220 godina od rođenja Aleksandra Sergejeviča Puškina

Podelite:

Ime velikog pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina(6.jun 1799- 10.februar 1834), pesnika čiji je glas bio „zov čovekove sudbine“  svetinja je ne samo za ruski narod već i za nepremerje poštovalaca njegovog pesničkog genija širom zemljinog šara i danas se s velikim počastima proslavlja u Rusiji i u celom svetu.

Puškin je svojim bogatim delom posvedočio  da istorija naroda pripada pesniku. Bio je lirski pesnik, pripovedač, istoričar, novinar, etnograf, mastor epskih i dramskih formi. Njegovo epohalno delo koje je bilo okrenuto budućnosti, kao i njegov dramatičan život, razlozi su besmrtne Puškinove  slave i njegovog ogromnog uticaja na razvoj en samo ruske književnosti već i drugih oblika umetnosti:slikarstva, pozorišta, muzike, pa čak i filma.

U Puškinovim delima nalazi se seme i embrioni svih kasnije stvorenih umetničkih dela. Kao što je Lomonosov bio otac ruske nauke, tako je Puškin tvorac ruske umetnosti- svedočio je Gončarov.

„Puškin je jedinstveni fenomen, verovatno jedini fenomen ruskog duha…ruska priroda,ruska duša, ruski jezik i ruski  karakter se ogledaju u njemu u takvoj čistoti, takvoj lepoti kao što se pejzaž ogleda na glatkoj površini ogledala“- pisao je drugi velikan ruske književnosti Gogolj.

 

Sretnji pjevče velikog naroda

 

Rođen je u aristokratskoj  porodici Sergeja Puškina, gardijskog majora Izmailovskog puka, 6.juna 1799.godine. Od oca je nasledio plemićko poreklo, a od majke, prelepe kreolke,unuke „Arapa Petra Velikog“ Abrama Hanibala, afričke crte i vrelu krv. Kršten je u moskovskoj crkvi Sabor Bogojavljenja gde je i dobio ime. Odgajala ga je dadilja Arina Rodionovna Jakovljeva i kmet Nikita Kozlov,   jer su njegovi roditelji živeli mondenskim načinom života, tako da je vrlo rano naučio francuski jezik na kome je zapisao prve stihove zapisao je na francuskom kao osmogodišnji dečak, a već sa 12 godina postaje vaspitanik Carskoselskog liceja kod Peterburga i piše na ruskom jeziku. U liceju je pripadao progresivnom književnom kružoku „Arzamas“.

Od 1814.Puškinovi stihovi se štampaju i slava mladog pesnika naglo raste. Veliki uticaj na njega je imao istaknuti mislilac Čadajev. 1819.stupio je u literarni kružok „Zelena svetiljka“. Počinje da piše epigrame i stihove koji u prepisima kruže među mladim i slobodoumnim ljudima. Vođa dekabrista Riljejev mu piše:“U tebe su uperene oči Rusije, tebe vole, tebi veruju, u tebe se ugledaju. Budi pesnik i građanin.“

Carsko selo je povodom stogodišnjice Puškinove smrti 1937. dobilo ime Puškin.

Već sa 20 godina postaje pesnik čiji se stihovi lako pamte i vole. U Carskom Selu sprijateljio se  s oficirima koji su imali neke revolucionarne ideje zbog koji će biti prognan, kao i zbog nemirnog i slobodnog duha i slobodnih stihova koje je pisao majstorskom veštinom, a koje je carska vlast smatrala izuzetno opasnim. Progan je u Kišinjev, glavni grad tadašnje Besarabije, a 1823.godine našao se u Odesi, gde mu je jedan o obaveznih zadataka bilo pisanje svakodnevnih izveštaja o uništavanju skakavaca. U tu grupu za uništavanje skakavaca odredio ga je jedna genral čiju je ženu pesnik zaveo.

U izveštaju Puškin piše sledeće:

“Skakavci dolaze“, „Skakavci na travi“, „Skakavci odlaze.“

Sve što je pisao bilo je pod budnim okom cenzora koga mu je lično car postavio,a time se bavio šef ruske policije Benkendorf.

Prvo veće delo „Ruslan i Ljudmila“ objavio je u 21.godini(1820) za koje dobija veliko priznanje od Vasilija Žukovskog, tada vodećeg pesnika, koji mladom Puškinu šalje svoj portret sa posvetom“P obedniku učeniku od  pobeđenog učitelja“.

