Драгољуб Збиљић: Ћирилица се пише уставом и правописом

Поделите:

Није Бајина Башта једина место у Србији у коме народ протестује због закидања у његовом језику на његовом писму

Србија је данас једина државица у свету у којој народ мора да изађе на улицу да протестује и да дигне глас за спровођење народног Устава. Наиме, у Члану 10. за све људе који знају да читају и који могу да виде – пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Тим првим ставом споменут је само српски језик и ћириличко писмо, нормално, зато што је у службенсоти тај језик – језик веећине народа који је гинуо да Србија постане национална држава у којој је неизоставан српски језик и српско писмо. Разуме се, Србија је за мањине увек била демократска, па није никада забрањиавла и језик и писмо мањина. Тако ни модерна Србија није хтела да избегне да и мањине имају слободу и право на своје писмо. Зато у Уставу Србије у истом члану у ставу два пише: „Службена употреба других језика и писама уређуеј се законом, на основу Устрава.“

Дакле, за сваког иоле описмењеног човека по вуковском правилу „Читај како је написано“ јасно је написано да су по првом ставу „српски језик и ћириличко писмо“ незамењиви и нераздвојиви у Србији никаквим другим језиком и никаквим другим писмом, и да у сваком службеном, а то, свакако значи – јавном (а не тајном) испису мора да буде неприкоссновен у Србији тај језик и то писмо. А, у складу с посебним законом, када се испуне одређени услови, може и мора да се употреби још неки мањински језик и мањинско писмо.

Појединци поново копају гроб за српску азбуку

Друга је ствар што је у Србији увек било појединаца који траже „рупе“ у уставу и закону, па и када су оне јасно затрпане, и досеетиел су се у „мудрости“ својој како да спроводе „равноправност језика и писама“ како се то нигде изван Србије не спроводи. Они би да се то, наопако, спроводи само у српском језику и у српском народу, а ником не пада на памет да такву „равноправност“ непостојећој у Уставу траже за неки други језик, осим српског језика и српског народа и аз неко друго писмо осим ћириличког. Тако ти душебрижници за „права свих осим Срба“ (или истакнути у јавности гроабри срспке азбуке ископаше „рупу у закону“ да сахране ћирилицу, иако је то народ јасном одредбом у Члану 10. Устава Србиеј забарнио, јер се не смеју коапти гобови ни за чије, па ни за српско писмо. Они поново отварају гроб да ћирилицу сахране по сигурном комунистичком моделу за затиарње српске ћирилице у српској јавнсоти.

Народу је јасно је јасно шта је у Члану 10. изгласао на реферндуму: прихватио је предлог и изгласао јасан и деци Члан 10. у Уставу (2006) да се и српски језик поново пише, нормално, својим писмом, а не више туђим које му је било наметано. И сада је нормално што, мало-мало, па групе представника српског народа изађу и на улицу да траже своје писмо у свом језику.

Поводом протеста и лингвисти и власт мудрују и ћуте:

ваљда – ћутња пред „изборе“ или пред избор у више завње!

 А народ иазђе на улицу тражећи своје писмо у свом језику зато што ни лингвистима ни властима већ 14 година од Устава Србије никако ад апдне на памет да се Устав спроводи, а не да буде мртав форма као у вреем Броза (коаг нема, али има и даље затирања српске азбуек!)

Зааписана нардона обавеза из Устава мора се сперовести у пракси. Ко да спроведе – онај који је за то спровођење палћен од народа. А то су плаћени лингвисти у институцијама за језик који су оабвезни ад преуреде наопак правопис из времена правила из Новосадског договора (1954) и да спроведу враћање срспког правописа на нормалу по Уставу и по општој пракси у свету: сваком језику довољно је једно писмо. Све друго: два, три, четири писам итд. итд. само штеет штете јер еј то специјална врста шизофреније (по проф. В. Ђоређвићу, али и по свим паметним људиам) па еј зато српски народ ејдини располућен чак и по свом писму у свом ејзику.

