Бранислав Јевтић: Житија Слепаца

Поделите:

 

 

ДРУГОСЛОВЕНКА

Упућујем јавно извињење Марку Томашу у име свих другосрбијанаца  а, посебно, случајних србијанки, зато што му није додељена књижевна награда „Душан Васиљев“. То није никакав реваншизам за оно што се догодило на Хвару, просто зато што је жири то одлучио пре немилих догађаја на отоку. И једно и друго може се подвести под случајно. Забога милога, не зна се шта је случајније, да ли то што сумњиви пацифиста и југоносталгичар, несумњивог родослова и печата из 2. св. рата и деведесетих, није добио награду, или зато што је екипа серије „Југословенка“ (као наставак Пинковог Црвеног месеца) на челу са продуцентом добила батине и добрано била опељешена. Још увек се не зна да ли се снимање заувек обуставља. Једно је сигурно, а то је да је оно прво изазвало већу пажњу у кругу двојке, којим одавно жаре и пале сорош-мераклије, него случајна, такорекућ изолована чаркица на Јадноволинији. То недвосмислено указује да ће Срби и даље хрлити тамо где не смеју да гукну екавски, а да ће се веровати унуцима њихових гостопримљивих домаћина, као симпатична анегдота из детињства, да су какили на ноши тј. шлему на којем две муње представљају заправо доказ да су им деде радиле у електродистрибуцији за време 2. св. рата. Марку желимо коначно неку награду да освоји, јер, ако је ико плаћао диљем Региона новинаре и околну свиту да га хвале по медијима, то је он.

ОД ПРОБИРАЧА НЕМА ПРЕЛЕТАЧА

Католици имају право починити било какав грех, кад уз неколико здравомарија, оду дома дезинфиковани као свеци. Тако барем размишљаше мој комшија – ортодоксни комуниста. Ортодокс у смислу идеолошком, разуме се. Он није био попут ових новопечених Дачићевих верника, који редом славе, а кога би друго, него Св. Николу. Он је био веран Лењину, Брозу и Слоби све док га није начео канцер. Одједаред се машио Светог Писма и почео да листа од корице до корице до касно у ноћ. По свој прилици, као да је почео на време, како је заклопио корице тако испусти душу, миром праведника, са сличним блаженим осмејком Краља Александра Ујединитеља непосредно по атентату. Узгред буди речено, био је велики интелектуалац, али знао је да опсује горе него кочијаш. Тај није штедео како опозиционаре тако ни квазиелиту. Њега није нимало потресало шмирање, цупкање и тапшање ко у детета Марка Ђурића, њему није засметало ни хвалоспевање у сав глас, коме још само гусле да су фалиле – шићарџије Лалатовића. Никада он није ни суве шљиве давао за продане душе или, можда још неприметније кривце – новинаре, који су у новинама објавили његову патетичну животну причу, и то на три стране (свадба и порођај Ражнатовића стадоше само на дуплерицу, примера ради). Лалатовићева исповест, боље речено жалопојка, нимало га није узбудила. Али, оно што га је изузетно погодило, била је листа од хиљаду интелектуалаца то јест квазиелите, пошто три четвртине те бројке је и више него на контроверзан начин добило дипломе и ордење. Тасовац, Милован Витезовић, Иван Бауер, Србљановићева, редитељи, глумци, и цео тај отворени кавез голуба подрепаша не би му дошао главе да тај каталог већински не чини „титулирана“ господа. То није никакав глупи фудбалер нити second-leg роба М. Карановић, већ Сима Аврамовић. Тада се сетио да није рођен у купусу, и да у његовој глави још није преостало само млевено месо за сарму на даћи, и латио се Библије. Можда за његову душу већ је било касно, и по њему се може исписати само некаква хагиографија небитног грешника, али, за сваки случај, помолио се у себи за све ближње, да како затвори очи, барем некоме се отворе.

 

Бранислав Јевтић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here