U pesmi „Bodež“ govori  o careubistvu, a u poemi „Gavrilijada“ istupa protiv religije.

A zatim biva otpušten  iz službe1824.godine i zbog svađe sa starešinom iz Odese  prognan je u selo Mihajlovsko u kome je živeo sa staricom, svojom dadiljom koju je neizmerno voleo.

Na jugu Rusije Puškin je napisao poeme: „Kavkaski zarobljenik“(1821), „Bahčisarajska česma“(1822).

Vaspitavan na bajkovitim legendama koje je slušao od svoje njanje, kako je zvao dadilju,  bio je mističar, sujeveran i verovao u predskazanja gatara. Jedna od tih gatara prorekla mu je smrt  još dok je bio u liceju“ i to „ranu smrt od plavog čoveka“.

Kada ga je car Nikolaj Prvi pomilovao Puškin odlazi u Moskvu, gde će se zaljubiti u hladnu „raskošnu lepotu , 18 –godišnju Nataliju Gončarovu kojom će se oženiti. Tada je imao 32 godine.

Natalija je bila jedna od najlepših moskovskih devojaka i veliki pesnik će s u nju zaljubiti na prvi pogled,  dok je ona njeogovu zaljubljenost i ponudu za brak prihvatila aprila 1930.godine. Venčali se se godinu dana kasnije u Moskvi u Uspenskoj crkvi. Imali su četvoro dece: Mariju(rođena 1832), zatim Aleksandar(1934), Grigorij(1935) i godinu dana kasnije Natalija.

Sve te godine zajedničkog života uglavnom su provodili odvojeno: Puškin u prestonici, a Natalija sa decom na seoskim imanjima. Za to vreme rauzdvojenosti Puškin joj je napisao 78  pisama a ona njemu samo jedno.

U Belgiji danas živi Puškinov potomak, koji se zove kao i on, i rođen je 1942.godine.

Inspirisan ljubavlju Puškin piše veliki broj delapoznata u istoriji ruske književnosti kao „Boldinska jesen.“ U tromesečnom periodu zbog epidemije kolere Puškin neprestano piše i završava jedno od napoznatijih dela, roman u stihovima „Evgenije Onjegin“(1831). zatim je napisao veličanstvene „Male tragedije“, i više pesama i priča.

Sa svojom mladom suprugom odlazi u Petrograd, gde od cara dobija dvorsko  zvanje kamer-junkera, što Puškin doživljava kao uvredu, i taj neprimereni čin biće uvod u njegovu preranu tragičnu smrt.

Dvorski krug oko cara izmišlja razne intrige i spletke uperene protiv pesnika, šalju mu anonimna pisma s karikaturama i  aluzijama na Natalijino neverstvo i njenu vezu s carem, a zatim i na vezu s Žoržom Šarlom D` Antesom, avanturistom i osobom sklonom intrigama.

Puškin ne može da pretrpi takvu uvredu i izaziva D` Antesa na dvoboj. Iako ga prijatelji ubeđuju da to ne čini, on je uporan u tome da odbrani čast svoje voljene Natalije i svoju.  Prihvata jedino ponudu da se dvoboj odloži za dve nedelje, i to posle D` Antesove veridbe sa Katarinom, Natalijinom rođenom sestrom, koja je tu veridbu pihvatila, kako se govorkalo po moskovskim salonima, samo da bi sestri sačuvala ugled.

Puškin,pravičan i ponosan  vrlo rano je počeo da učestvuje u dvobojima, njegovi biografi kažu da ih je bilo 21.

Ali u  poslednjem, koji se odigrao 27.januara, odnosno 8.februara 1837.ranjen je smrtno.

D` Antes  ga je hicem koji je prošao kroz kuk i završio u stomaku. Neki Puškinovi  biografi smatraju da ga je zapravo smrtno ranio skriveni ubica, takođe prijatelj njegove lepe Natalije. Pištolj kojim je pucao Puškin bio je mokar od snega, zatražio je da ga zameni, ali je ispaljenim metkom samo okrznuo suparnika. Tešku ranu na stomaku nikakav lek ni pažnja lekara nisu mogli da zaleče.

Umro je  dva dana kasnije.

