Драгољуб Збиљић: Ко је први подигао „вешала“ или „гољотину“ за ћирилицу у Србији?

Поделите:

1. Нажалост, данас вешала за српску ћирилицу (и) у матичној држави Срба – смишљено пркосећи изгласаном на референдуму Устава Србије с Чланом 10. којим је враћена природна сувереност српском писму – држе удруженим снагама српски лингвисти у институцијама и све српске власти и после разбијања Југославије, па се зато у општој јавности међу Србима српска азбука у језику Срба држи у готово истом положају као у комунистичкој (антићириличкој) Југославији

2. Како и зашто обавеза из Члана 10. Устава Србије о враћању стопостотног суверенитета ћирилице у језику Срба већ 13 година остаје без усаглашеног Закона о службеној употреби језика и писма с Уставом и тако је и даље уставна обавеза „мртво слово на папиру“?

3. Зашто се српске власти и лингвисти и данас боје ћирилице и задржавају „гиљотину“ за српску ћирилицу?

4. Новосадски договор о српскохрватском језику и писмима замишљен је и остварен, практично, као гиљотина за српску ћирилицу која је од 1954. године до данас обезглављена 90 одсто и уместо ње наметнуто хрватско латиничко писмо које су неки лингвисти и филолози тек у новије време преименовали у „српску латиницу“ која никада није наменски састављена за све Србе, јер је дупло писмо у једном језику и народу не само непотребно, него и нефункционално и вишеструко штетно.

Гиљотина је нарочита механичка справа којом су над осуђеницима на смрт одсецане главе. Назив јој је дат по по лекару Жозефу Ињасу Гиљотену (франц. Joseph Ignace Guillotin) који је предложио такву справу за употребу у Француској. У многим другим државама (САД, на пример и другим) коришћена је једноставнија направа – вешала која се данас симболично носи на неким простестима у Србији.

За извршење смртне казне над ћирилицом идеолошку справу је смислио синод Римокатоличке цркве на коме је у Солину (данешњем предгрђу Сплита, забележена изјава да је „ћирилица ђавољи изум Методија“. Њима није баш било превише важно да знају творца глагољице и ћирилице, па су њено ауторство приписали Методију који је с братом му Константином (Ћирилом) саставио писмо за Словене којим су писане прве књиге за богослужбене потребе на (старо)словенском језику крајем 9, века. Век и по касније догодио се раскол у хришћанској цркви која се (1054) поделила на два крила: римокатоличко крило (запдно) и православно (источно). Већина Срба припала је Православној (источној) цркви, мањи део Срба, Хрвата и Словенаца били су у римокатоличкој црквеној грани. Тада се догодила и деоба по писму: Огромна већина (православци) примили су ћириличко описмо које је рано заменило глагољицу, а Србокатолици, Хрвати и Словенци примили су латинско писмо. Истина, Хрвати су много дуже од Срба чували глагољичко писмо (поготово у хрватским црквама) јер ниједан народ не жели да тек тако мења своје писмо, јер у томе навика игра велику улогу. Хрватски попови су тако чак и у 19. веку писали глагољицом, због чега су прозвани „глагољаши“. Срби су много раније прешли на латиницу они који су били у Дубровнику и Далмацији јер је тамо имала јак утицај римокатоличка црква. Срби православци су много дуже имали своју државу, па су се служили за државне, службене и опште свакопдневне потребе својим (српскословенским па српским) језиком и ћириличким писмом. Међутим, свуда тамо где су и када су Срби били изложени римокатоличком утицају били су под снажним притисцима да се полатиниче, тј. да напусте своје ћириличко писмо. Први Срби који су ћирилицу заменили латинским писмом били су они Срби који су били или под влашћу Латина или под њиховим снажним утицајем у правцу њиховог покатоличавања. То полатиничавање Срба увек је било повезано с њиховим асимиловањем.

Неупоредиво већи остали део Срба – православаца није напуштао своје ћириличко писмо и вековима се успешпно одупирао полатиничавању са својим свештенаством на челу. Свуда где су били католици и православци у непосредном додиру било је непрекидних покушаја да се Срби полатиниче.

