Драгољуб Збиљић: КАКО ЈЕ ИЗВРШЕН ЦИРИЛИЦОЦИД МЕЂУ СРБИМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Поделите:

 

 

Поводом почетак обелжаавњаа 20 година прве „Ћирилице“ (2001-2021)

 

  • Књига Ћирилицоцид Д. Збиљића и Д. Ј. Ивановића документовано је предочила какве је ударе доживела српска азбука најпре од окупатора и спољних непријатеља, а онда и од српских државника и лингвиста и како појединци који се данас вербално залажу, тобож, за српску ћирилицу, неће да примене мере које једино могу спасити ћирилицу.
  • За Србе није примењена само тзв. теорија завере против ћирилице, него је реч о голој пракси забрањивања и протеривања ћирилице у чему највећи допринос дају данас сами поједини заблуђени Срби, а нарочито, исказани на делу, антисрби као велики манипулатори истином о ћирилици у српском језику

 

На католичком синоду у Солину (данашње предграђе Сплита) 1060. године, шест година после раскола хиришћанске цркве на западну (католичку) и истичну (православну) саопштена је оцену синода: „„Ћирилица је ђавољи изум Методија“. Ако највише тело римокатолика прогласи некога или нешто ђаволом, вештицом и сл. у пракси се подстичу мржња према ћирилици, спаљивање, протеривање и чекићање српске ћирилице. И то је вековима чињено против српске ћирилице на различите начине од политичких и историјских прилика.

Латиница је најпре наметнута Србима католицима и после тога су они олакшано и убрзано асимиловани.

Нарочито у 17, 18. и 19. веку Аустроугарска је више пута забрањивала ћирилицу и наређивала латиницу, а српски народ са свештенством на челу давао је отпора томе на јавним протестима и успевао је да се те уредбе укину.

У Првом светском рату ћирилица је строго забрањена Србима изван данашње Србије већ 1914. и у Србији, чим су је окупирали 1916. године, као и у Црној Гори (тада су Црногорци још били Срби, осим неких „задрљених“ ретких појединац) уместо ћирилице наметнута је као замена за српску ћирилицу хрватска латиница.

У Независној Држави Хрватској (1941-1945) Законском одредбом о забрани ћирилице најстроже је била забрањена ћирилица чак и у личној употреби, а у употреби је дозвољена свима само хрватска латиница.

Комунистичка власт је одмах после ослобођења у Другом светском рату 1945. исказала затирући однос према ћирилици и није скривано у расправама у време Новосадског договора о српскохрватском језику и писмима (1953. и 1954) када је био став комуниста да се ћирилица „постепено замењује хрватском латиницом“. Реч постепено је употребљена само зато што су поједини учесници расправе споменули да је у Хрватској, у време НДХ била ћирилица забрањена, па ће то бити лоше примљено у српском народу. Зато је став био да се она не замени одмах, него у догледно време преко разних врста политичке и насилне фаворизације латинице. Одлука на Новосадском договору била је да су писма „латиница и ћирилица равноправне“, а суштински се одмах спроводио налог о „постепеној замени ћирилице“.

Познато је свима, а поготово нама који смо били живи у време Новосадског договора (1954) да је свим Србима који би тражили ћирилицу у то време и касније пришивани „национализам“, „шовинизам“, „заосталост“, па и „фашизам“.

Готово исте оптужбе пришиване су и свима који су се 2012. посебно, али и пре тога и после тога залагали за употребу ћирилице у српском језику у складу с одредбом Члана 10. у Уставу Србије.

У Хрватској је 90-их година 20. века, по сведочењу и доказивању хрватског аутора Анте Лешаје у његовој књизи Књигоцид (Загреб, 2012), бачено у контејнере и спаљено 2,8 милиона „непоћудних књига“, наравно пре свега на српској ћирилици?

И у данашњој Хрватској српска ћирилица је на удару на разне начине, па и чекићањем табли с ћирилицом у Вуковару, на пример, пре коју годину на масовном протесту што су на таблама, по хрватском Закону о службеној употреби језика и писама националних мањина, српском ћирилицом био исписан српски језик испод текста на хрватском језику и хрватској латиници.

У Федерацији БиХ и Црној Гори српска ћирилица углавном је данас затрвена.  Ретко се тамо у јавности може видети.

