19.01. 1945. године од последица батина умро је један од најзначајнијих српских војсковођа у Првом светском рату војвода Петар Бојовић. Комунистички зликовци из ОЗНЕ претходно су га данима мучили и тукли, иако је имао 86 година.
19.01. 1945. године од последица батина умро је један од најзначајнијих српских војсковођа у Првом светском рату војвода Петар Бојовић. Комунистички зликовци из ОЗНЕ претходно су га данима мучили и тукли, иако је имао 86 година.
Петар Бојовић је један од четворице знаменитих српских војвода, поред Радомира Путника, Живојина Мишића и Степе Степановића.
Бојовић, сељачки син, рођен је 16. јула 1858. године у Мишевићима код Нове Вароши, као најмлађе од шесторо деце Перута и Раде Бојовић, земљорадника.
Као деветогодишњак је 1867. године са родитељима и браћом прешао из Старе Србије, која је тада била под контролом Турске, у Радаљево код Ивањице.
Гимназију је завршио у Београду са одличним успехом. По завршетку гимназије, у октобру 1875. године ступио је у Артиљеријску школу, без полагања пријемног испита, као први у рангу.
У тој школи је упознао Степу Степановића и Живојина Мишића.
Учествовао је у Првом српско-турском рату 1876. године као питомац Војне академије и одликовао га је руски цар Александар II Николајевич.
Био је учесник и Другог српско-турског рата 1877. године и 1878. године, да би после тог рата наставио школовање у Артиљеријској школи.
Бојовић је завршио школовање као први у класи, а тада је почео и да преводи стручну војну литературу са немачког језика, који је добро познавао, док се француским језиком служио, и непрекидно је усавршавао своје знање о коњици.
За учешће у Српско-бугарском рату 1885/86. године одликован јеЗлатном медаљом за храброст.
Бојовић је извесно време провео у Француској, где је учио о коњици и усавршавао француски.
Био је веома цењен официр и 1906. године постављен је за начелника Главног генералштаба, пошто је Радомир Путник поново постао министар војни.
У Првом балканском рату, 1912. године, постављен је за начелника Штаба Прве армије и он је креатор српских победа.
После победе у Кумановској бици, српска војска је тријумфално умарширала у Скопље, а народ је био одушевљен јер је средњевековна српска престоница коначно била ослобођена од вишевековне турске окупације.
Успешно је командовао војском и 1913. године у Другом балканском рату, после којег је постављен за краљевог ађутанта.
Петар Бојовић је у Првом светском рату био командант Прве армије и био је ангажован у борбама у западној Србији.
У септембру 1914. године рањен је у леву ногу и одликован је Златном медаљом за храброст.
Под његовом командом успешно је изведна Сремска операција у којој је Прва армија прешла Саву и продрла до линије Бановци-Стара Пазова-Војка-Попинци-Буђановци, а у другој половини септембра је са својим јединицама учествовао у борбама на Мачковом камену.
У бици на Дрини, новембра 1914. године, поново му је повређена иста рана, па је регент Александар команду над Првом армијом поверио Живојину Мишићу.
На јесен 1915. године спречио је продор Бугара на Косово, чиме је осигурано повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу.
Од краја новембра до краја 1915. Бојовић је командовао повлачењем својих трупа правцем Сува Река—Призрен—Ђаковица.
Бојовић је као начелник Штаба Врховне команде руководио повлачењем кроз Албанију и он је изабрао локацију на Крфу на коју се склонила српска војска.
Потом је крајем маја 1916. године стигао у Солун, а на јесен је командовао српском офанзивом на Кајмакчалану, где је српска војска поразила бугарске јединице.
Повукао се са места начелника Штаба Врховне команде због неслагања са француским генералом Гијомом и поново преузео команду над Првом армијом.
По пробоју Солунског фронта унапређен је у чин војводе због ратних успеха и био је последњи коме је тај чин додељен.
После смрти војводе Живојина Мишића, именован је 1921. године за начелника Главног генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али је на том положају остао мање од годину дана.
Пошто је одбио да буде министар, рекавши да је превасходно војник, у пензију је отишао 21. децембра 1921. године.
Забележено је да је краљ Александар, све док није убијен 1934. године, приметно занемаривао војводу Бојовића, чак и у питањима протокола.
По пензионисању је писао мемоаре. Имао је пензију у рангу министра, а од новчаних награда за ратне заслуге купио је од претходних власника кућу у београдском Врачару, у Трнској улици.
У пензији је провео 20 година, мирно и повучено дочекавши почетак Другог светског рата.
После војног пуча 27. марта 1941. године, војвода Петар Бојовић је у својој 83. години, 3. априла 1941. године поново активиран и именован за врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, а затим и за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, краља Петра II.
Краљ и влада су му 15. априла понудили да оде авионом из Србије, али је он то одбио и Немци су га убрзо заробили.
Немци су покушали да злоупотребе углед војводе Бојовића у народу.
Тако му је у кућну посету дошао Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник немачког Рајха за привреду Србије.
Нојхаузен му је рекао да зна шта он значи за српски народ и да га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха.
Војвода је немачком изасланику одговорио:
„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи„.
Немац је прихватио ту жељу и договор је поштован до краја рата.
Нацистичка војска је испред куће Војводе Бојовића поставила стражу и он је третиран као ратни заробљеник, а армијски генерал Душан Симовић преузима у егзилу Бојовићев положај помоћника врховног команданта.
Бојовић је 10. децембра 1942. године упутио писмо армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у којем је навео да подржава Југословенску војску у отаџбини:
„Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: ‘Напред у победу, за краља и отаџбину„.
Немци нису дирали војводу Бојовића током рата, а забележено је да је по својој башти шетао обучен у свечану војводску униформу.
Они га, међутим, хапсе пред крај рата, а из затвора је пуштен по уласку партизана у Београд, крајем 1944. године.
