Достојевски: Животна прича једног од највећих руских и светских књижевника

Поделите:

На данашњи дан 1881. године умро је Фјодор Михајлович Достојевски, један од највећих руских и свјетских књижевника, чије је дјело у 20. вијеку постало неисцрпан извор за најразноврсније књижевно-теоријске, естетичке, психолошке и филозофске студије и тумачења. Утицао је на укупну европску и америчку књижевност, а посебно су се на њега позивали експресионисти у књижевности и егзистенцијалисти у филозофији (“Злочин и казна”, “Браћа Карамазови”, “Бедни људи”, “Понижени и увријеђени”, “Записи из мртвог дома”, “Идиот”).

Тешке животне приче, тужних очију и духа који не замире, Фјодор Достојевски је оно што је написао: „Љепота ће спасити свијет“.

„Злочин и казну“ сам прочитала у шестом основне, „Идиота“ у осмом. Не зато што сам много паметна, него зато што ми је тата рекао: „Послије њега, све књиге ће ти бити као лимунада.“

А ја не волим лимунаде. Волим Достојевског.

Рођен је 11. новембра 1821. године у Москви. „Сама породица Достојевски је водила порекло од старог литванског рода, чији се значајни представници спомињу у 16. вијеку у разним документима југозападне Русије.

Многи од чланова породице стекли су угледне положаје којима су се издвојили као чланови главног трибунала, као племићке старјешине, судије, официри, па чак и епископи. Међутим, пред крај 18. вијека род Достојевски је био истиснут из редова западног племства због одбијања католичанства, и од тада биљеже знатан пад и сиромаштво.

Али је само један члан породице успио да изгради свој живот на начин на који је то одувијек желио и који је потпуно самовољно корачао кроз живот. У питању је отац чувеног писца Фјодора Достојевског Михаил Андрејевич. Завршио је Медицинско-хируршку академију у Москви и радио је као љекар пријестоничке сиротиње. Међутим, то занимање није одговарало нарави Михаила Андрејевича јер је био јако напрасит и раздражљив, а уједно упоран и неуморан радник који је понекада мрзовољно извршавао своју животну дужност. Али поред свега овога, вазно је напоменути да се је он одликовао крајњим тврдичлуком и био тежак алкохоличар.

Све ово што је до сада напоменуто о том чувеном Михаилу Андрејевичу, јако је важно за даљи развој самог Фјодора Достојевског и његовог дјетињства у коме је преовладавала очева мрачна нарав. На основу овога видимо да Достојевски није имао срећан и пун ведрине испуњен живот крај своје породице, те је због тога избјегавао да пред својим пријатељима разговара о свом оцу, који по њему није заслужио ниједну врсту пажње.

Али на другој страни је била његова мајка о којој је увијек говорио топло и с љубављу, изразавајући на тај начин велико поштовање према својој мајци која је вољела поезију, при том уживајући у романима, али се исто тако одликовала музикалношћу, пјевала романсе и пјесме уз властиту пратњу на гитари, те из овога можемо виђети зашто је Достојевски другачије доживљавао своју мајку, која је, за разлику од његовог оца, била хероина осуђена на тешку судбину у свом стваралаштву.

Његова породица је и те како поштовала старе обичаје и придржавала се светих обреда, те је због тога Достојевски имао могућности да упозна извандредне споменике руске архитектуре и народног сликарства. Велики утицај на Достојевског оставила је књига по којој га је мајка учила да чита и пише – зборник прича из „Старог” и „Новог завјета”. Он је у њима видео изузетне творевине пуне драматике и лирике.

У низу тих легенди, посебно га је очарала „Књига о Јову”, причом о невином патнику, који је поднио тешка искушења што му их је Бог послао: смрт блиских, пропаст, сиромаштво. На другој страни је важно напоменути да је имао наклоности према античкој култури коју је на набољи могући начин упознао преко: Шилера, Гетеа, Пушкина. Нарочито је значајно његово интересовање за Пушкина који је маестрално објашњавао руски дух, али је Достојевски рано заволио и људе од моралног подвига, носиоце чистог срца и високог идеала.

Године 1846. појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе, „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је дао чувену карактеризацију: „Рођен је нови Гогољ!“.

Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849. под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цара Николаја И. На дан 16. новембра исте године је осуђен на смрт због ђелања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског.

Пресуда је гласила: „Инжињерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учешћа у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији – осуђује се на смрт стријељањем“.

Послије лажног стријељања гдје су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац одреда за стријељање, Достојевски је помилован и упућен на присилни рад у радном кампу „Каторга“ у Омску, у Сибиру. Осуђен је на осам година робије.

Током тог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854. је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео наредних пет година као поручник у седмом батаљону, који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану.

Тај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вриједностима. Постао је убијеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то вријеме је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.

Године 1860. се вратио у Санкт Петербург, гдје започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузетно потресен смрћу супруге 1864. и одмах затим и смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и удовицу и ђецу свога брата.

У то време је потонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.

Тако је и једно од његових најпознатијих дјела „Злочин и казна“ написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успио да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. Роман му је донио славу, али га није спасао биједе.

Издавач Стеловски га уцјењује, нуди три хиљаде рубаља за право да издаје његова ђела, али уз обавезу да напише још један роман. Немајући избора, Достојевски је пристао. У исто вријеме је написао и књигу „Коцкар“ да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у то вријеме путовао по западној Европи. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом, младом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу дјевојку која је радила као стенографкиња, којом се оженио 1867.

У том периоду је написао највећа дјела. Од 1873. до 1881. издаје, овог пута успјешан, мјесечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуелним дешавањима — Пишчев дневник. Пишчев дневник се издавао у новинама кнеза Мешчерског „Гражданин“, где је Достојевски био уредник. Часопис је доживио огроман успјех.

За вријеме српско-турског рата 1876-1877. више пута је писао о Србији и Црној Гори, Черњајеву и добровољцима. Тих година почиње рад на роману Браћа Карамазови.

Достојевски је 1877. одржао почасни говор на сахрани пјесника Некрасова, који је тада побудио многе контроверзе, а године 1880. одржао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви. Пред крај живота је живио у граду Стараја Руса у Новгородској области, недалеко од Санкт Петербурга.

Достојевски је преминуо у Санкт Петербургу, 9. новембра по новом, односно 28. јануара по старом календару 1881. године од посљедица крварења изазваног епилептичним нападом. Сахрањен је на гробљу Тихвин при манастиру Александар Невски.

Колико је Достојевски био важан за свој народ и за своју земљу, показује податак да је на његовој сахрани било више од 40 000 људи и махом је то била омладина и студенти.

Уколико посјетите гроб Фјодора Достојевског, видећете епиграф из романа „Браћа Карамазови”:

„Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди”

Извор: kolektiv.me

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here