Борислав Пекић: Како упокојити вампира – предговор

Поделите:

Borislav Pekić

Predgovor za “Kako upokojiti vampira”

Knjiga sadrži dvadeset šest pisama i dva Post scriptuma, dr fil. Konrada A. Rutkowskog, profesora srednjovekovne istorije na Univerzitetu Heidelberg, upućena docentu za istoriju XX veka g. Hilmaru Wagneru.

Uloga priređivača bila je uslovljena prirodom rukopisa, koji se kolebao između lične ispovesti, filosofsko-istorijskog komentara i priče. Priređivač, međutim, nije prihvatio izazov i odbio je da svojim intervencijama ijednom svojstvu da prednost. Usled toga, uloga mu je neizbežno morala ostati neznatna. Potrebno je, ipak, odrediti njene granice.

U prvom redu, već tokom prevođenja sa nemačkog jezika, izvršeno je tehničko prilagođavanje prepiske srpskom čitaocu. Nemački tekst zadržan je samo mestimično – u Pismu dvanaestom – tamo gde su takav postupak zahtevali dublji književni razlozi.

Na rukopisu nisu vršene materijalne izmene, osim što su izvesna lična imena i imena pojedinih geografskih pojmova zamenjena fiktivnim ili inicijalima. Namera je bila da se isključe nesporazumi, koji bi mogli proizići iz povređenih osetljivosti učesnika ili svedoka opisanih događaja. Pri tome valja imati u vidu da pisma sadrže pogled na istoriju Drugog svetskog rata, i istoriografsku nauku obrazovanog učesnika, čije duševno stanje, nažalost, nije uvek zadovoljavajuće.

Literarni naslovi pisama su, razume se, priređivačevi i mogu se opravdati ispadom umetničke taštine. Ipak, oni su zasnovani na duhu svakog pojedinog pisma. Žučna polemika, koju profesor Rutkowski vodi sa evropskom intelektualnom tradicijom – premda se s ponosom smatra njenim organskim delom – optužujući je neumereno i za ličnu nesreću i za katastrofu Nemačke, pružila mi je izgovor da svako pismo povežem sa jednim od evropskih duhovnih sistema i da ga naslovim uvek drugim remek-dometom ljudske misli u raznim epohama. Budući da ti naslovi korespondiraju sa radnjom pisma – negde očigledno, a negde tek posredno – ponekad su stvoreni spojevi koji mogu navesti na pogrešan zaključak da se priređivač slaže sa piscem i da njegovim ozbiljnim argumentima dodaje i svoj podsmeh. Neka ovi redovi onemoguće svaki nesporazum. Priređivač je revnostan poštovalac evropske misaone tradicije, čak i kad nam ona preko Pitagore preporučuje da se, u ime uspešnijeg života, odreknemo uživanja u pasulju.

(Meditacije iz Prvog pisma pripadaju M. Aureliusu; Materija i memorija Drugog H. Bergsonu; Tako je govorio Zaratustra Trećeg Nietzscheu; Principi prirode i milosti Četvrtog Leibnitzu; Rasprava o metodi Petog R. Descartesu; Uvod u psihoanalizu Šestog S. Freudu; Svet kao volja i predstava Sedmog Schopenhaueru; Značenje istorije Osmog Berdajevu; Fenomenologija duha Devetog Hegelu; Ecce Homo Desetog opet Nietzscheu; Ogledi o ljudskom razumu Jedanaestog J. Locku; Propast Zapada Dvanaestog O. Spengleru; Fedon ili o duši Trinaestog Platonu; Logička istraživanja Četrnaestog E. Husserlu; Pohvala ludosti Petnaestog Erazmu; Apologija Šesnaestog još jednom Platonu; Rasprava o ljudskoj prirodi Sedamnaestog D. Humu; Sic et non Osamnaestog Abelardu; Razum i egzistencija Devetnaestog Jaspersu; Biće i vreme Dvadesetog M. Heideggeru; Biće i ništavilo Dvadeset prvog J. P. Sartreu; Stvaralačka evolucija Dvadeset drugog još jednom H. Bergsonu; Civitates Dei Dvadeset trećeg Sv. Augustinu; Pobunjeni čovek Dvadeset četvrtog A. Camusu; Beda filosofije Dvadeset petog K. Marxu; S one strane dobra i zla Dvadeset šestog poslednji put Nietzscheu; Kritika čistog uma Prvog Post scriptuma Kantu i Tractatus logico-philosophicus Drugog Post scriptuma L. Wittgensteinu.)

Naslov knjige, međutim, posledica je priređivačevog ubeđenja da su razmišljanja profesora Rutkowskog džinovski pokušaj nemirne savesti da sa vlastitom prošlošću nađe neki modus vivendi, bilo što će se ona iskupiti bilo upokojiti.

