Злочини комуниста и даље некажњени: „Пасје гробље“ код Колашина чека правду

Поделите:

О овом злочину и даље се ћути. Нема истраживања, званичне осуде, достојног обиљежавања. Како рекосмо на десној обали Таре је у наше вријеме изграђен спортски центар, а данашњи комунисти вјероватно сматрају да су се тиме „одужили“ својим идеоолошким прецима у  потискивању свијести о крвавом Бадњем дану из 1942. године

О злочинима комуниста у Црној Гори се не говори, а имало би се шта, јер су њихови трагови бројни. Актуелни режим задојен комунистичком идеологијом о томе не жели ни да чује, упорно затвара очи над очигледним доказима и бројним свједочењима. Штавише. чак и покушава да уништи свако сјећање на злочине својих идеолошких предака, па на тим стратиштима гради спортске центре и стадионе.

Према свједочењу Мире Мандић, кћерке Миљана Мандића, кога су комунисти 1947. године убили на Сињавини, на некадашњем „Пасјем гробљу“ у Колашину подигнут је спортски центар. Изградњу тог објекта је финансирала Влада Црне Горе и он је завршен прије четири године. Међутим, нешто са тим центром не иде како треба, јер су спортски догађаји под њеовим кровом ријетки и већином се своди на љетњи кошаркашки камп.

Да ли то сјене побијеног невиног народа у јануару 1942. године  не дају мира данашњим генерацијама у Колашину да на том стратишту гледају утакмице и трче за лоптом? А шта рећи за оне из актуелне власти који нијесу могли да спортски центар граде на неком дртугом мјесту, него баш на десној обали Таре, на стотињак метара од центра града, гдје су комунисти на Бадњи дан 1942. године, према поузданим подацима, звјерски убили преко 300 невиних људи чији је једини гријех био тај што нијесу били комунисти.

Да ли је у Црној Гори дошло вријеме да се формира Антикомунистички покрет, чији би циљ био да скрене пажњу на комунистичке злочине и да пробуди свијест у овом народу да не затвара очи пред њиховим доказима, него да након 80 година покрене одговорност за то што се десило. Не како би се некима светили, али како би истина и о комунистичким звјерствима постала дио крвавог братоубилаког рата у Црној Гори, а посебно у Колашину. Свијест о томе требало би да буде поука да се тако нешто више никада не деси.

Један од најстрашнијих комунистичких злочина

Једна од најстрашнијих комунистичких злочина десио се на Бадњи дан 1942. године. Црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакриралиоко 300 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крсту (дакле, убили су и недужног пса, иначе верног пријатеља породице Мандић која је ту такође страдала), те оставили натпис „ово је Пасје гробље“.  О томе је писао и Радован Калабић. Ево шта Калабић каже о овом монструозном злочину комуниста над Србима.

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. Као типичан пример планираног комунистичког злочина и убијања највиђених и угледних Срба у народу може се узети пример стрељања Михаила Мандића, црногорског барјактара и носиоца многих ордена за храброст у Балканским и Првом светском рату, који је позван на разговор у партизанску команду у Колашину, а потом убијен са три сина: Радосавом, Машаном и осамнаестогодишњим Јовом. Они су убијени на Бадњи дан 1942.г. у лугу поред Таре, на месту које се звало “Пасје гробље”, јер је један Михаилов син, Миљан, био у четницима. Масакр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису била поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене и нико им није смио прилазити. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса. По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име „Пасје“. А управо они комунисти који су направили то „пасје гробље“ јесу монструми и животиње. Све је било брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, јер овај злочин је имао и за циљ да разбукта братоубилачки рат у српском народу, у чему су и успели, записао је Калабић.

У документима се може пронаћи свједочење четничког мајора Јоксимовића који је неколико месеци касније описао ископавање тијела.

-Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби православне вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису прихватили безбожнички комунизам, рекао је Јоскимовић.