Нећкају се лингвсити да то у српском правопису обезбеде по слову Устава и опште праксе, а још више се нећка власт да нареди лингвистима да схвате да

Устав мора да важи у свакој дражви за све и свуда

Дакле, Устав моар ад важи и за власт, па, богами, и аз лингвисте. Није нардо гласао ад Устав не важи једино за власт и аз лингвисте. То такво (не)право народ није изгласао у Уставу нји у једном једином чалну устава. Према тооме, зашто ви стручњаци и носиоци валсти дајете право себи сами кад Вас тим правом на неправо није нардо привилеговао? Зашто се, дакле, нећкају и лингвисти и власт – које плаћа тај народ који тражи већ 14 годиан своје право (и) на свој језик на свом, а не на туђем писму?

У закључку овог етксат мора се врло озбиљно поставити јавно пиатње: зашто и лингвисти и валст узимају новац народа за испуњавање својих дужности, а овамо 14 година, практично, неће да врате српском народу ни  српски језик на српском писму и има ли још игде, осим у Србији, да неки други лингвисти и власти исцрпљују свој народ да моли за свој језик на свом слову у својој, крвљу предака, избореној држави? Макар то ваљда могу да обезбеде српски стручњаци за језик и писмо у кординацији с влашћу.

 

Драгољуб Збиљић

 

 

Поделите:

28 Коментари

  1. Moji su preci, iako paori, do mog čukundede unazad, bili pismeni ljudi. Pradedin brat poginuo je kao srpski podoficir prilikom proboja solunskog fronta, a njegov bratanac, moj deda, kao golobradi junoša preživeo je proboj i u slavnom naletu srpske vojske došao do svoje kuće, u Slavoniji. U sledećem ratu troje njegove dece tuklo se sa okupatorom, i ustašama, a jedna ćerka, tek napunila 18 godina, poginula je od ustaškog metka. I, rekoh, svi ovi borci za srpstvo, i srpske interese, bili su pismeni i koristili bez ikakvih problema oba pisma, ali većinom se koristila latinskim fontom. Zbiljiću, jesi li ti normalan kad njima svima oduzimaš to pravo i ne smatraš ih istorijskim borcima za srpsku stvar? Nisi li ti jedna obična ništarija koja ništa, niti zna, niti razume, o istoriji, a bogme ni o jeziku, ali zato veoma glasna ništarija?

    • Ви сад бројите колико их је било. Довољно еј и једно дете да је изашло ас које је видело да нешто у Србији није у реду са српским писмом. Деца знају, а Миле се мучи да схавти о чему еј и зашто реч у веези са српским писмом у српском језику.

      • Nije dovoljno jedno dete jer ti pričaš o većini koja je krvarila za ćirilicu, ili kako si se već to demagoški izrazio. Ja ti navodim primer iz vlastite porodične istorije, za srpstvo, ali bez specijalnog odnosa i favorizovanja jednog pisma.
        I obrati malo pažnju na tu svoju dislektičnost.

    • Ти си Миле који не идеш лајковачком пругом него Ка-унд-Ка пругом и веома си неваспитан и безобразан у свом увредљивом односу према достојанственом и часном проф. Збиљићу! Међутим, прави Срби и зналци лингвистички знају да је проф. Збиљић дубоко у праву. (Да сам на његовом месту ја ти не бих никад одговорио ни на један твој безобразан и србомрзачки коментар!)

  2. Ма, шпта рећчи за Милетоав мишљења о спасавању ћирилице у Срба? Геније је тај човек. Шта ту има да се више каже поводом његових коментарисањаа?

    • То је текст и слика из “Политике” данашње, на Дан Ћириал и Методиај. Можете то наћи на интернету.