У Србији је од готово стопостотне ћирилице у српском језику почела фаворизација хрватске латинице у Југославији посебно после Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) и данас се и у Србији свела на свега десетак процената ћирилице у јавности.

Српски лингвисти и данас су задржали нормиран српски језик и на (српској) ћирилици и на (хрватској) латиници и поред тога што су 2006. Срби на референдуму, заједно с другим одредбама, изгласали и одредбу у Члану 10. Устава Србије, у којој довољно јасно стоји да је „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. Појединци међу српским лингвистима, да би се и даље спроводило давно планирано „постепено латиничење Срба“, измислили су разлику између „службене“ и „јавне употребе језика и писма“, као да се службена употреба језика и писма не односи на јавну, него на „тајну“ употребу.

У Европи и целом свету само Срби имају у свом језику и данас проблем са својим писмом јер им је јединима и данас нормиран (један) језик на два писма која су међусобно искључујућа. Јер ако пишеш једним писмом, мораш друго искључити. А због деценијама наметане навике на хрватску латиницу она је данас у употреби девет десетина, а ћирилица тек у једној десетини и све ју је мање у јавности и у Србији. (У Србији се, под утицајем неких лингвиста и филолога, или из незнања или из лоше намере, захтевање да се српски језик врати свом писму оцењују као „забрану латинице“. Оно или не знају или намерно шире неразликовање између учења и знања неког туђег писма и његово увођење у решавање питања свакодневног писање свога језика.)

Једино се на свету и данас преименовљава српски језик а у преименованим тим језицима користи се латиничко, а не српско писмо готово сто посто.

Сигурна је чињеница да ниједно писмо на свету не може да нестаје само од себе, ако има пуну сувереност у језику. Нестајање једног писма из једног језика могуће је само ако писму уведеш замену и ту замену у писму фаворизујеш. А кад навикнеш народ фаворизацијом једног од два писма, после тога није ни потребна велика фаворизација, јер се она спроводи у народу по инерцији навике. („Навика је једна мука, а одвика сто мука.“) Писмо не може да нестаје и да се замењује само од себе. Та замена може само да се смишљено замењује.

Само онај ко је пристрасан могао би рећи да не постоји мржња према српској ћирилици, посебно зато што је она српска и што је српски национални симбол, а српски народ је дуго у пропаганди негативно оцењиван. Они који не подносе Србе, наравно да не подносе ни највеће српске вредности – српски језик и српско писмо ћирилицу. Ко не би могао да види да данас у Србији има доста оних који, из разних субјективних разлога не воле себе, тј. Србе, па их чак и мрзе. У психологији карактера позната је појава да има психолошки поремећених људи који не воле ни себе ни своје најближе. Чак их и убијају. Тога је било доста и у ово време. А баш такви Срби су најљући непријатељи и Срба и њиховог писма ћирилице и њоме никад не пишу. И отворено говоре против ћирилице.

Данас има много Срба који не само у Хрватској, БиХ и Црној Гори него и у Србији осећа страх или, најмање, нелагодност ако се потпише српским писмом – ћирилицом. Тај страх није нимало безразложан у периоду од више векова. То је зато што је српска ћирилица јасна идентификација Срба.

Српски лингвисти већ тачно сто година нормирају свој језик како нико други не чини у Европи и свету – на два писма. У томе измишљају оправдања која су потпуно неразумна и наивна: те „тако чувамо дубровачку књижевност“, те „тако чувамо да нам Хрвати не узму језик“ и сличне, само наоко, прихватљиве разлоге. Тим таквим аргументима могу сви озбиљни стручњаци за језик и писмо само да се смеју и да закључе – „будале“ и „кретени“ (извињење за ову реалну оцену). Ти српски лингвисти или стварно не схватају у својој наивности и неупућености или намерно налазе таква оправдања за своје настављање доприноса у убрзавању латиничења Срба. Тако, као српски лингвисти, не раде више ниједни лингвисти ни у Европи ни у свету.

Лингвисти који су били уплетени у латиничење Срба, сасвим очекивано, морају да нападају појединце и удружења за заштиту ћирилице у српском језику и измишљају разлоге за то, на пример, „ми предајемо Хрватима српски језик и српску књижевност“. Као да писмо одлучује о томе чији је језик и чија је књижевност? Нормални лингвисти знају да је језик један, иако у променама, а писмо је подложно замењивању, и то је увек државна и политичка одлука или одлука јаких појединаца на власти и кад је реч о замени и кад је реч о заштити и чувању сваког писма.

