ПАВИЋ: ЗАБРАЊЕНА ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ-ПРИРУЧНИК ЗАСНОВАН НА СТРАНИМ ИЗВОРИМА

Поделите:

ALEKSANDAR PAVIĆ

ZABRANJENA ISTINA O SREBRENICI

PRIRUČNIK ZASNOVAN ISKLJUČIVO NA STRANIM IZVORIMA

DRUGO IZDANJE

LEGENDA Čačak 2007.

UVOD

Posle svega izrečenog na temu Srebrenice, mnogima je teško da se snađu. Svrhaovog priručnika je da pomogne u tom snalaženju, prateći u kratkim crtama priču kako se razvijala, kroz strane izveštaje, izjave, analize i komentare – sve do sadašnjeg vremena. Pri tom su korišćeni oni strani izvori koji nisu nekritički progutali „zvaničnu verziju” srebreničkih događanja, koja, kao što će se videti, ne zadovoljava osnovne kriterijume traganja za istinom. A jedina istina koja je dosad utvrđena – ne obazirući se na propagandne tvrdnje – je da je prava istina još uvek obavijena maglom, koja se ipak, malo po malo razvejava.

Ovaj priručnik će pokazati kako i gde je ta magla širena a gde delimično dignuta, pomažući u opipavanju puta ka konačnom poimanju ovog događaja koji, hteli ne hteli, idan-danas utiče na svakodnevni život u Srbiji i Crnoj Gori, BiH, pa i šire. A, s obzirom da se suđenje za ono što Haško tužilaštvo smatra da se desilo u Srebrenici gromoglasnonajavljuje za leto 2006. godine, tim je potreba za sažetim i nepristrasnim podacima o tom događaju još veća. Priča o Srebrenici je, dakle, važna u jednom širokom smislu. Važje prvo za žrtve i za njihove porodice – i to na celom području istočne Bosne, od 1992-1995. Važna je i za nestale i njihove porodice – s koga god dela ratišta da su nestali. Važna je za one koji su nevino optuženi. Važna je za Srbe jer nas u ovom vremenudirektno politički pogađa, jer se na osnovu „zvanične verzije” o njoj kreira ne samo sadašna i buduća politika prvenstveno Zapada prema nama, već i politički odnosi na unutrašnjem planu u svim srpskim državama. Važna je i za ostale s ovih prostora koji su zainteresovani da se postave prema svom okruženju na realnim, iskrenim i istinitim osnovama.

Međutim, njena važnost očigledno prevazilazi nacionalne i regionalne granice,i ona se pretvara u suštinsko civilizacijsko pitanje – inače oko nje ne bi bila dignuta kampanja globalnih razmera. I zato se njome ne bi toliko intenzivno bavili i toliki nezavisni zapadni posmatrači, analitičari, intelektualci i diplomate, čija zapažanja će ovde biti predstavljena.

Najvažnija je puna istina o Srebrenici. Ali je u isto vreme važno i sagledati nešto što bi se moglo nazvati maglom koja je dignuta oko cele te priče, koja, kako ćese ovde videti, zaklanja tu istinu. A obe strane te medalje simptomi su jedne suštinske promene paradigme u svetu nastalom posle pada Berlinskog zida, i nagoveštavaju jedno zlo vreme, koje je već tu. Da bi mogli da se uhvatimo u koštac sa njime, potrebno ga je što bolje razumeti i baciti što jaču svetlost na njega.

Najgori deo srebreničke priče leži u činjenici da se na tom području skoro neprekidno ginulo od 1992-1995. Za to glavnu odgovornost snose zapadni državnici koji suprvo priznali nezavisnost Bosne i Hercegovine pre dogovora njenih konstitutivnih naroda, znajući da će to neminovno dovesti do rata i krvoprolića, a zatim minirali Lisabonski dogovor od februara 1992. poslednju priliku da se narodi BiH ipak dogovore i rat izbegne. Naravno, Zapad ne bi mogao sve to da ostvari da nije imao voljnog lokalnog saveznika, Aliju Izetbegovića, koji je, na pitanje: Da li biste žrtvovali mir za nezavisnu Bosnu? nedvosmisleno, kao iz topa, odgovorio – Da! A jednom kada rat počne, nemoguće je u potpunosti kontrolisati njegov tok, nemoguće predvideti šta će tačno da bude – osim jedne stvari: da će puno nedužnih stradati i da će biti ratnihstrahota.

Međutim, čak i kada se stvari otrgnu kontroli, odgovorni državnici i vojskovođe, već suočeni s neminovnošću rata, gledaju da ga okončaju što pre i da svedu žrtve i razaranna minimum. Šta reći, onda, o, kao što će se videti, namernom korišćenu UN-ovih „zaštićenihao što je to bila Srebrenica, kao baza za naoružanu silu koja je terorisala okolna sela i činila zverstva nad civilima? Šta reći više od onoga što je rekao osnivač Izetbegović SDA stranke u Srebrenici, poslanik u skupštini Federacije BiH, koga su srpske snage zarobile po ulasku u Srebrenicu (a zatim i pustile!), Ibran Mustafić, koji je u jednom intervjuu datom dok je još uvek bio u Srebrenici, poručio onima koji su naređivali napade iz zaštićene zone da povedu svoje porodice i sami dođu u Srebrenicu „da bih mogao da im dam pušku da organizuju napade iz demilitarizovane zone.” (Završetak njegovog odgovora glasi: „Znao sam da su takvi sramni, sračunati potezi vodili moj narodu katastrofu. Naredbe su došle iz Sarajeva i Kaknja.”) *1

Dakle, svesno izazivanje odmazde u već krvavom ratu predstavlja vrhunac odgovornosti za žrtve koje uslede, a tu odgovornost snose Izetbegović i svi koji su utom njegovom ciničnom poduhvatu, ravnim žrtvovanju civila u ulici Vase Miskina i napijaci u Markalama, saučestvovali. A to, naravno, nisu samo lokalni akteri.

Međutim, ne treba se zadovoljavati ni tim razlozima za ono što se eventualno dogodilo – ili nije – u Srebrenici u julu 1995. godine. Naprotiv, „podići će se lestvica” na najviši mogući nivo i nemilosrdno će se izbegavati posezanje za bilo kakvim eventualnim „opravdanjima” za ono što se eventualno desilo. U tu svrhu, biće čak korišćena jedneć viđena propagandistička metoda primenjena tokom ratova na tlu bivše Jugoslavije 1990-ih godina – izvlačenje događaja iz njihovog konteksta. Ovoga puta, međutim, cilj nijeiskrivljavanje istine već nastojanje da se maksimalno izoštri pogled na samom događaju.

Ova metodologija se koristi iz tri razloga:

1) kao što je već rečeno, radi postavljanja najstrožijih mogućih standarda ispitivanja, ne ulazeći u „razloge” za ono što se eventualno u Srebrenici desilo, ma koliko se oni činili „opravdanim” ;

2) jer navođenje nekih „opravdanih razloga” -čak iako je reč o pokoljima koje su muslimanske snage pravile po okolnim srpskim selima tokom prethodne tri godine, ili neprestanim oružanim provokacijama iz „zaštićene zone”, koje su vezivale srpske snage za taj deo fronta – praktično znači da prihvatamo „zvaničnu verziju” i da nam je jedina namera da „opravdamo” upravo ono što ona tvrdi;i

3) jer ljudi s ovih prostora treba da se oslobode nametnute navike da treba bilo kom spoljašnjem činiocu da se pravdaju za bilo šta što se na ovim prostorima dešavalo ili se dešava, na šta ih upućuje trenutni mit o nekakvoj „međunarodnoj zajednici” (tj.trenutno najmoćnijim zapadnim državama) koja se dobronamerno i velikodušno interesujeza sve šta se dešava bilo gde u svetu, dok za svoje postupke ne odgovara nikome. Gde god da je bilo nepravde na ovim prostorima, to njihovi žitelji treba među sobom darasprave i raščiste, uz pomoć istine. A, kao što će se videti, uloženo je dosta napora da s ta istina zamagli i izobliči, što predstavlja, na kraju, ne samo nepravdu prema onima koji su nevino optuženi, nego i prema mrtvima, sa čijim se sudbinama i razlozimavečnog pokoja trguje i manipuliše i dan-danas, u ime nekih „viših”, naizgled „humanih” cilj.

NEŠTO O IZVORIMA

Postoji znatan broj hrabrih, uglednih ne-Srba koji su stali ne u odbranu Srba kao takvih, već u odbranu istine u doba Globalne Velike Laži, kao i u odbranustvarnih žrtava u Srebrenici i njenoj okolini.

Jedan takav je Džered Izrael (Jared Israel), koji godinama vodi američki sajt „Carevo novo ruho” (The Emperor’s New Clothes – www.tens.net) – posvećen razobličavanju rtnih laži na prostorima bivše Jugoslavije, kao i nekih drugih laži na nekim drugim mestima, i koji je među prvima počeo sa sakupljanjem i pisanjem kritičkih članaka i studija o onome što se stvarno desilo – ili nije desilo – u Srebrenici, kao i s analizombesmislica ratne propagande.