Посебно снажни удари на српску ћирилицу забележени су у оквиру Аустријске, касније Аустроугарске Монархије у 18. 19. и 20. веку када су доношене и уредбе за забрану ћирилице, али су се Срби са свешптенством на челу бунили против забрана ћирилице, па су те уредбе убрзо укидане. Тако је сачувана ћирилица.

У току Првог светског рата ћирилица је строго забрањена већ на почетку Великог рата 1914. године у Хрватској, у Босни и Херцеговини, а у Србији и Црној Гори 1916. године, убрзо по уласку аустроугаарске војске после повлачења српске војске преко Албаније у Грчку. А када је ослобођена Србија и Црба Гора, наравно, ћирилица је враћена у употребу као једино српско писмо у српском језику.

Већ када је 1918. године Аустроугарска царевин поражена и када је створена заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, касније названа Југославија, у њој је проглашен заједнички језик тих народа „српско-хрватско-словеначки“, да би затим из тог „језичког заједништва“ испао и осамосталио се словеначки језик, а језик Срба и Хрвата тада је почео да се изграђује кроз „српскохрватски језик“ са два писма: хрватском латиницом и српском ћирилицом. Срби су, наравно, писали српским писмом ћирилицом (вуковицом), а Хрвати својим писмом, латиницом (гајицом).

Српскохрватски“ се лингвистички и политички сматрао једним језиком, па се појавио проблем двописма и двоизговорности. Хрвати су и тада и данас су јединствени у изговору (ијекавски), а Срби су наставили да се споразумевају на два изговора (и екавски и ијекавски). Срби, увек слаби на „братство-јединство“ с Хрватима и другима, још у предвечерје Првог светског рата 1914. покренули су, по идеји српског кжижевног критичара Јована Скерлића, преко Српског књижевног гласника, анкету међу најистакнутијим српским, хрватским и словеначким писцима и јавним радницима (међу којима су били и Алекса Шантић, Стојан Новаковић, Александар Белић, Франо Супило, Јосип Смодлака, Милан Решетар, Иван Хрибар и други) у вези са јединственим књижевним језиком и писмом “троименог народа” по основи: екавскии – латиница. Том приликом су се анкетирани изјаснили за латиницу а већина за екавицу и то у жељи да се тако постигне духовно јединство Југословена.

И то је било очекивано јер су, свакако, два изговора и два писма непотребна у стандардном јеезику, па и више штетна него корисна. Било је ту и искрених југословенских родољуба који су веровали у стапање и претапања Срба, Хрвата и Словенаца у нову обједињујућу југословенску нацију. Анкета је, ипак, пропала, јер се, рекосмо, словеначки језик с латиницом издвојио врло брзо у посебан језик с латиничким писмом налик хрватској латиници (гајици). А језик Хрвата и Срба (створен на подлози српског народног Вуков(ск)ог језика наставили су заједнички живот, али у сталном трвењу. Пропала је одмах и Скерлићева идеја о уједначавању Срба и Хрвата на екавици и латиници. Остало је све како је и било: Хрвати су писали свој језик само њиховом латиницом и на (и)јекавском изговору. Срби су се међусобно разбијали већ убрзо после стварања Југославије: наставили су да се међусобно деле по изговору (једни ијекавци, други екавци, како је и данас у стандардном српском језику. Што се писма тиче, већ на почетку заједничке државе поједини Срби су почели да прелазе на хрватско латиничко писмо опхрвани југословенским заносом. Чак се спомиње да је и краљ Александар Карађорђевић Ујединитељ био склон полатиничавању Срба, како би се „цементирало заједништво“ у његовој Југославији. Спомиње се да је чак и лингвиста Александар Белић „спречавао краља“ да се напусти српска ћирилица и пређе на хрватску латиницу. Међутим, није то баш тако било. У стварности је у Краљевини Југославији спровођена стварна равноправност ћирилице и латинице. На пример, свуда је у Југославији било исписиваних назива железничких станица, рецимо, и на ћирилици и на латиници и у Србији и у Хрватској. Тада су и, језички, Срби и Хрвати били „најближи“ и тада су и Срби и Хрвати приближно подједнако учили и познавали оба писма. На почетку живота Краљевине Југослвије постојало је извесно поштовање међу писцима „Југословенима“, па је, на пример, хрватски писац Тин Ујевић једно време радо дошао у Београд и ту је објавио чак и две збирке песама, штампаних екавицом и на ћирилици.

