Драгомир Анђелковић: Хрватски адмирал на океану српске пасивности

Поделите:

 

Срби би требало да буду свесни да нам у промењеним геополитичким околностима будућност доноси колко шансу да набоље изменимо лош национални и геополитички положај који нам је наметну крајем 20. века, толико и опасност од нових антисрпских олуја. Шта ће произаћи из свега тога много зависи од нас.

Наша јавност се протеклих дана доста бавила једном дрском и на лажима утемељеном изјавом неког пензионисаног хрватског адмирала. То је радила не без основа, али без истинске спремности да сагледа зашто речи хрватског бојовника нису безопасне. А он је устврдио да је Хрватска угрожена са разних страна, како од Мађара, Италијана и Бошњака, тако и од свих хрватских непријатеља најопаснијих Срба. Упркос томе, како каже, „нека буде јасно свима“, Хрватима припадају – не само територије које су сада у саставу њихове државе – већ и цела Босна и Херцеговина, црногорско приморје, Срем, Бачка и део Баната.

СРПСКА БОСНА

Да се ради о глупостима, не треба много објашњавати. Босна, већ први пут када је у 10 веку поменута у тзв. „Спису о народима“ византијског писца и цара Константина Порфирогенита, дефинисана је као српска земља. Да се радило о западној српској покрајини а касније, пошто се осамосталила и у том виду одржала, и држави, сведоче и бројни други извори.

Да их сада не набрајам јер их је много, од повеље босанског владара (бана) Матије Нинослава  (13. век) који своје поданике изричито назива Србима, до у Хрвата толико хваљеног „Летописа попа Дукљанина“, у коме је прецизно наведено да се Србија дели на Расу (Рашку) источно од Дрине и Босну западно од те наше реке. Додуше, у неким верзијама тог контроверзног дела помиње се да је средњовековно српско приморје било под влашћу Хрват (што није ничим поткрепљено), али у свим, баш свим, сачуваним преписима стоји да је Босна део Србије (што је многим другим изворима потврђено).

НАШЕ ПРИМОРЈЕ

Слично ствари стоје и са Херцеговином, Јужном Далмацијом (јужно од реке Цетине) и црногорским приморјем. Без обзира на „Дукљанинов“ изузетак, јасно је да се ради о историјски српским земљама. Чак и документа хрватске провенијенције сведоче да је било тако. Када су у питању Срем, Банат и Бачка, ту бисмо могли да полемишемо са Мађарима око словенског, и у том контексту српског присуства на тим просторима пре насељавања Угара, али је чињеница – колико и то да су Срби ту присутни (често су били и већинског становништво) од средњег века – да су ти крајеви вековима били део мађарске државе.

Као резултат наше победе у Првом светском рату ушли су у састав Србије. Али ни ту нема дилеме да никада нису били хрватски у државном погледу. Чак и Срем, који је био у саставу Бановине Хрватске и Славоније, није био део хрватске државе. Осим у другој половини раног средњег века, она никада није постојала (а док је постојала није поседовала Срем). Потоња Бановина била је само аутономна јединица у саставу Краљевине Угарске. Ништа више од тога. Мађарска је 1102. поразила и анектирала Хрватску. Није дошло ни до каквог, готово добровољног уједињења и стварања некакве хрватско-мађарске краљевине. То је један од бројних хрватских историјских митова, који нигде осим у Хрватској, и делимично у Србији и другим постјугословенским државама, нису прихваћени.

ИДЕНТИТЕТСКА ОПАСНОСТ

Стигли смо тако до нашег кључног проблема. Не треба да нас забрињава то што многи хрватски историчари, политичари, новинари – износе лажи. Проблем је што их ми пречесто прихватамо. Не треба да се бринемо због хрватске агресивности. Хрватска није никаква сила која може да нас озбиљно угрози. Несрећа је што смо ми и даље у канџама идентитетске кризе па разне крвнике неретко доживљавамо као браћу а њихове лажи као истину. У складу са тим понашамо се ирационално и не штитимо како ваља своје националне интересе.