Radeći na rukopisu, priređivač je vršio izvesne provere, kako intervjuišući svedoke, tako i konsultujući dokumentaciju u arhivama D.-ske opštine, zatim u arhivi beogradske ispostave IV D odeljenja Geheime Staatspolizei, i u Centralnoj dokumentaciji Centrale Gestapoa u Prinz Albrechtstrasse u Berlinu. Rezultati provera sakupljeni su na kraju knjige u obliku fusnota.

Ove fusnote, pored sporadičnih komentara priređivača, sadrže stručne nalaze uglednih nemačkih psihijatara (dr Schicka, dr Holtmannheuzera i dr Birnbauma), koji su bili angažovani da, na osnovu prepiske Rutkowskog, utvrde stanje njegovog duševnog zdravlja. Premda saglasni da je ono bilo ozbiljno narušeno, ni o jednom aspektu oboljenja nisu mogli da ispostave zajednički zaključak. Razilazili su se u pogledu vrste bolesti, uzroka i vremena nastajanja, pa se čak vodila rasprava o ozbiljnoj mogućnosti da nije reč o ludilu već o atipičnom slučaju psihopatije. Teško je oteti se utisku da su zamrsili zagonetku koja je već i po sebi bila dovoljno zapletena. Ali kako zbrka, osim što služi za upozorenje, predstavlja bezmalo organski deo slučaja Rutkowski, priređivač je i njoj, u nešto skraćenom obliku, dao mesto u knjizi.

Na nekoliko stranica, u poslednjih šest pisama, izvršena je rekonstrukcija teksta, koji je, usled nenormalnih okolnosti, bio nerazgovetan ili nedovršen.

Nikakve druge intervencije nisu vršene. Priređivač, naime, veruje u danas toliko ismevano načelo, po kome dužnost pripovedača nije da obara ili stvara mitove, nego da ispriča priču.

A za nju se zahvalnost duguje profesoru Hilmaru Wagneru, sa Heidelberga, čijom se ljubaznošću dobio ovaj, očigledno nikad pročitani rukopis, te imprimatur da se objavi, pošto je autor poginuo u saobraćajnoj nesreći na povratku u domovinu, 6. oktobra 1965. godine, pod okolnostima koje nikad nisu rasvetljene. Zahvalnost se duguje i gospođi Sabini, udovici Rutkowski, preudatoj za g. Schragmüllera, nekadašnjeg šefa policije u Magdeburgu, danas vladinog funkcionera Bundesrepublike; opštinskim vlastima u D.-u; članovima konzilijuma, ma koliko izgleda da im je doprinos bio više od štete nego od koristi; i najzad, onima koji su priređivaču omogućili pristup zatvorenim arhivama vezanim za ovaj slučaj.

Zahvalnost se duguje i autorima publikovanih studija koji su priređivaču pomogli da ude u probleme tretirane u pismima Konrada Rutkowskog i da ih proprati primedbama, ali i da se sam približi razumevanju neobičnih ličnosti kakve su SS Standartenführer Heinrich Steinbrecher, pa i profesor Rutkowski, dok je još bio SS Obersturmführer. Otkriće da su se oni razvili iz jednog od tokova standardne evropske tradicije, i da su u svojoj „misaonoj molekularnoj strukturi“ samo dosledna radikalizacija tih tokova, bilo je potresno i uzbudljivo. Onome ko bi hteo da proveri ispravnost zaključaka prof. Rutkowskog, priređivač predlaže kratku bibliografiju:

