Драгољуб Збиљић: Прво казна за правописце јер су они обманули и народ и писце

Поделите:

Српску ћирилицу спасава само једноазбучје у Правопису српскога језика

Предлог Одбору за стандардизацију српског језика1

Сажетак образложења

Народ и писце су обманули смишљено и намерно правописци који су у Правопису српскога језика (издавач Матица српска) узели народне паре, а задржали противуставно оно што је важило у погубном за српски језик и ћирилицу – Новосадском договору о српскохрватском језику и писму (1954). Директни кривци за то су они који су у Правопису српскога језика чак цитирали уставну обавезу из Члана 10, а онда су обавезу погазили већ на следећој страни противуставно и противно пракси у свим другим језициам зписали: „Такав, истина редак, суживот (хрватизм, Срби углавном кажу описно: „заједнички живот“ – ДЗ) двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом свладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не ви заиста била гзистенцијално угрожена“ (Правопис, 2010, стр.15).

Како су сва истраживања много пре 2010. године чињенично доказивла да је у јавној употреби уопште гледано српско ћириличко писмо сведено на око свега десетак процената и да је на тај начин извршен биквалан ћирилицоцид (видети, на пример: Д. Ј. Ивановић и Д. Збиљић, Ћирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014), онда је сувише очигледно да су правописци, потписани: Мато Пижурица (главни редактор), , Милорад Дешић, Бранисалв Остојић, Живојин Станојчић уз одобрење главног рецензента издања Правописа из 2010. Ивана Клајна (тада председника Одбора за стандардизацију српског језика) узели новац из народне цркавице преко Министарства културе Србије – заобилазећи сву литературу и доказе о погрому над српским савршеним писмом не само у окупацијама Срба и Србије него и у „комунистичком миру“ (1945-1990) – и објавили ново издање Правописа у коме су обманули цео српски народ и погазили народну обавезу из Члана 10. Устава Србије из 2006. године, чак после четири године пошто је народ усвојио одредбу у Уставу по којој се српској ћирилици враћа суверенитет у језику српскога народа, који јој је био, доказано, плански, а не „спонтано“ (тумачење И. Клајна) одузет с истраженим и доказаним циљем: „постепена замена српске ћирилице хрватском лаиницом у српскохрватском језику“ (видети макар три књиге доказа: Срби на туђеем писму, Будућност, Нови Сад, 2010, нарочито доказе на стр. 106-149); Тројански коњ у српском језику, Будућност, Нови Сад, 2010; ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ спроведеним увођењем хрватске латинице у српски првопис, Царса, Шабац, 2018); све то и још много друге такве литературе било је прослеђено правописцима и рецензенту, али су они намерно то заобишли; интервју новог председника Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срете Танасића, Политика, 16. август 2018, стр. 1. и Култура у коме је јасно потврђено да „Латиница није српско писмо“, није сачивана за све Србе, јер Срби имају ћириличко писмо и свако друго писмо је само балст за један језик; немогуће је ад то првописци нису знали 2010. што значи да су намерно ишли на докрајчивање и овог остатак ћирилице данас у језику Срба, што је кривично дело, јер су језик и његово писмо сваком народу национално добро првога реда).

Спас српске ћирилице могућ је, увек био и данас је, само у враћању пуног суверенитета српској ћирилици у српском језику преко избора ћириличког једноазбучја у Правопису српскога језика, баш као што свуда у Европи и пресижном свету блада сувренитет сваког другог писма у сваком другом престижном и мање перстижном језицку Европе и света.

Све друге околне формално стварне или мање стварне просрпске, пронационалне, прородољубиве широке и дуге приче, формалне уставне, законске одредбе и моралистичка убеђивања па и придике на „подизању свести о свом писму у 21. веку“ нису штетне, али без правописног суверенитета (једноазбучје) српском националном писму ћирилици нису довољно функционалне и истински спасоносне у пракси да би се сигурно трајно вратио живот напуштене 90 одсто српске ћирилице у писању језика Срба у многим областима његове употребе у широкој јавности у време постојања српскохрватског језика.

Свака неуставност у престижним демократским државама јесте противнародно дело, па се кажњава углавном не прекршајно, него кривично. У том смислу, да је Србија престижна земља у деонмократији, правописци би за овакву неуставност у Правопису по Члану 10. Устава Србије били кривично гоњени. Али, како смо ми ближе зачељу, а не врху по демократији, правописци ће се извући, као што се извлаче и многи други стручњаци.