Нашој конфузији доприноси и то што су многи од хрватских митова, као резултат наше опаке југословенске грешке из прошлости, увелико уграђени у свест великог дела Срба. На темељима постављеним на порозном тлу, настављамо да градимо кулу од трулог материјала. Никада се нисмо позабавили преиспитивањем југословенског баласта те одбацивањем свега онога што нас ту угрожава. Када је већ тако, а јесте, не треба да нас чуди што мноштво хрватских измишљотина провејава и из системске сфере, укључујући и школске програме, данас поново самосталне и номинално националне српске државе.

ХРИВАТСКИ МИТОВИ

До овог тренутка српска деца уче да су у средњем веку постојале две хрватске државе тј. Далматинска Хрватска и Панонска Хрватска. Међутим, ни један једини историјски извор не потврђује да је било тако. Хрватска држава је судећи по свим доказима била ограничена на простор од Горског Котара до Средње Далмације (северно од реке Цетине), односно на истоку до Саве. Западно од ње простирала се Панонија, коју су Хрвати делимично освојили тек током 10-11 века, а и после освајање, све до слома своје државе, нису је у континуитету поседовали.

Што се тамошњег словенског становништва тиче оно је у погледу језика било ближе Србима штокавцима него Хрватима, тада искључиво чакавцима. Нико, или готово нико, у Србији ипак не тврди да се радило о Србима. То не знамо. Али јасно је да је ирационално и то што олако прихватамо да су већ у средњем веку били Хрвати они словенски огранци – укључујући и католике српског порекла у Далмацији и БиХ те словенско становништво јужног дела Паноније – који су много касније, од 19. века наовамо, уз помоћ римокатоличке цркве укључени у хрватски корпус. Преци тих људи нису ни помишљали да су Хрвати. Потомци имају право да буду шта год хоће али недопустиво је то пројектовати на прошлост (што, узгред, важи и за данашње тзв. националне Црногорце).

ЛАЖНИ КРАЉ

Уврежио се код нас и хрватски мит о „краљу Томиславу“. У духу југословенског „братства и заједништва“ (тако се говорило пре 1941, а комунисти су потом само последњу реч у оживљеној старој фрази заменили са „јединством“), краљ Александар Карађорђевић је свог другог сина назвао по том хрватском владару. Тај хрватски кнез је у првој као и у другој Југославији помпезно а неистинито представљан као највећи хрватски краљ. То се намеће и нашим школарцима данас иако цела прича око краљевског крунисања Томислава на Дувањском полу није ништа друго него имагинација.

Био је моћан кнез Хрвата али не и краљ! Међутим, није најгоре што смо прихватили низ хрватских измишљотина које се односе на средњи век. Горе је од тога то што се устручавамо да кажемо истину која нам иде у прилог, и на адекватан начин полазећи од ње образујемо омладину. Када неко у Србији каже да су Босна, Херцеговина, Црна Гора или Јужна Далмација историјски српске, од многих одмах добије националистичку етикету уместо одобравања што говори истину. Али и од тога постоје горе ствари.

У нашим медијима мало, мало па се појаве хрватске лаж које су у вези са савременом историјом. Опсег је велики, од приказивања хрватског екстремисте Стјепана Радића у позитивном светлу, преко прихватања конструкције да су Хрвати имали значајну улогу у антифашистичкој борби на просторима Југославије, до интерпретације дешавања из времена ратова за југословенско наслеђе током 90-их година. Наравно, није све то тек резултат наше системске и друштвене површности, већ и озбиљне хрватске пропаганде и лобирања у Србији.

НАКАРАДНЕ СИМЕТРИЈЕ

Да се сада вратимо речима некадашњег хрватског високог официра са којима сам почео текст. Посматрано кроз призму онога чиме смо се претходно бавили, јасно је да ни Јужна Далмација, Барања или Славонија, које су у саставу Републике Хрватске, нису историјски хрватске земље, а камоли да су то делови данашње Србије, Црне Горе или Босна и Херцеговина у целини. То су чињенице колико и то да су хрватски екстремисти (уз подршку великог дела Хрвата), током 20. века починили „дуги геноцид“ над Србима.

