Данко Поповић: Књига о Милутину: ЛАСНО ЈЕ УБИТИ ПРИНЦА И ЈЕДНУ ЖЕНУ

Поделите:

ЛАСНО ЈЕ УБИТИ ПРИНЦА И ЈЕДНУ ЖЕНУ

Синовче, нисам ја раније био овако причљив. Овде ми је говор омилио, овде, у затвору. Раније – послови, бриге, не дају главу подићи па заборављаш шта је јуче било, а сад, цео живот ко на длану. Сећам се свега.

Сећам се ко да је јуче било – звони са сви страна, а људи, дабоме, знају да се тако не дозивље на молитве и на покајања, него да се у рат позива.

Изађем пред шталу, седнем на мерицу, а оно јутро, милина једна. Треба да се одмориш, балдисао си од копање, кошње и други послови – јека је рада, а ово сад, јека од звоњаве.

Чујеш ли ти ово, Милутине? – приђе ми мајка. Квржи прсте и вата се за реклу, гужва је. Знам како је њој кад чује звоњаву, два су јој сина – да кажем, моја два брата – погинула у прошлим ратовима, у турском и бугарском, а отац нам је – што би се рекло, њен човек – погинуо у Бугарској, на Сливници.

Чујем, бре – велим јој – нисам глув.

Па шта чекаш, видиш да људи одлазе школи.

Ја устадо, дадо јој ону мерицу, па на сокак из они стопа. Она, моја мајка, стоји са мерицом у рукама пред шталом. Е, ту сам слику запамтио. Моја мајка, са мерицом у рукама, стоји испред штале и гледа за мном, а говеда зарикала, да л’ од оне звоњаве, да л’ стока штогод предосећа – не знам. Знам да ми беше тешко.

Тешко, бре, синовче – како који рат, а теби из штале оде пар волова. А то није играчка. Волови су волови, зна се шта је сељаку пар волова. Таман подигнеш волове и укоскас, а оно, узме дрзава, треба да вуку топове, да вуку комору, провијант. Ама треба, бре, волови и да ору, и да вуку жито, и сено, и дрва, треба и да и’ продаш, да узмеш коју пару, а не овако, да иду џабе. Кажем ти, није ти лако ни због волова, ово је трећи пар волова из моје штале за три године, а они које су ми мобилисали месец дана раније, знаш каки су били – ко уписани. Ал добро…

Одо ја школи, а тамо – шта да кажем. Учионица пуна свршити људи, искупили се, дабоме, да нам учитељ каже шта се ово догађа, зашто опет морамо у рат.

И како не отвористе врата, погушићете се – велим ја. Пригријало сунце, летњи дан, базде опанци и тежина, зној; осећа се на шталу и оборе. А учитељ држи штапић и показује Сарајево, на карти. Чисто се радује. И фали Младобосанце. Они су учинили своје, узлетели се у небо као мученици. Бацили бомбе, каже, убили швапског принца и његову жену.

Василије седи и гледа ме искоса, ко вели: чујеш ли ти учу како презвоњава.

Ласно је убити једног принца и једну жену, ама рат се не добија убијањем принчева и жена – мислим се.

Интересује мене шта ће сад да буде – мисле ли остали Босанци за тим младим Босанцима, оће ли дићи каку буну и устанак? Није нама до њинога узлетања у небо, ни досад се у мученицима није оскудевало.

Нама, богати, помоћ треба. Оће ли они уз нас против Шваба? – Одманем ја вако главом. Нису ми ту чиста посла. Не волим да се Босанци напразно јуначе, да убијају принчеве и жене, а после, гузицу устрану па наша сељачија данак да плаћа. Па је л’ тако? Ако си и Србин и сељак, ниси стока, не волиш да те неко прави лудим.

Полакоте, учо, полако, немој тако све из једног витиља, нисмо ми деца – вели Павле и намигује на ме.