Мото

Ћирилица је лепа као уметничка слика

Занимљиво ми је да видим своје стихове штампане на тако креативном писму мада, нажалост, српски језик не разумем. На ћирилици моји стихови изгледају чаробно, попут најлепше уметничке слике. Чуо сам да ваша држава чини напоре да очува то писмо. Ако, као странац имам право да о томе говорим, рећи ћу само да се за те ствари које одређују идентитет неког народа, вреди борити“ – поручује у интервјуу „Вечерњим новостима“ 2. септембра 20018. на стр. Културе Хосе Анхел Сиљеруело (58), писац, преводилац и књижевни критичар из Барселоне

Стога предлажемо да нови председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић и сарадници/чланови Одбора (у оквиру којег су споменути правописци били добили задатак да сачине Правопис српскога језика на начин који ће решењима донети могућност највеће могуће заштите и српског језика и српског писма, ћириличког, као српске мационалне вредности првога реда, што је могуће пре одстране неуставност и погубност „шизофреничког двоазбучја“ из штетног и опасног последњег издања Правописа српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010).

Предлажемо у име свих стручњака у „Ћирилици“ и као Удружење грађана у име народа да Одбор за стандардизацију српског језика размотри наш предлог о нужности хитног враћања живота српској ћирилици у српском језику преко увођења једноазбучја у Правопис српскога језика, као јединог могућег (у Европи и свету доказаног праксом) успешног решења питања судбине српске савршене ћирилице.

Предлог могућег текста измена у Правопису

Предлажемо, по угледу на прихватљиво и исправно решење у другим правописима у нашем суседству и тачке у Правопису која може да спасе српску дуго прогољену азбуку. На пример, у две основне тачке:

  1. Српски стандардни језик данас се пише српском ћирилицом (вуковицом). Она има овај састав (навести га)

  2. Све оно што су Срби до сада у прошлости објавили српским језиком на неком другом писму (насилно наметаном или из наметнуте заблуде лично изабрааном) такође припада српској културној и научној баштини.

  3. у овој тачки треба навести изузетке када је потребно у текст на српском језику и ћирилици употребити ради изворности документа и сл, текста нека друга слова из грчког, латиничког или неког другог писма.

  4. С обзиром на то да су српски и хрватски (па и ови „нови“ данас балкански „језици“ лингвистички исти језик пореклом из Вуков/ск/ог српског језика и углавном нам није потребан преводилац, корисно је да Срби науче и хрватско абецедно писмо, исто толико колико је корисно да и Хрвати науче српску ћирилицу како бисмо могли нормално да читамо хрвтске књиге и Хрвати српске, али да се у српском језику, како је то пракса и у хрватскоој језичкој варијанти, не може српски језик Срба писати тим, у историји наислно наметаним писмом, када се користи српски језик.

Подразумева се ад може бити корекције у овим предлозима, али суштина не може бити друкчија.

Мало шире образложење предлога

Једноазбучје је неизбежна и народна обавеза и по одредби Члана 10. Устава Србије која је уставно стопостотно заштитила српско ћириличко писмо као једино српско писмо у „службеној употреби“ (која је, синонимски, а без сумње и правнички) свуда по свету, наравно, значи исто што и „јавна употреба“ (за разлику од приватне, личне употребе), а у пракси већ 12 година после усвајања Устава ћирилица је у писању српског језика једва десетак одсто ћирилице, а све друго је исписано гајицом, хрватским националним писмом, регистрованим у свету уз „хрватски језик“.