Међутим, прилично рано почела су политичка трвења између Хрвата и Срба, па су, у складу с тим, биле почеле и деобе у разликама по језику и писму. У Хрватској су рано почеле акције против ћирилице, па су Срби све више ускраћивани у свом писму. А тако је и данас. Али данас није у Србији стање у вези с писмом ни приближно оном у Хрватској. (Зашто и како, видећемо мало касније.)

Чим је 1941. године разбијена Југославија и створена НДХ, одмах је Законском одредбом забрањена ћирилица и наметнута само хрватска латиница. Власт је била ригорозна до те мере да се није смело ни помислити да Срби у НДХ слободно употребљавају своје ћириличко писмо. Под немачком окупацијом у Србији је враћано српско име језика „српски“, а писмо је било ћирилица, како је међу Србима било вековима. Подразумева се да је под немачком окупацијом 1941-1945. првенство имао немачки језик с немачком латиницом, али су Срби свој језик писали ћирилицом.

Када је обновљена Југославија после Другог светског рата под влашћу Јосипа Броза Тита, одмах се показало да ће латиница имати све више првенства до видног истискивања ћирилице. По судбини српског писма у комунистичкој Југославији, најнепогрешивије се може оценити да је друга Југославија (комунистичка/социјалистичка) била антићириличка јер је била у темељу антисрпска творевина јер је идеја била претопљавање Срба у Југословене и још неке „нове народе“, док је идеја Хрвата и Словенаца била пре свега напуштање судбине поражене Аустроугарске у Првом светском рату и уздизање својих националних ослободилачких идеја и стварање будуће своје националне државе (што се по разбијању комунистичке Југославије 90-их година 20. века и догодило). У тој Југославији је почело лукаво потискивање ћирилице, као важног српског националног идентитетског симбола, у корист ширења хрватске латинице свуда међу Србима, па и у Србији. Почело је, у ствари, врло брзо да се остварује замишљено и остваривано замењивањее ћирилице из времена окупација Срба и Србије у претходним периодима.

Најпре је потискивање ћирилице, подржано и од српских улизичких комуниста, ишло по линији „угледања“ на комунистичке прваке, пре свега Броза и других на врху власти, као и преко поданичког добро осмишљеног и подстицаног „улизивања“ српских комуниста комунистичкој врхушки која је била нескривено антисрпска по многим основама (рацимо, и по томе што су само Србији наметнуте покрајине ради деобе Србије, по томе што су увек истицани „српска буржоазија“ и „хегемонија“, „српски националисти“, при чему је и српско писмо карактерисано као „националистичко“, „застарело“, „превазиђено“ и сл.). Све је ишло к томе да се шири страх код Срба да не смеју ни да спомену „равноправност писама“ (прокламована формално) када је ћирилица искључивана из употребе у корист латинице. На пример, врло рано је ЈНА применила „равноправност писама“ на тај начин што је ћирилица избачена из употребе у војсци. Тако је било на свим важним местима. Случајно избацивање латинице сматрано је и нападано као „неравноправност“, а избацивање ћирилице објашњавано је да то омогућује и оправдава „равноправност писаама“. Тако је замена латинице осуђивана као „српска националистичка зла намера“, а избацивање ћирилице је била примена „равноправности писама“ у пракси. Дакле, само је српска ћирилица била „равноправна“ и када се избаци и замени Србима туђим писмом.

Југословенска телевизија, на пример, морала је имати исписане титлове само латиничким писмом, па је чак и Телевизија Србије рано напустила ћирилицу и прешла на латиничко писмо. Тиме је умногоме наметнуто убрзано навикавање Срба на хрватско писмо и тиме је нарочито успешно извршено латиничење Срба, што је био одмах добро усмераван процес у комунистичјкој Југославији.