О овом злочину и даље се ћути. Нема истраживања, званичне осуде, достојног обиљежавања. Како рекосмо на десној обали Таре је у наше вријеме изграђен спортски центар, а данашњи комунисти вјероватно сматрају да су се тиме „одужили“ својим идеоолошким прецима у  потискивању свијести о крвавом Бадњем дану из 1942. године.

Пасје гробље

Ипак, ни то не може још дуго трајати, јер ће нека будућа власт морати и томе да поведе рачуна, а то ће бити и њена обавеза према усвојеним европским резолуцијама о осуди комунистичких злочина, а овај у Колашину је међу најстрашнијим у Црној Гори.

Насупрот „Пасјем гробљу“ овдашњи режим није заборавио на Брезу, гдје је током 1942. године, када су овим градом управљали четници, стријељано око 80 присталица партизана и комунистичке идеологије.

О четничкој управи у том времену и посебно о њиховом затвору средином осамдесетих година у Колашину је одржан и научни скуп са више десетина доктора историје и осталих научника. О томе је објављен и зборник од преко 800 страна. Нијесам све прочитао, али на страницама онога што јесам нема ни слова о злочинима комуниста на обали Таре, који је већином био и главни разлог стријељања на Брези.

Све то је прећутано, а нашироко се говори о звјерствима четничког затвора и неправедним суђењима. Интересантно је да аутори са тог скупа истичу неправедна четничка суђења, односно тврде да је то био пријеки суд (какав би други био у сред рата?), а нико ни једним зарезом да се упита ко је судио и пресудио невиним становницама на обали Таре, односно „Пасјем гробљу“? Ту није било ни суда ни судија, већ само маљеви и метак у чело, али то нико у поменутом зборнику не помиње.

Осуда комунистичких злочина у Црној Гори намеће се као насушна потреба и то не само због мртвих, него и живих. Право је чудо како се данас можемо погледати у очи, а да нијесмо  рекли шта смо радили једни другима и да то више не смије да се понови. Истина о „Пасјем гробљу“ један је од путева да допремо до себе самих и да опростимо браћи и помолимо се за наше, али и њихово спасење.

Извор: Блог „Српски одговор“

Поделите:

1 коментар

  1. БРОЗ ЈЕ БИО НА ПАВЕЛИЋЕВОМ ЗАДАТКУ ДА ПОКРЕНЕ ГРАЂАНСКИ РАТ МЕЂУ СРБИМА

    Када је реч о великохрватском фиреру, буржоаском најамнику Јосипу Брозу тзв. „Титу“, вођи устанка у Србији 1941. године, онда треба рећи истину, да је био на Павелићевом задатку. Дошао је у Србију на позив извесних србофобичних „великих кадрова“, великохрватских најамника, чланова реакционарног, подземног и подривачког Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, да међу Србима покрене грађански рат и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је била само нагли прелаз у перманентну пролетерску револуцију (Види: Stephen Clissold, Whirlwind…, London, Great Britain, 1949, стр. 99).

    У овом контексту поменули бисмо један чланак Димитрија Љотића који је објављен под насловом „Дража Михаиловић и комунисти“, где између осталог, стоји:

    „Кад је наш војнички слом одзвонио нашој држави пропаст, генералштабни пуковник Дража Михаиловић није хтео да оде ни својој кући, ни у заробљенички логор. Он се повукао на равну гору, обронак Сувобора и ту са неколико официра и војника образовао језгро једне официрске организације, која је себе претстављала као језгро остатка некапитулиране војске…

    Међутим од 22 јуна, до објаве рата Немачке Совјетији, та организација отпочиње да игра своју негативну улогу. Тада им прилазе комунисти…

    Генерал Љуба Новаковић је чак примио и сарадњу са комунистима, називао је своје сараднике умереним комунистима…

    Пуковник Михаиловић је радио другачије. Он није хтео отворено комунисте примити у своје редове, и тако су они образовали засебне одреде, али је примио тезу њихову да се не туче против комуниста. И зато смо присуствовали одиста чуду: да се одреди пуковника Михаиловића и одреди комуниста не туку међу собом…