Дакле, недопустив је такав дванаестогодишњи раскорак уставне/народне обавезе и практичне засупљености ћирилице у односу на 90-процентну хрватску латиницу (гајицу) која је насилно, политички, чекићањем и замењивањем ћирилице из намерно смишљене, ширене дееценијама, заблуде да „српски народ има два писма“. Да би српски народ стварно имао имао два писма (што је наравно непотребно и бесмислено), морала би најважнија српска језичка институција да наменски за све Србе и њихов језик састави, осим актуелне ћирилице (вуковице), још неко писмо (свеједно да ли латиничко, ћириличко или неко писмо неке друге врсте) да би Срби, једини у Европи и престижном свету, стварно „имали два писма“. Овако је то немогуће да се и даље задржава непотребно и смишљено Србима наметано хрватско гајичко писмо уместо стварног само српског писма (ћириличког). А како језик једног народа у пракси никада у историји није дуже могао да се користи на два или више писама, не верујемо да би неки српски лингвисти видели икакву потребу у томе да се ствара у 21. веку само за Србе ново писмо и да се они једини наставе бавити шизофреничким двоазбучјем, троазбучјем или вишеазбучлјем у својој комуникативној потреби на свом језику. Србима свакако требају и други језици, па и њихова писма, али нико други на прави два писма или више њих за свој језик, јер је то крајње нефункционално, па и, стога, не само непотребно него и штетно. То је по народ српски изузетно опасно јер се народ тако сукобљава сам са собом у наметнутом му појединачно „бирањем“ писма, чиме се српски народ, за разлику од свих других народ, дели међусобно и по писму. Само још треба да му неко „измисли јођш један стандардни језик“ па да се српски народ претвори у „српски и антисрпски, каквих назнака има већ.

Треба само видети каквих све суманутих и чисто антисрпских сејања мржњи има према ћирилици и српском народу иза сваког текста који се залаже за очување српског писма, како се чува свако друго писмо у сваком другом језику и народу.) То сукобљавање Срба са Србима данашњи Правопис српскога језика Матице српске то сукобљавање директно потпаљује својим реешњем питања писма одузимањем уставног и природног суверенитета српској ћирилици. То је утолико чудније зато што у пракси данас такав српски правопис као да има „задатак“ да настаавља оно што су забрањивачи, насилници и актуелни буквални чекићари рдили и данас раде Србима и њиховој ћирилици.). Зато је такав Правопис српскога језика експлицитно спомињан увек од „другосрбијанаца (читај најчешће слободно: антисрба) у корист српске деобе преко наметања, у свету непостројеће слободе, да сваки појдинац бира своје писмо за језик српскога народа. Такав случај никада није трајно наметан никоме осим Србима с јасном штетном намером, доказаном на делу.

Чистота срспке нардоне идентитетске душе и олакшање не могу се вратити и неговати са шизофреничким двоазбучјем, смишљено „подареним“ Србима.

• Предлажемо да новом издњу Правописа српскога језика, осим враћања једноазбучја, вратите назив

СРПСКИ ПРАВОПИС

који се раније тако звао, као што је СРПСКИ ПРАВОПИС за средње школе др Милана Петровића (објављен у Новом Саду 1914. године, пре почетка Првог светског рата смо на ћирилици, наравно, а да је штампање каснило само који месец, морао би бити објављен на хрватској латиници, јер је ћирилица била забрањена иисте године и, уместо ње, наређена хрватска абецеда.

Познато нам је да је 1993/1994. у Матици српској било расправе о томе какво име дати новом правопису. Спомињано је име и „српски правопис“, али је тада претегло за мало, мишљење да тзреба да остане „правопис српско(хрватско)га јеезика. Кажемо: „српско(хрватско)га језика“, јер су српски лингвисти и правописци и у 1993. години „ломили копља“ међусобно да ли да задрже назив „српскохрватски језик“, па је већ готов нови Правопис српскохрватскога језика, преко дана, да не кажемо ноћи, промењен, с готово никаквим изменама, поготово не у решењу питања писма, само преименованом у Правопис српскога језика. У Матици српској али и другде, било је великих отпора да се српски језик поново тако зове, п је то био кључни разлог што је то издање Правописа каснило. Зато се тај Правопис појавио 1994. године, а на насловној страни стоји 1993. година. Вероватно би и много дуже каснио да их није претекла група лингвиста с проф. Симићем на челу и пре Матичиног Правописа објавила, ништа лошији, ако не и бољи, Правопис српског језика (у издању, чини нам се, Унирекса из Никшпића. То је натерало лингвисте у Матици српској с академиом Митром Пешиканом на челу да, збрда-здола, и они преименују Правопис српскохрватскога језика као Правопис српскога језика, готово без икакве измене. Нажалост, што се решења питња писма тиче, та два правописа била су оба двоазбучна, тј. подударна с решењем питања писна као у српскохрватском језику.