      • Očigledno izvele učiteljice nekoliko đaka na ulicu u sklopu nekih svojih učiteljskih obaveznih aktivnosti, Dve učiteljice i dvadesetak đaka. A đake baš briga gde isu i šta su im parole.
        Ali nije to važno. meni je interesantnije da organizatori, kako Zbiljić kaže, osećaju, da ćirilica ima veze sa narodnom nošnjom. Ova deca su u narodnoj nošnji. I ja zaista pitam još jednom – zašto neko misli da je za očuvanje tradicionalnih nacionalnih vrednosti važniji font slova nego, recimo, narodna nošnja? Kao što rekoh, Srbi odavno, i to praktično u potpunosti, oblače se u zapadnjačka odela, a svoju tradicionalnu odeću oblače samo za nekakve manifestacije, kao recimo i ovu gde se traži više pažnje za ćirilicu. Ako je Srbin manje Srbin kad piše latiničnim slovima, kako to da nije manje Srbin kad nosi zapadnjačko odelo?

  3. A kad malo povećamo sliku vidimo na licima ove dece da su duboko svesna zbog čega demonstriraju i iščitava im se sa lica rešenost da se do kraja bore za ćirilicu, sledeći manifest kako ga je počinio Zbiljić.

  4. Ko šta shvata, a ko šta ne shvata (a morao bi da shvati jer je, ni manje, ni više, nego diplomirani lingvista)? Zbiljić ne shvata da je Vukova reforma pisma daleko sadržajnija, znači suštinskija, nego sad eventualna zamena ćiriličnog fonta latinskim. On da to shvata zauzeo bi stav o Vukovoj reformi jer bez toga bilo kakva rasprava o srpskom pismu je bespredmetna.

    • ЗА МИЛЕТОВ АНТИЋИРИЛИЧКИ ВИРУС (У ЊЕМУ) КОРОНА ЈЕ “МАЛА МАЦА”

      Најискреније, жао ми еј Милета Ћучића. Зато га добронамерно питам: да ли је сазнао да је заиста оболео до антићириличког вируса. Ја га гарантовано могу излечити од тог вируса, али ад виеш не чека. Не бих му напалтио лечење. Али би морао долазити најмање месец адна да му објасним како еј добио антићирилички вирус и како се може излечити. Али, то лечење морало би потрајати дуже од лечењаа одд короен. Јер, антићирилички вирус траје много дуже и много еј опансији од корроне. Корона је аз Милетов вирус у њему “мала маца”.

    • ЗА МИЛЕТОВ АНТИЋИРИЛИЧКИ ВИРУС (У ЊЕМУ) КОРОНА ЈЕ “МАЛА МАЦА”

      Најискреније, жао ми је Милета Ћучића. Зато га добронамерно питам: да ли је сазнао да је заиста оболео до антићириличког вируса. Ја га гарантовано могу излечити од тог вируса, али да виеш не чека. Не бих му напалтио лечење. Али би морао долазити најмање месец адна да му објасним како је добио антићирилички вирус и како се може излечити. Али, то лечење морало би потрајати дуже од лечења одд короне. Јер, антићирилички вирус траје много дуже и много је опансији од корроне. Корона је за Милетов вирус у њему “мала маца”.

  5. Боље је с ђаволом тикве садити, него с Ћурчићем о српском писму разговарати. Он је “слеп” од мржње према српском писму и њему све што човек каже, подјари га у тој мржњи па човек не зна где удара и шта прича. Па чак мисли да зна лингвистику. То ми је најсмешниеј. Мени је Миле симаптичан чудак. Тешко је срести у животу баш ттоликог мрзиетља српске азбуке. Једноставно, човек “ослепео” од те мржње. И мени га је жао да му ишта увредиљивиеј кажем. Он н подноси ад види ћирилицу. Он еј аз “оба писма”, а не зна ада сам ја и за хиљаде писмама, али су у ејдном ејзику два писма шизофреничан појава (проф. В. Ђорђевић. Могуће еј ад еј можад Миле научио оба писма, па аг заиста мучи шизофренија коју је добро обајснио проф. Ђорђеревић

    • Нек ми, мени драг као човек, Миле опрости што у куцању не апзим, па помешам слова. Право да кажем, штета ми еј ад губим време с пажњом док куцам одговор човеку који еј, сасвим очигледно, дубоко несрећан од мржње перма српском писму.

