Zašto su Nemci spasili Srbe u NDH — u srcu Srbije

Podelite:

Nemačka okupaciona uprava u Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši i Sjenici držala je mali deo trupa na tom području i nije želela da dopusti ustašama da dodatno provociraju poraženi srpski narod kako se on ne bi digao na ustanak, kaže istoričar Milutin Živković.

Knjiga istoričara dr Milutina Živkovića „NDH u Srbiji 1941. — Ustaški režim u Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši i Sjenici (april-septembar 1941)“ u naslovu otkriva činjenicu koju ni danas ne znaju ni obrazovaniji ljudi iz tih krajeva. Na početku razgovora za Sputnjik, Živković objašnjava kako to da se ni danas ne zna da je deo Starog Rasa jedno vreme bio u sastavu NDH.

„Postoje dve stvari koje su, po mom mišljenju, uzrokovale nedostatak sećanja na tu istorijsku epizodu. Prva je kratkotrajnost perioda koji je ustaški režim proveo na tom prostoru, a na drugoj strani je politika posleratnog, komunističkog režima da se neke stvari ne otvaraju ako to nije potrebno, jer sa sobom nose, neminovno, dalje produbljivanje ionako loših međuverskih odnosa između Srba i Bošnjaka na tom prostoru“, kaže Živković.

Komunistički režim je trajao nekoliko decenija i zar u nekom trenutku nije došlo vreme da se rasvetli i ta epizoda iz naše istorije?

— Bilo je pokušaja da se pretrese taj istorijski period. Međutim, komisija koja je formirana pedesetih godina prošlog veka da radi na tome došla je do zaključka da previše ljudi ima potrebu da se žali na komšije iste ili različite veroispovesti, pa je onda na nivou Saveza komunista Srbije odlučeno da se to ne dira, da se ne bi produbljivale međuverske trzavice. Sa druge strane, napisana je jedna knjiga, autor je komunista iz Nove Varoši Mirko Ćuković. Knjiga se zove „Sandžak“, izdata je 1964. godine u Beogradu i bavi se ovim periodom, ali ne donosi nijednu fusnotu, što pokazuje da je autor koristio građu koja je bila pod kontrolom Udbe, a to nam govori da je i sa te strane postojala zabrana da se piše o tom periodu. Jedan pukovnik u penziji JNA Stanko Ravić je 1982. godine pokrenuo tu temu, ali postoji dokument SUBNOR-a u kojem oni kažu, da pošto on nije na liniji SK i „na putu koji je zacrtao Josip Broz Tito“, to delo ne treba štampati. Dakle, postojala je jedna vrlo jaka cenzura koja je trajala nekoliko decenija, a posle pada komunizma ta tema je preskakana, jer je arhivska građa bila suviše daleko od ljudi koji su na lokalu hteli da se bave tom temom.

Pošto se u komunizmu ta tema gurala „pod tepih, da li nam se istorija po ko zna koji put osvetila zbog guranja nemilih događaja „pod tepih, odnosno da li bi rat između Srba i Bošnjaka devedesetih bio manje krvav da smo se na vreme suočavali sa takvim stvarima?

— Kao istoričar ne mogu da govorim o tome šta bi bilo da je bilo, ali verovatno bi suočavanje bilo olakšavajuća okolnost. Ne mogu da tvrdim da se ne bi desile sve te teške stvari koje su preživeli i naš i bošnjački narod, ali verovatno bi neke stvari bile drugačije da je pristup prema istoriografiji bio drugačiji.

Na jednom mestu navodite da su odmah po proglašenju NDH, pre dolaska Pavelića u Zagreb, ustaški pobunjenici već krenuli sa napadima u Pljevaljskom srezu. Kako je jedna neorganizovana, vazalna država tako brzo upala na „italijansku teritoriju?

— Kad je taj podatak u pitanju, smatram da je reč o strašnom kontinuitetu sukoba između hrišćana i muslimana na tom prostoru. To je prostor opterećen međusobnim ubijanjima nekoliko vekova unazad i to se potvrdilo i u Prvom svetskom ratu i mnogo puta pre toga. Čim pukne puška, kažem ovo metaforički, odmah dolazi do razračunavanja. U toj konkretnoj situaciji, verovatno se radilo o nekom napadu lokalnih muslimana podržanih od pristalica Pavelićevog režima na lokalne Srbe.