Назив српскин правопис неупоредиво је бољи, зато што је тада јсно да је реч о српском језику Срба, а не других који се служе исти језик, само на нивоу варијанте, па је и њихов правопис корисно да зову „Хрватски правопис“, „Бошњачки правопис“, „Црногорски правопис“, кад су се они већ сами хтели и језички сепаратисати, а не само државно.

Осим ранијих тешких погрома и насиља над Србима и, неизоставно, над њиховим ћириличким писмом, највећи и најтежи проблем је у Срба у вези с њиховим писмом настао онда када су комунисти стекли апсолутну власт у Југославији и Србији, разуме се, и 1954. године одлучили да више не затиру српску азбуку САМО забранама законима, урдбама, наредбама и очигледним голим насиљем, него лукавством и специјалним политичким притисцима, али и техничким средствима (рецимо, укидањем производње ранијих писаћих машина с ћириличким тастатурама. Срећом недавно су стигли компјутери, па се једним „клико“ (ударом прстом на одређено место, добије ћирилица једнако као и хрватска икли друга нека латиница.

Својим двадесетогодишњим непрекидним истраживањима и проучавањима, садржаних у наших укупно 20-ак објављених књига, од којих сте већи број многи од вас добили, предочавамо ове чињенице и закључке на основу тих чињеница.

1) Без сто одсто једног писма у било ком језику, нема успешног чувања свога писма на дужи рок. Чување свога писма може се остварити убудуће трајно само изменом у правописном решењу питања писма. Српски језик, ако хоћемо да Србима траје њихова ћирилица, мора постати поново једноазбучан језик, како је то у пракси свих престижних европаских и светских језика, јер, по природи ствари, када се уз једно писмо смишљено, плански, наметне још неко писмо, разлог за убацивање другог писма може бити само један – намера да се постојеће писмо замени, одмах или постепено.

2) Прво убацивање другог писма Србима (о томе се у нашим школама још довољно не учи) догодило се пристанком Вука Караџића на Књижевном договору у Бечу (1850). Вук је ту подлегао Бечком утицају јер је то била држава која је доносила законе и уредбе о забрани ћирилице. Замена/замењивање српског писма није могла да успе све док није заобулазно нападнута ћирилица створеним другим, латиничким писмом. Ни оно није могло да победи ћирилицу код Срба све док се није пропагандом то друго писмо претворило у лажно „равноправно“ и док нису комунистички политички и лингвистички мудраци „омађијали“ народ јединим „богатством двоазбучја“ у Европи и престижном свету. Срби су оцењивани због тога као “најмудрији” и “најбогатији” народ на свету по „богатству двиоазбучја“.

Спас ћирилице само је у правописном једноазбучју

Доказ за то да је само једноазбучје, тј. пуна стварна, стопостотна сувереност једног, ћириличког писма у језику Срба гаранција за наставак живота ћирилице у српском језику, налази се у поређењу данас статуса ћирилице са Србијом (с Косовом и Метохијом).

Српска ћирилица и Србија (с Косовом и Метохијом) у потпуно су истој позицији данас и већ дуго уназад. Српски народ (а тиме и Србија) дуго је и смишљено, плански, програмски на много начина разбијан идентитетски, културно, духовно, државно, национално и на још много начина ослабљиван. Да не спомињемо честе геноцидне радње (које се, да се Власи не до/сете, данас Србима приписују врло смишљено и лукаво) преко наметнутим им ратовима, агресијом бомбама и сл. Српска ћирилица је на исти начин трпела ћирилицоцидне поступке: од њеног (пр)оглашавања за „ђавољи изум“ (на синоду Католичке цркве у Солину), за „хегемонистичко“, „застарело“, „превазиђено“, „неспособно за укључење у Европу и модеран свет“, „националистичко“, па чак и за „фашистуичко писмо“. Тиме је ћирилица Србима дугом пропагандом „огађивана“, па је знатан део Срба данас сасвим напустио своје писмо и прихватио преко навике наметано писмо – хрватску гајицу. (Рецимо, ако пронађете данас и једног јединог правог „другосрбијанца“ да пише ћирилицом, убијте нас све у „Ћирилици“. Ако има који изузетак, он је ту само да потврди правило да ти људи не пишу свој језик ћирилицом.

Ћирилици је, тако и на многе друге лукаве начине, одузета сувереност у српском језику. И неста(ја)ла је. За то је и државно, и политички и лингвистички припреман терен и људи који ће да тај терен добро утабају.

