ЗБОГ ЊЕГА ЈЕ ПОГИНУЛО 900 БРАНИЛАЦА БЕОГРАДА! Његова десна рука на двору је био пореклом СРБИН

Поделите:

На данашњи дан, 1494. године, рођен је човек чији је лик приказан у каменом рељефном медаљону у палати Уједињених нација у Њујорку као један од 23 највећа законодавца света.

То је зато што је у Османској Турској, коју је током своје готово полувековне владавине довео до врхунца моћи и славе, био познат као Сулејман Kануни, Законодавац. А Запад га је, истовремено, звао Велики Турчин и Сулејман Величанствени.

Говорио је најмање пет језика – међу њима српски, наравно: да га цео свет разуме – и писао стихове који га сврставају у ред великих песника. Укратко, није био само велики војсковођа, човек мача какви су пре њега били његов отац и прадеда; од њих се увелико разликовао и као човек од пера. Био је велики законодавац, образован, великодушан и праведан владар.

Ова оцена је парафраза става једног британског историчара. Један други оријенталиста сматра да “никада и нигде на свету, па ни у Турској, поезија није имала толику подршку као што је имала у Сулејманово време”.

За разлику од њих, наши историчари су се ликом и делом Сулејмана Величанственог ових дана позабавили некако као увређени начином на који истоимена турска серија не води рачуна о чињеницама које се нас овде тичу, као да је Сулејман јуче, а не 1521. ушетао у Београд – у који ће се на крају, 1566. године, мртав и вратити – али о томе мало после.

Укратко, “у ТВ серији ´Сулејман Величанствени´ драматично је фалсификована српска историја. Београд није раширених руку дочекао султана, већ је у његовој одбрани изгинуло свих 900 бранилаца, а он није био романтични витез, већ брутални освајач…”.

Овде се, међутим, не бавимо поменутом турском серијом, нити њеном “историчношћу” – а нарочито не примедбом да “нигде у серији нису приказани слонови и камиле који су такође били под Београдом”.

ЖИВОТ

Сулејман је рођен 6. новембра 1494. у Трапезунту на јужној обали Црног мора, умро у ноћи 5/6. септембра 1566. под Сигетом, у Угарској. Његово ступање на престо описано је као “долазак питомог јагњета на место крволочног лава”, са чим се вероватно ни сам аутор не би сложио пола века касније. Отац му је био султан Селим Први а мајка тада седамнаестогодишња Хавса Хатун.

Владао је 46 година, од 1520. до 1566. Наследнике су му рађале две жене: Ђулбехар сина Мустафу, а Рокселана Селима, Бајазита и Џихангира; било је још деце али су помрла пре но што је сплеткама и убијањем одлучено ко ће га наследити. По томе се, уосталом, није разликовао од тадашњег Запада. Kажу да је био страсно заљубљен у Рокселану, о чему сведоче и стихови које јој је посветио.

Прве године владавине, пошто је са 26 наследио свог оца, ратоборног и успешног освајача Селима Првог, потрошио је да чврстом руком очува течевину а унутрашње непријатеље убеди како уопште није високообразовани младунац неспреман да се посвети држави, њеном јачању и даљем ширењу.

У унутрашњим пословима ослањао се на двојицу великих везира, Пири Мехмед-пашу ког је добио у наслеђе, потом и свог друга и роба из детињства, Ибрахим-пашу; последње године његове владавине велики везир постаје Мехмед-паша Соколовић – о коме такође касније.

Упркос бројним унутрашњим побунама – можда је његове ратне походе додатно стимулисала бојазан да се незапослена војска не може контролисати – највећи део Османског царства ће у току Сулејманове владавине уживати мир и просперитет захваљујући реформи административног система којом је ефективно уклањао већину узрока за незадовољство, јавним радовима у којима су изграђени многи путеви, школе, болнице, џамије, јавна купатила, задужбине, водоводи или бар чесме… Сулејман се позабавио сређивањем, систематизацијом и унапређењем кануна, “цивилног законодавства” које се, за разлику од шеријатског права, може мењати а тиче се кривичног права, земљопоседништва и пореза.

Његов Османски законик био је на снази више од наредних 300 година, побољшао је законе који су регулисали права и обавезе раје – неверника и муслимана који нешто корисно раде – раје која је плаћањем намета и дажбина издржавала царство. Повећао је број основних и виших школа у којима су се стицала знања из граматике, метафизике, филозофије, астрономије и астрологије.