Druga je grupa okupljena oko tzv. Srebreničke istraživačke grupe (Srebrenica Researh Group – videti njihov opsežni izveštaj o Srebrenici, najavljen na konferenciji za štampu 12. jula 2005. u Njujorku, na http://www.srebrenica-report.com/), sačinjene od profesora univerziteta, novinara, analitičara i bivših diplomata i oficira, većinom sa anglo-saksonskog govornog područja, koja je jula 2005. objavila delimičan izveštaj o tome šta se stvarno dešavalo u Srebrenici – i to tokom celog rata, a ne samou vremenu na koje isključivo žele da nas usredsrede tvorci „zvanične verzije” .

Treći su razni pojedinci koje jednostavno interesuje istina, bez obzira gde se dogodila i kome. Navodi u ovoj kompilaciji potiču od svih n>ih. Hvala im svima što postoje i što su toliko uporni u traganju za istinom.

Na kraju treba reći i ovo – ne koriste se strani izvori zato što reč stranacasama po sebi ima veću težinu (mada za mnoge pripadnike tzv. balkanskih elita ona nesamo da ima veću težinu već je maltene i zakon), već 1) zato što i sama „zvanična verzija”voje ishodište u inostranstvu, tj. u određenim zapadnim krugovima; 2) da bi se sveli na najmanju moguću meru prigovori o bilo kakvoj „pristrasnosti” koji bi mogli da odvuku pažnju od same potrage za istinom (a treba istaknuti i to da, u globalu, nismodužni polagati račune za „pristrasnost” onima koji su i sami pristrasni); i 3) da bi sepokazalo onima koji su najglasniji zagovornici apsolutnog prihvatanja svih „zapadnih vrednosti” a koji su, ujedno, i najveći zagovornici prihvatanja svih „zvaničnih verzija” zapadnog establišmenta – i to ne samo ove o Srebrenici da, za razliku od novog jednoumlja kojeg bi na ovim prostorima želeli da uspostave, na stvarnom Zapadu, koji je nešto drugačiji od onoga kojeg nam oni serviraju – uprkos sve češćim napadima na nju- još uvek nije ugašena kultura kritičkog mišljenja – čak i o stvarima koje direktno ne dotiču učesnike debate, kao što je slučaj s ratovima na ovom prostoru, i kao što je slučaj sasamom Srebrenicom.

OPŠTI POGLEDI NA SREBRENIČKA ZBIVANJA

Zvanična verzija” bilo kakvog pomena Srebrenice, gradića u bosanskom Podrinjuza koji se sada zna gotovo u celom svetu, otprilike glasi ovako: zli srpski agresori, zapenušani u svojoj borbi za „Veliku Srbiju”, upali su u 11. juna 1995. godine u „nezaštićenu” Srebrenicu, jednu od demilitarizovanih „zaštićenih zona” koje je UN stvorio i, odvojivši muškarce od žena i dece, počinili „genocid” nad „oko 78.000 muslimanskih muško predstavlja ne samo najveći zločin počinjen u građanskom ratu na tlu bivše Jugoslavije tokom 1990-ih, već i „najveći zločin u Evropi od Drugog svetskog rata”, i zatim učinili svea to zlodelo prikriju, a da je „dobri” Zapad na kraju bio primoran da vojno interveniše i donese mir balkanskim divljacima, od kojih su najdivljiji Srbi, koji su krivi sa apsolutno sve što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije od 1990. na ovamo – a možda i od ranije, zbog čega ih treba držati pod stalnim pritiskom, kontrolom i nadzorom. To je „zvanična verzija”. Da vidimo, međutim, šta kažu neki drugi glasovi.

Edvard Herman, profesor na jednom od najboljih svetskih univerziteta, američkom Univerzitetu Pensilvanije, i vođa Srebreničke istraživačke grupe, u zaključku članklitika srebreničkog masakra” ovako vidi „zvaničnu verziju”:

,, Srebrenički masakr predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima. Neke druge tvrdnje i otvorene laži odigrale su svoju ulogu u balkanskim sukobima ali, dok su neke dale svoj skroman doprinos propagandnom repertoaru uprkos tome što su kasnije pobijene (Račak, Markale, srpsko odbijanje da se potpiše sporazum u Rambujeu, 250.000 poginulih Bosanaca, cilj stvaranja Velike Srbije kao motorne snage koja je pokretala balkanske ratove), srebrenički masakr ostaje nedostižanu svojoj simboličkoj moći. To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kaoi pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova.

Međutim, veza između ovog trijumfa propagande i istine i pravde je nepostojeća. Nepovezanost s istinom simbolizovana je činjenicom da je izvorna procena od 8.000, uključujući i 5.000 „nestalih” (po prvim izveštajima sa terena, kao i Međunarodnog crveng krsta) koji su napustili Srebrenicu u pravcu teritorije pod kontrolom bosanskih muslimana, zadržana čak i pošto je ubrzo utvrđeno da ih je nekoliko hiljada stiglo doodredišta, dok je dodatnih nekoliko hiljada poginulo u borbama. *2

Stela Džatras, američki kolumnista i supruga američkog pukovnika i diplomate u penziji, u svom članku ,, Srebrenica – šifra za ućutkivanje kritičara američke politikena Balkanu” za poznati američki libertarijanski i antiratni sajt, www.antivar.com, ovako karakteriše svrhu kampanje laži o Srebrenici:

„Srebrenica jednako je holokaust. Srebrenica jednako je genocid. Srebrenica jednako je etničko čišćenje. I, pošto se sada diskredituju tvrdnje o masovnim grobnicama i genocidu na Kosovu, postoji li bolji način da se nastavi s demonizacijom Srba nego da se američki narod podseća na Srebrenicu? Jer ima još nezavršenog posla u rasparčavanju Jugoslavije, putem amputacije Crne Gore, Sandžaka i Vojvodine. Zver Novog svetskog poretka neće biti zadovoljna dok ne napuni želudac, a to zahteva da američki narod prihvati sledeću intervenciju NATO pakta na Balkanu; međutim američki narod mora ponovo da bude pripremljen da prihvati dodatne vojne akcije, kao što je prihvatio 78dana bacanja bombi na jedan nedužan narod. Oni moraju da budu istrenirani da ponovo zaključe: Srbi su to i zaslužili!*3

U detaljnoj analizi srebreničkog fenomena za britanski Internet sajt „Spajkd”pod naslovom „Kako je Srebrenica postala poučna priča?”, Tara Mekormak, postdiplomac na Vestminsterskom univerzitetu u Londonu, konstatuje:

„Od Kosova 1999. do Konga 2005. Srebrenica se ističe kao konačni dokaz da je Zapad moralno obavezan da vojno interveniše u konfliktnim situacijama. Džek Strou (Jack Straw, britanski ministar spoljnih poslova, prim. ur.) je branio zapadnu intervenciju u Makedoniji 2001. koristeći Srebrenicu kao primer šta se dešava kada se Zapad ustručava da interveniše. Liberalni komentator Dejvid Aronovič (David Aronovish) jeupotrebio isti argument da bi opravdao svoju podršku vojnoj akciji u Iraku. Govoreći o ubistvu 60 kongoanskih vojnika od strane vojnika UN, general UN Patrik Kamert (Patrick Cammaert) je iznosio argumente u korist snažne vojne intervencije, zbog lekcija iz Srebrenice, Somalije i Ruande .*4

Australijski analitičar Gali Hasan, u članku „Sećajući se Srebrenice, razmišljajućiFaludži”, objavljenom za Internet sajt kanadskog centra za istraživanje globalizacije „Global riserč”, poredi zapadne laži o Srebrenici sa stvarnim masakrom koji su američke snage tokom 2004. godine počinile u Faludži u Iraku i piše:

„Srebrenički masakr bio je samo propagandna pobeda u ratu koji SAD-NATO vode protiv Jugoslavije.

Posle toga su SAD-NATO iskoristile masakr da intervenišu na strani vođa bosanskih muslimana u ratu protiv srpskih snaga a sve u funkciji sopstvenih imperijalnih interesa. Cilj je bio razbijanje Jugoslavije i kolonizacija Bosne i Kosova. Verodostojne informacije iz američkih i zapadnih izvora pokazuju da je brojka od navodno najmanje 8.000 muslimana pobijenih od strane srpskih snaga naduvanakako bi SAD-NATO imale humanitarni izgovor da demonizuju Srbe i obezbede podršku javnog mnjenja za vojnu intervenciju u regionu.*5

Da sada bliže pogledamo upravo te verodostojne informacije iz zapadnih izvora koje pominje prethodni autor.

O SAMOJ PRIRODI TZV. ZAŠTIĆENIH ZONA UN

Iako ćemo se, kako je rečeno na početku, usredsrediti na ono šta se desilo u Srebrenici sredinom jula 1995. razumevanje tih samih događaja nije moguće bez sagledavanja celokupne slike koja je vladala na terenu u to vreme. Znači, ako se radilo o „brutalnom” ulasku u tzv. zaštićenu zonu UN, mora se sagledati i šta je zapravo ta „zaštićenaa” stvarno i bila.