А учитељ тера своје. Тамо, вели, по Босни и по другим крајевима де живе наша браћа Јужни Словени, устанак само што није плануо.

Из твоји уста у божије уши, учо – изађем ја напоље, не верујем ни у каке Словене, а нећу ни да се кважим са учитељом пред народом.

Идем кући и све гредом мислим о тим Словенима. И да л’ ће да буде ко што учитељ рече. Тешко ти, бре, да те у рат увлаче кад коме прасне ћеф. Увуку те у нешто што не разумеш. Богами. Слушо сам ја и отпре млоге оне школце. Дођу преколета на ферије па се распричају о ослобођавању сви крајева де живе наша браћа – чујеш, наша браћа, а моја браћа изгинула због неке “наше браће”. Кажем ти, распричају се пред општином, пред школом или пред црквом, како – кад, па све ко да ће неко да им поклони оно што би они могли да ишту. Сећам се једном о Великој Госпојини, пред општином – распричао се Велибор Ровић. Онако дугачак, припо се на један камен па везе ли везе. Ослободили смо, каже, Македонију. И стару Србију, победили смо на Куманову и на Брегалници, сад ћемо да се окренемо нашој браћи у Босни, Ерцеговини и у Далмацији.

Све тако Велибор, ко да ми само треба да се окренемо, па да се тако и оствари оно што је он заумио.

Добро, Велиборе, а колико ће то да кошта? – јави се Чедољуб Петровић, био онда још жив. Оће ли нам чељад бити бројнија и веселија?

Чедољуб стар, ал уме да мисли. Коју смо ми вајду имали од дојакошњи ратовања? – вели.

Е не ради се о вашим амбарима и кошевима, шталама и торовима, о уједињењу се ради – дрзак, богати

Велибор, дрзак, а нема га шака јада, дугачак ко притка. И болестан. Туберкулоза само што га није начисто појела, ал ето, оће и он да одређује судбину земље и народа.

Кажем ти, није уча нама први тако говорио. Није. Слушали смо ми о томе подоста и раније.

Ал добро, да се вратимо.

Одем кући, а није ми лакше. Мучи сумња, сикирација. Чисто смешно, сељак си, а мучи те сумња због неки Словена и неки устанака. Ал опет, о рату је реч, о кожи се ради, о главуџи.

Тумарам подрумом, пијем, не кријем. И псујем, што да не псујем. И краља и владу. И Гаврила Принципа.

Не греши душу, Милутине – моја мајка Гвозденија иде за мном, крсти се, мисли, ваљда, да је и тај

Гаврило неки великомученик и светац.

Спреми ми белу торбу – кажем жени – двоје ланене гаће, двоје чарапе, ко и досад кад сам полазио у ратове. А жао ми жене – ни са њом нисам средио. Болесна је. Деца се у њој не примају. Троје је родила, а ни једно се није одржало.

Мајка ми певца испекла, по обичају, ко да ћу на свадбу, а три дана сам косио на сирћету и на перју белог лука – ал, ајд, кад је таки обичај да Србин добро једе кад у рат и у смрт полази.

Обучем нове чакшире, сукнене, а жао ми. Последње су – двоје сам у прошлим ратовима поцепао. Гуњ нећу да облачим, нов је, и једини – црквени, стајаћи, зашто да га сатирем о рововима. А жена ко жена, не жали га, казе: Милутине, може се десити, не дај боже, да погинеш, па нека се види да си био домаћин човек.

Баш зато га и не би носио, зато што могу да погинем, кажем жени. Рачунам, ако погинем неко ће јој за тај гуњ косити и жито везивати – ал њој не вреди говорити, наумила се па не да. Облачи ме ко да ћу у народну песмарицу – све ново и најлепше трпа на ме.

Немој, жено претеривати – кажем јој – само двоје гаће и двоје вунене чарапе стави у торбу, то је човеку ратнику довољно. Ако нема среће, не могу ми ни кожне чакшире помоћи.