    Први разлог је у чињеници да комунисти покрећу револуцију. Њен точак је сувише тежак да би комунисти могли да га покрену, ако би се други одупрли, јер је комуниста сасвим мало, а других огроман број. Зато је потребно и довољно да последњи седе неутрални, да не сметају ничим комунистима. Кад се точак револуције пак покрене, кад добије довољну замајну снагу, онда ће и сви остали, који седе скрштених руку сад, имати или да играју како им се свира, или ако покушају точак револуције зауставити, онда ће их револуција смртвити.

    Други разлог је у чињеници, да се код народних маса комунисти нису ни могли ни смели показати у почетку у правој светлости и с правим својим лицем. Они су зато себе назвали ‘партизанима’ и објаснили народу да су то све српске партије уједињене. Њима је било потребно да се у својој акцији могу да огрну националним плаштом. Без тога им неби било успеха. Није било потребно да их пуковник Михаиловић огрће тим плаштом. Било је довољно да им тај огртач не скине. И он је на то пристао.

    Комунистима је било довољно. Негде с тробојком и Краљевом сликом, негде с
    петокраком звездом, они су успевали да се народним масама представе као
    ослободиоци, јер су грдили оне које је грдио пуковник Михаиловић. И људи
    пуковника Михаиловића и комунисти су били за народ ‘шумски људи’, и народ није видео неку страшну разлику међу њима. Разлика је била између генерала Недића и пуковника Михаиловића, – али није било за народ у почетку између партизана комунистичких у ‘Дражиних људи’ …

    Кад комунисти благодарећи вама и вашем ставу буду довољно револуционирали масе, кад буду довољну брзину дали точку револуције, ви, последњи, са својим друговима, имаћете да бирате: хоћете ли с њима или против њих. Управо нећете моћи да бирате. Бићете далеко слабији, јер вам ваш став нерада неможе снаге дати. И ви ћете против своје воље бити увучени у револуцију од стране комуниста.

    Сутрашњица је пшоказала. Заједничке акције комуниста и ‘Дражиних људи’ почела је код Крупња, Лознице, и Богатића да пређе одатле на целу земљу.

    Акцију код Крупња повео је пуковник Мисита…

    Показало се, дакле, да су пуковника Михаиловића људи, из таштине пусте заостали по шумама, сад нису више неутрални, већ заједно с комунистима дижу устанак у Јадру, Поцерини и Мачви – просто зато што је точак револуције довољну замајну брзину добио, точак револуције који су националисте лудо дозволиле својим „неутралним“ ставом да комунисти покрену…“ (Види: Димитрије Љотић, Дража Михаиловић и комунисти, „Наша Борба”, 23. Новембар 1941).

    Постоје, по Лењину, буржоаском најамнику две револуције: демократскo – буржоаска и социјалистичка. “Од демократске револуције, писао је он у “Искри” 1905, ми ћемо одмах почети прелазити, и то баш онолико колико нам дозвољавају наше снаге, снаге свесног и организованог пролететријата, почећемо прелазити у социјалистичку револуцију. Ми смо за непрекидну револуцију. Ми нећемо застати на пола пута… Ми ћемо свим снагама помоћи целокупном сељаштву, да изврши демократску револуцију, да би тим лакше било нама, партији пролетаријата, што брже прећи новом вишем задатку-социјалистичкој
    револуцији.”

    Лењин је у “Правди” 1921. године писао: “Прва, буржоаска демократска револуција прераста у другу. Друга решаве узгред питања прве. Друга учвршћује дело прве. Борба и само борба одлучује, колико ће успети другој да прерасте у прву.”