Многи српски лингвисти и данас некако се прикључују као у „моди“, па се тобож залажу за (о)чување ћирилице, али или не схватају или намерно крију да знају да се свако писмо и најбоље и једино могуће чува у пракси ако му не одузмеш суверенитет увођењем више писама.

Постоји оцена лингвиста – правописаца у Правопису српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 15) да је српска ћирилица дуго маргинализована, запостављана“ и сл. али неће да спомену да је има свега 10 одсто данас међу Србима, па опет закључују да то још „није опасно“ по српско писмо и да „још није време за једноазбучје“ у српском језику. А песник је записао: „Није још време. Није још време. Није још време. Е, сад је касно“. Слично томе је рекао један ранији председник Одбора за стандардизацију српског језика који се залаже да латиницу уведено као једно писмо, јер је касно за српску ћирилицу. Хоће да каже да је српска ћирилица изгубљена. Ми у „Ћирилици“ се слажемо да је готово изгубљена, али да никад није касно да се она одговарајућим мерама, познатим у Европи и свету у пракси, врати као једино писмо српскога језика и Срба у српском језику. А то могу да ураде јака држава, јаки политичари, јаке институције, институциеј лингвистиек само треба да знају и да то хоће. Ако они неће, српска азбука се сама од себе неће вратити ни у српски језик ни у српски народ. У „Ћирилици“ (уз 2001. годиен) после дужег времена, поверовали смо да је министар културе један од јаких појединаца који је 2017. и 2018. пружао наду да ће се нешти урадити за ћирилицу, српски језик и целокупну разбијену српску културу. Али он може дати српском писму пуни допринос за живот само ако схвати до краја да је данашње решење питања писма у Правопису српскога језика погубно за српску азбуку и да је намерно погрешно тумачење Члана 10. Устава Србије да за српски језик важи и српска ћирилица и хрватска латиница у језику Срба. Наравно да Члан 10. Устава то не каже. А моја маленкост и зна да је у Члану 10. Устава Србије реч о ћириличјком једноазбучју у језику Срба, јер је то био став који је имао сарадник тада у Министарству културе лингвиста мр Бранислав Брборић и Удружења „Ћирилица“, када је она била позвана у Министаерство да се договоримо о предлогу тога члана. Моја маленкост је једино тражила да други став Члана 10. уместо сада важећег гласи: „Службена употреба других језика и писама уређује ср Законом, на основу Устава“, гласи с једном додатом речи: „Службена употреба других језика и ЊИХОВИХ писама уређује се законом, на основу Устава.“ Брборић је пресекао рекавши да се то „јасно подразумева“ јер тај став 2. не односи се на српски језик. Српски језик и ћириличко писмо су издвојени у ставу 1. и други језици и писма у ставу 2. немају никакве везе са ставом 1. То јест, немају везе са српским језиком и ћирилицом.“ То гледиште је и потврдио у остављеном и убрзо објављеном тексту насловљеном „За суштинску једноазбучност“, Нова Зора, Прољеће 5/2005, стр. 164-170)

Ако се за убијање српског народа 30 одсто у ратовима у 20. веку може рећи геноцид, онда је убијање чак 90 одсто српске ћирилице у том истом 20. веку може још тачније назвати  ћирилицоцид. Нити је толико Срба могло бити убијено случајно, без предузетих мера за такав злочин, сигурно се ни убијање 90 одсто српске азбуке могло догодити случајно, без предузетих мера за тај злочин према српском језику и ћирилици, као српском највећем благу.

