praktično nikada nije uspeo da dešifruje poruke na sovjetskom frontu.

U ratnim godinama je mašinska šifrovana komunikacija bila preopterećena slanjem tajnih telegrama. Armijski štabovi su svakodnevno dobijali i po 60 telegrama, a za štabove na frontu je bilo uobičajeno da primaju i po 400 telegrama dnevno.

Na frontu su korišćene kriptografske mašine i aparati za tajno telefoniranje. Najpouzdaniji kriptografski aparat koji je korišćen za šifrovanje poruka od posebne važnosti bila je mašina sa oznakom M-101 „Izumrud“, napravljena 1942. godine.

Pored „Izumruda“ na frontu je korišćena i oprema „Sobolj-P“. Po rečima istoričara Dmitrija Larina, to je bila najsloženija aparatura za šifrovanje poslatih podataka koja nije imala premca u svetu. Čim su napravljeni prvi takvi aparati, odmah su poslati u Staljingrad. „Sobolj-P“ je omogućavao uspostavljanje veze pomoću radio-kanala, a ne žičanim telefonskim linijama koje je neprijatelj lako mogao uništiti i prisluškivati. Bilo je krajnje teško provaliti sistem šifrovanja zatvorene radio-veze.

Veliki otadžbinski rat 1941-1945. Bitka za Moskvu. Štab Zapadnog fronta. Sa desne strane: komandant Zapadnog fronta, general armije Georgij Žukov.

Čuveni komandanti Drugog svetskog rata su u memoarima pisali da bez kriptografa oni ne bi pobeđivali u bitkama.

Georgij Žukov, sovjetski „maršal Pobede“ je pisao kako mu je dobro obavljeni posao kriptografa pomogao da pobedi u mnogim bitkama, a maršal Ivan Konjev, koji je oslobađao Ukrajinu, Moldaviju, Rumuniju, Poljsku i Čehoslovačku, i učestvovao u Berlinskoj i Praškoj operaciji, pisao je u memoarima da je vojna veza mnogo puta bila spasonosna: „Treba odati priznanje našoj tehnici i našim vezistima, koji su specijalno obezbeđivali tu vezu i u svakoj situaciji su bukvalno u korak pratili u kretanju svakoga kome je bilo propisano da koristi tu vezu“.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here