Бранислав Јевтић: Прво је умро биоскоп, на реду је позориште

Поделите:

Највећи плачљивко политичке и позоришне естраде Синиша Ковачевић добио је из буџета 6.4 милиона динара за припрему његовог новог–старог комада, од чега сигурно иде у његов џеп 2 милиона. Ако су ови наводи тачни, за све атеисте поставља се питање како, то јест зашто, када се зна да припрема најзахтевније представе изискује максимум пет хиљада евра. Дакле, ова сума би била довољна за једну просечну серију, а некмоли филм по нашим скромним стандардима. Након двадесетогодишње тортуре са представом „Велика драма“ у истом том Народном позоришту које је све, изгледа, само не народно, поново нас враћа у своје „плодно“ младалачко доба. Велика драма је најдосаднија драма свих времена баш због тога што је трајала навелико, као да је у питању нека епохална тема а не клише, већ виђена толико пута по филмовима, позориштима а највише у нашој свакодневици. Тај претплаћени писац који се вечито жали на маргинализовање удавио је и суфлера и глумца темом о црногорским и иним колонистима у Војводини и Београду, дотле да се публика уполовачила и у крунском позоришту. Политички ордонанс, и тобож вечити опозиционар, нема који животни сан није испунио, још само наш када би, а то је да нам одговори када ће се скинути са сцене.

Његов презимењак Душан Ковачевић, такође вечити опозиционар, за психијатре и драмске писце остаће енигма као неко ко на једној страни, једва успева да се носи са депресијом и личним незадовољством, а на другој не само што је остварио све своје драмске пројекте, већ је тако рећи добио приватно позориште које неки још зову и Тезгара театар. Школовао кћер у иностранству, ширу фамилију обезбедио, и подигао себи за живота споменик раме уз раме са Браном Нушићем.

Узгред, Биљана Србљановић је изузета од свих правила, јер њу финансира и цела страна абецеда (ЛГБТ…), и домаћа властела. Због тих и таквих, текстописци, драматурзи, редитељи и глумци уопште не улазе у разматрање, и остају споља неприметни као умирући од короне пред празном болницом у којој се башкаре само привилеговани.

Ове сузе за просутим млеком нису ни почетак ни крај беспрегледних  осушених корита услед неконтролисаног ћердања средстава из државне касе (у овом случају култура је у питању). Од књижевности ако се почне, где се из буџета издваја мимо сваког конкурса за превођење књига разних Вида па до нових ђида без стида Огњеновића, не треба да чуди што нико за нас у свету не зна, па и ако зна, само потврђује етикету заосталог народа. За намештање награда на домаћем терену узалуд је трошити речи, довољно је погледати опустеле библиотеке, а камоли књижаре. Јер ко прочита НИН-овца нпр. коме је надимак „Магични Ћира“ као део рекламе, тај се више књиге неће лаћати. За филмом је тек сувишно нарицати, јер, децо, биоскоп поново неће радити. Стога, да се позориште не би као књига и филм угасило, пребројмо даске у глави. Позориште је од првог амфитеатра или спектакла насталог од полуотворене пећине наше последње упориште где се животу може наћи достојна имитација, ако не и смрти конфронтација.

Бранислав Јевтић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here