Драгомир Анђелковић: Државотворност и косовски преговори

Поделите:

 

Речи лете а дела остају, али речи ипак трасирају пут за дела и недела

Обновљени су преговори између Београда и Приштине. Одмах су почеле и медијске анализе које се односе на њихов могући домет. У склопу једне од њих, познати београдски спољнополитички коментатор титоистичке провенијенције, бавио се државотворношћу у вези са решавањем косовског проблема.

АНТИСРПСКИ НАРАТИВ

Прво је констатовао да је званични Београд у великом проблему – гле парадокса не због притиска од стране НАТО сила које нам отимају Косово и Метохију – већ због притиска Русије „која покушава да сачува статус кво“, односно да одржи сукоб на Косову у тзв. замрзнутом стању. На руски фактор, чију улогу недвосмислено доживљава негативно, надовезује се и „знaчajaн oтпoр клeрoнaциoнaлистичкe oпoзициje у Србиjи билo кaквим прeгoвoримa и eвeнтуaлнoм дoгoвoрнoм рeшeњу“.

Све то смањује маневарски простор Вучићу који, како произлази из анализе којом се бавимо, под покровитељством Запада наводно жели да разреши косовски чвор. Стога дотични новинар изразито анационалних убеђења, позива све који су тзв. грађанских оријентира, да га подрже док игра на косовском терену, шта год о њему генерално мислили. Кaкo кaжe са себе, вeлики je критичaр актуелног председника Србије, aли уз њега је док покушава да развеже косовски чвор.

„Mи би трeбaлo сви oсим ултрaнaциoнaлистa дa будeмo срeћни aкo сe кoсoвски прoблeм рeши jeр тaдa би нaм сe вeликe букaгиje рaзвeзaлe oд нoгу“. И затим додаје: „Tрeбa пoкaзaти држaвoтвoрнoст jeр тo ниje стрaнaчкa бoрбa“.

АТРИБУТИ ДРЖАВЕ

Толико од других, да сада нешто додам и ја, а кренућу баш од државотворности. Шта се под њом подразумева? То је политика одговорног деловања у корист државних и националних интереса. Другим речима то је деловање у циљу „изграде, учвршћивања и одбране државе“. А шта су атрибути државе? Територија, становништво и власт!

Да видимо сада шта то Запад од нас очекује у вези са Косовом и Метохијом? Одговор је кратак: фазно де факто и де јуре признање косовске сецесије. Значи одрицање од територије! Прво од нас траже да у духу Ишингеровог модела почнемо да се према Косову односимо као према држави. Не морамо одмах да је признамо али правно обавезујући споразум који ЕУ има у виду подразумева наш пристанак на то да третирамо своју окупирану и от0  цепљену покрајину исто као, примера ради, Мађарску или Бугарску.

Од нас се очекује и да се не противимо уласку Приштине у ОУН. Додуше, то је друга фаза „нормализације“ односа. Прва је, она о којој је већ било речи, повезана са нашим непосредним понашањем према Косову. После би уследио описани други, па онда и трећи стадијум „нормализације“ односа, а то је наше формално признање лажне независности Косова. Она би тек тада постала истинска. Док год је ми не признајемо те је не прихвати и низ земаља које се солидаришу са Србијом, Приштина остаје, у по њу најбољем случају, само административни центар спорне територије.

ОТИМАНО АЛИ НЕ И ОТЕТО

Да тако више не би било, нас притискају да преговарамо и, уз извесне стилизације како би читаву ствар прогутала наша јавност, прихватимо решења још 2007. понуђено од стране Вашингтона и Брисела, односно Берлина који у ЕУ има главну реч. Да им је довољно то што су окупирали Косово и Метохију 1999. и потом подржали доношење сецесионистичког акта од стране албанских политичара у Приштини, на нас не би више обраћали пажњу. Међутим, то упорно раде и од нас очекују да ставимо тачку на косовску причу. И то је најбољи доказ да Косово још нисмо изгубили као што говоре западни лобисти и дефетисти у Србији. Јер, да јесмо, што би га од нас и даље тражили?

Када је тако, а несумњиво јесте, да се вратимо државотворности. Да ли је државотворна политика она која води губитку територије? Наравно да није. Ако се свесно делује у том правцу, онда је то, штавише, велеиздајничка политика. Баш такву политику желе „наши“ аутошовинисти. Они под ослобађањем од косовских букагија подразумевају дизање руку од Косова и Метохије. А ако би им исто тражио неко и када су у питању Војводина или Рашка област, одговор би им био исти. Дајмо, не цепидлачимо!

Можда би се мало забринули када би се стигло и до Београда, мада и то зависи од тога ко би претендовао на њега. С обзиром колико воле Хрватску, нисам сигуран да би им сметало да постану подунавски Хрвати, по узору на Милове следбенике који све више усвајају концепт црвеног хрватства. На оба места се ради о истој патологији. Но, да се сада њом много не бавимо. Време је да пређемо на српску власт.