Po najmerodavnijim svedočenjima, „zaštićene zone” UN, kakva je bila i Srebrenica,bile su samo još jedan vid ratnog lukavstva, sve samo ne „bezbedne” – osim za oružane snage bosanskih muslimana. Evo šta o njima kažu najviši zvaničnici samih UN:

Generalni sekretar UN, u svom izveštaju od 30. maja 1995. navodi:

„Poslednjih meseci, snage (bosanske) Vlade su bitno povisile nivo vojnih aktivnosti u većini zaštićenih zona i njihovoj okolini, a mnoge od njih, uključujući Sarajevo, Tuzlu i Bihać, uključene su u šire vojne kampanje Vlade

Vlada takođe drži znatan broj vojnika u Srebrenici (što u ovom slučaju predstavlja kršenje dogovora o demilitarizaciji) *6

Jasuši Akaši, bivši šef misije UN u BiH, u članku za Vašington tajms od 1. novembra1995. svedoči:

„Činjenica je da su snage bosanske Vlade koristile zaštićene zone ne samo u Srebrenici već i u Sarajevu, Tuzli, Bihaću i Goraždu za obuku, oporavak i ponovno snabdevanje svojih vojnika.*7

Pogledajmo i deo izveštaja kojeg je Holandski institut za ratnu dokumentaciju objavio u aprilu 2002. a koji je zasnovan na svedočenjima pripadnika Holandskog bataljona („Duchbar”) koji su se nalazili u srebreničkoj „zaštićenoj zoni” kao pripadniciPROFOR u vreme njenog pada u julu 1995. (objavljivanje ovog izveštaja, osim što je otkrilo i američku ulogu u snabdevanju ekstremnih muslimanskih snaga u BiH, doveloje, između ostalog, i do pada holandske Vlade):

„Navodna demilitarizacija enklave bila je praktično mrtvo slovo na papiru. Bosanska vojska (ABiH) je vodila svesnu strategiju ograničenih vojnih napada radi vezivanja relativno velikog dela armije bosanskih Srba (VRS), sa ciljem da se spreči njeno premeštanje u punoj snazi u glavnu zonu ratnih dejstava oko Sarajeva. Ovose takođe radilo iz srebreničke enklave. Snage ABiH nisu se uzdržavale od kršenja svih pravila u okršajima s VRS. Izazivali bi vatru od strane bosanskih Srba a zatim se povlačili pod zaštitu jedinice Holandskog bataljona, koja bi time rizikovala da budeuhvaćena između dve vatre. *8

Evo i jednog novinarskog osvrta na ovu temu, izvoda iz analitičkog članka Kristofera Džejmsa, pod naslovom „Genocid ili propaganda?”, iz britanskog „Morning stara” od 11. jula 2005. godine:

„Uistinu, veoma mali deo Srebrenice, onaj središnji, je bio demilitarizovan, što je muslimanskim borcima davalo odrešene ruke da operišu iz prigradskih i drugih obližnjih zona, iz kojih su organizovali ubilačke napade na okolna srpska sela.

Snage zloglasnog muslimanskog komandanta Nasera Orića izazvale su masovnokrvoproliće između 1992-95. iz svog uporišta u Srebrenici, masakrirajući najmanje 1.300srpskih civila i ranjavajući njih nekoliko hiljada.*9

I, na kraju, nešto mnogo više od analitičke konstatacije – ono što bi se u sudunazvalo „korpus delikti”, iz izveštaja Vašington posta napravljenog u samoj Srebrenici,od 16. februara 1994. – u vreme kada je Srebrenica navodno bila „demilitarizovana”,kao „zaštićena,zona” UN:

„Ratni trofeji Nasera Orića nisu okačeni o zid njegovog udobnog stana. Oni suna video-kasetama: spaljene srpske kuće i bezglavi srpski muškarci, sa njihovim patetično zgrčenim telima.

Morali smo da upotrebimo hladno oružje te noći, objašnjava Orić dok se scene mrtvih muškaraca iskasapljenih noževima smenjuju na njegovom Soni televizoru

Izležavajući se na udobnom kauču, obučen od glave do pete u maskirnu uniformu, sa grbom Armije SAD ponosno prišivenim preko srca komandant Orić je najžešći momak u ovom muslimanskom gradu tj. Srebrenici, koju je Savet bezbednosti UN proglasio zaštićenom bezbednom zonom .*10

Toliko o „zaštićenim zonama” UN, koje očigledno i jesu bile bezbedne – ali samo za pripadnike vojske BiH. Dakle, jedinice Vojske Republike Srpske su u okolini Srebrenice u julu 1995. bile suočene s jednim dobro naoružanim uporištem muslimanske Armije BiH, s prekaljenim borcima koji nisu bili razoružani od strane UN, iako je dogovor o tzv. zaštićenim zonama upravo to nalagao.

ULAZAK U SREBRENICU – NELOGIČNOSTI SA VOJNOG STANOVIŠTA

Jedna od mnogih nelogičnosti u „zvaničnoj verziji” srebreničkih događaja leži u čini da je muslimanska vojska u Srebrenici bila ne samo dobro naoružana već i superiorna u odnosu na srpske snage u okruženju, tj. više nego sposobna da se zaštiti – da je to želela. U svom članku za potrebe Srebreničke istraživačke grupe, „Igra brojki” iz jula 20 novinar Bi-Bi-Si-ja i član grupe Džonatan Ruper najpre analizira stanje muslimanskih snaga:

„Po svim svedočenjima, bilo je najmanje 5.000 naoružanih vojnika Armije BiH uSrebrenici – a verovatno i mnogo više. Po tvrdnjama snaga UN koje su se nalazile u samoj zaštićenoj zoni, Armija BiH u Srebrenici bila je dobro naoružana – štaviše, pripadnici Holandskog bataljona zabeležili su priliv najmodernijeg naoružanja i komunikacione opreme u Srebrenicu tokom 1995. Takođe, branioci grada bili su ukopani u odličnoutvrđene položaje. U svetlu svega ovoga, bilo je veliko iznenađenje kada su čini se vrlo malobrojne snage Vojske bosanskih Srba zauzele gradić gotovo bez otpora a zatim navodno savladale i pobile neuporedivo nadmoćne snage sastavljene od dobro naoružanih ljudi tokom narednih dana.” *11

Da su se dobro naoružane snage bosanskih muslimana nenadano povukle iz Srebrenice potvrđuje i deo već pomenutog izveštaja Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju:

„Gledajući unazad, nema indicija da je povećana aktivnost VRS u istočnoj Bosni početkom jula 1995. bila usmerena na bilo šta drugo osim na neutralisanje srebreničke zaštićene zone i presecanje glavnog puta prema Žepi. Plan kampanje je sačinjen 2. jula. Napad je započeo 6. jula. Bio je toliko uspešan i naišao je na toliko malo otpora da je uveče 9. jula odlučeno da se ide dalje i vidi da li je moguće zauzeti celu enklavu. *12

(Ovde takođe treba obratiti pažnju i na činjenicu da Holanđani priznaju da „nema indicija” da je cilj cele operacije bio išta drugo do „suzbijanje srebreničke zaštićene zonekoju su već i sami Holanđani okarakterisali kao sve samo ne „demilitarizovanu”. Ovo je važno iz razloga što negira dokaze o postojanju bilo kakvog sračunatog „genocidnog plana” od strane bosanskih Srba.)

Osvrćući se zatim na brojčano stanje srpskih snaga, Ruper citira izveštaj Majkla Evansa, dugogodišnjeg, visoko cenjenog vojnog dopisnika londonskog Tajmsa, u članku za isti list, od 14. jula 1995. godine:

„Postoje izveštaji da je do 1500 Srba učestvovalo u napadu na Srebrenicu, alisu obaveštajni izvori ocenili da je glavni napad izvelo oko 200 ljudi, sa pet tenkova. Bila je to operacija prilično niskog nivoa, ali iz nekog nerazumljivog razloga, vojnici Vlade BiH nisu pružili preveliki otpor, rekao je jedan izvor. “13

Pišući za jedan od najuglednijih svetskih listova u oblasti odbrane i bezbednosti, britanski „Džejns difens”, vojni analitičar Tim Ripli prenosi da su pre njenog pada holandske snage:

„videle bosanske snage koje su bežale iz Srebrenice kako prolaze pored njihovih posmatračkih punktova naoružani najnovijim protivtenkovskim naoružanjem. Ovi idrugi slični izveštaji uneli su sumnje među UN-ovim oficirima i međunarodnim novinarima. *14

Portugalski oficir Karlos Martins Branko bio je jedan od glavnih UN-ovih posmatrača na terenu u Srebrenici tokom jula 1995. Kasnije je predavao na Institutu Evropskog univerziteta u Italiji. Branko je 4. marta 1998. preneo svoje viđenje srebreničkih događaja na jednom Internet sajtu pri Državnom Univerzitetu Njujorka u Bafalu, što je ubrzo preuzeto od strane drugih sajtova, poput Carevog novog odela,tako da sada čini nezaobilazno štivo za sve Internet istraživače prave istine o Srebrenici. Govoreći o prividnim vojnim nelogičnostima vezanim za pad Srebrenice, on piše: „muslimanske snage nisu čak ni pokušale da iskoriste svoju prednost u teškojartiljeriji koja je bila pod kontrolom snaga Ujedinjenih nacija, iako su u to vreme imale sve razloge za to.