To područje podelile su nacistička Nemačka i fašistička Italija. Kako se tu ubacio „mlađi partner NDH?

— Kad ljudi danas govore o Silama osovine, smatraju da su to bile dve države koje nisu imale nijedan problem ili međusobni sukob. I one su imale sukobe interesa, borbe za teritorije i tome slično i ova epizoda — NDH u Starom Rasu, upravo je odličan primer na kojem se vidi kako su funkcionisali odnosi između dveju ključnih saveznica Sila osovine. Nemačkoj nije bilo važno to područje, pre svega Polimlje, ali to nije značilo da će oni tek tako dozvoliti Italijanima, koji nisu osvojili tu teritoriju, da dođu do Nove Varoši i Sjenice, iako je takav dogovor postignut u Beču, već su na taj prostor pustili NDH. Glavni razlog, po mom dubokom uverenju, jeste urušavanje prestiža njihovog saveznika. I sve do septembra NDH se održavala na tom području iz dva razloga. Prvi je blagoslov koji su dobili od Nemaca, a drugi je nedostatak dovoljnog broja italijanskih trupa da povrate te gradove.

U knjizi navodite da su na svaku žalbu NDH prema Italijanima, Nemci zvanično podržali Italiju.

— Naravno, zvanična politika je takva i ne bi se Nemci zbog jedne satelitske države javno suprotstavili Italijanima. Ali tu je reč o tajnoj diplomatiji da se jedno priča, a drugo radi. Nemci su, zaista, u nekoliko navrata pokušavali da podrže širenje NDH na tom prostoru, a na štetu Italijana. Pre svega, naveo bih nemačkog generala u Zagrebu Fon Horstenaua i poslanika u Zagrebu Kašea, koji su kontaktirali i zvanični Berlin, dajući jedan vetar u leđa planovima ustaškog režima za širenje na prostore današnje Jugozapadne Srbije. Interesantno je da tu priču uglavnom guraju političari Trećeg rajha poreklom iz Austrije, koji su svoju karijeru gradili u vreme Austrougarske i tu vidimo sponu između austrougarske politike iz 19. veka i kako se ona sredinom 20. ostvaruje preko NDH.

Da je NDH potrajala do kraja rata na tom području, imali bismo je i na severu  u Sremu i na jugozapadu Srbije. Zašto je Austrougarska imala interes da okruži Srbiju na tim teritorijama?

— Kad je postalo jasno da Austrougarska ne može više da se širi u Centralnu Evropu, okrenula se jedinom mestu na kojem je mogla da se širi, a to je Balkan. Posle Berlinskog kongresa, jedini put kojim je mogla da prođe jeste područje nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka, koji je ostavljen da kao teritorijalni koridor vodi Austrougarsku ka toplom, Egejskom moru i Istanbulu, dok je sa druge strane, taj koridor odvajao dve srpske države na Balkanu — Srbiju i Crnu Goru, čije bi ujedinjavanje predstavljalo jaku barijeru širenju Austrougarske.

Zašto na području Starog Rasa nije došlo do stravičnih zločina prema Srbima kakvih je bilo na ostalim teritorijama NDH?

— Srećom, nije bilo masovnih zločina nad Srbima, iako su rasistički zakoni NDH bili primenjivani još od maja. Zabranjeni su ćirilica i nošenje šajkače i opanaka, kontrolisan je rad SPC, Srbi su masovno otpuštani iz državne službe, kotarske vlasti iz Nove Varoši izbacile su kvotu da se za jednog Hrvata, rimokatolika ili muslimana pogubi 50 viđenijih Srba i slično. Jezičak na vagi koji je to sprečavao bila je nemačka okupaciona uprava, koja, shodno tome da je držala mali deo trupa na tom području, nije želela dodatno da provocira poraženi srpski narod kako se on ne bi digao na ustanak. Pored toga, ni NDH, baš zbog političke neodređenosti da li će tu teritoriju uzeti Italijani ili ne, nije imala dovoljan broj vojnika.