Нисмо ми изазвали распад ни прве, нити друге Југославије, нити смо доминирали у протеривању па и ликвидирању људи друге вере или националности. Било је и на нашој страни оних који су чинили злочине или на њих хушкали (као нпр. Мило Ђукановић док је био Србин), али они су кап у мору сличних злодела са хрватске стране. Упркос томе малтене да смо прихватили да смо сви подједнако криви за оно што се догодило пред крај прошлог века, а и када се ради о Другом светском рату немали део нашег друштва није далеко од накарадне симетрије.

КРВАВО БРАТСТВО

За све то је најодговорнија држава. Ко би био други? У прошлости то стоји за државу јер је услед владајућих југословенских а потом на њих надграђених комунистичких илузија, у име некаквих наводно виших јужнословенских идеала, жртвовала реалне српске интересе. Градили смо заједништво са онима који га, будимо реални, никада са нама нису желели – за које смо били и остали обична ловина према којој се треба односити без милости – на темељу мазохистичког одрицања од себе.

Заједништво је могуће само на бази компромиса и уважавања. Због тога што то нисмо схватили и у складу са тим се поставили, платили смо страшан цех. Да ствари буду горе и даље настављамо да га допуњавамо. Нисмо рашчистили – враћам се на то јер је од суштинског значаја – са тиме да смо Срби а не Југословени, и да нам нису браћа они који су нас клали. Ту, наглашавам то, лежи кључна опасност по нас, а не у томе што нам хрватски јуришници поручују да нас нису довољно побили или да нам нису отели баш све што би хтели да поседују. Лако ћемо са њима ако изађемо на крај сами са собом!

ПИЛАРОВЕ СМЕРНИЦЕ

У стању смо да бранимо своје интересе од стране регионалних опонената само ако нисмо изнутра озбиљно ослабљени. Зато они посвећено раде да се баш то деси. Самосвесни Срби су им несаломљив орах док су национално дезоријентисани Срби погодне жртве. Народ који заборавља своју прошлост а усваја туђе историјске лажи трасира пут за свој нестанак. То не смемо да заборавимо, нити да поверујемо у бесмислице о томе да су се регионални односи позитивно променили нама у прилог.

Није истина да су Хрвати богзна колико угрожени, како је то рекао дотични хрватски „часник“, од стране својих „суседа“. Нису они ни у дефанзиви, нити су било чија примарна мета. Не стоји ни да су остали без савезника у нашем ближем и даљем окружењу, а ми их стекли у изобиљу. Напротив. Загреб је и даље покретач антисрпских процеса у Југоисточној Европи у духу идеје Иве Пилара. То на разним странама наилази на добар пријем. Отац хрватске геополитике је схватао да Срби, које је доживљавао као кључног хрватског непријатеља, могу да буду сломљени само ако се око њих створи паклени обруч.

АНТИСРПСКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

У том правцу Хрватска до данас систематски ради. Није случајно, баш сада када се јављају најозбиљнији наговештаји територијалног прекомпоновања Балкана у неком наредном периоду, у Македонији пласирана марка са великом Хрватском која превазилази и опсег НДХ (у њеном саставу су уз БиХ, Срем и Бачка, део Црне Горе и Рашка област). Није тек тако неоусташки настројена власт у Црној Гори на дан победе у Другом светском рату грађане те земље „обрадовала“ емитовањем спота хрватског шовинистичког певача Maркa Пeркoвићa Toмпсoнa. Све то су паклени симболи које не смемо, после пар дана критике, да заборавимо и багателишемо. Битно је да их повежемо у мозаик како бисмо имали праву слику целовитог изазова са којим се суочавамо и тек ћемо да се суочимо у пуном обиму.

Будимо свесни да око нас постоји антисрпска интернационала и да нам на све могуће начине, укључујући и пропагандно деловање унутар саме Србије, ради о глави. Ако то знамо и промишљено делујемо како бисмо заштитили своје националне интересе, неће моћи фатално да нам науди. Али ако наставимо онако како сада чинимо, можда се и оствари немало тога о чему снују усташе и њихова србофобна сабраћа у нашем окружењу.

