Anđelija Stančić-“Najstariji jezik Biblije: ili jedan od najstarijih kulturnih naroda”

Podelite:

Istraživala poreklo srpskog naroda, navodeći dokaze da se u Bibliji nalaze ostaci našeg jezika, kao što se u opisu vere, života i običaja biblijskih ličnosti, često nalaze naša vera i način života Srba.

Nije bila naročito poznata, ni dovoljno priznata. Ni nekad, ni sad. Ali, bila je velika i važna. Anđelija Stančić, učiteljica koja je u miru učila đake, a u Prvom svetskom ratu negovala ranjenike, ostala je upamćena po tome što je dostojanstveno i kulturno odbila Orden Svetog Save. Iako ga je bez pogovora zaslužila – pišu Novosti.

Rođena je 1865. godine u domu Andreja Spajića, vrednog stolara iz Šida. Kao ćerka spretnog zanatlije, koji je voleo da pretresa političke stvari i bio vrlo žestok u odbrani rodoljubivih ideja, pokazala je da „iver ne pada daleko od klade“. Upijala je očeve mudrosti, hranila se njima i nadahnjivala. Porodici je, kako je opisala u autobiografiji, ostala zahvalna i za duhovno nasleđe. Nije to bilo, pričala je, klečanje i busanje u grudi, nego čisto uverenje u moć i pomoć Boga kome se molila.

Roditelji su joj govorili da je bila fenomen, jer je sa devet meseci prohodala i progovorila, a kao poslušno dete, rano je usvojila majčine lekcije o pristojnom ponašanju, pa je znala da starijim ljudima iskaže poštovanje poljupcem u ruku i kulturnim pozdravom na ulici.

Sa školom je od prvog dana bila na „ti„. Učiteljica ju je isticala kao izvanredno dete i bez straha joj predavala katedru, kada je morala da izađe iz učionice. Zbog nje su mnoga deca, pogotovo ona bogata, bila kažnjavana, jer nisu mogla da je dostignu u znanju.

Bilo je prirodno da takva devojčica ode na usavršavanje, pa su je roditelji poslali u Učiteljsku školu. Dar za prenošenje znanja na mlađe je već imala i sa mnogo ljubavi ga je koristila pošto je stekla diplomu.

Mlada učiteljica je sa velikom strašću podučavala đake, ali je odlučila da se posveti i naučnom radu. Već 1912. godine iz njenog pera je izašla stručna knjiga „Raspored rada u prvom razredu osnovne škole“, da bi 1929. objavila vredno delo – „Najstariji jezik Biblije: ili jedan od najstarijih kulturnih naroda“.

Anđelija je istraživala poreklo srpskog naroda, navodeći dokaze da se u Bibliji nalaze ostaci našeg jezika, kao što se u opisu vere, života i običaja biblijskih ličnosti, često nalaze naša vera i način života Srba. U predgovoru je napisala:

– Dani za danima menjaju se naizmence. Godina za godinom žuri. A vekovi, stoleća jure bez odmora. Čovek stvara, bori se na zemlji, podiže se i pada. Preko njega i njegovih dela diže se hvala, slava, priznanje ili osuda i prokletstvo. I sve biva zastrto na kraju zaboravom iz koga se, posle nekog vremena, zasija kao iskra ispod pepela sećanje na tvorevine prošlih pokolenja, na kojima su novi ljudi produžili stvarati nova dela koja će se ponovo opet ugasiti.

I ova knjiga, ne velika obimom, dići će iz zaborava na svetlost ugašenu, nepoznatu tekovinu jednog od najstarijih kulturnih naroda.Posle deset i više godina proučavanja i prikupljanja materijala a posle velikog truda i trčanja da se naše pozvane ustanove zainteresuju za ovu novinu i izdadu na javnost ovu i ako ne veliku ipak važnu knjigu, koja je mogla biti veća, ali je bila udešena za tri javna predavanja i morala je biti zbijenija, posle svih zatvorenih vrata, sama dajem u u štampu ovo delo.

Knjigu je završila rečima…

– I mi ponosno dižemo tešku zavesu pradavne prošlosti i gledamo u duhu veličanstvenu sliku svog prosvećenog naroda i s pravom kažemo:da je srpski jezik najstariji jezik Biblije i da je srpski narod jedan od najstarijih kulturnih naroda.

Bila je gotovo usamljena u svojim idejama, koje je branila gde god je mogla. Rodoljublje ju je, a da nije imala ni trunku dileme, odvelo na front, gde je pomagala ranjenim vojnicima. Očajavala je nad strahotama koje su u Prvom svetskom ratu zadesile Srbe i tražila način da pomogne narodu, makar kao bolničarka.

Po okončanju velikog sukoba, kralj Petar Prvi Karađorđević ju je odlikovao Krstom milosrđa. Bila je ponosna na njega, ali je zato Orden Svetog Save, kojim su nagrađene najuspešnije učiteljice, uz poštovanje odbila 1923. godine.

U pismu koje je objavljeno u našoj štampi, objasnila je razloge ovog čina. Napisala je da je takvo priznanje trebalo da stigne za rodoljublje po kojem je njen (venčani) dom u Šapcu bio poznat ili za aktivnosti u Učiteljskom zboru u Požarevcu, gde se zalagala za boljitak svoje profesije. Priželjkivala je odlikovanje i zbog osnivanja Ženskog društva, ali i zato što je u Ohridu dve godine besplatno predavala u Radničkoj školi, čija je bila i upraviteljica.

– Nisam odlikovana ni kada sam u Vodenu prva osnovala „Zaštitu sirote dece“, uz pomoć sveštenika u logoru Ljube Radovanovića, koji je na moj predlog skupljao decu izbegličku, a ja kao nadzornica „Oficirske kujne“ skupljala ostatke jela i našoj deci delila – zapisala je Anđelija.

Bila je već u penziji kada se njeno ime našlo na listi odlikovanih, pa se zahvalila i odbila priznanje, sa rečima da Ministarstvo ubuduće više vodi računa o vrednim nastavnicima koji rade na isuviše napuštenom vaspitanju dece. Za nju je, rekla je učiteljica koja je umrla 1955. godine u Beogradu, dockan.

Novosti

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here