По наговору свог личног лекара, Мојсија Хамона, издао је декрет којим забрањује да се Јевреји оптужују за жртвовање хришћанске деце.

РАТОВИ

Први велики војни подухват новог султана било је проширивање царства на север и запад: на путу му је било угарско погранично утврђење: Београд, који је 65 година раније, 1456, узалудно опседао Сулејманов прадеда Мехмед ИИ Освајач. Kрајем августа 1521. Сулејман је ушао у Београд који је углавном бранила шачица очајника – а да је међу њима било и Срба, сведочи то што је део заробљеника насељен око Београдске капије Истанбула, наводно да одржавају водовод царског града.

Сулејманови војни походи никада нису били фокусирани на једну тачку нити потпуно предвидљиви.

После Београда окренуо се да освоји Родос и тако претвори источни Медитеран у “Османско језеро”, да се неку годину касније врати у Европу, растури Угарску и крене на Беч. Беч неће пасти – под Сулејмановим вођством ни 1529. ни 1532, а ни 1683. – али су после турских опсада у Европу стигли – кафа и кафане. А и посластичарнице. У међувремену, Сулејман је ратовао на истоку. Сукоби с Персијом постали су ендемични, а уз њих је, чини се, расла и нова, неочекивана опасност. Најприватнија могућа: дворске сплетке љубљене Рокселане илити Хурем султаније довеле су почетком 1536. до погубљења султановог пријатеља из детињства, великог везира Ибрахим-паше.

Последњи Сулејманов поход на Персију окончан је 1554. учвршћивањем османске власти у Табризу, Багдаду, доњој Месопотамији, на ушћу Тигра и Еуфрата и делу Персијског залива. На западном Медитерану Сулејманов адмирал Бербер Хајредин Барбароса обезбедио је превласт на мору и омогућио султану да у оквире империје уведе Триполитанију (Либију), Тунис и Алжир. У том сукобу против себе је имао Свету лигу састављену од Папске државе, Шпаније, Млетачке републике, Kраљевине Напуља, Kраљевине Сицилије, Ђеновљанске републике, Великог војводства Тоскане, Војводства Савоје, Парме и Урбина, као и малтешке витезове које је с Родоса часно пустио да оду уз реч да се више неће враћати – што су они прекршили повратком на Малту.

Обновљени сукоби у Угарској довели су до низа сукоба у којима је Сулејман под потпуну власт ставио Угарску (1541), али је то морао да потврди освајањима побуњених градова, после чега је Аустрија била присиљена да плаћа данак Османском царству.

У гушењу нових угарских побуна истакао се извесни Бајица Бајо Ненадић – будући велики везир Мехмед-паша Соколовић.

ЖЕНЕ И ДЕЦА

Омиљена и, по некима, “једина званична” Сулејманова жена, Хурем султанија, Рокселана, била је робиња пољско-украјинског порекла коју су отели Татари и продали на пијаци у Истанбулу. Можда се звала Александра Лисовска. Брзо је напредовала од омиљене робиње до обожаване супруге. Сулејману је родила пет синова и једну кћи: Мехмеда (1521), Мириму (1522), Абдулаха, Селима, Бајазита (између 1523. и 1526) и Џихангира (1531). Абдулах је умро као дете, док је најстарији син Мехмед умро 1543. од богиња.

Сулејман је имао још једног сина, Мустафу, са првом женом Ђулбехар, и који је зато у наследној линији имао предност. Рокселана је прво уклонила великог везира Ибрахим-пашу, који је Мустафу сматрао за наследника престола. Пет година касније место великог везира добио је, захваљујући Рокселани, њен и Сулејманов зет Рустем-паша Опуковић, пореклом из Далмације. Чини се да је захваљујући сплеткама великог везира Сулејман 1553. године наредио убиство сопственог сина, осумњиченог да кује заверу против оца. Под неразјашњеним околностима умро је Џихангир, наводно од туге за полубратом, а међу двојицом преосталих наследника престола, Бајазитом и Селимом, избио је сукоб у ком ће Сулејман подржати Селима, а Бајазит завршити удављен у Бурси, где је потражио склониште заједно са своја четири сина.