Дакле, молимо Вас стручњаке за српски језик у институцијама, посебно у Одбору за стандардизацију српског језика да ово питање озбиљно размотрите или на нашу иницијативу (волели бисмо да тада наше представнике позовете на такав свој скуп), или да самоиницијативно покренете озбиљну иницијативу за то да резултат те спроведене иницијативе буде оно што једино спасава свако писмо у сваком другом језику у Европи и престижном свету. То је правописно једноазбучје и у језику Срба исто као у српскохрватском језику. Ако се наставља двоазбучје, као из времена српскохрватског језика, немогуће је избећи наставак погубности која је српску ћирилицу довела до непуног десетка у целокупној употреби српског језика, с очигледним назнакама да се стање може само погоршавати.

Правописно решење у једноазбучју српскога језика (у овом случају добро је да се каже генитивским обликом: у језику Срба) не може да се надомести само уставним и законским решењима, поготово што смо ми међу оним земљама где се устави и закони слабо спроводе. А и зато што је нашп народ међу оним народима где је и инат према властима изнуђен и кроз непоштовање прописа. С Правописом је нешто друго. Кад се у школи почне учити да српски језик и српски народ имају своје (ћириличко) писмо и да се оно не може замењивати у писању српског језика, и када то ученици почну да објашњавају онда и својим родитељима, тек тада неће бити у народу никаквог отпора према свом смишљено запостављеном писму. Тада ће га и ученици и цео народ чувати коришђењем јер ће знати да је то било и данас је једино (опште)српско писмо и само ће тако бити сигурно чуван национални историјски, културни, духовни и сваки други идентитет српског народа.

Да није српско ћириличко писмо било посебна српска вредност, сигурно не би сваки непријатељ, окупатор и антисрбин забрањивао српску ћирилицу и радио против ње.

Још мало детаљније образложење

Првоосновано Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ основано је за целину српског говорног подручја 15. фебруара 2001. године у Новом Саду с формалном адресом у Николајевској број 2. Његово управљачко језгро с неколико универзитетских професора и великим бројем средњошколских професора српског језика (у сарадњи са својих око хиљаду двеста пробуђених Срба у вези са својим писмом и његовом значају за српски народ и његов језик) показало се веома успешно у изучавању историје прогона српске азбуке и, нарочито, у објављивању око 20 књига до сада које су детаљније (про)тумачиле судбину, начин истискивања и замењивања српског писма (углавном хрватском абецедом, састављеном нешто пре средине 19. века за Хрвате да би њиме писали језик који је дело Вукове реформе српског језика и ћирилице која је (Вукова реформа) коначно прихваћена у Србији тачно 1868. године, четири године после Вукове смрти.

Вукова реформа је, разумљиво, неизбежно имала у време буђења и ослобађања словенских народа и изградње националних институција и стварања књижевних језика у Европи, популистички карактер. Срби су тада напустили свој ранији српскословенски језик и прешли су на нормиран тзв. народни језик, како је Вук говорио: језик из говоар обичних овчара, говедара и другог дела „простог народа“. Тај „прости народ“ уситину је у вековима ропства своју богату усмену књижевност која је имала вредности које су постојале у многим другим најпознатијим народима у њиховој писаној књижевности.