    Истини за вољу Броз се са својом најамничком пратњом у Србији два пута састао са Дражом Михаиловићем, са намером да заједничким снагама по Лењиновом тумачењу покрену тзв. „буржоаску демократску“ револуцију. Први пут су се срели у Стругаонику код Ваљева а, други пут у Брајићима на Равној Гори. Међутим, једна група официра и војника из Дражиног штаба хтели су да направе заседу Брозовим великохрватским најамницима у Србији и да их ликвидирају. Дража је сазнао за њихове намере и то им није дозволио. О том случају пише један од тадашњих савременика:

    “Дража није дозволио Вучку Игњатовићу да постави заседу и побије цео Титов караван од два – три аутомобила на путу између Пожеге и Равне Горе.” (Види: Бранко Лазић, Из историје Равне Горе, књига о Дражи, Windsor, Ontario, Canada, св. I, 1956, стр.169).

    Исту намеру су имале и друге групе Дражиних официра и војника да ликвидирају великохрватског фирера, буржоаског најамника Јосипа Броза тзв. “Тита” , Павелићевог емисара у Србији. О томе пише и Павле Мешковић у “Летопису српске мисли” св. 2, где стоји: “Чича дознаје за нашсу заверу о ликвидирању Тита и наређује нам под претњом преког суда, да Титу не сме ништа да се деси. Тито се враћа жив у Ужице са личном Чичином пратњом.” (Види: Павле Мешковић, Заборављени хероји, Летопис српске мисли, Мелбурн, Аустралија, књига 2, 1974/1975, стр. 243).

    Такође и Драгиша Васић је био за ликвидацију Броза и његове пратње у Србији, према сведочењу др. Радоја Вукчевића:

    “Састанци с Титом, у селу Прањанима, јасно су наговестили да је код те мистериозне личности све сумњиво: и име, и језик, и порекло, и пут, и циљ, и искртеност и добра воља. Са тих разлога Драгиша Васић, после првог, а Узелац и Орељ после другог састанка, хтели су да ликвидирају Тита, заједно с пратњим. Михаиловић их је спасао такве судбуне.” (Види: Др. Радоје Вукчевић, На страшном суду, Chicago, Illinois, стр. 146).

    Дража је у једном разговору са газда Живком Топаловићем, интернационалистом, који се налазио у Београду у току Другог св. рата под заштитом немачког Гестапоа и Недићеве специјалне полиције до краја 1943. године, када је у друштву специјалне полиције напустио Београд и отишао на Равну Гору, између осталог, рекао:

    “Два пута сам датом речју спасао Тита од погибије, коју су хтели извести моји официри.” (Види: Др. Живко Топаловић, Србија под Дражом, Лондон, 1968, стр. 89).

    Према писању загребачког хрватског “Вјесника” од 30. октобра 1981, Јосип Броз тзв. “Тито” , буржоаски НАТО најамник, рекао је једном приликом пред неколицином великохрватских кадрова у Загребу за Дражу Михаиловића:

    “Ипак, имао је он неко зрно онога што се звало официрска част. Кад сам 1941. године дошао на Равну Гору у његов штаб на преговоре, био је припреман атентат на мене. Његов командант Божа Јаворски био је припремио да ме убије при повратку с Равне Горе. Међутим, о томе је чо Дража Михаиловић, па га је спречио да то учини, јер је мени био дао часну реч да ћу безбједно доћи и отићи с Равне Горе…” (Види: Вјесник, Загреб, 30.X. 1981).

    Ради историјске истине, Дража је касно прозрео Брозове великохрватске планове и намере у Србији, он је у једном писму мајору Ђорђију Лашићу и капетану Павлу Ђуришићу 20. децембра 1941, године, наводно рекао:

    “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат… Са комунистима партизанима не може бити никакве сарадње, јер се они боре против династије, а за остварење социјалне револуције, што никада не сме бити наш циљ, јер смо ми једино и искључиво само војници и борци за краља иотаџбину и слободу народа…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилацког покрета и четника Драже Михаиловића, Институт друшвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. I, Београд, 1959, стр. 217 и 223).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here