Један век касније француски путник Жан Тевено сведочи да Сулејманово наслеђе нису само војни успеси већ то што земља има јаку пољопривреду, добростојеће сељаштво, обиље основне хране и добро организовану управу. Све то упркос томе што је Селим ИИ био неспособан и развратан владар, чију је власт и државу сачувао велики везир Мехмед-паша Соколовић.

ГДЕ СМО ТУ МИ

Соколи Мехмед-паша рођен је у херцеговачком селу Соколовићи код Рудог око 1505. године а школовао се у Милешеви. У јаничаре је одведен с 15 година, када Сулејман ступа на отомански престо; наредних 13 година образују га у Једренском сарају. Учествовао је у Мохачкој бици 1526. и опсади Беча 1529; између 1533. и 1535. у рату против Персије и опсади Багдада; 1545. године постаје заповедник османске флоте а 1551, унапређен у румелијског беглербега, креће у рат на Хабзбуршку монархију; 1552. осваја Темишвар.

Утицао је на доношење дозволе за обнову Пећке патријаршије (1557), када патријарх постаје његов рођак Макарије Соколовић.

Сулејман га проглашава за Великог везира 28. јуна 1565. Наредне године је у султановом новом походу на Угарску: у последњој ноћи пре него што ће пасти опседнути Сигет, између 5. и 6. септембра 1566, Сулејман изненада умире. Плашећи се да ће владарева смрт лоше утицати на морал и понашање војске, Соколовић наредне готово три недеље, све до 24. септембра, прикрива Сулејманову смрт. Султаново тело је, као да је жив, с војском у повратку донето до Београда, у ком ће, коначно, Селим Други бити проглашен за новог султана.

Озбиљни историјски извори су штури, али детаљ о повлачењу отоманске војске после Сулејманове напрасне смрти под Сигетом – вероватно је била сасвим природна, с обзиром на то да је био загазио у осму деценију живота и дубоко у пету деценију непрекидног одржавања власти – послужио је Бориславу Пекићу као готово неисцрпан извор надахнућа за трећу књигу фантазмагорије Златно руно. У њој Симеонуло, Симеон син Симеона Тиванског, сина Симеона Цариградског, мали трговац мирисима, шминком и отровима у хорди Сулејманове војске под Сигетом, цео свој и живот рода Њаго Његован реконструише током ноћи у којој шминка леш Сулејмана Величанственог или Законодавца, да би такав изгледао као жив војсци у повратку до Београда.

И, каже Пекић–Његован: “Самртничко готско бледило још је владало женским лицем Запада. Употреба шминке ограничавана је и вис легис и предрасудама непознатим Истоку. Али се по козметичким вестима из Венеције, Флоренце, Беча, Париза већ могло предвидети слободније доба, у коме ће свако ко држи до себе, место несавршеног, пропадању изложеног природног лица, носити вештачко: с месом сједињену, с кожом сраслу маску, направљену свемогућим рукама шминкерских уметника…”

ЕПИЛОГ

Под Селимом ИИ царством је практично управљао Мехмед-паша Соколовић; кад крајем 1574. на престо долази Мурат ИИИ, ког су државни послови још мање занимали но његовог претходника Соколовићева моћ почиње постепено да опада. Великог везира убија неки дервиш 11. октобра 1579. увече. Мехмед-паша Соколовић је сахрањен у Истанбулу, у турбеу поред Ејуп џамије. Турбе је пројектовао Сулејманов водећи архитекта, Синан паша. Велики везир је наредио 1571. године да се преко Дрине у Вишеграду подигне мост, као што је подигао бар још три моста у Босни и Херцеговини и један у Црној Гори.

О томе да ли је лепши Арсланагића мост у Требињу од оног на ушћу Жепе у Дрину или од Kозје ћуприје у Сарајеву или Везировог моста у Подгорици бадава је расправљати. За светску славу оног на Жепи и ћуприје на Дрини постарао се Иво Андрић; Мехмед-паша је у родним Соколовићима подигао џамију а у Београду, на Kалемегдану, чесму.

А Сулејман? С њим је све у реду: највеличанственије архитектонско дело које је Сулејман подигао је Сулејманија, верски комплекс чији је архитекта био Синан-паша, “османски Микеланђело”. Ту данас леже посмртни остаци Сулејмана и Рокселане.

Време/Александар Ћирић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here