Полатиничавање Срба је добило посебан замах после Новосадског договора о српскохрватском језику и писмима (1954). Тај договор између Срба и Хрвата преко њихових институција хрватске институције и њихови лингвисти напустили су већ 1967. године Декларацијом о називу и положају хрватског језика, а српске језичке институције стриктно га се држе све до данас (на пример у САНУ-овом Институту за српским језик у наставку израде Речника српскохрватског књижевног и народног језика, као и у кључном документу којим се решава питање писма у једном народу и његовом језику – у Правопису српскога језика Матице срспке у свим издањиам и допунама издања од 1993. године до данас. Иако је, дакле, само формално у Србији напуштен назив „српскохрватскли језик“, кључне тачке погубног по Србе Договора нису напуштене ни до данас, посебно у решењу питања писма (двоазбучје). Питање погубности Новосадског договора на основу расправа лингвиста и културних радника пре Договора и у време договарања, у којима се непогрешиво и нескривено огледа комунистички налог о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“ и начинима како ће се то извести, најбоље су до сада проучили и доказали у свом истраживању Ђ. Јањатовић и Д. Збиљић1 а последицу примене плански усмераваног двоазбучја и лажне равноправности писама у српско(хрватско)м језику обрадили су најдедатаљније до сада Д. Збиљић и Д. Ј. Ивановић2. О штеточинској улози српских лингвиста у примени и данас Новосадског договора о српскохрватском језику из 1954. најшире и најдетаљније до сада обрађено је у књигама Д. Збиљића3, М. Ковачевића4, Н. Видића5.

Први покушаји спасавања ћирилице међу српским политичарима 90-их година 20. века

Први покушаји спасавања српске ћирилице међу српским политичарима и државницима појавили су се у време власти Слободана Милошевића. Тада је, захваљујући највише напорима и практичним предлозима и решењем у Члану 8. Устава Србије из 1990. преко деловања др Борисаба Јовића (тада председник Скупштине Србије) и јавног деловања чувеног академика Радомира Лукића (нажалост данас почившег), усвојена одредба по којој је дата апсолутна предност српском писму после вишедеценијског његовог суровог потискивања у Брозовој Југославији. Последица такве одредбе у пракси је преточена у враћање српске ћирилице у највише државне институције. И од тада власт поново у државним органима користи ћириличко писмо. Мала одступања јавила су се у почетку ДОС-ове владавине, али је тада из крила српскога народа основано Удружење за заштиту ћирилице српског језика (Нови Сад, 15. фебруара 2001) и убрзо су власти поново наставиле да у највишим државним органима поштују обавезу писања српског језика српским писмом.

Нажалост, ни тада ни данас још није спроведена свуда обавеза о писању српског језика српским писмом. У огромној већини области остала је латиница чак и као једино писмо. На пример, у трговини, у банкама, у продавницама, на уличним таблама, у декларацијама производа, у рекламирању, у огромној већини новина, на екрнима највећег броја телевизија (само РТС користи српско писмо у српском језику и данас) у објављивању већине књиаг и сл. Свуда, дакле, тамо где се огледа и спроводи највећи утицај на народ да настави да свој језик и даље пише туђим писмом остала је у употреби туђа латиница.

По разбијању комунистичке Југославије прве покушаје да се спасе српска ћирилица од планирног замењивања и затирања у Срба из народног крила изникла је првооснована „Ћирилица“ из 2001. године. Захваљујући срећној околности у време 2005. и 2006. године, када су у Министарствгу културе стварну бригу о ћирилици преузели министар Драган Којадиновић и његов тадашњи сарадник и помоћник у Министарству лингвиста мр Бранислав Брбориће, а на чело Владе дошао др Војислав Коштуница – „Ћирилици“ је успела да с њима успостави успешну сарадњу па је у тој сарадњи проистекао још прецизнији и повољнији Члан 10. новог Устава Србије у коме је ћириличко писмо, поново, после Краљевине Србије, успостављено природно једноазбучје српскога језика на сасвим јасан начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Тиме је уставно стопостотно заштићена ћирилица без алтернативног, туђег писма, како је у Србији и међу Србима било последњи пут у Краљевини Србији пре њеног погубног и по ћирилицу претапања у Југославију. Они који редовно воле да траже „рупе“ у Уставу, нису никада могли озбиљно да предоче да Устав, тобож, „предвиђа два писма у српском језику“. Напротив, за српски језик јасно је назначено једно, српско, ћириличко писмо, а за друге језике остају друаг писма.