  6. Ej, dislektičar, rekoh već da se obrati pažnja a it šba et rbag! Šta, pritisla starost. Idi malo prošetaj, ukinuli su vam kućni pritvor pa možeš lepo, Večernje novosti pod ruku pa do Kalemegdana, na klupicu. A jezik i pismo ostavi onima koji se u to razumeju.

  7. МИЛЕ ТРЕБА НА СТАРТУ ЛЕЧЕЊА СВОГ ДА ЗНА: АНТИЋИРИЛИЧКИ ВИРУС ТАРЈЕ ТАЧНО ДЕСЕТ ВЕКОВА И СТОСТРУКО ЈЕ ОПАСНИЈИ ОД КОРОЕНЕ ПА ТРЕБА ДА ЗНА ДА ЈЕ И ЛЕЧЕЊЕ МНОГО ДУЖЕ НЕГО ОД КОРОНЕ! АЛИ ЕЈ, СРЕЋОМ, МОГУЋЕ!

    Ако се Милету не долази на лечење од антићириличког вируса код меене, има још један начин да се излечи. Моаго би, пошто се хвали да је од мене млађи, нека оде ад се учлани у Народну библиотеку Србиеј или у Универзитетску библиотеку “Свеетозар Марковић”, тамо може наћи моју књигу “Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста” (Ћирилица, Нови Сад, 2011, на укзупно свега 1060 страна. Кад то пажљиво ишчита макар два пута (ако му испрва не помоген) сигурно ће избацити из главе тај антићирилички вирус. И нека зна да је тај вирус стварно неупореедиво опаснији од короне!

  8. Миле није достојан српске пажње , па се ја не јављам због њега , него због необавештености Срба. Такође , осећам се дужним да ширим мисли великог и честитог Србина проф. др Лазе М. Костића , који је побегао на запад пред онима који ће прво ,кобајаги , изједначити ћирилицу и латиницу , па онда повући из државне управе све ћириличне писаће машине и прекинути њихову производњу. Ево извода из Костићеве књиге “Ћирилица и српство, о српском језику , Вук и Немци” , Добрица књига , Нови Сад 1999., стр. 39. :
    “Један од најважнијих аустријских официра прошлог века , барон Молинари ,који је служио 50 година у војсци и био командујући генерал у Загребу пише у својим Мемоарима ( II,strana 242) да су се у Војној Крајини “православни држали чврсто заједно и нису никад хтели да напусте ћирилски алфабет.” Иако су сви били под војном управом католичке и латинске Аустрије и припадали скоро сви војном сталежу ! ( Anton Freiherr von Molinari,46 Jahre im oesterreichisch-ungarischen Heere, 1833-1879, Zwei Bande,Zurich, 1905.)
    На стр. 40.исте Костићеве књиге :
    “Словенац Јернеј Копитар ( Вуков налогодавац-Н.В ) у свом приказу тек изашле Слованке Добровског ( Праг, 1814.) у Бечким општим књижевним новинама, које је он уређивао, исте године осврнуо се на Качићев Разговор угодни народа словинскога и казао да се у њему многе српске јуначке песме налазе, и зато , између свих књига штампаних латиницом , само њих Срби читају, што Добровском мора бити јасно”.
    Срби нису хтели ни да читају књиге латиницом штамапне , а камоли да пишу тим алфабетом. Чинили су изузетак, како Копитар тврди, само са песмама Качића -Миошића, јер се у њима велича српска историја. Друге су књиге штампане латиницом сматрали поганима.”