Nedostatak vojnog odgovora je u jasnoj suprotnosti s ofanzivnim stavom koji je karakterisao snage odbrane u ranijim opsadnim situacijama, kada bi one obično izvele žestoke napade na srpska sela u okolini enklave, izazivajući velike žrtve među srpskim civilima.

Međutim, u ovoj situaciji, s obzirom na medijsku pažnju koncentrisanu na ovaj prostor, vojnička odbrana enklave bi razotkrila stvarno stanje u zonama bezbednosti i pokazala da te zone nikad nisu ni bile stvarno demilitarizovane, kako se tvrdilo, već su bile utočište za dobro naoružane vojne jedinice. Vojni otpor bi doveo u opasnost sliku žrtve koja je tako pažljivo građena, i za koju su muslimani smatrali da je neophodno da se održi. *15

Na kraju, najjednostavniji odgovor na „čudno” ponašanje brojčano i oružano superiorih snaga bosanskih muslimana u Srebrenici daje ne zapadni, već „insajderski”, muslimanski izvor – već pomenuti Ibran Mustafić. Odgovori koje je on dao u intervjuu sarajevskoj „Slobodnoj Bosni” od 14. jula 1996. govore sami za sebe:

„Ko su ljudi koje optužujete i ljudi kojima ne verujete?

– Scenario za izdaju Srebrenice je svesno pripremljen. Nažalost, u taj posao su umešani bosansko Predsedništvo i komanda Armije

Koje su bile posledice napada organizovanih iz demilitarizovane zone za žitelje Srebrenice?

– To je bilo svesno davanje povoda srpskim snagama da napadnu demilitarizovanu zonu.

Ko u Srebrenici je prihvatio izvršenje ovih naredbi?

– Iste ličnosti koje su, u leto 1995. napustile Srebrenicu bez ogrebotine… Dobro je poznato da je ta ekipa uspela da se izvuče i sa sobom povede, osim staraca, decu i konje *16

Ukratko rečeno, proizilazi da je deo muslimanskih snaga izveo klasičnu „nameštaljku”, i to na račun sopstvenog civilnog stanovništva. Evo šta kaže Izveštaj Generalnog sekrtara UN pod naslovom „Pad Srebrenice”, od 15. novembra 1999. godine:

„Neki preživeli članovi srebreničke delegacije izjavili su da je predsednik Izetbegović takođe rekao da je saznao da je NATO intervencija u Bosni i Hercegovini moguća, ali da bi mogla da se desi jedino kada bi Srbi upali u Srebrenicu i ubili bar5.000 ljudi. Predsednik Izetbegović je kategorički demantovao da je tako nešto rekao.*17

Pomenuti izveštaj se odnosi na intervju dat sarajevskim „Danima” 22. juna 1998. od strane bivšeg šefa policije u Srebrenici, Hakije Meholjića, u kojem on citira Izetbegovićeve reči delegaciji iz Srebrenice:

„ Znate, meni je Klinton nudio u aprilu 93. godine (nakon pada Cerske i Konjević Polja, prim. a.) da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija. *18

A što se tiče vrednosti Izetbegovićevog demantija, koji izveštaj Generalnog sekretara UN navodi, Meholjić kaže:

„Naša delegacija je bila sastavljena od devet ljudi, jedan je među nama bio iz Bratunca i nažalost jedini on nije živ, a svi ostali iz delegacije su živi i to mogupotvrditi. *19

A što se tiče vrednosti bilo čega što je Izetbegović izgovorio tokom rata, o tomemožda najbolje svedoči njemu prijateljski nastrojen, a nama dobro poznati i nešto manje „prijateljski” nastrojeni Bernar Kušner, kome se, kako prenosi u svojoj nedavno objavljenoj autobiografiji „Ratnici mira”, Izetbegović na samrti ispovedio:

„Nije bilo nikakvih logora smrti, koliko god da su ta mesta bila užasna

Mislio sam da će moji navodi izazvati bombardovanje [protiv Srba]. *20

Znači, do zuba naoružane muslimanske snage, koje su tokom prethodnog vremena upotrebljavale tzv. zaštićenu zonu u Srebrenici za bazu iz koje su napadale okolnasrpska sela i činile svirepe pokolje nad civilima, odjednom rešavaju da se povuku pred relativno malobrojnim srpskim snagama, napuštajući utočište koje je lako moglo da sebrani, i koje je UN uzeo pod svoje „pokroviteljstvo”. Kako objasniti takvu „velikodušnost” – osim u svetlu potrebe da se od „pada” Srebrenice najzad napravi povod za stranu intervenciju, s unapred određenim „minimalnim” brojem „žrtava” neophodnim da se stvar opravd – a usput i skrene pažnja s istinskog zločina etničkog čišćenja Republike Srpske Krajine kji je predstojao, a koji je, međutim, spadao među „zvanično odobrene” vojne akcije.

PRVA SVEDOČANSTVA O TOME ŠTA SE DESILO

Pre nego što vidimo kakva su prva zapadna svedočanstva o onome šta se desilo u Srebrenici nakon njenog pada preneli zapadni izvori, da steknemo i mali uvid uto kako je, za potrebe uspešne predstave, deo muslimanskih snaga iz Srebrenice postupao sa sopstvenim narodom, u tradiciji ulice Vase Miskina i Markala 1 i 2. Opet citiramo Ibrana Mustafića, čije je svedočenje krajnje indikativno:

„-Kada je kolona koja je pokušavala da se izvuče iz Srebrenice presečena napola, ekipa privilegovanih, koju sam ranije pomenuo i koja je imala dozvolu da napusti enklavu, jednostavno je nastavila dalje, pri tom bacajući letke iza sebe

Ko je bacao letke i šta je na njima pisalo?

– Ostavili su iza sebe znakove na kojima je pisalo da je teren miniran da bi što je više moguće zbunili narod koji ih je pratio. Razgovarao sam sa puno ljudikoji su izašli iz Srebrenice bez povreda i koji nisu pripadali toj ekipi; kada sumi ispričali šta se usput dešavalo, razbesneo sam se*21

Mustafićeve navode o pometnji među narodom koji se povlačio iz Srebrenice, međusobnim sukobima i lutanju po minskim poljima potvrđuju i dva zapadna izvora. Tako Džonatan Ruper prenosi:

„I holandski mirovni kontigent (tzv. Dutchbat ) u Srebrenici, i obaveštajni oficiri britanskih specijalnih jedinica SAS , koji su se nalazili u gradu kada je pao, bili su svedoci ogorčenih borbi između samih muslimana u Srebrenici kratkovreme pre nego što su Srbi ušli u grad. Svedočanstva sugerišu da ih je možda oko 100 poginulo, i da su njihova tela ostavljena tamo gde su pala. Takođe postoje izveštaji da je znatan broj muslimana poginuo prelazeći minska polja koja je njihova strana postavila.*22

U svojoj knjizi „Krstaški pohod budala: Jugoslavija, NATO i zapadne zablude”,iz 2002. godine, novinar i autor Dajana Džonston opisuje haos koji je vladao u Srebrenici u to vreme:

„Neki su hteli da se predaju, ali je većina odlučila da se probije kroz srpske linije i da pobegne. Po svim svedočenjima, ovaj haos se dodatno umnožio prilikom dugog povlačenja. Dešavali su se ludački prizori, u kojima su zbunjeni vojnici upadali u srpske zasede, poneki put uzvraćajući vatru, ponekad pucajući jedni u druge ili čak izvršavajući samoubistva.*23

Međutim, pre nego što se prašina i slegla, buka o počinjenom „masakru” već je počelzaglušuje sve napore da se utvrdi šta se stvarno desilo. Na sreću, neki glasovi se nisu bavili propagandom, već činjenicama.

Jedan od prvih zapadnih izveštaja sa terena stiže od holandskog kapetana Shutena, jedinog oficira UN u Bratuncu u vreme navodnog masakra, koji je holandskom listu „Het parol”, 27. jula 1995. posvedočio sledeće, osvrćući se na već započetu medijskuanju, kojoj, za razliku od njega, nisu bili potrebni nikakvi „dokazi”:

„Svi papagajski ponavljaju reči drugih, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Primećujem da u Holandiji ljudi žele da po svaku cenu dokažu da je genocid počinjen. Ako je bilo egzekucija, Srbi su ih onda prokleto dobro sakrili. Zato ja ništa od toga ne verujem. Dan posle pada Srebrenice, 13. jula, stigao sam u Bratunac i tamo ostao osam dana. Mogao sam da idem kud god sam hteo. Imao sam svu pomoć na raspolaganju; nigde me nisu zaustavljali… *24

Ruper prenosi da je i drugima dat otvoren pristup odmah posle pada Srebrenice:

„nekih 30 stranih novinara je posetilo oblast Srebrenice ubrzo posle njenog pada. Nijedan nije objavio bilo kakvu potvrdu optužbi o masovnim ubijanjima,a jedan od njih, Žak Merlino iz francuske televizije Antena 2 (Jacques Merlino Antenne 2), izvestio je da nije pronašao ništa.*25

UN su ubrzo počele da ispituju i izbegle iz Srebrenice, koji su bili smešteni u okolini Tuzle, o eventualnim kršenjima ljudskih prava. S tim u vezi, Tim Bučer iz londonskog Dejli telegrafa od 24. jula 1995. piše:

„Nakon pet dana intervjuisanja, glavni istražitelj Ujedinjenih nacija po pitanju navodnih kršenja ljudskih prava za vreme pada Srebrenice nije našao nijedno svedočenje o zločinima iz prve ruke.