Синовче, да ти себи не наудиш што се дружиш са мном, знаш како је.

Е па добро, добро, ако је ко што велиш, идемо даље…

Рукујем се са мајком и женом. Ударим сокаком у село.

На све стране одлеже дерњава. Кад се пре изопијаше толики људи? Зашто певају и плаше голубове, што се сад јуначе, рано је?

Урошевића кафана – препуна. Пије се с ногу. Све плаћају Урошевићи. Они пију и најгласније певају, они највише и псују и песмама прете Шваби – није им тешко, они су одувек највише песама и знали и певали, а многе су и сами срочили; већ су и о Апису и другима певали, и о Гаврилу Принципу – они ће да певају, други ће да гину.

Ајде, Милутине, да пијемо и да певамо, – Перо Урошевић, узо чашу и налива ми ракију – земан је земља да се брани. Ајте ви Урошевићи са мном да ратујемо. Мени је ово трећи рат, а теби, Перо, и твом брату Јефти није ни први – кажем. Зна то и он добро, него неће Урошевићи белу торбу да прте. Два месеца они под оружјем парадирају окићени значкама ко комите, ал неће тамо де се гаће крваве него певањем и дерањавом показују властима како воле краља и Србију. Таки су били и у прошлим ратовима. Њини су синови и сад по командама у позадини, а туђу децу напијају да се пијана дерњају кад би требало да плачу.

А ДА СЕ МИ О ТУРКЕ НЕ ОГРЕШИСМО

У чети ми беше студент Младен Јеринић, син најбољег газде у нашем крају, Марка Јеринића. Дошо Младен из Беча, добровољно, оће и он да брани Србију. Фала му. Србија мора да се брани.

Шта ће са нама бити до послетка? Питам Младена, а он ме, душа наша, вако загрли. Очију ми, школац, у Бечу школе учио, ал загрли Милутина. Мени мило, што да кријем, мило ми, загрли ме студент, мене, обичног сељака. Пун је вере и лепоте. Србија је, каже, извршила највећу мобилизацију коју је икад једна земља извршила у својој историји. И све он тако, а ја га гледам, па ми га чисто жао. Некако ми није за војника. Слабачак је и сувоњав, није, да кажеш, нека коска.

Ништа се ти, Милутине – вели ми Младен – не секирај. Гаврило Принцип је пуцњем у Сарајеву отворио врата новој историји. Нису у Сарајеву погинули само један принц и једна жена, вели, Аустрија је тамо пала; видећеш кад устану Чеси и Словаци, па наша браћа Словенци и Хрвати, Славонци и Далматинци и Босанци. Кад се то дигне, оде Аустрија богу на истину.

Добро, Младене – кажем му – добро ако ће и Словенци, и Славонци, и Далматинци, и Босанци. У реду, ако је тако договорено.

А Младен долива: Аустрија ти је, вели, Милутине, њима ко нама што је била Турска, морају је рушити, шта ће друго…

Видим да и он верује у те устанке. Поверујем и ја. Ваљда ће свако своју Турску да руши. Ободри ме Младен.

Е па добро, идемо даље.

Добисмо ти ми битку на Церу, освојисмо положаје по Мачви. Наступамо у оне крајеве из који смо били одступили.

Да бог сачува. У Кривајици – тридесетак жена и деце Швабе повезале и поклале. Тако у Завлаци и по другим местима, на све стране, по Мачви и Јадру. Фотографи залацају апаратима, сликају мртве жене и децу. Треба, кажу, за архиву државну и за новине по свету, да се види и зна кака се зверства чине над српском нејачи.

Заустависмо се на једном ђерму. Ту је и једна баба. Дели војницима јабуке.

Је ли, баба – пита Василије – јесу ли опасне Швабе?

Нису све Швабе опасне, синко – рећи ће она баба опасан је Шваба који говори нашки.