Нажалост, ни таква формално чиста одредба о језику и писму није могла сама да одигра очекивану улогу. Ко је спровођење те обавезе спречио? Спречили су они који то могу јер желе да спрече. А то су најпре спречили српски лингвисти и власти после 2006. године. Српски лингвисти нису хтели да у свом делу за које су професионално плаћени у институцијама за српски језик и писмо – Правопису српскога језика Матице српске примене Члан 10. Устава Србије о ћириличком једноазбучју и тиме су остали „бела врана“ или „црна овца“ међу лингвистима у Европи, јер су наставили да примењују уникатно двоазбучје на штету ћирилице из Новосадског договора о српскохрватском језику. Српске власти остале су на томе да још не усвоје потпуно усаглашен с Уставом Закон о службеној употреби језика и писма.

Извесна нада у томе појавила се тек средином 2017. године, када је Министарство културе с Владаном Вукосављевићем на челу сачинило у сарадњи с лингвистима прилично уредан и јасан Предлог измене постојећег Закона о службеној употреби језика и писма и, по њиховом саопштењу, документ је предат Влади да га прегледа и проследи Скупштини Србије на усвајање. Али, ево, и после годину и по дана, нема ни речи о његовој судбини6.

Страх српскиих лингвиста и власти да примене обавезу из Члана 10. Устава Србије

Ми, наравно, не можемо тачно рећи о чему је сада реч и у чему и код кога је проблем, па можемо говорити само о свом утиску и претпоставци. Из много разлога, сматрамо да је предлог закона „на леду“ (нешто као „замрзнут комфликт“ на српском Косову и Метохији, што ни Србији ни ћирилици не пружа наду). Изгледа да постоји велики страх код српских политичара и државика да ће им неко замерити у свету ако се и за Србе усвоји нормлано, практично и једино употребљиво решење питања писма једноазбучјем и у српском језику. Српски политичари и државници, изгледа, не схватају да сваки народ апсолутно самостално решава питање свога језика и писма и да то право морају имати и Срби. Наши политичари и државници нису у својој свести искорачили из југословенске фиксације да „српскохрватски језик има два писма“, па мисле да ће „оштетити Хрвате“ ако српски језик сведу на српско писмо. Они нису себи још убаацили у свест чињеницу да Хрвати имају данас и у Србији и у свету признати „хрватски језик“, да је тај језик регистрован и користи се само хрватском латиницом, да Хрвати самостално, као сви други народи, имају решено питање свога писма у свом језику и да писмо у српском језику нема значаја за Хрвате, тј. не односи се на Хрвате, јер Хрвати своје право на своје писмо не црпу из српског језика, него из регистрованог хрватског језика. И да више нема заједничког решавања језичке норме и да Хрвати свој језик, наравно, пишу само хрватским писмом, па у том смислу не постоји никаква основа да Срби у свом језику постављају на било који начин питање хрватског језика и хрватског писма.

Наравно, највећи проблем држе у својим рукам српски лингвисти који и даље у вези са српском ћирилицом и њеним очувањем држе правописно решење питања у двописму. Они још нису схватили да је норма српског језика и избор писма само њихова професионална и национална обавеза и да не постоји ни један једини разлог за задржавање два алтернативна писма у стандардном језику Срба и да, ако се двоазбучје задржи, српско писмо нема никакве шансе да се врати међу Србе и добије статус какав је имало пре српскохрватског језика, пре Југославије и пре добро, лукаво осмишљеног начина истискивања ћирилице из српског језика, сада и без формалне забране ћирилице као у време окупација.