Adolf Hitler: Mein Kampf; Organisationbuch der NSDAP; Jacques Delarue: Istorija Gestapoa, 1966; Trials of War Criminals before the Nüremberg Military Tribunals. I-XI, 1951 – 1953; Erich von dem Bach-Zelewski: Leben eines SS Generals, 1946; N. Baynes: The Speeches of Adolf Hitler, 1942; Edward Crankshow: The Gestapo, Instrument o f Tyranny, 1956; Rudolf Diel: Lucifer ante Portas, 1949; Gunter D’Alquen: Die SS, 1939; W. Frischauer: Himmler, 1953; P. Hausser: Waffen SS im Einsatz, 1953; E. Kogan: Der SS Staat, 1947; E. Kogan: The Theory and Practice o f Hell, 1951; H. Arendt: The Origins of Totalitarianism, 1959; K. Patel: Ein Beitrag zur Soziologie des Nationalsozialismus, 1954; Gerald Reitlinger: The SS, 1956; G. Reitlinger: The Final Solution, 1953; J. F. Steiner: Treblinka, 1967; Evelyn Le Chene: Mauthausen, 1971; F. Friedman: Oswiencim, 1946; R. Hilberg: The Destruction of the European Jews, 1961; R. Conquest: The Great Terror, 1968; Weissberg- Cybulski: Zavera ćutanja, 1953; A. Koestler: Pomračenje u podne; A. London: Priznanje, 1969; T. Mann: Doktor Faustus; L. Feuchtwanger: Josephus; G. Grass: Dečji doboš; R. Howe: The Story of Scotland Yard, 1965; F. Stead: The Police of Paris, 1957; Bruce Smith, Jr.: Police Systems in the United States, 1960; B. Whitaker: The Police, 1964; J. Coutman: Police, 1959; E. Freund: Police Power, 1904; J. Wilson: Varieties of Police Behavior, 1968; E. Lavine: The Third Degree, 1930; Charles Franklin: The Third Degree, 1970; H. Gros: Criminal Investigation, 1962; Leon Radzinowitc: Ideology and Crime, 1966; G. R. Skott: The History of Torture Throughout the Ages, 1940; H. C. Lea: A History of the Inquisition of the Middle Ages, I, II, III, 1889; A. Turberville: Medieval Heresy and the Inquisition, 1920; St. Ignatius Loyola: Autobiography, englesko izdanje 1956; R. Harvey: Ignatius Loyola, 1936; Orleans Manuscript fo r the Trial of Joan of Arc, englesko izdanje 1956; Even D’Estrange: Witch Hunting and Witch Trials, 1929; D’Estrange: Witchcraft and Demonianism, 1933; Goldsmith: Confessions of Witches under Torture, 1886; T. Lowe: The History o f the Devil, 1929; Sprenger & Kramer: Malleus Maleficarum, 1494, englesko izdanje 1928; L. Ruff: The Brain-Washing Machine, 1959; J. A. C. Brown: Techniques of Persuasion, 1963; T. Reik: The Compulsion to Confession; E. Kinkead: Why They Collaborated?; W. Sargant: Battle for the Mind; Mills: Elita vlasti; Monkenmoller: Psychologie und Psychopathologie, 1930; D. Jeftić: Sudska psihijatrija, 1951; Birnbaum: Kriminal-Psychopathologie, 1931; Hart: Psychology of Insanity, 1946; Kann: Die Psyshopathischen Persönlichkeit, 1928; Horney: Neurotična ličnost našeg doba; Money-Kyrle: Psychoanalysis and Politics; H. D. Laswell: Psychopathology and Politics; L. Wittgenstein: Tractatus logico-philosophicus; Nietzsche: Tako je govorio Zaratustra; Nietzsche: Volja za moć

A sada nam preostaje da odgovorimo na pitanje: zašto se privatna pisma jednog SS Obersturmführera izdaju trideset godina posle rata, kada se čini da teme što ih ona pokreću nisu više ni značajne ni aktuelne? Činjenica da je prof. Rutkowski služio u RSHA, čija je IV uprava, pod ominoznim skraćenicama Gestapoa bila poznata širom Evrope, ne bi, sama za sebe, bila dovoljna kao opravdanje. O njenoj delatnosti ima dovoljno dokumentarne grade. Ono što priču Konrada Rutkowskog izdvaja iz močvare sabranih svedočanstava jeste nepomirljivo lični odnos prema temi, fanatičan pokušaj da se iz nje izvuku dublje misaone konzekvencije i prilično ekstravagantan način njihovog sprovođenja u život. Pored „spoljašnjih“ istorija Gestapoa, angažovanja oko nabrajanja njegovih akcija i metoda, ovde napokon imamo i jednu koja bi se, bez preterane rezerve, mogla nazvati „unutrašnjom“. Ne samo zato što bi, za promenu, o temi govorio zločinac a ne žrtva ili što bi se, umesto posledica pojedinih operacija, opisivala njihova organizacija, nego zato što bi stožernu i komandnu poziciju u povesti zauzimala svest o njoj. Nova svest koja posmatra sebe u prošlom dejstvu, i na osnovu dobijene slike želi odrediti neko svoje buduće dejstvo. Profesor Rutkowski nije uspeo da reši sukob sa prošlošću na način kome se nadao. Čini se, naprotiv, da je u pokušaju da je satre, staru svest u još mračnijoj verziji samo ponovio. Upravo ovakva evolucija profesorovih razmišljanja (bez obzira na njenu psihopatološku osnovu, ili upravo zahvaljujući njoj) – koja kao da usporeno prikazuje rađanje totalitarne svesti, paradoksalno iz sukoba sa njom i njenim posledicama po svet i lični život – treba da ukaže na jedan od puteva kojima se fašizam ili neki drugi srodan oblik totalitarnog nasilja još jednom može naći pred našim vratima, i ovog puta konačno sve vode nad nama sklopiti. Ovim se ne spori predominantnost drugih, društvenih ili ekonomskih, uzroka, niti se realna istorija pokušava svesti na biografiju svesti. Želi se samo ukazati na onaj unutrašnji, intelektualni i psihološki povod, koji smo skloni da zanemarimo kad posmatramo istoriju na ulici, anonimnu istoriju bez imena, lica i porekla.

Borislav Pekić
London, avgust 1976.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here