ЗБУЊУЈУЋИ БЕОГРАД

Она делује  збуњујуће у вези са косовским преговорима. У духу ставова анти-Србије наглашава да је Косово готово изгубљено и да ту мало тога можемо да урадимо. С друге стране истиче да није спремна на капитулацију, те да нити ће признати лажну косовску независност, нити ће се према Косову односити као према држави. На крају крајева, понавља да нема ни говора о уласку приштине у ОУН.

Официјелни Београд на мах показује огроман ентузијазам када се ради о преговорима под вођством ЕУ или Вашингтона, а онда у наредном периоду све релативизује и осуђује кључна западна средишта моћи. Његови медији тада звуче скоро радикалски, као да припремају нацију за ослободилачку борбу. Тада стављају фокус на позитивну улогу Русије и Кине, као наших савезника у вези са одбраном Косова, а онда се деси обрт. У њима дође до краткотрајне али интензивне антируске пропагандне олује. Као Русија нас спречава да излечимо косовску рану.

У наредном кораку све то се заборави и Москва нам  је поново велики пријатељ (као што реално и јесте), а претња поново долази са Запада (што је такође умногоме тачно). До сада је пар пута било тако, по принципу „ајд Јово, наново“. Видећемо шта ће бити даље, али ако судимо по досадашњем искуству, поново ћемо имати разне чудне и често изразито контрадикторне елементе у српском медијском, спољнополитичком и пропагандном косовском мозаику.

СПОЉНА И УНУТРАШЊА ОДБРАНА

Искрено се надам да се ради примарно о томе да наша власт купује време и у турбулентним геополитичким временима игра тако да превентивно амортизује превелики западни притисак на Србију. Као, била би она кооперативнија, али не сме због Русије и српских националиста. Али тако нешто, и то евентуално, може да пије воду само до тачке када бисмо дали још неки уступак у вези са Косовом.

Са укидањем цивилне заштите – најефикаснијег механизма заштите Срба на северу Косова – већ смо направили огромну штету. Донекле, али само донекле, Београд је ствари поправио снажном кампањом у прилог опозива признања лажне косовске независности. Стигао је до скоро двадесет држава које су то учиниле. Но, колико видим њу је обуставио.

И да није тако, тј. да је наставио офанзивно да делује на спољном плану, не би смео више да се било где и на било који начин повлачи на самом косовском терену. Спољна одбрана губи смисао ако нема унутрашњих бастиона на које се ослања, а њих је све мање. Стога, Београд и нема куд да се повлачи осим у зону потпуне капитулације.

ПИТАЊЕ НАД ПИТАЊИМА

То све морамо да имамо у виду али и да будемо спремни, говорим о патриотској јавности, да се активно супротстављамо било каквим новим дефетистичким потезима у вези са Косовом. Желим да верујем да они нису у плану, али све је могуће. Косово је питање над свим питањима. Од њега зависи и будућност српског народа у Црној Гори, односно опстанак Републике Српске. Ако бисмо поклекнули по питању Косова не да бисмо превазишли разне проблеме у којима се налазимо, већ бисмо призвали нове и још горе.

Они који код нас „државотворно“ сада заговарају прихватање западног рецепта за лечење косовске болести, и те како то добро знају. Али није их брига. Раде у прилог својих лобистичких интереса и ниских антисрпских страсти. То би морали да разумеју и они у нашем друштву, од власти па надаље, који нису нарочито национално али нису ни анационално опредељени, већ прагматично гледају како да се ствари што мање таласају, те акценат стављају на бољи живот за себе, своје и, ако имају мало више друштвене свести и савести,  за земљу и њене грађане у целини.

ПРИЗИВАЊЕ НЕСРЕЋЕ

Сви они би морали да схвате једну ствар а то је да је одбрана Косова уједно и заштита њихове какве такве сигурности. Они који Србима не желе добро иако нас боцкају на разним странама, ипак су фокусирани на косовски проблем. Он је уједно и прворазредно међународно питање и привлачи доста пажње. Отуда ту, у условима промењених геополитичких околности које су већ довеле до полицентричног светског поретка, не може више да се ради баш било шта.

Зато је важно да на косовском терену и у вези са њим држимо линију одбране националних интереса. Ако од тога одустанемо не да нас душмани неће оставити на миру, већ ћемо привући много више невоља и продубити друге постојеће проблеме, односно добићемо нове. При томе маневарски простор за деловање наших противника биће већи а наш мањи.

Ем све друго није толико битно у ширим размерама као Косово и Метохија, па су у већој мери неко на Косову они који нам не мисле добро заштићени од глобалне критике и супротстављања, ем бисмо дизањем руку од КиМ демотивисали Русију и друге силе које су за то сада вољне, да нам помажу. Имајмо све то у виду када размишљамо о државотворности и недопустимо да нам било ко, од медијске до политичке сфере, оно што је њој супротно продаје у лажној државотворној амбалажи. Ствари нису искључиво црно-беле, али и те како постоје црни и бели контрасти. О њима се сада ради.

 

Драгиомир Анђелковић

Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here