Зато се узмимо у памет и јачајмо много озбиљније своје идејне државно-националне капацитете. Материјалне полуге државне моћи, које смо донекле у претходним годинама повећали, битне су али не и пресудне без претходног, а доба интензивних бура на Балкану још није прошло. Напротив, вероватно јаки ветрови поново долазе. Хвала хрватском адмиралу што нас на то подсећа! Нек нас он и њему слични третирају, како би то рекао Старчевић, као „славосербску пасмину“. Нема везе. Важно је да се ми сами не понашамо тако да могу да нам лако науде.

 

Драгомир Анђелковић

Печат

Поделите:

11 Коментари

  1. Да ли је та џукела усташка у пензији заслужила да се на њгова баљузгања било ко осврће, Н и ј е, пријатељу, као што Ви не
    би требало да пишете за Печат, а пишете. Пред саму смрт имао сам част да упознам Драгог Стојадиновића у Буенос Аиресу (није Ајресу, јер се ваздух не каже ијре, већ аире). Поклонио ми је све књиге проф, Лаза М. Костића о Хрватима, које је њему посветио, уз разне коментаре на маргинама. Злата су вреде. Донио сам их у Београд, дао једној партији, издали су те књиге, једва сам добио назад оригинале (интелектуална крађа је у Србији најавећа на свијету). Од краја рата до краја живота, проф. Костић је написао 12 књига, о злодјелима Хрвата.

  2. Прекопао је све архиве у Европи и шире. И Д. Стојадновић га је помагао да те величанствене књиге угледају свјетлост дана. О злодјелима тог малог мегаломанског народа, када се исчитају књиге проф. Л. Костића, више ништа се не може написати. Оне су састављене од чистих чињеница из архива, нема тзв. историских наклапања, било је, није било, кад би било, шта би било. У осталом, историја није наука. Поново изједначавате Хрвате и Србе по злодјелима, да је и међу једнима и другима било зликоваца, као највећег српског наводите Мила Ђукановића. Ни на Бритву се не би требао освртати, ка ни на овог усташу тзв адмирала.

  3. Ви се шалите, било је и неких већих од Мила, од прије 700 година до данас. Никда не би требало у било чему да поредите Хрвате са Србима. То се не може поредити, пријатељу.
    “Срби би требало да буду свесни да нам у промењеним геополитичким околностима будућност доноси колко шансу да набоље изменимо лош национални и геополитички положај који нам је наметну крајем 20. века, толико и опасност од нових антисрпских олуја. Шта ће произаћи из свега тога много зависи од нас”.
    Геополиотика, геополитика, геополитика, геополитика… Какав геополчитички положај, ништа не разумијем.

  4. Имам осјећај да су се многи (употријебићу слиједећу ријеч уз велико извињење) „навукли“ на геополитику, хајде да кажем њежније – „загријали“, неки чак и „сакрално“, а сакрално се односи на свете радње, вјерске обреде, и црквене светиње, односно односи се на крсне кости код човјека и других кичмењака. Многи све и свашта трпају у геополитику, а неки и не схваћају значење те ријечи. Павић ми је прдавао у Загребу предмет „Политичка географија“, као доцент давне 1963. године на првом ФПН, тада у земљи, основаном 1962. (из цијеле земље тада је примљено само 200 студената; након четири године, нас 49 је дипломирало; у мојој дипломи, број три, пише и звање „Професор политичких наука“; никда се нисам потписао са „професор“, а пишем више од 40 година).

  5. Вјероватно је Павић (који ће у доба крвавог вјерског и етничког рата, наступати на ХРТ-у и писат у масмедијима, као окорели националиста, проусташког гeogрафског опредјељења (посебно у емисијама чувене Хрге „Мотришта“), касније додао назив предмету „… и геополитика“. Од када сам постао „зон политикон“, сматрао сам и наставићу, да геополитика није наука. Е, тек сада ће неко рећи, „види бан ове будале“. Још од пантивијека проучавана је философија из које су произашле друге науке – политика, економија, географија, историја . Неки све ове науке стрпавају у геополитику.