Visoki komesar UN za ljudska prava, g. Henri Vilend (Henry Wieland) izjavio je juče:

“nismo našli nikoga ko je svojim očima video neki zločin”.

G. Vilend je stigao u Tuzlu, bosanski grad u koji su odvedene Gotovosve izbeglice iz Srebrenice, zajedno s timom istraživača radi skupljanja dokaza o kršenju ljudskih prava

On je rekao da je njegov tim razgovarao s velikim brojem muslimana u glavnom izbegličkom kampu na tuzlanskom aerodromu i u drugim sabirnim centrima ali da nijedan neposredni svedok nije nađen*26

Naslov i izvod iz izveštaja Pol Kvin Džadža za američki „Boston gloub” od 27. jula995. ovo potvrđuje:

„[Naslov] Navodi o zločinima još uvek nepotvrđeni; američko vojno izviđanje otkriv malo toga

Klintonova administracija još uvek nije došla do nezavisnih potvrda o zločinima u Srebrenici, ali ne sumnja da su se oni ipak desili*27

Dakle, neposredni svedoci se ne mogu naći, iako su tada utisci bili najsvežiji, a traume najočiglednije. Međutim, ono što je, osim nedostatka dokaza zanimljivo je poslednji pasus iz prethodnog izveštaja – jer on pokazuje da je, uprkos tome, Klintonova administracija „presudu” već donela, >,ne sumnjajući” da su se zločini, ipak, desil! I tu uopšte nije bilo bitno što se čak i u najvišim nivoima Stejt departmenta znalo da dokaza jednostavno – nema. Naime, Ruper navodi poverljivu elektronsku poštu kojamu je data na uvid:

„Jedan bivši zvaničnik američkog Stejt departmenta koji je zadržao bliske veze s bivšim kolegama na vrlo visokim nivoima napisao je tokom 1997. da mu je rečeno da Odsek za južno-centralnu Evropu Obaveštajnog biroa Stejt departmenta nije video ništa, ponavljam ništa, što bi potvrdilo navode iz štampe. On je dodao da je osoba koja mu je ovo prenela imala pristup najpoverljivijim informacijama i da bi morala da zna (naglasci u originalu – prim. prev.) za postojanje bilo kakve vrste te informacije.*28

Razmišljajući logično, „nedostatak sumnje” od strane Klintonove administracije dase „zločin ipak desio” pre nalaženja bilo kakvog dokaza o njemu može da znači samo jedno: d se za „zločin” znalo unapred. Dakle, ili je Klintonova administracija bila u dosluhus organizatorima „zločina” pa je znala da se on desio pre svih drugih, ili je unapredznala „scenario” po kojem će teza „počinjenog zločina” biti razrađena. Trećeg nema. Potvrdum razmišljanju dao je već pomenuti Hakija Meholjić u jednoj izjavi za štampu povodom dolaska sada već bivšeg predsednika Klintona na otvaranje spomenika srebreničkim žrtvama uleto 2003. izjavivši da se „zločinac uvek vraća na mesto zločina”.

Vraćajući se toku dešavanja iz tog doba, paralelno s „presudom” izrečenom od straneKlintonove administracije dignuta je već krajem jula 1995. i optužnica Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića – da ponovimo: bez ikakvih dokaza. Suprotno svim pravilima pravnog postupka i pravde uopšte, „lov za dokazima” će uslediti tek naknadno. Ali, postignuto je ono što se htelo. Po rečima Ričarda Holbruka, jednog od arhitekata Klintonove balkanske politike, u izjavi za Bi-Bi-Si:

„Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine vrlo dragoceno oruđe. Upotrebili smo ga da bi isključili dva najtraženija ratna zločinca u Evropi iz Dejtonskog procesa i upotrebili smo ga da opravdamo sve što je usledilo.*29

Hvala Holbruku na otvorenosti, koja mu, mora se priznati, nikada nije manjkala. Dejtonski pregovori su već bili spremni za jesen, a „dva najtraženija ratna zločinca” (znači, nema više govora o tome da su oni samo osumnjičeni, nego su već i proglašenrivim) već su imala „presudu” izrečenu protiv sebe – i to pre nalaženja dokaza, a o suđenjuda i ne govorimo. Ko pogodniji od Holbruka da pokaže da je Haški tribunal tu samo da bi „ozakonio” ono što je već politički odlučeno?

Na kraju, skoro kao fusnotu, pomenimo i to da je početkom 2005. godine, imajući, dakle čitavu deceniju na raspolaganju da nađe bar nekog svedoka, dr Dik Shunurd iz holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju morao da izjavi:

„Bilo je nemoguće tokom naših istraživanja U Bosni da nađemo bilo koga ko je bio svedok masovnih ubistava ili ko bi govorio o sudbini nestalih muškaraca. *30

Što, međutim, nije u međuvremenu sprečilo medije i Haški tribunal da „rade svoj poso”.

Ko ima oči da vidi, videće. Neko će videti istinu. A neki će videti čak i „nestale”i to kao »žrtve”. Sve zavisi od motiva.

TRAGOM PRAVE SUDBINE „NESTALIH” IZ SREBRENICE

Ovde vredi iznova podvući činjenicu da ne postoje materijalni dokazi za tvrdnju o „7-8.000” ubijenih muslimana, već da je ta proizvoljno utvrđena (ili, po Aliji Izetbegoviću, naručena od strane Klintona) cifra dobrim delom proizišla iz nagađanja (stvarnih ili izmišljenih) o „nestalima” iz Srebrenice. Tara Mekormak

„cifra od 8.000 nije dokazana, već je procena napravljena na osnovu raznih spiskova nestalih. Dosad je Haški tribunal identifikovao 2.032 tela od 5.000 koja su iskopana. I, dok neka tela nose oznake žrtava ubistva, rane na mnogim telimaukazuju na smrt u ratnim dejstvima. Štaviše, s obzirom da je cela oblast bila poprište žestokih borbi od 1992. godine, za očekivati je da je bilo mnoštvo žrtava na obe strane i da su mnogi sahranjeni tamo gde su i pali.*31

A treba ponoviti i to da je bilo i međumuslimanskih borbi pre i prilikom povlačenja iz Srebrenice, u kojima, po zapadnim svedočenjima, nije bilo manje od stotinu mrtvih. Međutim, nije se dosad čulo da je utvrđeno da je ijedna od „identifikovanih” žrava na taj način stradala. „Zna se” ko ih je ubio – kao što se zna i ko su „ratni zločinci” i pre suđenja, a kamoli presude.

U svakom slučaju, što je veća mistifikacija pojma „nestalih” – od njihovog stvarnog broja do njihove prave sudbine – to su veće mogućnosti manipulacije. Stoga ne čude oštre reči Mustafića, koje je u već pomenutom intervjuu direktno uputio sopstvenom rukovodstvu u Sarajevu:

„Čini mi se da se plašite živih stanovnika Srebrenice.*32

Zato je bitno rasvetliti, koliko je to moguće, stvarnu sudbinu tih „nestalih”iz Srebrenice ili bar razobličiti igre koje su se oko njih vodile – i vode.

Izveštaj Međunarodnog komiteta crvenog krsta, dokument br. 37, od 13. septembra 1995. jedan od onih na koje se profesor Herman poziva, nedvosmisleno ukazuje gde je završilo 5.000 „nestalih”, potvrđujući, između ostalog, i Mustafićeve navode o „ekiabranih” koja je ranije napustila grad:

„Oko 5.000 muslimanskih vojnika iz Srebrenice napustilo je enklavu pre njenog pada. Muslimanska Vlada je priznala da su ti vojnici prekomandovani u drugejedinice njihovih oružanih snaga. Činjenica da o tome nisu obaveštene njihove porodice pravdana je obavezama vojne tajne./*33

Isto je još ranije nagovestio izveštaj londonskog Tajmsa od 2. avgusta 1995. godine:

„Veruje se da je na hiljade nestalih bosansko-muslimanskih vojnika iz Srebrenice, koji su bili U Centru pažnje izveštaja o mogućim masovnim pogubljenjima od strane Srba, sada bezbedno u području severoistočno od Tuzle. *34

A izveštaj Krisa Hedžisa iz Njujork tajmsa, napisan samo nedelju dana nakonzauzimanja Srebrenice, 18. jula 1995. govori o još nekim „nestalim”, ovoga puta onimakoji su napustili grad tek posle njegovog pada:

„Nekih 3.000 do 4.000 bosanskih muslimana koje su zvaničnici UN smatrali nestalim posle pada Srebrenice, našli su put kroz neprijateljske linije do teritorije pod kontrolom bosanske Vlade. Ova grupa, koja uključuje i ranjene izbeglice, iskrala se pod vatrom preko srpskih linija i prešla put od oko 30 milja [oko 50 km prim. ur.] do bezbedne teritorije.*35

Evo i šta je Mustafić čuo iz svojih izvora o eventualnim nestalim godinu danaposle pada Srebrenice:

„Saznao sam preko nekih ljudi bliskih hrvatskoj tajnoj službi koji opet imaju veze sa srpskom tajnom službom da je nekih 5.600 ljudi iz Srebrenice još uvek živo i da ih drže na različitim lokacijama. Skoro mi je gospođa Merhunisa Komarica reklada je primila neke podatke od Helsinškog komiteta za ljudska prava koji govore o brojci od 4.500 ljudi *36

Ipak, da ponovimo, znatan broj ljudi je stradao u borbama, što se, naravno, ne potencira u „zvaničnoj verziji”. Možda, kao što je već nagovešteno, zato što bi to poko idealnu sliku „bespomoćnih” srebreničkih žrtava. A možda, opet, i da bi se izbeglo jednod ključnih pitanja: odakle toliki naoružani vojnici u jednoj „demilitarizovanoj zoni”?