Срби због оба та злочина нису могли имати користи нити напретка. Зато смо на овој данашњој лествици за спас коју још не успевамо да прескочимо ни у народу, ни у српском језику ни у српској ћирилици ни у било којој области. Исказује се да смо успешни једино у спорту, што значи да је српски народ биолошки и карактерно још спреман за наставак трајања. Али се морају омогућити темељни услови. А темељни услов за развој српске културе јесу први српски језик и српско ћириличко писмо. А свако може да види у каквом су стању деценијама и деценијама и српски језик и, још израженије, српско ћириличко писмо. Њихова савршеност и лепота су проучавањем доказани и потврђени, али се не могу (о)чувати без практичних мера које могу да донесу напредак. А за српску ћирилицу напредак и трајање могу у српском језику и народу гарантовати успех само ако српска ћирилица добије у пракси, „ан лису места“ статус какав имају сва писма у сваком другом језику у Европи и свету. А то је апсолутна њена сувереност, без додатних, алтернативних, „помоћних“ или каквих све туђих писама у језику Срба. Српској ћирилици у српском језику не треба никаква помоћ, баш као што ни у енглском и било ком другом језику није потребна помоћ у другом писму осим енглеске латинице. Принцип потребе се завршава у правилу праксе: за један народ у његовом језику – једно писмо.

Свакако, није нимало случајно што су сви народи Европе обједињени својим језиком с једним писмом, а само Срби не знају хоће ли ући у Европу са својим језиком на једном писму или само Србима и само аз њихов језик требају баш ТАЧНО два. Појединци српски лингвисти су још највећи кочничари у (о)чувању ћирилице јер не схватају или из неког личног интереса неће да схвате да је функционалност два писма у једном језику немогућа јер је то предвајање и деоба ментално и карактерно у народу, што се може мерити с условима за развој шизофреније. И није случајно што се српски народ данас сукобљава све до отворених неумерених свађа сам са собом у расправама о једном или о двама писмима.

Да би остварили своја политички наметнута им гледишта о потреби Србима два писма у време комунистичке диктатуре и да би „опрали“ своје биографије о укључивању с комунистима у замењивање и прогон ћирилице, поједини српски лингвисти и филолози измислили су, на основу фалсификата, да је та хрватска латиница (опште)српска, па чак и такав податак да је Вук Караџић саставио и ову хрватску латиницу, па је она зато „српска латиница“. Они чак ни то неће да знају да та латиница не би могла бити (опште)српска ни да ју је стварно сачинио Вук и било који други Србин, јер та латиница није прављена за све Србе. Ту латиницу су наметнули католици с Бечом на челу у језик из реформе Вука Караџића да би католички корисници тог језика уопште прихватили тај вуковски српски језик за свој.

Ако би неко поставио питање коме највише одговара да се настави замењивање и затирање српске ћирилице преко неуставног и у свету непримењеног двоазбучја у српском језику, одговор је сасвим тачан да то највише одговара свима онима који су до сада забрањивали српску ћирилицу и уместо ње наметалуи хрватску латиницу, онима који су спаљивали милионе књига на ћирилици и онима који воле да буквално чекићају српску ћирилицу на таблама. А кад би се нашао било ко да, не дај Боже, у Србији чекића табле с хрватском или неком другом латиницом.

Саопштење Скупштине прве „Ћирилице“ поводом обележавања двадесет година прве „Ћирилице“ (2001-2021) почетком наредне године.

 

За Скупштину „Ћирилице“

председник Драгољуб Збиљић

Нови Сад, 8. јул 2020.

 

* Ни ми ни познатији од нас српски стручњаци нисмо се бавили детаљније овим питањима у вези са српским језиком и писмом у време комунистичке Југославије. А нисмо се бавили тиме највише зато што смо сви ми у 20. веку, што милом, што силом и политичким притиском, били, као стручњаци, злоупотребљени и укључени на разне начине у планирани од комуниста прогон ћирилице међу Србима. Бавити се тим питањем у њихово време било је опасно по живот., посебно после 1954. године. Екипа у оквиру Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у већ готово двадесетотогодишњем трајању истраживала је судбину српске ћирилице у историји српског народа. Сигурни смо да би истраживачи, кад би неко платио та истраживања, а не да удружења и појединци сами плаћају трошкове за то истраживање, открили много више доказа и још тежих напада и страдања људи којима је ћириличко писмо матерње као и српски језик.

Ово је објављена кључна литература која је дала сасвим тачне, проверљиве доказе и чињенице за све што смо у основном тексту написали:

 

Литература о голготи српске ћирилице објављена у оквиру „Ћирилице“

               

  1. Драгољуб Збиљић, Српски језик и ћирилица, „Григорије Божовић“, Приштина, 1994.
  2. Драгољуб Збиљић, Српски језик под окупацијом латинице, Ћирилица, Нови Сад, 2004
  3. Драгољуб Петровић, Сумрак српске ћирилице, Ћирилица, Нови Сад, 2005.
  4. Драгољуб Збиљић, Српски језик и ћирилица данас – школски примери промашаја, Ћирилица –

Нови Сад: Културно-просветна заједница Зајечара – Зајечар, 2005.