Kraj postelje u kojoj je ležao smrtno ranjen smenjivali su se odani i požrtvovani lekar Dalj, prijatelji bliski i (ne)verna ljuba. Kad je popio  malo kupinovog soka rekao je:

“Eto, konačno,život…teško dišem. Već me davi.“

Sretnji pjevče velikog naroda

 

Njegoš u Ogledalu srpskom“(Beograd, 1846) objavljuje pesmu posvećenu Puškinovom geniju:“Sjeni Aleksandra Puškina“:

Nad zvjezdanim mnogostručnim svodom,

nad domakom umnoga pogleda,

pod vrhovnim nebosklonog neba,

gdje se mlada neprestano sunca,

iskresana rukom magičeskom

opšteg tvorca siplju rojevima:

tamo se je tvoj genij začeo

i pjevanja mirom pomazao;

(…)Sretnji pjevče velikog naroda,

tvome prahu zemnom veštenome

sobraće te viteški podvizi

pred divnijem stupaju oltarom.

 

Podsetimo i da je Vuk od samog početka svoga  književnog rada imao veliku podršku u Rusiji koja se tokom prvog srpskog ustanka približila Srbima. Odmah po izlasku „Srpskog rječnika“ Vuk je posetio Rusiju(1818/19), da bi potom dobio rusku doživotnu penziju.

Puškin je u svojoj zbirci „Pesme Zapadnih Slovena“(1835) objavio svoje prevode nekoliko Vukovih pesama iz Vukovih zbirki, kao i nekoliko koje je preuzeo iz Merimeove zbirke „Gusle.“

 

Ispod sunca koje se zove Puškin

 

Jovan Jovanović Zmaj, čijim prevodima počinje prevodilaštvo kod Srba, preveo je 10 Puškinovih pesama, a prevodila suu ga i braća Ilić, Vojislav i Dragutin, potom i Jovan Dučić i mnogi drugi.

Puškin će kosovski mit pokazati ruskom narodu, kao i prevode Vukovih narodnih pesama.

Jovan Skerlić povodom jedne od proslave Puškinovog rođenja piše:

“…Ta blistava plejada—Gogolj, Dostojevski, Turgenjev, Gončarov, Tolstoj, koja je osvetlila

mrak duhovnog siromaštva, u književnom životu izdigla se ispod sunca koje se zove Puškin. Danas slavimo  uspomenu na njega i svečanost prolazi u odavanju pošte geniju kada zamire nacionalna zavidljivost i srca svih ljudi biju kao jedno…

Po Rusiji danas zvone zvona i zvuče pohvalne pesme. I neka u toj moćnoj sveopštoj himni, koju je Puškin zaslužio, diže se i ovaj tih zasenjeni glas iz daleke srpske zemlje, čije je sinove, velikog vožda Karađorđa i njegove ratne drugove, poet video kako u ruskim stepama tuže i tuguju za svojim slobodnim gorama.“

U Kišinjevu gde je takođe bio u progonstvu, Puškin je upoznao Karađorđa i njegovu kćerku i napisao pesmu“Karađorđevoj kćeri“.

Kada mu je umrla majka Puškin je imao 35 godina otišao je u Svjatogorski manastiru  u Psovskoj guberniji, nedaleko od imanja Hanibala, da sahrani majku, i pored majčinog groba odredio je i humku za sebe.

Humku koja će ga dočekati samo dve godine kasnije i u koju će usnuti večnim snom s nepunih 38 godina.

Proročanske stihove kojima predviđa vlastitu smrt piše1834. godine:

„Vreme je, druže moj, da spokoj srce prosi,

Za danom dan se krade i svaki čas odnosi

Života delić, a nas upravo dvoje

Spremamo da živimo, no smrt dolazi po svoje.“

U telegramu poslatom Toržestvenom sobranju Akademije nauka u Peterburgu povodom Puškinove stogodišnjice 1899.Knjaz  Nikola Petrović Njegoš piše:

„ Veliki Puškin je jedna od najvećih svjetskih slava, jer svijet je zavičaj velikih genija.“

Otkrivajući spomenik svom velikom prethodniku Ivan Turgenjev je rekao:

“On sam je obavio dva posla koji su u drugim zemljama razdvojeni

čitavim vekom ili više:on je stvorio jezik i na njemu stvorio poeziju.“

Prema Bjelinskom „njegova poezija jeprimila i ujedinila u sebi, kao velika reka, sve pritoke prethodne izvorne književnosti i vrativši ih svetu u novom preobraženom obliku, odredila dalji put sjajne ruske litterature.“