Karlos Martins Branko piše:

„Malo je sumnje da je najmanje 2.000 bosanskih muslimana poginulo u borbama protiv bolje obučene i bolje vođene Vojske Republike Srpske/Vojske bosanskih Srba. Ipak, ostaje pitanje, KADA je većina tih žrtava pala? Po analizi koja sledi, to je bilo pre konačnog pada Srebrenice: muslimani su pružili vrlo mali otpor u leto 1995.*37

Ruper navodi izveštaj Komisije Republike Srpske koji se podudara sa Brankovom cifrom:

„Izveštaj izdat od strane Republike Srpske u septembru 2002. daje ukupnu procenu od oko 2.000 pripadnika Vojske bosanskih muslimana (ABH) poginulih u borbama, zajedno s oko 500 poginulih pripadnika Vojske Republike Srpske. I, mada je deo poginulih pripadao Tuzlanskoj brigadi ABH koja je pritekla u pomoć, najveći broj potiče iz naoružane kolone koja je napustila Srebrenicu.*38*

I rezimira ukupnu sliku:

„Možda najfrapantnija strana cifre od 78.000 žrtava je da je ona sve vreme sinonim za broj onih koji su streljani. Međutim, ovo nikako nije moguće: brojni tadašnjiizveštaji UN i drugih nezavisnih posmatrača govore o žestokim borbama s velikim brojem žrtava na obe strane. Takođe je poznato da su drugi pobegli u muslimansku teritoriju u okolini Tuzle i Žepe, da su se neki povukli prema zapadu i severu, a da su neki pobegli u Srbiju. Dakle, može se sa sigurnošću reći da ni približan broj nestalih nije mogao biti streljan

Najveći osnovni problem Je u samoj aritmetici”.*39

Dakle, umesto da ove informacije o hiljadama „nestalih” muslimanskih vojnika tajno prekomandovanih na druga ratišta, o nekoliko hiljada civila koji su se, posle povlačenja kroz srpske linije, „stvorili” u okolini Tuzle, o poginulim u borbama -posluže „zabrinutim” za sudbinu „nestalih” u cilju rasvetljavanja cele priče, cifra od „7-80 nestalih” je za potrebe „zvanične verzije” zabetonirana – i pretočena u optužujuću brojkuja je trebalo da bude pogonsko gorivo za unapred donesenu presudu o „genocidu”.

Međutim, ta manipulacija je, kao što ćemo videti, za oštre i objektivne zapadneposmatrače poprilično providna.

IGRE SA BROJEVIMA ŽRTAVA

vod u srebreničku „igru brojki” prepuštamo Ruperu:

„do prve nedelje u avgustu 1995. 35.632 ljudi je registrovano od strane Svetske zdravstvene organizacije i bosanske Vlade kao raseljena lica iz srebreničke zaštićene zone – drugim rečima, kao preživeli iz Srebrenice. Crveni krst je takođe vido i zabeležio da se „nekoliko hiljada” naoružanih muslimanskih muškaraca iz Srebrenice bezbedno povuklo iza muslimanskih linija

da bi zatim bili prekomandovani na druga ratišta bez obaveštavanja njihovih porodica . A, kao što je gore navedeno, oko 700vojnika iz Srebrenice je stiglo do Žepe, da bi potom bezbedno izašli iz tog grada posle njegovog pada u srpske ruke poslednje nedelje jula 1995. Dakle, ukupno je bilo najmanje 38-39.000 preživelih iz Srebrenice – što je cifra koja se precizno podudara sa procenama o broju ljudi u Srebrenici od strane glavnih humanitarnih organizacija iz vremena pre njenog pada. *40

I zatim konstatuje:

„Da je 7.300 ljudi iz Srebrenice zbilja masakrirano, populacija unutar zaštićene zone pre pada U srpske ruke morala je da broji znatno preko 46.000 – što je cifra koja daleko prevazilazi bilo koju verodostojnu procenu napravljenu u to vreme.*41

Još bitnije, Ruper je našao potvrdu za svoje tvrdnje o ciframa u samom Haškomtribunalu, hvatajući jednog od sudija u samopobijanju – i verovatno nehotičnom otkrivanju prave istine skrivene u „igri brojki”:

„Od ogromne je važnosti činjenica da je jedan od sudija u slučaju Krstić, sudija Patriša Vald, procenila populaciju Srebrenice pre njenog pada na 37.000, u svom članku o slučaju Krstić za Džordžtaunski žurnal za pravnu etiku

u izdanju za proleće, 2003. pd naslovom: General Krstić: studija o ratnom zločinu:

Pre napada, Srebrenica je bila selo od nekih 37.000 stanovnika.

Sudija Vald je očigledno bila krajnje nesvesna činjenice da je cifra koju je sama iznela učinila nemogućim zločine za koje je Krstiću izrečena presuda.*42

Josif Bodanski iz Međunarodnog udruženja za strateške studije u Vašingtonu, međunarodno poznati stručnjak i savetnik američkog Senata za terorizam, naziva cifru od 7.000 ubijenih u Srebrenici „dezinformacijom” i primećuje:

„Svi nezavisni forenzički dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava, i to verovatno u nižim stotinama. Neprestano insistiranje na visokom broju muslimanskih žrtava takođe služi prikrivanju prethodnih ubistava srpskih civila u tom Gradu od strane muslimana. *43

Filip Korvin, koji je u doba srebreničkih događanja bio najviši zvaničnik UN u BiH i čovek na koga je, po sopstvenim rečima, upravo 11. jula 1995. „bosanski snajperista pokušao da izvrši atentat”, u svom članku za Srebreničku istraživačku grupu od jula 2005aje procenu sličnu onoj koju daje Bodanski:

„činjenice iznete u ovom izveštaju predstavljaju vrlo jasan argument da jecifra od 7.000 ubijenih, s kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700. *44

Pri tom se Korvin jasno određuje prema zločinima te vrste uopšte:

„Sigurno je da su u Srebrenici, kao i u svim ratnim područjima, ubijani civili, i da počinioci zaslužuju osudu i suđenje. I, bez obzira da li se radilo o troje, 30 ili 300 nevinih civila koji su ubijeni, to je strašan zločin, i tu nema nikakvog dvoumljenja. *45

I baš zato je potrebno znati ne samo koliko je nevinih ili razoružanih pogubljeno, već i ko je to počinio. Međutim, upravo cinična „igra brojki” za potrebe „zvanične ve” sprečava da se do tih saznanja i dođe. A prikrivanje okolnosti zločina jeste saučesništv u samom zločinu. Nažalost, saučesnicima ove vrste još uvek nema ko da sudi. Ali se barrazmere njihovog saučesništva mogu razotkriti.

Instruktivan je još jedan primer manipulacije brojkama, ovog puta na najvišem međunarodnom političkom nivou. Naime, Ruper piše o činjenici da je, pod okriljem OEBS-a, oko 3.000 imena sa spiska „srebreničkih žrtvi” kojeg je prikupio Crveni krst prijavljeno za glasanje na izborima u Bosni 1996. godine:

„Ukazao sam OEBS-u da se ili desila masovna izborna prevara ili da je skoro polovina ljudi na spisku nestalih Međunarodnog crvenog krsta još uvek živa. OEBS mije na kraju odgovorio da su birački spiskovi zaključani u magacinima i da nisu u mogućnosti da stvar istraže”*46

Ruper zatim citira i elektronsku poruku jednog američkog zvaničnika OEBS upućenu kolegama, datiranu 23. jula 1997. a povodom sličnog upita upućenog od strane još jednog novinara Bi-Bi-Si-ja:

„Novinar Bi-Bi-Si-ja koji se bavi pitanjem nestalih u BiH je postavio zanimljivo pitanje. On proverava tvrdnju g. Kalinića, predsednika Narodne skupštine RS,da je nekih 3.000 ljudi koji se nalaze na spisku nestalih iz Srebrenice sačinjenim od strane Međunarodnog crvenog krsta glasalo na prošlogodišnjim izborima.

