Злочин у Гораждевцу-српска туга и албанско весеље

Поделите:

Тринаестог августа ове године навршава се 14 година од масакра у селу Гораждевац на Косову и Метохији. Тог дана је око сто српске деце изашло на обалу реке Бистрице у потрази за забавом и освежењем. Негде око тринаест и тридесет, зачули су се рафали: седамдест и осам метака је испљено на децу која су се купала на реци, Пантелија Панто Дакић и Иван Јововић су изгубили живот, док су тешко рањени Богдан Букумирић, Драгана Србљак, Ђорђе Угреновић и Марко Богићевић.

”Спремала сам се да кренем са татом на плажу, само што сам изашла испред цркве, зачуо се рафал и после неких десет минута, само мук, ништа се више није чуло.”, почиње Јелена из Гораждевца.

”Дан је био наизглед као и сваки други: сунчан. За нас је та импровизована плажа била цело наше лето, сва радост деце у Гораждевцу”, наставља она.

”У тринаест и двадесет су они отишли, мислим да су чак ишли и бициклама да што пре стигну. Иначе су ишли пешке, али тог дана су бициклом отишли, ћерка се у међувремену вратила да узме пешкир.”, објашњава Гордана Дакић, мајка убијеног Пантелије старог свега дванаест година.

”Тог дана нисам планирала да идем на реку, међутим, другарица је дошла по мене и замолила ме да идем са њом. То је било једино место на које се могло ићи без пратње војника. Трчале смо као да нас нешто чека тамо.”, почиње своју причу Драгана Србљак која је том приликом тешко рањена у ногу. Срби из Гораждевца, као и родитељи страдале деце, кажу да су децу држали у кући колико су могли, а онда су деца почела да одлазе на Бистрицу: у почетку је све било добро, али су ипак живели са стрепњом, нестрпљиво их ишчекујући да се врате са реке.

”Чим су запуцали, одмах смо знали да јесте нешто-било је пуно деце. Полазиш од тога да се то увек неком другом дешава, а тог дана се десило нама…”, говори Гордана.

”Пала сам, нисам била свесна шта ми се догодило. Сестра је дошла по мене, чули су се меци изнад нас, сви су почели да беже на све стране, главом без обзира, спасавајући свој живот.”, присећа се Драгана Србљак, која је тада имала тринаест година.

”Не знаш где да бежиш-по води су падали меци…”, додаје Никола Богићевић, који се тог дана затекао на обали реке. Чим су се зачули рафали, мештани Гораждевца су се запутили ка импровизованој плажи где су се налазила деца. Како сами тврде, нерадо се сећају призора који су тамо затекли ”деце, мале деце, мртве и рањене”. Међутим, њиховим мукама ту није био крај.

”Повео сам га у војну базу у Гораждевцу где ништа нису хтели да нам помогну. Онда смо отишли у Пећ, а он је дисао дубоко.”, тврди отац Панта Дакића.

”Бошко, Богданов брат, замоли ме да га пребацим у болницу. И ја сам га узео у руке, ставио у ауто и возио до базе. Нису хтели да нам отворе капију. Изнео сам Богдана да би они видели шта се десило, осетио сам како ми прсти упадају у његове ране. Дали су ми пратњу, неко румунско возило, али су били много спори. Ја сам ишао испред њих, возио сам брзо јер сам знао да морам да стигнем, а у једном тренутку сам видео да их више нема: остали смо сами, ишли смо ка пећкој болници. Та болница је пре два или три дана била измештена, тамо сам видео неке људе који су чували ствари које су остале. Опет брзо, опет на кружни ток, направио сам прекршај и видела ме је полиција, али нисам стао. Испред пијаце у Пећи је била гужва, људи пролазе полако, мени се ауто угасио, ја верглам и верглам, неће да упали! Некако станем са стране уз један камион. Људи су схватили да смо ми Срби и почели су да се окупљају око нас, почели су да се пењу на ауто и да га ломе. Грабили су се ко ће пре да нас растргне.Поломили су шофершајбну, ударали нас, покушали да уђу унутра. Бранили смо се колико смо могли. Онда се то смирило, видео сам колону, бели ауто УНМИК-а…”, прича један Србин из Гораждевца.

”Држао сам га у наручју, отишли смо у Пећ, тамо у болници, народ је излазио на прозоре: аплаудирали су и викали, јер су знали шта се све десило. Од лекара нико није хтео да нам пружи помоћ. Они су само седели, а ја сам био поред њих. Богдана и Панту сам држао за руке. Богдан није давао знаке живота, све сам се надао да ће издржати, послаће хеликоптер, пребациће га у Београд.”, овим речима отац српског дечака, Панта Дакића, описује последње тренутке свог сина.

”Неко ме је одвукао и закључао у неку собу у којој се окупљају медицинске сестре. Ту си били сви људи из Гораждевца. Онда се отворише врата, неко изнесе списак  и каже ”овај је умро!”, а то је био мој Панто! Нешто ми је дошло и сломио сам она врата, а кад сам сломио врата и изашао вани, тамо је било бар 50 страних војника. Кренуо сам према сину, један војник ме је био ударио. Клекнуо сам, окренуо се, ударио тог војника и узео пушку. Нисам могао да је репертирам, јер нисам знао. Није био ”калашњиков”, него нека америчка производња. На силу сам прошао у пријемно одељење-тамо није било Панта…”, завршава своју причу отац српског дечака који је оставио живот на обали Бистрице.