  6. Сви који су дали дефиницију геополитике, направили су велику грешку, јер дефиниција (ције) ограничава људско размишљање, другачије виђење (социологија има више од двадесет дефиницја, још од Огиста Конта до послије њега многих преписивача и аутора уџбеника „Сосиологија“(разних мр, др, проф., чак и акдемика). Велки научник, велико свјетско перо, професор историје на Кембриџу, члан Краљевског удрижења књижевника, Сајмон Сибаг Монтефјоре (преци су му пореклом из царске Русије), написао је колосална дјела, преведена на 40 језика: „Катарина Велика“,“Потемкин“, „Стаљин“, „Млади Стаљин“, „Сашењка“, Романови, „Једне зимске ноћи“ и да не набрајам. Намјерно сам оставио за крај „Јерусалим“.

  7. НЕ пријатељу, ово је наставак.
    Сви који су дали дефиницију геополитике, направили су велику грешку, јер дефиниција (ције) ограничава људско размишљање, другачије виђење (социологија има више од двадесет дефиницја, још од Огиста Конта до послије њега многих преписивача и аутора уџбеника „Сосиологија“(разних мр, др, проф., чак и акдемика). Велки научник, велико свјетско перо, професор историје на Кембриџу, члан Краљевског удрижења књижевника, Сајмон Сибаг Монтефјоре (преци су му пореклом из царске Русије), написао је колосална дјела, преведена на 40 језика: „Катарина Велика“,“Потемкин“, „Стаљин“, „Млади Стаљин“, „Сашењка“, Романови, „Једне зимске ноћи“ и да не набрајам. Намјерно сам оставио за крај „Јерусалим“.

  8. Након што сам прточитао ту генијалну књигу од 800 стрна (два пута до сада), рекао сам неким мојим познаницима, историчарима да окаче оловку о клин. Многи су писали да је Монтефјоре у сјајноj нарацији открио овај град, град који се стално мијењао од краља Давида 3000 годи до данашњих дана, од рођења јудизма, хришаанстав и ислама до израелскои-палестинских сукоба који су обиљежили овај град, пријестоницу два народа, а печат граду су дали многи-исторујске личности – Соломон, Саладин, Сулејман Величанствени, Клеопатра, Калигула, Аврам, Исус, Мухамед и познате личности 17.,18., 19., 20. вијека.

  9. У праву сте, да сам претходни абзац поновио, ОВО је наставк.
    Након што сам прточитао ту генијалну књигу од 800 стрна (два пута до сада), рекао сам неким мојим познаницима, историчарима да окаче оловку о клин. Многи су писали да је Монтефјоре у сјајноj нарацији открио овај град, град који се стално мијењао од краља Давида 3000 годи до данашњих дана, од рођења јудизма, хришаанстав и ислама до израелскои-палестинских сукоба који су обиљежили овај град, пријестоницу два народа, а печат граду су дали многи-исторујске личности – Соломон, Саладин, Сулејман Величанствени, Клеопатра, Калигула, Аврам, Исус, Мухамед и познате личности 17.,18., 19., 20. вијека.

  10. ОВО је КРАЈ.
    Открио нам је овај град око кога се вртио и данс врти цијели свијет, открио га кроз ратове и сазнања мушкараца и жена – краљева, пророка, пјесника, светаца, освајача у крви, „који су створили, уништавали, забиљежили и вјеровали у Јерусалим“. Као дописник разних листова почетком деведесетих година прошлога вијека, Монтефјоре је извјештавао о ратовима, превирањима, који су пратили пада СССР-а, од Грузије до Чеченије, Москве и Санкт Петербурга. Као историчар, проучавао је 10 година руске архиве, завиривао у докумата и досијее КГБ-а, претако све то у велика дјел, посбено у књигу „Сашењка“. Све ово наводим због тога што нигдје није употријебио ријеч „ГЕОПОЛИТИКА“.

  11. “Хрватски адмирал” – ХАХАХА, па то је АНТИНОМИЈА! Које битке је водио тај генерал? Стотинак момака држало је одсечену целу Далмацију – као што и треба – од, тзв., Хрватске. Америма дојадило па послали авионе, бомбардовали везу са Босном, уценили свог пријатеља Цобета да потпуно укине гранате за хаубице и поведе егзодус Срба. АЛИ и ту има добра: Пицеки се не размножавају (већ кукају њихови етнолози), када не буде било покатоличавања, и усташтво, и “народ” ће практично нестати. А тада се поштен свет може вратити кућама својих предака – ако неко буде хтео, или желео.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here