Ne sećam se bilo kakvog pokušaja od strane OEBS-a da uporedi>bazu podataka registrovanih izbeglica s kompjuterizovanim spiskom Međunarodnog crvenog krsta

Da li bi bilo moguće uporediti spisak MCK sa biračkim spiskovima iz 1996.? Ovo bi potencijalno spojilo dugo rastavljene ljude i, u jednom potezu, potencijalno više doprinelo smanjenju MCK-ovog spiska patnje nego bilo koji drugi dosadašnji pokušaj. Mi bi ovo trebalo da uradimo ako je ikako moguće

Dejvid Foli, Glasnogovornik i viši savetnik za javnu politiku*47

Očigledno je da je i u OEBS-u je bilo ljudi sa savešću – koja, nažalost, izgleda ipak nije bila dovoljno duboko prodrmana:

„Posle nekoliko meseci bez odgovora, novinar Bi-Bi-Si-ja je više puta pokušaoda stupi u vezu sa Folijem. Na kraju je uspeo sa njim da razgovara.

foli je objasnio da su podaci o glasanju iz 1996. zaključani u skladištima širom Bosne i da OEBS nije imao sredstva da do njih dođe i uporedi imena koja su se pojavila i na spisku glasača i na spisku nestalih MCK. *48

Kada se zna za kakve je sve stvari OEBS dosad izdvajao novac, a da se ovde radi o ulaženju u trag hiljadama nestalih, za koje vlada tolika „zabrinutost” Zapada, može se pretpostaviti šta je po sredi, i da je prava sudbina nestalih iz Srebrenice „poslednja rupa” na OEBS-ovoj svirali.

Na kraju, u poznatom članku iz marta 1998. „Srebrenica: i nakon tri godine,potraga još uvek traje”, američki novinar Džordž Pamfri otkriva stepen „zabrinutosti” i samlade u Sarajevu u vezi s ovim pitanjem:

„Jedan zvaničnik Crvenog krsta rekao je nemačkom novinaru koji Ga je intervjuisao da muslimani koji su stigli na bezbedno tle ne mogu biti skinuti sa spiska nestalih zato što nismo dobili njihova imena [od vlasti u Sarajevu – prim. ur.].”*49

Dakle, svrha „igre brojki” je više nego jasna: broj „nestalih” se nipošto ne sme spstiti ispod unapred određene cifre – dovoljno velike da šokira, pruži izgovor za vojnu intervenciju, opravda dizanja optužnica za „genocid”, i skrene pažnju s dokazivih zlodela, kao što je, na primer, „čišćenje” Srpske Krajine od srpskog stanovništva. U tom cilju jdna igra će se pokazati više nego delotvornom, neka vrsta visoko sofisticirane igre „skrivalica”.

„SATELITSKI SNIMCI”

U jednom od zaključaka Srebreničke istraživačke grupe govori se o još jednom delupolitičko-medijske kampanje u cilju predstavljanja srebreničkih dešavanja onako kako se nisu desila – o mahanju navodnim „satelitskim snimcima” koji su uhvatili „zlotvore” na delu:

„10. avgusta 1995. Medlin Olbrajt je pokazala neke satelitske fotografijena zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti, u prilog denunciranja bosanskih Srba,uključujući i jednu fotografiju koja pokazuje ljude – navodno bosanske muslimane blizu Srebrenice – okupljene na stadionu, kao i snimak navodno napravljen malo posle toga, koji pokazuje obližnju poljanu s uznemirenim zemljištem. Ove fotografije nikad nisu javno objavljene, ali čak i da su verodostojne, one nisu nikakav dokaz ni za streljanja ni za zakopavanja tela”.*50

Profesor Filip Hemond sa London saut benk univerziteta (London South Bank University), koji je u julu 2005. za potrebe Srebreničke istraživačke grupe napisaokratku studiju pod naslovom „Britanska štampa o Srebrenici”, govori o jednoj strani mahanja „satelitskim snimcima”, koje je, osim što je trebalo da doprinese opštoj propagandnoj buci oko Srebrenice, imalo još jedan, kratkoročniji i vrlo praktičan cilj. Hemondcitira britanskog novinara Džona Svinija, koji u članku za Gardijan Mančester od 20. avgusta 1995. piše da su satelitski snimci bili tempirani tako da neutrališu

,, dobru propagandu u korist Srba, slike patnje krajiških Srba koje je isterala hrvatska vojska: jedna ljudska lavina koja se povlačila iz domova u kojima je Generacijama živela; spaljene kuće; Srbi kamenovani dok hrvatska policija nepomično posmatra. *51

Ipak, pošto su obavile oba posla, famozne satelitske fotografije sklonjene su van dometa javnosti, što potvrđuje izveštaj Njujork tajmsa od 11. avgusta 1995. godine:

„Američka Vlada odbila je da dozvoli novinarima da vide satelitske fotografije za koje se tvrdilo da pokazuju ljude na fudbalskom terenu. Američki zvaničnici su rekli da su satelitski snimci strogo poverljivi , mada ih je g-đa Olbrajtpokazala ostalim 14 članova Saveta bezbednosti. *52

Zatim su prošli meseci, a fotografije je još uvek bilo nemoguće videti. Vašington post je, u vezi sa skrivanjem onoga što je trebalo da predstavlja jedan od krunskih dokaza , izvestio o pismu Glavnog tužioca Haškog tribunala, Ričarda Goldstona (Richard Golstone), upućenog američkoj ambasadi u Hagu novembra 1995. godine:

„Sudija Goldston je okarakterisao kvalitet i pravovremenost obaveštajnih podataka koje su mu dostavile Sjedinjene Države razočaravajućim . On se žalio na to da mu nisu predati satelitski snimci koji bi pomogli tribunalu pod patronatom Ujedinjenih nacija da identifikuje masovne grobnice koje su se pojavile posle pada Srebrenice u julu.”*53

A posle više od pola godine igre „skrivalica” s navodnim satelitskim snimcima, u svom izdanju za mart 1996. izveštaj britanskog časopisa „LM” (koji je razotkrio i prevaru vezanu za navodni snimak jednog muslimanskog ratnog zarobljenika iza bodljikave žice od strane britanskog Aj-Ti-En-a) prenosi koliko su te iste snimke novinari na terenu još shvatali ozbiljno:

„Mnoge strane međunarodne TV ekipe nisu se čak ni potrudile da pretraže lokaciju prikazanu na satelitskoj fotografiji CIA, pošto je vladala opšta saglasnost u medijskim krugovima da to nije bila masovna grobnica.*54

A Ruper nas nedvosmisleno obaveštava:

„Potvrda da elektronsko nadgledanje nije otkrilo ništa stigla je u aprilu 1996. kada je AP citirao reči američkog potpukovnika Džona Batista (Lt.Col John Batiste) da su satelitski snimci masovnih grobnica pokazali da ih niko nije dirao . *55

Sa svoje strane, Džordž Pamfri postavlja sledeća pitanja, otkrivajući nam, pri tom, da ni Savetu bezbednosti nisu pokazani originalni snimci:

„Gde je originalna fotografija koju su snimili izviđački avioni? Zašto Savetu bezbednosti nisu prikazane originalne fotografije? Fotografija koja je objavljenanosi oznaku Moguće masovne grobnice , koja je, međutim, pridodata naknadno, što znači da su podaci o vremenu i mestu koje je snimljeno, a koje izviđačka kamera automatskiunosi, izbrisani s fotografije, dok su strelice i druga tumačenja toga šta je to što treba zapravo da se vidi naknadno uneseni na samu fotografiju. Sama po sebi, fotografija bi mogla biti protumačena kao nešto što nema nikakve veze s ratom na Balkanu.Kako iko može da zna da je fotografija snimljena blizu Srebrenice, u vreme koje se navodi – a ne u neko drugo vreme, u nekom drugom delu sveta?*56

A zatim nam otkriva još jedan podatak, citirajući berlinski Tagescajtung od17. decembra 1997. godine:

„u njujorškoj centrali UN, svi dokumenti vezani za Srebrenicu označeni su kao tajni za period od sledećih 30-50 Godina, i čak nisu dostupni ni Tribunalu. Ova odluka doneta je na zahtev stalnih članica Saveta bezbednosti, SAD, Francuske i Velike Britanije.*57

Drugim rečima, krajnje sumnjivi „satelitski snimci” moći će nekažnjeno da se korist kao „argument” za postojanje „masovnih grobnica” u okolini Srebernice sledećih 30-50 godina, bez mogućnosti provere, pošto je pristup njima onemogućen. Slično kao i s „nestalima” oo se samo može okarakterisati kao jedna cinična „igra bez granica”, koju može zaustaviti jedino odbacivanje navodnih satelitskih snimaka kao „dokaza” vrednog pomena. Jer, nakraju krajeva, u anglosaksonskom pravu, teret dokazivanja je na strani koja optužuje, a samo Inkvizicije zahtevaju od optuženih da dokažu svoju nevinost.

