БРАЋА МАНАКИ ИЛИ ПОКРЕТНЕ СЛИКЕ БАЛКАНА

Поделите:

Битољ, 1948. Милтон Манаки (други ред средина) заједно са младим војницима и њиховим родитељима из села Локве

Пионири филма и фотографије на Балкану браћа Јанаки (роден у Авдали 1878. – умро у Солуну 1954.) и Милтон (роден у Авдали 1882. – умро у Битољу 1964.), потичу из цинцарске породице из места Авдале у близини Гравене у данашњој Грчкој. Познато је да је фамили ја поседовала велика, бројна стада оваца која су била и основ јаког економског статуса Манакијевих, који су само увећали бавећи се финансијским пословима.

Рано су почели да се интересују за фотографију и свој први фотографски атеље отворили су у Јањини, главном епирском граду који је радио од 1884. до 1904. када у Битољу, у његовој Шареној улици, отпоциње са радом други по реду атеље под именом „Атеље за уметничку фотографију”. Те исте године Милтон у Лондону купује камеру типа „Биоскопе”. Браћа Манаки имали су статус званичних фотографа српског, румунског и турског двора. Познате су фотографије које су обишле цео свет на којима се виде турски султан и српски краљ приликом њихове посете Битољу. У Битољу су Јанаки и Милтон основали и први биоскоп на отвореном, а 15. септембра 1923. године почињу да се приказују филмови и у сали.

Великанима филмске уметности у част у Битољу, Македонија, данас се сваке године одржава Међународни филмски фестивал „Браћа Манаки”.
Целокупан богат архив браће Манаки предат је 1955. југословенском државном архиву. Поред многих података о животу и раду првих балканских кинематографа постоје занимљиви подаци о којима се зна сасвим мало. То се пре свега односи на сусрете Милтона Манакија са појединцима румунске етничке заједнице из српског Баната који су служили војни рок у Битољу одмах након Другог светског рата, као и посета Милтона Манакија родитељима војника који су га посећивали и дружили се са њим у Битољу.

У то време мало је припадника румунске за једнице у нашем Банату знало о Манакијевима. Младићи из јужно банатских села распоређени да служе војни рок у Битољу после неког времена чули су да у граду има Цинцара или Румуна са којима се могу споразумевати на њиховом матер њем језику и почели су да одлазе прво у фотографски атеље старог Милтона који их је фотографисао у војничким униформама, а касније, одлазили и код њега у кућу, највише недељом после подне за време дозвољеног изласка из касарне. Прицали су Милтону ко ји их је пажљиво и са интересовањем слушао, о својим селима у Банату, о животу и пословима којима су се бавили, о атмосфери и приликама у Војводини, о културном животу румунске заједнице.

Милтон Манаки је тада сазнао да у Вршцу постоји културно друштво Румуна, новине на румунском језику па ћак и професионално позориште које поставља на сцену Нушића чији је режисер Николаје Бокшан. Милтон Манаки му је убрзо послао следеће писмо и фотографију Бранислава Нушића:

„Битола, 6. II 1951.
Драги Господине Николае Бокшан
Данас сам видео и прочитао у часопису Либертатеа на који сам претплаћен.
Примите моје честитке и радујем се када видим да се наша браћа Румуни из Баната културно развијају. Читајући да сте Ви режисер комедије Госпођа Министарка, шаљем Вам једну слику Бранислава Нушица као знак подсецања да је и он нашег румунског рода из Кли суре, чиста румунска општина. Ова слика датира из 1912.-1913. године када је био начелник у нашем граду Битола, и то је једина ње гова слика када сам га сликао у званичној униформи, али има и слике где сам га сликао у цивилном оделу када је био српски конзул у Турској.
На правићу Вам 2 велике да имате за вашу канцеларију.
Иако вас не познајем лично, имам част да вам пишем и да вам че ститам из свег срца јер ја сам Румун и када видим или читам да Румуни напредују у култури, ја се радујем и срце ми игра од радости?