Удружења „Ћирилица“ (из 2001) и „Српска азбука“ (из 2010) зато су поднела у септембру 2018. године предлог Одбору за стандардиазцију српског језика да прекину агонију српске ћирилице тако што ће размотрити и донети правописно решење питања писма у језику Срба једноазбучјем и да тако они први, по службеној и стручној обавези, примене оно што у решењу питања писма влада у свим другим језицима Европе и свему престижном свету.

Јер, чак и да се политичари и државници смилују да усвоје усаглашени с Уставом закон, то без једноазбучког решења питања писма у српском правопису по угледу на сва друга таква решења питања писма у свим европским језицима, само закон и Устав неће бити довољно успешни да се брзо превазиђе смишљено двоазбучје које се у језику Срба деценијама користи за наметање латиничког, Србима туђег писма, а тако дуго плански насилно наметаног. Јер без једноазбучког правописа, требало би власт да буде много ефикасна, да би довољно покажњавала народ који у школи не учи из правописа и српског језика које је српско писмо. Народу је то знање одавно преко школе плански и упорно избијано из главе.

(6. фебруар 2019)

Драгољуб Збиљић

1 Видети прилог у књизи: Драгољуб Збиљић, Срби на туђем писму, Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 106-149

2 Цирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014.

3 Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу (Ћирилица, Нови Сад, 2009); Латиничење Срба (Ћирилица, Нови Сад, 2011);

4 Хрестоматија У одбрану српске ћирилице, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Пале, 2013;

5 Издаја српске ћирилице, Центар академске речи, Шабац, 2018.

6 Нажалост предвиђање Немање Видића у тексту „Зашто Предлог  закона о језику  писму ееће ући у скупштинску процедуру“ (Видовдан, 28. јануар 2019) реална су за све који познају досадашња понашања власти у вези са спасавањем срспке азбуке. Све до сада они су је спасавали само на речима и тако како се не може српско писмо спасти.

Поделите:

8 Коментари

  1. Стање Србског језика и његовог писма је више него жалосно! Власт не примењује Устав ни у питањима пресудним за државни суверенитет и интегритет, а камоли у области званичног језика и писма Срба. Институције надлежне за Србски језик и његово писмо такође не примењују ни уставне обавезе у том погледу, лингвистичка наука је и даље под апсолутним утицајем „сербокроатистике“ и комуњарског Новосадског договора.
    Народна библиотека Србије (?!) покренула је 2008. године иницијативу за измену језичких кодова ИСО 639-2 (Б) за „српски“ и хрватски језик. (Тадашњи директор НБС био је Сретен Угричић.) Иницијатива је прихваћена у Институту за стандардизацију Србије, у Националној и свеучилишној књижници у Загребу и у Хрватском институту за стандарде.
    Заједно са наведеним хрватским институцијама сачињен је заједнички захтев за измену језичких кодова. Управник НБС С. Угричић је током своје посете Конгресној библиотеци у Вашингтону у априлу 2008. г. предао званично захтев у Регистрациону агенцију за ИСО 639-2.
    Регистрациона агенција за ISО 639-2 је исте године потврдила да је захтев прихваћен. То значи да је од тада у библиографским базама података у целом свету, према прихваћеним изменама ISО 639-2(Б), код за српски језик srp (уместо досадашњег сцц), а код за хрватски језик hrv (уместо досадашњег сцр). Нови кодови за језике неће се у библиографске базе уносити уназад, већ само од датума измена. Стари кодови scc за српски језик и scr за хрватски језик неће се више уносити у библиографске базе података, али ће бити пуноважни за прошлост. Овај резултат је од изузетног значаја и за Србију и за Хрватску (мада не у истом смислу), јер је њиме Међународна организација за стандарде (ISО – International Standards Organisation) коначно признала постојање одвојених језика – српског и хрватског и тако коначно интернационализовала највећу србску лингвистичку историјску грешку и пораз. То је нарочито важно због великих светских база података у којима убудуће неће бити мешања србских и хрватских књига и аутора. Ови подаци су доступни на страницама Народне библиотеке Србије.
    То не би било ништа спорно да није у питању враг у Сретену Угричићу:
    – не зна се чију је он сагласност и овлашћење добио за ову значајну активност;
    – јавност није обавештена о овоме и у Србији је и даље у већинској употреби хрватска рогата латиница и србска латинична интелигенција ради у корист србске штете и хрватске пробитачности (сам Сретен и даље издаје своје назови књиге хрватском латиницом, што значи да се изјашњава као хрватски писац – то је његово право, али не зна се по ком је резону баш он морао бити директор НБС);
    – није познато да ли су и на који начин решили питања идентификовања србске културне баштине исписане латиницом до 2008. г., њеног раздвајања од хрватске и њена заштита од хрватских злоупотреба.
    У складу са овом изменом кодова Унеско разврстава и сврстава књижевно дело на основу писма на којем је књига одштампана (које је изабрао аутор дела или издавач). У србску баштину сврстава се само дело написано ћирилицом! У свим библиографским базама података на свету примењују се прихваћене измене.
    Тиме је на том међународном нивоу (Унеско као организација УН) Србском језику одређена ћирилица као природно писмо. Невоља је у томе, да поновимо, што се: прво, не зна да ли је и како уређено раздвајање србске и хрватске културне баштине до те године и, друго, што србска јавност о томе није обавештена, па се и даље масовно користи хрватска латиница.