Zašto su italijanske okupacione trupe i Srbi i muslimani dočekivali kao oslobodioce?

— Za Srbe je jasno, oni su bili potpuno pritisnuti rasističkim zakonima, bez naoružanja i narod koji je apsolutno podržao ustanak 13. jula u Crnoj Gori. Prvo, tu imamo zaštitu od NDH, a onda potrebu da se izbegne odmazda Italijana. Što se tiče muslimana, njima je već u avgustu bilo jasno da se NDH neće duže održati na tom prostoru i bio im je potreban novi patron, a takođe i zaštitnik od Srba, koji su, zbog podrške koju su muslimani pružili NDH, tražili odmazdu.

Na jednom mestu navodite da većina muslimana nije podržala ustašku ideologiju, ali su pokazivali jasne simpatije prema režimu Ante Pavelića.

— Za muslimane je NDH značila put kojim se oni ujedinjuju sa svojom braćom u BiH. Na drugom mestu, NDH je garant da će se obnoviti, ovde govorim pre svega o eliti, ekonomske povlastice koje su oni uživali za vreme Osmanskog carstva. Položaj muslimana u Osmanskom carstvu je konstanta na osnovu koje oni određuju kakvoću trenutnog života. A kako je NDH odgovarala na njihove zahteve, govori odluka od 20. avgusta kojom su Srbi ponovo postali kmetovi. Tako je revitalizovan feudalizam polovinom 20. veka, što je svojevrsni istorijski fenomen. Na trećem mestu, NDH je garant da se neće obnoviti država u kojoj su Srbi dominantni. To ne znači da nije bilo onih koji su bili protiv NDH, ali trebalo bi reći i da je formiran ustaški stožer za Sandžak, četiri ustaška logora (ne koncentraciona) i nekoliko tabora, čak i jedna ustaška jedinica. Više vlasti ustaškog pokreta, pre svega iz Sarajeva, bile su vrlo zadovoljne tempom kojim se razvija ustaški pokret Starog Rasa. Vodio ga je student Murat Bajrović iz Priboja, koji je, inače, bio sekretar omladinskog pokreta Jereze i poznavao je Milana Stojadinovića, ali mu to nije smetalo da 1941. godine stane na čelo ustaškog pokreta.

Pominjete muslimansku miliciju koja je ostala i posle povlačenja NDH, sve do kraja rata. Kako je ta paravojna jedinica nadživela „državu koja ju je stvorila?

— Milicija je formirana početkom julskog ustanka u Crnoj Gori i njegovim širenjem u dolini Lima. Brojala je nekoliko hiljada ljudi i bila je naoružana od strane NDH, mada je narod na tom prostoru, pogotovo u Sjeničkom srezu, bio izuzetno dobro bio naoružan i pre toga. Zadržala se i posle odlaska NDH, zato što su u njoj Italijani videli kolaboracionu jedinicu koja će im služiti za borbu protiv komunista, a sa druge strane za kontrolu četnika, koji su vrlo brzo posle toga stupili u kolaboraciju. I tu imamo jedan zamršen splet okolnosti koji se svodi na onu latinsku izreku — zavadi, pa vladaj.

Zašto se NDH povukla sa tog područja?

— NDH se povukla početkom septembra kad su Italijani u Crnu Goru dopremili više hiljada vojnika koji su im pomogli da silom izbace Hrvate, ali i Nemce, sa prostora koji im je bio zagarantovan za njihovu okupacionu zonu još od aprila 1941. godine. Kad govorimo o izlasku NDH, moramo da pomenemo i koja je najveća posledica boravka ustaškog režima u Polimlju, a to je, svakako, jedan duboki rascep između hrišćana i muslimana koji oni ostavljaju za sobom. Vrlo brzo posle njihovog izlaska dolazi do masovnih sukoba na verskoj osnovi koji će trajati do kraja rata, a tokom kojih će masovno stradati civili sa obe strane.

sputnik

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here