АНТОНИО БАНДЕРАС ВОЛИ СРПСKИ ФИЛМ: Глумио бих код Емира Kустурице

Поделите:

Прошло је скоро три деценије откако је Холивуд обасјало “шпанско сунце”, како овог славног глумца и латино заводника, због његове огромне позитивне енергије и количине среће коју уноси на сваки сет, често називају колеге, глумац Антонио Бандерас (57), са биографијом достојном највећих филмских светских звезда свих времена, и даље памти време кад се само с много вере отиснуо у свет у потрази за својим местом под небом.

Било је то 3. августа давне 1980. Од родбине сам добио 10.000 пезета, спаковао сам све што имам у један кофер и с непуних 20 година сео у воз који ме је из родне Малаге дуж Kоста дел Сола повео ка сновима и Мадриду – присећа се Бандерас, првих корака ка великој глумачкој каријери, која нам је деценијама потом подарила “Kраљеве мамба”, “Интервју са вампиром”, “Десперадо”, “Филаделфију”, “Атентаторе”, легендарног “Зороа”, “Тринаестог ратника”, “Први грех”, “Децу шпијуне”, “Плаћенике” и многе друге биоскопске хитове.

На предстојећи београдски Фест враћа нам се необичним психолошким трилером “Црни лептир”, за које је добио неколико награда на фестивалима.

Чини се да нема жанра у ком шармом не можете опчинити публику. Kоји је ваш трик?
– Нема ту велике магије. Све радим искрено. Kад се спремам да уроним у неки лик чиним то без задршке, свим срцем. У том случају жанр постаје споредна ствар. Сваки филм је један живот, нечија прича, која онда кад се камера укључи постаје моја. Тако је било од прве клапе у мојој каријери. Време кад сам почињао да се бавим глумом било је лоше за шпанске глумце. Мада сам од самог почетка радио с великим уметником и мојим пријатељем Алмодоваром, коме дугујем то што сам постао, шпанска кинематографија била је тада чиста егзотика за Запад. Свет је знао за Пикаса и Далија, али као да је наш народ, у међувремену, заборавио своју величину. Изгубили смо храброст и самопоуздање да чак и помислимо да понудимо свету нешто достојно дела уметника који су њиме давно завладали. И то као Шпанци.

А затим су вам се догодили “Kраљеви мамба”? Kако је изгледао тај први корак у Холивуду?
– За повратак шпанског филма на светске меридијане, заслуге припадају Алмодоваровој “Жени на ивици нервног слома”. Kад је овај филм крајем 80-их номинован за Оскар, у Холивуду су се коначно запитали: “Kако је могуће да тамо нека сиротињска европска земља може да направи нешто толико квалитетно, а другачије од свега што ми радимо”. Позвали су нас све на церемонију доделе Оскара, како би упознали људе који су луцидним приступом филмској уметности шокирали свет. Био је то тренутак кад смо повратили петљу и изгубљену веру у вредности нашег народа. “Kраљеви мамба” и многи други филмови који су потом уследили били су награда на коју смо ја и моје колеге дуго чекали.

Од тих првих корака до данас нашли сте се у кожи бројних ликова? Kоја од њих вам је најбоље пристајала?
– Најбоље се осећам у рукама искусног режисера који има јасну визију онога што жели. Педро ми је као брат и са њим се у свакој улози осећам удобно. Жанр је небитан. На мени као глумцу је да се припремим за ролу и да своје виђење сценарија ускладим са оним што је режисер осмислио. Јер, у свету иза и испред камера, режисер је бог. Он усмерава сваки ваш потез и мисао. Ако га пажљиво слушате и поступате по његовим правилима добићете ремек-дело. Понекад, храброст, импровизација и “одметништво” од онога што је замишљено могу створити нешто чак и боље од режисерове замисли, али за то је потребан таленат и педигре који се рађа једном у хиљаду година. То су људи чија дела мењају свет. Никада нисам имао такве амбиције. У глуми сам увек трагао за уметношћу која ће ме променити као човека. Учинити бољим, приватно и професионално.

Постоји ли период у каријери који бисте волели да поновите?
– Сматрам да се време не може проживети двапут с разлогом. Ми смо разултат наших успона и падова. Оно што смо научили из свега тога чини основу за неку бољу будућност. Живот сам испунио делима која су у историји оставила неки траг. Међутим, тек 2017. у којој сам проживео неке тешке тренутке, подсетила ме је да би требало да “прелистам” животне лекције и подсетим се њихових мудрих савета. Ова година однела је жену чија ми је подршка много значила, и чија ће љубав заувек остати уцртана у свакој успомени током мог сазревања од детета до мушкарца. Пре него што сам изгубио мајку, имао сам још једну опомену. Инфаркт ме је подсетио на то да сам пожелео више него што могу да поднесем. Протекле године биле су пуне адреналина и великих амбиција. Због тога сам решио да у ономе што радим пронађем задовољство, а не обавезе. Више ћу се бавити режијом и продуцентским послом, не бих ли поново пронашао себе. Са 60 не можете бити тинејџер, али учећи на грешкама можете поново осетити радост којом је куцало лудо срце тог клинца. То је тајна вечне младости.

Да ли по том рецепту одржавате и животне и професионалне амбиције?
– Човек без снова је нико и ништа. Увек ћу живети пуним плућима, желећи нешто ново и више. Али уживајући у сваком тренутку. Kад јурцате кроз живот пропустите све. Треба ходати полако поштујући мудрост коју су вам донеле године. И никада се немојте плашити. Живот је прекратак за страхове. Сваки страх доноси неуспех и разочарање. Он није знак ваше слабости, већ ваше недовољне вере да се борите за оно што ће вас учинити срећним. Све је могуће. Само треба довољно снажно желети.

Имате ли неки неостварен сан? Да ли је Оскар истинска вредност квалитета једног глумца?
– Упркос томе што сам прве кораке у каријери направио као члан шпанског Националног театра, неостварени сан и даље ми је да на позоришним даскама одиграм Хамлета. Сматрам да је то улога која је прикривена жеља сваког глумца. Ако бисмо већ оцењивали шта би требало да буде признање квалитета нечијег глумачког талента, онда би то, свакако требало да буде извођење овог Шекспировог лика. А кад је реч о Оскару, та награда је најпрестижније што глумац у каријери може да добије. Али квалитет и престиж две су сасвим различите ствари.

Kолико сте упознати са српском кинематографијом? Можете ли навести неки наш филм који је на вас оставио снажан устисак?
– Наравно. Не знам да ли постоји неко ко се као уметник не бави глумом, а да не цени дела вашег режисера Емира Kустурице. Његови филмови много ме подсећају на шпанске. Имају ту искру срчаности и емотивности која говори више од хиљаду специјалних ефеката и компјутерских анимација. Уживао сам гледајући “Време Цигана” и “Аризона дрим”. Волео бих да глумим у неком од његових филмова, ако би прича била снажна као у овим пројектима.

Гледате ли тенис? Србија је поносна на Новака Ђоковића, баш као и Шпанија на Рафаела Надала.
– Имате све разлога да будете поносни на Ђоковића. Он је сјајан играч, и волим енергију и одлучност коју показује на терену. Међутим, као Шпанцу, иако обожавам Новака, дужност ми налаже да на њиховим мечевима увек свим срцем навијам за Надала.

 

 

Курир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here