Aleksandar Sergejevič Puškin: Tatjanino pismo Onjeginu

Podelite:

Utišaj sumnje što me guše. Možda su sve to sanje moje, Zablude jedne mlade duše, A sasvim drugo suđeno je…

Pišem vam – šta bih znala bolje?

I šta vam više mogu reći?

Sad zavisi od vaše volje

Prezrenje vaše da l’ ću steći.

Al’ ako vas moj udes hudi

Bar malo trone i uzbudi,

Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,

I za sramotu mojih jada

Ne biste znali vi ni sada,

Bar da se nadam da sam smela

Da ćete opet k nama doći

I da ću bar i retko moći

U selu da vas vidim našem,

Da se veselim glasu vašem,

Da vam što kažem, pa da zatim

O istom mislim i da patim

Dane i noći duge sama

Dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,

I teška vam je selska čama,

A mi…mi ničim ne blistamo,

No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

Ja ne bih srela vas zacelo

I ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

Možda bih jednom (ko će znati?)

Po srcu našla druga verna

I bila bih mu žena smerna,

A svojoj deci dobra mati.

Drugi!…A’ ne, ja nikom ne bi’

Na svetu dala srce svoje

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

Aleksandar Puškin prorok
Aleksandar Puškin

Moj život sav je jemstvo bio

Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;

Znam, bog je tebe uputio,

Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,

I neviđen si bio mio,

Tvoj pogled me je svud proganj’o,

U duši davno glas odzvanj’o…

Ne, nije mi se san to snio,

Jer čim si uš’o, ja sam znala,

Sva premrla i usplamsala,

I rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;

Govorio si sa mnom jednom

Kad prosjaku pomagah bednom

I kada blažih molitvama

Buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti i onog trena,

O priviđenje moje drago,

Promak’o kroz noć kao sena,

Nad uzglavlje se moje sag’o

I šapnuo mi reči nade

Ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? Čuvar duše mlade

Il’ kobni duh što kuša mene

Utišaj sumnje što me guše.

Možda su sve to sanje moje,

Zablude jedne mlade duše,

A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! Što da krijem?

Milosti tvojoj dajem sebe,

Pred tobom suze bola lijem

I molim zaštitu od tebe…

Pomisli: ja sam ovde sama

I nikog nema da me shvati,

Sustajem i moj um se slama,

A nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni

Bar pogledom oživi jednim,

Ili iz teškog sna me preni

Prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim…

Od stida više nemam daha…

Al’ vaša čast mi jemči lepim

I predajem se njoj bez straha…

Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne

Duboko će vas uvrediti.

Kakav će prezir plemeniti

Izreći vaše oči sjajne!

Šta hoću? S kakvom željom kobnom

Otvoriću vam srce svoje?

Kakvom će sad veselju zlobnom

Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom

Nežnosti iskru spazih jednom.

Da verujem joj nisam smeo;

Navici nisam dao maha,

Slobodu praznu nisam hteo

Da izgubim pun čudnog straha.

Još jedno nas je rastavilo…

Nesrećni Lenski tad je pao…

Od svega što je srcu milo

Srce sam tada otrgao;

Nevezan ničim, ja sam zatim

Mislio da sloboda može

Da nadoknadi sreću: Bože!

Kako pogreših, kako patim!

Ne, da vas viđam, da vas pratim.

Da svaki osmeh, pogled hvatam

Na vašem licu i da patim,

Vaš glas da slušam i da shvatim

Svom dušom svojom vaše čari

I savršenstva od svih veća.

Da premirem kraj vas u stvari,

I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;

Zbog vas ja lutam svetom grubim;

Svaki je čas života moga

Dragocen, a ja zalud gubim

Već ionako teške dane

Sudbinom gorkom odbrojane.

Moj vek će skoro da se skrati;

Al’ da bih bio živ, u svesti,

Ja svakog jutra moram znati

Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše

Od moje molbe oči vaše

Ko od lukavstva koje kujem…

I gnevni prekor ja već čujem.

Da znate kako strašno boli

Ljubavnom žeđi biti moren,

U mom srcu koje voli

Gušiti nemir strašću stvoren!

Ja žudim da kraj vaših nogu

Sa suzama i bolom slijem

Svu ljubav, molbe, sve što krijem;

I sve sto još izreći mogu!

A mesto tog, hladnoćom lažnom

I reč i pogled ja oružam.

Govorim s vama o nevažnom

I veseo vam osmeh pružam!…

Da protivim sebi, strasti,

Više u moći nije mojoj.

Reših: u vašoj ja sam vlasti

I predajem se sudbi svojoj.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here