Пишем вам да сам Румун, фотограф, и фотокинематограф, и да сам за свог живота насликао пуно слика и радио пуно филмова у периоду од 40-50 година. Сви костими и сви филмови из нашег града су из прошлости. Можда сте читали по новинама или сте видели неки филм о султану када је био овде у Битоли 1911. То је мој филм, игра се у целој Југославији? Молим вас да примите пуно топлих поздрава?

Милтон Манакиа, Битола”

Од Николаја Бокшана писмо и Нушићева слика стигли су код Кирила Пауца – Нејка из Куштиља, а после његове смрти ова документа су дошла код учитеља Јонела Конрада из Вршца, рођака Кирила Пауце. Документа су објављена, без иједне интервенције, од стране господина Корнела Мате, новинара часописа „Либертатеа” од 2. фебруара 1991. године.

Сећања о посетама Милтону Манакију у његовој кући чуо сам пре много година и од покојног новинара и писца Симиона Драгуцуа, који је помињао своје честе посете куци Милтона Манакија као и многобројне посете Румунском гробљу у Битољу.

Касније сам читао и нека сећања Јона Велица из Уздина (о којима је писао и проф др Глигор Попи), затим веома занимљив текст господина Севера Шдикуа који је служио војску у Битољу у периоду од 1951. до 1952., објављен у уздинском гласилу „Ти бискус” под насловом „ Нови доприноси биографији Милтона Манакија”

– „ За мене, од прве посете, радионица Милтона Манакија је постала најзанимљивија атракција. Уследиле су и посете са дугим и занимљивим разговорима. Сатима смо листали албуме са сликама – портрети званичника и других важних људи, трговаца, занатлија и сељака из околних села, лекара, инжењера, архитеката и професора… Многи су били Цинцари. Другим приликама, гледали смо документарне филмове браће Манаки где су забележени важни догадаји тих времена. Коментари маестра Манакија о значајним догађајима били су фасцинантни (…). У сећању радо чувам изглед једног старца, звали смо га Папокочи, био је славни приповедач и добар познавалац историје Цинцара(и Румуна) из Македоније.”

Господин Север Шдику помиње још један занимљив детаљ

– „ Стари Папокочи али и маестро Милтон Манаки, прицали су ми и о службама и религиозним активностима које су биле организоване у кругу Свете цркве, када је у периоду од 1. јуна 1937. до 1. септембра 1939. са пуно ентузијазма обављао црквену службу, тада млади свештеник, данас преминули, непрежаљени Тибериу Шдику, парох из Гребенца” (иначе ујак Севера Шдикуа) .

Професор Јон Сфера, бивши директор основне школе из Локава, писао је о Милтону Манакију објављујуци и једну фотографију, где помиње посету старог Милтона, која је трајала десет дана, селу Локве, у јесен 1950. Милтон Манаки је тада био гост породице Пинтор али и низа других локванаца меду којима су Јон Гетејанца и Јован Сфера, који су служили војску у Битољу и били чести посетиоци куће Манакијевих. Детаљнији подаци о „војницима из Локава” и о њиховим родитељима који су познавали и посећивали Милтона Манакија, налазе се у монографији села Локве аутора Панте Баџуа и Павела Гетејанца.

(Овај текст је одломак из већег текста под на зивом „Браћа Манаки или покретне слике на Балкану” аутора Мариана Тугуја” са коментарима и допунама Симеона Лазарјана за недељник „Либертатеа” из Панчева)

Са румунског превела Марина Анкајцан

Писмо

Pismo

Сав материјал на ову тему позајмљен је из текста “ЦИНЦАРИ (АРОМУНИ) У ЈУЖНОМ БАНАТУ “, аутора СВЕТЛАНЕ НИКОЛИН. Делове текста које је додала редакција приказали смо Italic slovima .

cincari.org

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here