  9. Видиш Миле колико си глуп. Видић ти великодушно оставио да сам извучеш закључак, а ти му још и помогао признањем да је опште познато да је Беч хтео да покатоличи Србе. Да није можда хтео да их покатоличи ћирилицом? Клањам се пред твојим прецима због тога што су се ватреним оружјем борили за српство, али добровољним коришћењем хрватске латинице они су с борили за хрватство. У Далмацији и Херцеговини прелазак у хрватство је текао овако :
    1 У време велике глади за џак кукуруза се признавао папа , а обреди су остали исти- православни.
    2 Њихови нови обреди су се почели називати гркокатолички.
    3 Ти који су припремани за прелазак у католичку веру почели су да говоре “по нашки” уместо српски.
    4 На споменицима су се бележили латиницом.
    5 Постали су Срби католици.
    6 Из Срба католика прешли су у Хрвате.
    7 Почели су да мрзе Србе који су остали у својој вери до те мере да су 1941.г. постали кољачи
    Срба.Тако је онај хрватски усташа који је организовао клање и бацање Срба у јаме из Пребиловаца
    имао презиме Јовановић.
    Можда ти Миле и ниси толико глуп како изгледа на први поглед , јер су ућутао када те је више људи позвало да одговориш на врло једноставно питање : ако је свеједно којим писмом се пише, да ли игде има да је фирма Хрвата , Бошњака , Црногорца или Арнаута исписана ћирилицом?

  10. “Можда ти Миле и ниси толико глуп како изгледа на први поглед , јер су ућутао када те је више људи позвало да одговориш на врло једноставно питање : ако је свеједно којим писмом се пише, да ли игде има да је фирма Хрвата , Бошњака , Црногорца или Арнаута исписана ћирилицом?”

    Ma jesam, gde, bre, nisam!? Potpuno sam prevideo ovu stvar sa ćirilicom kod Arnauta i ostalih. I ne samo ćirilicu, nego nisam se setio da oni ni za živu glavu ne bi pisali ni arapskim pismom, a još manje kineskim znakovnim.

  11. E ovaj Ćurčić je baš – ćure! A ti njegovi se iz rvacke borili na Solunskom frontu na srpskoj strani? Kao i Stepinac! I on bio na Solumskom frontu, dobrovoljac na srpskoj strani radi duhovne brige o zarobljenim rvatima. I sad, ‘bii na srpskoj strani’. Idi begaj.

    • У личној употреби, а коментарисање овде јесте углавном лична употреба јер нас не мора читати ко неће, човек може да пише како хоће и чием хоће. Уосталом, има право да човек није упућен како да изаберее које жели писмо..

  12. Подсјећам, иако знате (истину, како је говорио Гете, треба стално понављати, јер заблуде непрестано расту), да је познати ирски драмски писац Џорџ Бернард Шо рекао: “Српска ћирилица је најсавршеније писмо на свијету”. Оставио је више од 300 милиона фунти Енглезу, “који енглеску абецеду упрости, једно слово један глас”. Докле би Енглези догурали, не би њих Амери скинули са трона. Некада док су С. Карловци имали жељезницу, често сакм путовао у Београд. Од жељезничке станице (коју су “паметњаковићи” укинули иако сви велики европски градови имају жељезничке станице у центру) ишао сам Балканском улицом. Ниједан назив фирме, продавнице или рекламе, није био на српксом језику, а о ћирилици да се и не говори. Тако свратим у продавници у чијем излогу је писало великим словима “SALE” (сеил). Двије лијепе ђевојке изговорише (ја се наклоних са дискретним додиром мог црног шешира), „изволите господине“. А ја помало луцкасти човјек упитах: „Да ли је газда САЛЕ“ ту“. А, оне: „Нема оведе никаквог Салета). Поново ја: „У излогу пише Сале“. Почеле су се лудо смијати, уз објашњење шта значи САЛЕ. И ја сам се почео лудо смијати, оне тек схватише моју лудорију.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here