”Мама се борила са војницима, нису јој дозволили да дође до мене у пећку болницу. Уз све то, она није знала да сам ја код њих, мислила је да сам у болници код војника где смо се раније лечили. Кад је дошла у ходнику ју је сачекао доктор кога је знала од раније и он јој је шапнуо ”идите, овде ништа није готово”. Мени су ставили гипс на живу рану, а рана је крварила преко гипса. А кад је мама дошла, медицинска сестра јој је уручила моју отпусну листу. Имала сам 13 година и била сам срећна што ћу да идем кући, не знајући шта би се стварно догодило да сам отишла кући.”, искрена је Драгана Србљак.

Како албански доктори из Пећи нису пружили адекватну помоћ рањеној српској деци, њихови родитељи и комшије су на сопствену одговорност, без пратње КФОР-а и у немогућим условима кренули ка Косовској Митровици где су оперисани Ђорђе и Драгана. Драгани Србљак је метак прошао кроз пету,оштетивши скочни зглоб, док ју је други окрзнуо изнад и испод пете. Марко Богићевић је пребачен у немачку војну базу у Призрену, где је збринут и одакле се јавио родитељима да је добро.

”Могу да вам обећам да ће Влада Републике Србије и све институције Републике Србије учинити све да вам не отежају и да вам побољшају положај.”, обећао је те 2003.године Зоран Живковић, премијер Србије и Црне Горе.

Међутим, новинари РТК 2, који су се бавили овим случајем, обратили су се Вишем суду у Лесковцу; Према члану 13 закона о седиштима судова предмети Окружног суда у Пећи пребачени су у Виши суд у Лесковцу. Тада је одговор био сасвим јасан: не постоји случај убиства двоје деце у Гораждевцу.

Тадашњи шеф УНМИК-а, Штефан Фелер, обећао је као и у случају злочина у Старом Грацком ” да ће преврнути сваки камен да нађе убице”, међутим, Еулекс је 2010.године обуставио истрагу, обећавши да ће истрага бити настављена ако се буду појавили неки нови докази.

Отац Пантелије Панте Дакића, дечака који је изгубио живот у овом терористичком нападу, никада није добио налазе обдукције. Он тврди да су му људи из српске полиције рекли ко је пуцао на српски децу, као и ко је убио његовог сина, он зна како се зову људи који су му убили сина, зна и њихове адресе, међутим, починиоци овог злочина данас живе у Немачкој.

Дечак који је умро у мукама: сахрана Панте Дакића

”Не очекујем да може да се пронађе убица. Све је то било организовано, чим ни данас нису нашли убице.”, објашњава Драгана Србљак.

Богдан Букумирић, који је у терористичком нападу у Гораждевцу задобио седам прострелних рана, а затим пребачен на ВМА у Београду, где је подвргнут вишемесечном лечењу и где му је извађена слезина, данас је супруг и отац.

”Трудим се да се потпуно опоравим, иако сам свестан да сто одсто не могу да се опоравим, ипак се трудим.”, рекао је Богдан.

”За мене је то веома, веома, болно, идем доле али не често.”, објаснио је Богдан новинарки Б92 која га је питала да ли након свега посећује родно село, Гораждевац.

Косово је Србија: Богдан Букумирић који је имао 14 година када су га албански терористи тешко ранили

”Овде људи живе у страху, увек, никада нису опуштени, крећемо се у пречнику од два километра.”, описује како данас изгледа живот у Гораждевцу, Драгана Србљак.

Српска хероина: Драгана Србљак

На Гораждевац, највеће српско село у пећком округу, те 2003.године пала је сенка; Гораждевчани никада више неће живети као што су живели пре те 2003.године. Плаше се и стрепе, верујући да ће Албанци побити њих као што су побили и њихову децу. Како тврде незванични извори, иза масакра у Гораждевцу стоје Албанци из села Ћушка, које се налази у околини Гораждевца. Наводно, злочин у Гораждевцу је одмазда за акцију српске полиције у албанском селу Ћушка из 1999.године где је изгубио живот Хасан Чеку, отац једног од команданата УЧК, Агима Чекуа, који је данас близак сарадник Хашима Тачија.

Један од осумњичених за масакар српске деце у Гораждевцу: Агим Чеку, бивши капетан ЈНА, који је 1991.године постао припадник хрватских ”Зенги” са супругом Драгицом

Ипак, након августа 2003.године када је у Гораждевцу изгубило живот двоје српске деце, док је четворо тешко рањено, уследио је мартовски погром 2004. године, када је неколико хиљада Срба напустило своје домове, преко девет стотина српских домова је спаљено, а на мети албанских терориста су нашли српски манастири и цркве.

Гораждевац је поново нападнут у децембру 2015.године: непозната лица су у току ноћи извршила више оружаних напада, нико није био повређен, али је причињена велика материјална штета,оскрнављен је споменик српској деци, жртвама терористичког напада, који се десио 2003.године.

Срби из Гораждевца ни данас не спавају мирно: последњи напад се десио пре само две године када је срушен споменик српској деци која су страдала на обали Бистрице

У августу 2016.године ово српско село је посетио Хашим Тачи тадашњи премијер тзв. ”Републике Косово” који се положио венац на споменик страдалој српској деци.

”Погодило ме је више него оног 13.августа када смо излазили на гробље. Он нам је убио децу, а сад је дошао да нам ”кити” децу.”, изјавила је Сенка Јововић, мајка убијеног Ивана.

Вратио се на место злочина: Хашим Тачи

Мајка која тражи правду: Сенка Јововић на гробу свог сина

М.Ћ.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here