Vraćajući se tužiocu Goldstonu, koji je već izgubio strpljenje zbog odbijanja američke Vlade da mu ustupi originalne satelitske snimke, Pamfri ga citira iz izveštaja nemačkog ogranka Frans pres-a, od 19. januara 1996. kako preti da će

„ekshumacija grobnica postati neophodna radi utvrđivanja identiteta leševa i vremena i uzroka smrti, i radi pribavljanja neophodnih dokaza.*58

I, zatim, logično primećuje:

„Ono što je ovde Goldston formulisao kao pretnju trebalo je u stvari da predstavlja – da je ovaj tribunal jedan normalan sud – prvi logični korak koji je trebalo da ustanovi da li je zločin počinjen, što je preduslov za dizanje optužnice. *59

Dakle, u orvelovskom svetu koji treba da se uvede preko Haškog tribunala,bilo koja njiva sa „uznemirenim zemljištem”, koju je snimio „satelit” čije „fotografije” ne da vidite, može da posluži kao osnova za dizanje „optužnice” i pritvor. „Dokazi” mogu da sraže naknadno, u neograničenom vremenskom periodu, i to tako, kao što će se kasnije videti, da čak i sama „potraga” bude pod kontrolom upravo onih koji vas optužuju.

U frankfurtskoj „Novi” za mart-april 1996.

u članku pod naslovom „Nedostajući dokazi”, britanski novinar Linda Rajan rezimira praktični učinak misterioznih satelitskih snimaka:

„Dok su se mediji zabavljali satelitskim snimcima, sudbina Srba iz Krajine bila je zaboravljena. Potraga za masovnim grobnicama je intenzivirana prošle jeseni. Novinari iz čitavog sveta su došli u Bosnu da tragaju za telima. Ekipe iz Si-En-En, Ci-Bi-Es, Bi-Bi-Si, Frans 2, italijanskog TG1, Holandske televizije i drugih mesta stigle su tokom avgusta 1996. Ali su vrlo malo toga našle. Neke ekipe se nisu čak ni potrudile da pronađu fudbalski teren iz satelitskog snimka, zato što su novinari već došli do zaključka da tamo ionako nije bilo nikakve masovne Grobnice. Međutim,o tome nisu poslali izveštaje. Štaviše, pomenuta fotografija se upotrebljava kao navodni dokaz o postojanju masovne Grobnice u mnogim člancima i dan danas. *60

Znači, uprkos tome što „satelitski snimci” nisu potvrđeni nalazima novinara na terenu, izveštavanje glavnih zapadnih medija na tu temu nije se ni malo promenilo. Po rečima kritički orijentisanih krugova na Zapadu: ukoliko se činjenice ne slažu sa zvaničnom verzijom – utoliko gore po činjenice. A, po rečima Rupera, koji se osvrnuo na samo jedan od navodnih satelitskih snimaka:

„Činjenice u vezi ovoga su neverovatne. Gospođa Olbrajt, kao američki ambasadorpri UN obavestila je svet da lokacije oko Nove Kasabe koje je ona pokazivala nasatelitskim snimcima s kojima je mahala u UN možda sadrže oko 2.700 tela. Na kraju je samo 33 tela otkriveno u Novoj Kasabi, na četiri različite lokacije, bez detaljnih informacija o okolnostima njihove smrti (tj. da li su pogubljeni ili ne). *61

Toliko, dakle, o „satelitskim snimcima” kao „dokazima za masakr”.

O „SVEDOCIMA”

Posle svega – i svedočanstava stranih posmatrača i novinara na terenu, i intervjua s izbeglima iz Srebrenice, i satelitskih snimaka koji zapravo ništa ne otkrivaju ali ipak nisu dostupni javnosti, nekakvi svedoci su ipak bili neophodni -i medijima i Tribunalu. Prvima radi mogućnosti nastavka izveštavanja u istom tonu, drugom radi održavanja atmosfere javnog linča neophodne za podupiranje vrlo tankih osnova za dizanje optužnica. Ali kakvi svedoci?

Da čujemo Rupera:

„Dokazi svedoka su isto tako minorni. Glavni dokazi u prilog streljanjana licu mesta dolaze od šačice ljudi koji tvrde da su preživeli masovna pogubljenja tako što su se pretvarali da su mrtvi. I to je ta ništavna osnova za Grube procene o 3.000 plus 5.000 pogubljenja. *62

I još:

„Analiza zvaničnih izveštaja i medijskog izveštavanja otkriva da je istih nekoliko ljudi, svi tvrdeći da su preživeli masakre tako što su se pravili mrtvim, predstavljalo izvor svih dokaza

Malo napora je uloženo da bi se ispitala verodostojnost svedoka. Njihova svedočenja su uzeta zdravo za gotovo, uprkos činjenici da je jedan od najelokventnijih, Mevludin Orić, bio rođak Nasera Orića, komandanta bosanske vojske u Sr

Поделите:

10 Коментари

  1. Bitno je da je Dodiku nacionalni interes da gradi Usrasama most na Peljescu. A to sto ova dronfulja Nevenka Tromp peni o Srebrenici : https://youtu.be/HwxKub1_dKA ili sto svako malo Mesic i Vinko Puljic pricaju o genocidnoj tvorevini (ako je nesto genocidna tvorevina to je Hrvatska) Republici Mrskoj, kako je treba ukinuti, to nikom nista.

  2. Ako se ne bavis svojom istorijom bavice se neko drugi. Srpska istorija je beogradocentricna a niko se ne bavi istorijom prekodrinskih Srba iz perspektive npr Banja Luke. Sta rade istoricari na Univerzitetu u Banja Luci i na Palama. Znamo sta je jeo kralj Milan al zato ne znamo nista ili jako malo o Kotromanicima, Pavlovicima, Kosacama, pa i Subicima i grofovima Celjskim.

  3. Prvo krene deligitimizacija kroz istoriju: kako smo mi odnekle dosli ko u slucaju Srba u Krajini, pa onda politicko nasilje i onda konacno genocid i progon. Da li je iko u srpskoj istorijografiji pokrio period ilirskih ustanaka dva Badoa (bato od brat), zasto se Srb u Dalmaciji spominje u XII veku, da su Bosanski fratri dosli u Bosnu na poziv kralja Dragutina, da je Banja Luka dugo bila prestonica Bosanskog pasaluka i da su te takozvane zapadne granice Velike Srbije u stvari zapadne granice Bosanskog pasaluka.

  4. Ne mozemo se izboriti protiv Hrvatskih lazi ako do detalja ne poznajemo i nasu i njihovu istoriju i istoriju Bosne. Oni stvarno veruju u bajke o nekoj Hrvatskoj do Drine u stoljecu sedmom. Umesto da na univerzitetima u Banja Luci i na Palama ima bar 4 doktorata o nasilnom katolicenju pravoslavnih Srba u Bosni za vreme poslednja dva bosanska kralja, oni se bave nekih tricama i kucinama.

  5. Razumevanje odnosa u kraljevini Bosni u poznom srednjem veku je kljuc razumevanja problema obe Jugoslavije i dva rata i genocida na tim prostorima. I 41 i 91 to je bio gradjanski rat Bosanskih katolika i pravoslavaca koji se razlio po celoj Jugoslaviji a ciji koreni leze jos u Srednjem veku.

  6. Istorija Srbije je dobro istrazena i poznata. Za Srbiju i Srbe u ovom trenutku mnogo vaznije detaljno poznavanje istorije Republike Srpske kao maticne drzave prekodrinskih Srba, kao i istorija bosanskih katolika i Hrvata i odnosa koji su vladali na tim prostorima o cemu se u nasoj istorijografiji pise i zna jako malo.

    • Samo nepaznjom srpske istorijografiji uspela je ta podmetacina o nekakvim bogumilima u Bosni. Ako su bogumili i bili brojni u Bosni oni su pravoslavna sekta a ne nesto peto. U katolickim izvorima krstaski ratovi su vodjeni protiv patarena i sizmatika u Bosni sto su oba pogrdna naziva za pravoslavce. Cela ta istorija je pisana u XIX veku u vreme Austrougarske da bi se deligitizovali srpski interesi u Bosni. Tako da je konacno vreme da se objektivno napise istorija o tom periodu bez lazi i podmetacina.

  7. Potpuno je cudna pomesanost tri konfesije u Bosni: zasto su Srbi apsolutna vecina u zapadnoj Bosni a ne u Srednjoj. Otkud katolici u Tuzli i Jajcu: da li su se u srednjem veku doseljavali iz Slavonije i Dalmacije ili su to Seseljovi Sæbi katovici. Kakav je bio uticaj katolika koje je naselila Austrougarska u Bosni nakon aneksije itd. Sva ova pitanja uticu i na prilike u Srbiji, mi smo sa Bosnom ko dva spojena suda jer je vecina stanovnistva u Srbiji iz tih krajeva.

  8. Ko nije bio u ti vrijeme u srebrenici onda neka šuti ..
    (Ako nezna da se izvini i poslje toliko godina još uvjek niste iz povjesti naucili )
    Prvo zakuhali u sloveniji pa u hrvatskoj pa u bosni i na kraju na Kosovo…
    svi na ovoj zemaljskoj kugli su krivi samo jadni srbi ne😂
    Sram vas bilo..
    htjeli ste veliku srbiju
    I dobili ste da zivite svi zajedno ( samo vam je malo tjesno)

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here