 

U Govoru koji Dostojevski održao 8.juna 1880.godine i koji se našao u „Piščevom dnevniku“ , između ostlog, Dostojevski piše:

“Glas  pesnika Puškina bio je glas čovekove sudbine…Puškin je proročanstvo i putokaz.(…) i dalje kaže“U Onjeginu“, toj besmrtnoj i nedostižnij poemi, Puškin pokazao kao veliki narodni pesnik, kakvog do tada nismo imali. On je odjednom, neobično tačno i pronicljivo, pokazao našu pravu suštinu, najviše društvene slojeve našeg naroda(…)Slobodno mogu reći da nije bilo pesnika s takvim svesvetski  saosećanjem kao što je Puškinovo, i nije tu stvar u saosećanju, nego u njegovoj iznenađujućoj dubini, u preobraćanju u duh drugih naroda, u gotovo savršenom i stoga čudesnom preobraćanju, koje nije zabeleženo nigde i ni kod jednog pesnika na svetu.(…)Da je duže poživeo, on bi možda, dao besmrtne i velike primere ruske duše, razumljive našoj ruskoj braći, možda bi nam ih približio više nego ovako, možda bi uspeo da im objasni pravednost  naših stremljenja, pa bi nas shvatili bolje no sada, počeli bi da nas naslućuju, prestali bi da nas gledaju tako nepoverljivo i nadmeno, kao što to čine sada. Ali bog je presudio drukčije. Puškin je umro u punoj snazi i sigurno je odneo sa sobom neku veliku tajnu. I, eto, mi je sada odgonetamo bez njega.“

U Beogradu je, u Parku Ćirila i Metodija , povodom 210 godina od pesnikovog rođenja postavljena Puškinova bista.

Puškinovo delo poseduje takvu harmoniju i veštinu upravljanja mehanizmom reči i zvukova, kao što ne poseduje nijedno drugo delo pre njega.

Magistralni versifikator, veliki liričar, osećajan i misaon u isti mah, on je pesnik velikih zanosa i tanani posmatrač života, čije književno delo spada i u romantizam i zakoračuje u realizam, i obeležava nesvodljive osobenosti ruske književnosti.

Toliko nežnosti, tananosti i topline, tolikoa oda ljubavi i slobodi, kojima je Puškin napunio ljudska srca i uzvisio ljudske duše nije dala sva evropska poezija do njega.

Puškinov pesnički genij svojim besmrtnim delom sam pojam pesnik uzdigao je do neslućenih visina; i koji je govorio da „istorija naroda pripada pesniku“.

Puškin,   najvoljeniji ruski pesnik za koga rusku narod kaže: „Puškin je nama sve!“

još za života svojim genijalnim delom sazdao je spomenik nerukotvoran, i za vasceli svet  postao nadvremena nezalazna svetlost pesnika genija, jer:

„To  beše pesnik nad pesnikom!“

 

MILICA KRALJ

Podelite:

2 Komentari

  1. Milici Kralj (ostavila je ovde odliučan tekst o Puškinu) verovatno nije bilo zgodno da spomene i posmrtno (mnogo posle pesnikove smrti) objavljen njegov “Tajni dnevnik 1836-1837, pisan pred samu smrt posle dvoboja, a objavljen prevedeno kod nas, Beograd, 2002), u kome je Puškin pisao otvoreno o svojim ljubavnim avanturama. Bio je veliki ljubavnik, čovek koji je seks smatrao “korenom svega”. Na primer, on u tom Dnevniku piše, izmeeđu ostalog; “Opet sam se dokopao razvrata, a ako se on može nazvati blatom, onda se i med, ako se njime namažeš od glave do pete,, takođe može nazvati blatom. Ali njegova se slast od toga neće smanjiti.” Ili: “Ljubav, poput smrti, izjednačuje roba i gospodara i briše sve razlike među ljudima. Da, njena pi… je bila na istom mestu kao i kod ruskih žena i mirisala je isto tako zvonko.”

  2. Puškin je voleo sve. On je sam ljubav. Razvratnik nije mnogo birao. Kretao se u visokom društvu, zavodio žene i ćerke generala, pevao im i svirao. Niko mu nije smetao ni general, ni car, ni dvorci. Primer pesnika za večiti pomen. Ubi ga ljubav. Šta ima lepše?

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here