Василије се труди да заподене разговор са мном, запиткује: Који су то људи отуд што говоре ко и ми, Милутине, да л’ су то они Јужни Словени о којима нам причају официри?

Да је среће, Василије, ти би мени о нашим кућама причао, ти би о нашим сокацина, о виноградима, кукурузима и вотњацима говорио. Онолике наше отаве по ливадама, онака наша стока, а ти ми о Јужним Словенима. Откуд ја то могу да знам? Ваљда за то има људи разборитији од мене, људи на положајима, ваљда се зна ко је зашта надлежан. Са мном разговарај о орању и о сетви и о рогатој стоци. Све некако гледам да се склоним од Василија, али он трапуља за мном и љути се. Санћим, што ми наступамо? Да не наступамо, не бисмо, каже, гледали ову грозоту – показује ми на куће спаљене, на згаришта на некадање котаре. И на једну капију. Лепа капија. Зидани стубови, али која јој је вајда од лепоте. У капији човек, биће домаћин, ко да је изашао да дочека госте, вако, лепо обучен старац – виси, обешен, да бог опрости чисто смешан.

Е па, ми морамо да наступамо, Василије; ми наступамо кроз своју земљу, не наступамо кроз туђу – окрећем ја главу да не гледам оне јаде, чељад побијену и повешану око спаљени кућа. Свуд си то могао видети по Мачви. А Василије ме тек довати за руку и вако тргне да га у очи погледам. Видиш ли ти, Милутине, да ови ни калемљено воће не поштују; видиш ли вешају и о питоме крушке и јабуке. Искрљештио се Василије, гурка ме да гледам у дворишта поред који пролазимо, ко да је, боже ме опрости, важно да л’ вешају о питомо ил о дивље дрвеће.

Гледај, Василије, преда се, не осврћи се, лакше ће ти бити; не гледај около, врдај мало погледом, није бог човеку дао очи да гледа све што се може видети – не знам шта би друго да му кажем, није мени лакше него њему, ал рачунам: ако гледам преда се, мање ћу несреће наше видети.

Је ли, бре, Милутине – повуче ме опет Василије за рукав и заустави, и у очи ми се загледа – да се ми о Турке не огрешисмо?

Ја га гледам, да није шенуо – како ми можемо о Турке, наше старе злотворе, да се огрешимо. А он, вако, трља браду. Ми смо, каже, против Турака грдно ратовали ал, руку на срце, ваког јада и срама од њи не видесмо – показује на једно детенце убијено, женско, заголићено, да бог опрости, на једној му ножици чарапа, дебела, од вунена сељачка плетива, пуна крви, а рој мува зукти око њега. Дете базди, божију ти мајку, дете убили, муве га напале, а оно заголићено и базди, еј базди. А дете женско и заголићено. А подаље, нема ни десетак корачаја, виси жена – млада, витице јој низ груди, а груди раскопчане и види се да је осрамоћена, на једној јој се нози, да простиш, гаће задржале, да бог опрости, а ја се мислим: мора да је ова жена мајка оне девојчице, сличе једна другој ко јаје јајету. Па се мислим: да л’ се у овај злочин умешаше они што говоре нашим језиком, божију ти мајку?! Василије иде за мном гурка ме и опет приупиткује: Да л’ смо се ми о Турке огрешили?

Може бити да смо се о Турке огрешили, Василије, ал то није нашом намером. Како смо ми некад могли знати које нас несреће чекају; ко је могао знати да ћемо и против ваки људи ратовати, ко је знао да и ваки људи има на белом свету.

Поделите:

1 коментар

  1. У овом контексту вреди забележити чињеницу, да се за време североамеричке турнеје књижевник Данко Поповић похвално изражавао о емигрантском публицисти Лазару Прокићу у извесним србским емигрантским круговима, посебно о заслузи Прокића што му је редиговао текст, који је објављен под насловом „КЊИГА О МИЛУТИНУ“. Прокић је стварни аутор ове Поповићеве пропагандне књиге.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here