  1. Драгољуб Збиљић, Издаја српског писма – удар на Србе и српски језик, Ћирилица Нови Сад,

2005.

  1. Драгољуб Збиљић, Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је

                  обесмислила последње двоазбучје у Европи, Ћирилица, Нови Сад, 2009.

  1. Драгољуб Збиљић, Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења,

Будућност, Нови Сад, 2010.

  1. Драгољуб Збиљић, Срби на туђем писму, Будућност, Нови Сад, 2010.
  2. Драгољуб Збиљић, Српски језичко-правописни спорови, Будућност, Нови Сад, 2010; 10.
  3. Драгољуб Збиљић, Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста,

Ћирилица, Нови Сад, 2011.

  1. Ђорђе Јањатовић, Борба за ћирилицу – документа Одбора за службену и јавну употребу

                     српске ћирилице, Прометеј, Нови Сад, 2011.

  1. Ђорђе Јањатовић, Борба за ћирилицу – наставак, Удружење за заштиту ћирилице српског

језика „Ћирилица“, Нови Сад, 2016.

13 Драгољуб Збиљић и Дарко Ј. Ивановић, Ћирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014.

  1. Немања Видић и Драгољуб Збиљић, Српска ћирилица замењена окупационом хрватском       

                    латиницом по идеји Павелића и Броза, Ћирилица, Нови Сад, 2015.

  1. Драгољуб Збиљић и Немања Видић, Подршак једноазбучју у српском правопису, Ћирилиац,

Нови Сад, 2018.

  1. Драгољуб Збиљић, Какав рат аз српски језик и ћирилицу, Ћирилиац, Нови Сад, 2019.
  2.            Како решити питање писма у новом правопису српскога језика и школству, излагања с

научног скупа одржаног у Матици српској 25. јуна 2004. ум организацији Удружења

„Ћирилица“, Ћирилица, Нови Сад, 2004.

  1. Срби губе своје писмо, излагања са Симпозијума „Данашњи положај писма српског језика и

како (са)чувати ћирилицу у српском народу и његовом језику“, Ћирилица, Нови Сад, 2005.

  1. За језик српскога народа српска ћирилица – Једно писмо за један језик као у целој Европи,

излагања са Симпозијума о ћирилици 2007. „Обавезе у школству, струци и правопису у вези

са српским језиком и његовим писмом после доношења (8. новембра 2006И новог Устава

Републике Србије“, Ћирилица, Нови Сад, 2008.

Литература о голготи српске ћирилице објављена изван „Ћирилице“

  1. Милош Ковачевић, Против неистзиан о српском језику, Срспко просвејтно и културно друштво „Просвејат“, Источно Сарајево, 2005.
  2. Милош Ковачевић, У одбрану ћирилице – хресстоамтија, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Пале, 2013.
  3. Милош Коавчевић, Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићев инстирут, Андррићград, 2018.

 

 

 

 

Поделите:

1 коментар

  1. ТАКАВ ГЛУПОСТ СЕ МОРАЛА ДОГОДИТИ БАШ СРБИМа И САМО СРБИМА — Да СЕ ОНИ ЈЕДИНИ МЕЂУСОБНО ДЕЛЕ ПО ПИСМУ!

    Кажу неки ад нема глупих питања. Можад стварно пиатње није глупо, али еј, без сумње, глуп онај ко данас поставаљ пиатње: “Да ли сам ја мањи Србин заато што српски језик пишем латиницом?” Тај ко не зна одговор правги на то питање, он ниеј нормалан Србин. Да ли би ијеадан Хрват себи данас поставио питање: “Да ли сам амње Хрват ако хрватски језик пишем српском ћирилицом?”

    Таква се глупост Хрвату не би могла догодити. Сви Хрвати знају којим писмом треба да пишу свој језик. Њиам не пааад глупост да свој нардо деле по писму. Сви Хрвати су паеметни макар у тоем ад знају коеј еј њихово писмо и зашто еј глупост разликоавње Хрвата по писму, као и било ког другог нароад. Такав глупост, будалаштиан и анационалност могал се догодити само Србима.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here