Баздуљ: Како је Андрић ухапшен због песме о српском краљу!

Поделите:

Опште је мјесто да је боравак у сплитском, а затим и мариборском затвору играо огромну улогу у Андрићевом настајућем доживљају свијета. Повод за његово хапшење 1914. била је, изгледа, Прва прољетна пјесма објављена у часопису „Вихор“, у његовом другом броју за 1914. годину. Пјесма се, дакле, звала Прва прољетна пјесма, али је и сам Андрић – у неким каснијем документима – прекрштава и памти заправо по стиху који се кроз пјесму рефренски понавља Кад ће доћи Краљеве војске? У ратној грозници, хабсбуршке власти и полиција у пјесму су учитали радосно ишчекивање српске војске препознавши у Краљуактуелног српског краља. Не спорећи анализу полицијских тумача поезије (уосталом, и сам је Андрић, кад је Краљевина Југославија успостављена, у молби Скупштинском одбору за признање националног рада контекстуализовао своју пјесму у оквир времена непосредно иза балканских ратова те пост фестум и сам дао за право полицијском читању властите поезије), поменута пјесма се може читати и као нека врста противпјесме славном Кавафијевом Ишчекивању варвара, пјесме која је написана 1904. године, пуну деценију прије Андрићеве Прве прољетне, но Андрић за Кавафијеву пјесму у то доба није могао знати. Код Кавафија се чекају варвари са страхом и са резигнацијом, да би се напосљетку, кад варвари не дођу, појавило разочарење јер су и варвари били неко рјешење. Код Андрића, чекају су Краљеве војске, чекају се са чежњом и надом, чекају се као рјешење, не неко, него право рјешење, чекају се, али пјесма завршава, а њих још нема. Неће се, дакле, појавити до краја пјесме. На исту мелодију пјевају Кавафи и Андрић, само с различитом интонацијом. Можда је до година, њихових: Кавафи док пјева има више од четрдесет година, а Андрић једва двадесет. Можда је до свијета и до језика: Кавафијев грчки свијет већ је видио своје златне дане, Андрићев југословенски своје је тек чекао.

У новембру 1934. године, док је у интервалу између двију дипломатских мисија, живио у београдском хотелу „Ексцелсиор“ Андрић је дао интервју за часопис „Идеје“. Интервју је објављен под насловом Понекад се питам да ли је то нека врста мистичне казне за нас који смо преживели?, а у њему је и овај фрагмент: „Не жалећи се и примајући ход догађаја и ред ствари у људској судбини, не тражећи од новог нараштаја више разумевања него што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас један другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхолијом, тражимо ОНО НАШЕ ИЗ 1914. ГОДИНЕ, што је изгледало страшно, дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што полако нестаје и бледи као песма која се више не пева или језик који се све мање говори. Али, између себе, гледајући један другом у зенице које су виделе чуда, права чуда, и остале и даље живе да гледају ово свакодневно сунце, ми подлежемо увек неодољивом, за нас вечном чару тих година. Тада ми опет добивамо крила и окриље патње и жртве савладаног страха и прежаљене младости. И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер то лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина.“

Оно што настане послије сваког преврата, послије сваке револуције, њеним преживјелим првоборцима изгледа као нека врста мистичне казне. Знао је то Андрић од почетка, показује то и Прича из Јапана објављена у Немирима, прича која је – како би рекао Владимир Дедијер –духовни тестамент младобосанаца. А ипак, мада пјесници јесу, за разлику од свих других људи, вјерни само у невољи и мада послије побједе не уживају у њеним плодовима него иду да потраже има ли гдјегод која тежња што није извојевана, и мада су пјесници и уротници своју младост унапријед прежалили, нешто из те пјесничке и уротничке младости остане заувијек, као талог и као суштина. На то Андрић мисли кад каже ОНО НАШЕ ИЗ 1914. ГОДИНЕ. И важно је кад каже да ће се за њега, и не само за њега, свијет заувијек дијелити по томе „на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године“. Има тога и у Андрићевој књижевности, у Смрти у Синановој текији, рецимо, има трагова те идеје да се кључне ствари у животу (а ваљда и у историји) дешавају у једном тренутку, а да се све прије и све послије мјери по томе гдје си и шта си био у том тренутку, на чијој си страни био. Иво Андрић је знао кад је његовом нараштају пао тај тренутак и он се цијелог живота равнао по принципу (хиљадудеветсто)четрнаесте. Величина неког нараштаја, неке генерације, а не само појединца, мјери се и по способности да се препозна тај тренутак, једини који је важан. И ту је можда трагедија садашњости, то што данас нема ни принципа по којем се свијет дијели, нити има страсти у заклињању. Једино чега у изобиљу има су хорде телала и чиновника спремних да се без заклањања иза пјесничких слобода и било какве метафорике уфају у призивање доласка окупаторских војски, НАТО-вих или било чијих других.

Мухарем Баздуљ
Искра
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here