Dr Violeta Piruze Tasevska: Simbolika Vidovdana u srpskoj kulturi

Podelite:

Vidovdan je velika i nepresušna tema srpske literature i kulture. Univerzalna arhitipska struktura Vidovdana je martirstvo kao izdefereciran duhovni stav samožrtve prometejskih obeležja. U središtu je junačko-mistični model slobodarskog kontinuiteta i kompaktnost tradicionalne nacionalne heroike, odnosno misaone i emocionalne komponente srpstva.
Pritom, besmrtnost junaka predstavlja mitsko, strukturno načelo koje asimiliše ljudske, apokaliptične i božanstvene etape u razvoju individue i kolektiva poklapajući se sa izvornim demijurgom. Arhitip martirstva – to su arhaični, kultni likovi dalekih predaka, u suštini kosmogenijski princip u kome smrt znači novo rađanje, ali i rađanje – novu smrt (onu herojsku, nebesno – sunčanu solarnu svetlost junaštva). U tome je sadržana duboka, arhitipska – pesnička struktura i smisao Vidovdana. Antejska je povezanost sa korenima etnosa i otadžbine – strast obaveze, veličina podviga, divinizacija ličnosti.
Kosovski ciklus predstavlja ep u malom, ali integralan od tri celine: večera uoči boja, polazak vojske u boj i izveštaji glasnika o tragičnom ishodu (deseteračke pesme „Car Lazar i carica Milica”, „Kneževa večera”, „Smrt majke Jugovića”, „Kosovka devojka”),. U pesmi „Propast carstva srpskoga”, Lazarevo opredeljenje dato je kao hrišćanska odluka „za carstvo nebesko”. Sve pesme Kosovskog ciklusa su čvrsto povezane, sve imaju jedinstveno ishodište.
Simbolika Vidovdana je veoma živa, trajna i stalno prisutna u srpskoj kulturi, posebno u vreme romantizma. Jovan Deretić sa pravom kaže da je narodna epika postala istorija srpskog naroda.
Stvaralačka snaga i imaginacija naroda napravila je od poraza moralnu pobedu. Najlepše su one pesme u kojima je vizija poraza prenesena s kolektivnog na lični i porodični plan („Kosovka devojka” i „Smrt majke Jugovića”).
Kosovska epopeja i simbolika Vidovdana su najprisutniji kod romantičara (kod Prote Mateje Nenadovića, Njegoša, u Vukovoj ustaničkoj prozi, u spevovima i poeziji Sime Milutinovića Sarajlije, ali i kod docnijih romantičara – kod Đure Jakšića, posebno, koji je bio i odličan slikar – na primer, portret kneza Lazara).
U vreme srpske moderne Milan Rakić (1876-1938) je ispevao sedam prekrasnih pesničkih rodoljubivih medaljona. Nastale su dok je pesnik bio konzul na Kosovu (službovanje u Prištini) u predvečerje balkanskih ratova između 1908. i 1911. godine. Pesme: Kondir, Božur, Simonida, Na Gazimestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva predstavljaju, po rečima Zorana Gavrilovića, „veliku sintezu i vrh Kosovskog epa”. Simbolika Vidovdana živi u rodoljubivom osećanju, modernog senzibiliteta i prefinjene intelektualnosti. I baš ta dimenzija onemogućava trajno doživljavanje ovog izuzetnog antropološkog fenomena srpske kulture kao jedinstvene idejno-estetske, tematsko-motivske i psiho-emotivne kulturološke celine.
Vidovdan je duhovni istočnik kolektivnog memoriranja. U njemu se povezuje sve – prošlost i sadašnjost, sudbine mrtvih i sudbine živih, životna strast i umiranje, oduhtvoreni i materijalni svet. Prošlost, sadašnjost i budućnost, sasvim su sliveni u jedno, neprolazno i večito otkrovenje koje u suštini ništa vremenskoga i prostornoga ne može da obuhvati. Na poseban način, Vidovdan postaje sinonim novog rađanja, novo nebo nova zemlja, od eshatologije do kosmogonije.

Dr Violeta Piruze Tasevska
profesor Filološkog fakulteta „Blaže Koneski” u Skoplju

Srbi.org.mk

Podelite:

1 komentar

  1. Previše se potencira “poraz”. Kakav je to poraz, kad je srpska država iza njega opstala još 7 decenija. Rezultat Kosovskog boja je “nerešeno”, čak je knez Lazar bez potrebe izgubio život, moglo se završiti samo pogibijom sultana.
    Poraz je Mohačka bitka, posle koje je Mađarska bukvalno nestala.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here