    • Хвала гдину Видоју Марјановићу за ову добру, тачну допуну у коментару. Постоји бојазан да ће регистрација “хрватског језика с латиницом” и “српског језика с ћирилицом” значити не само оно што се данас догађа — да се данашње српске књиге на латиници књиже у хрватску културну баштину него да ће се и ретроактивно прекњижити у хрватску баштину и оно што је пре 2008. објављено српскохрватским језиком на хрватској латиници.

  2. Нажалост, данас вешала за српску ћирилицу (и) у матичној држави Срба – смишљено пркосећи изгласаном на референдуму Устава Србије с Чланом 10. којим је враћена природна сувереност српском писму – држе удруженим снагама српски лингвисти у институцијама и све српске власти и после разбијања Југославије, па се зато у општој јавности међу Србима српска азбука у језику Срба држи у готово истом положају као у комунистичкој (антићириличкој) Југославији

  3. У Београду се знало да ће бити смењен председник владе Србије др Благоје Нешковић,јер је на неком састанку Александар Ранковић рекао да се друг Нешковић још увек потписује ћирилицом.Многи Срби су дошли на сахрану Ранковића верујући да је он Србин, а он се није залагао за Србију него за Југославију. Истовремено Бакарић и Кардељ су се залагали за јачање република , па Хрвати и Словенци имају своје државе .
    Државни систем ради за латиницу првенствено српским правописом , по коме срби имају и своју латиницу,а одбрана ћирилице од Срба препуштена је појединцима.

    • Господину Н. Видићу захваљујем што ј нагласио: “одбрана ћирилице препуштена је појединцима”. Препуштена је још само удружењима грађана који своје активности плаћају из свог џепа јер ни домаће власти ни стране владе ен подржавају ову борбу грађана Срба за своја права, јер се плаћају једино оне невладине организације у Србији које се углавном боре за права свих других осим Срба. А такве организације и удружења имају првенство и код нас, док се удружењима за одбрану ћирилице и на захтеве за стриктну примену уставне обавезе из Члана 10. веома ретко одговара макар и куртоазно. Тако је српска ћирилица сиротица остала још отворена тема, али без практичних решења јер и власти и лингвисти у институцијама само вербално “брину” о ћирилици а зна се да се та брига не може успешно показати друкчије до деловањем преко државних органа и институција за српски језик и писмо.

  4. Гледам ове серије наше и видим све табле на ћирилици. То је период до другог светског рата. После другог светског рата, латиница доминира и то вешто на мала врата уз обилату помоћ чланова Савеза комуниста са терена Србије. Равноправност писама је сматрана тиме што ће потиснути ћирилицу а фаворизовати латиницу и то је јако дуго опстајало.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here