У то време (после 1813. године) Вук је инструисан у Бечу преко њиховог службеника Јернеја Копитара који је наишао на Вука, тада избеглице у Бечу, с којим је договарао и помагао изградњу новог српског књижевног језика. Наравно, по инстуркцијама Беча, Вук је на приватном састанку у Бечу 21. марта 1850. договарао с неколицином Хрвата (све у приватној режији, без икакве званичне државне и стручне подршке из Србије) с хрватским лингвистима и филолозима сачињавање некаквог „заједничког језика“ за „наш народ“, не именујући у том приватном договору ни народ ни назив језика којим је требало да се служе сви штокавци (данас су то Срби и нове „нације“: најпре Хрвати који су прихватили Вукову језичко.-правописну реформу и сачинили писмо за себе –латиничко ( Љ. Гај), а онда у новије време Муслимани (па данашњи преименовани у Бошњаке), ни писмо/писма којим треба да се служи тај неименовани тада у Договору „народ“. Из онога како је и чиме записан тај договор, види се да је једино писмо на коме је саастављен Договор било гајица (латиничко писмо), с тадашњим двознаком dj без каснијег Даничићевог đ. Тим писмом потписали су Договор и Вук и Даничић, као и сви други присутни. Ако није сасвим тачно данашње тумачење да је тако Вук донео Србима, касније погубно по српски језик и његову ћирилицу, двоазбучје, онда је без икакве сумње тачно да је Вук одобрио или пристао да се тај будући српскохрватски/хрватскосрпски језик (како је касније назван Вуков српски језик) у званичном Новосадском договору о том и таквом језику, пише различитим писмима: тзв. вуковицом и гајицом (два писма, једно српско, друго хрватско). Та два писма касније су имала усмеравану различиту судбину преко политичких и лингвитичких деловања. То писмо (гајица) које је Вук признао 1850. својим потписом на Бечком договору, сасвим разумљиво по томе где је створено и зашто, имало је све сигурнији и повлашћенији положај у односу на српску ћирилицу.

После прихватања Вукове језичке реформе у којој су касније државно и лингвистички „повезани“ Срби и Хрвати са свим осталим данашњим штокавцима, српска азбука је доживела неколико забрана и погрома. Најжешћи погром српске ћирилице и насиље над њом и Србима изазвани су забраном ћирилице законом у окупацији Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори у Првом светском рату (1914-1918). Други још жешћи погром Срба и њихове ћирилице изведен је у оквиру Независне Државе Хрватске (1941-1945) где се и глава губила за много мање „грешке“ Срба (довољно је било само да се сазна да си Србин) него што је писање ћирилицом српског језика. Тако да је тада, сасвим сигурно, први пут у историји сваки Србин у НДХ „имао“ само то хрватско абецедно писмо за „своје“. Тада је први пут сваки Србин морао „заборавити“ које је његово стварно писмо – ћириличко.

Окупације су бивале и пролазиле. Прошла је и окупација Срба и Србије у Првом светском рату и Срби су се вратили своме писму. У оквиру заједничке државе Краљевине Југославије (1918-1941) била је враћена ћирилица Србима и то је било једино време када се могло рећи да је била успостављена прилична равноправност писама у том смислу да су Срби писали свој језик својом ћирилицом, а Хрвати својиом латиницом. Истина, било је и у то време атака на ћирилицу у неким областима данашње Херватске, али се та равноправност писама тада ипак успостављала. Срби католици с наметнутом им латиницом углавном су у то време асимиловани у Хрвате и њихово писмо је било у Југославији, сасвим разумљиво, по верској линији католичко писмо, тј. та тадашња и данашња хрватска латиница (гајица).

Када је успостављена окупатиорска власт после разбијања Југославије 1941. године, опет је забрањена ћирилица једним од првих закона у НДХ, а на подручјим где је била, неизбежно поданичка, Недићева власт, остала је ћирилица у језику Срба. Наравно, најпре немачки језик и немачка латиница, а испод тога била је ћирилица у српском језику.

По завршетку Другог светског рата и новог успостављања Југославије убрзо је враћен назив „српскохрватски/хрватскосрпски језик и званично Новосадским договором 1954. Тада је уведена формално „равноправност латинице и ћирилице“, а у стварности је као и у току НОБ-а све већа равноправност латинице, а све мања равноправност ћирилице. Будући да је та власт за Србе била под комунистима врлио слична Недићевој власти према Немцима у току Другог светског рата.

Српска власт је, без икакве сумње, била према Јосипу Брозу и његовој власти поданичка, готово ништа мање него што је била поданичка власт Недића под Немциам. Под таквом поданичком влашћу Срба у обновљеној Југославији одмах се почело све видније замењивати српско ћириличко писмо и у Србији хрватским латиничким писмом. У време Новосадског договора (1954) није се превише крило успостављено програмско, планско замењивање ћирилице латиницом преко познате „равноправности писама“ на тај начин што је за Хрвате важило да је њихова латиница „равноправна“ само кад је има, тј. кад се користи, а ћириличко писмо је све више било „равноправно“ и када се замени, па га нема. Дакле, једно теорија, а сасвим друго пракса. Пракса је била нескривена „постепена замена ћирилице латиницом“.

Истина, давање предности једном од писама било је лингвистички и природно разумљиво. Како су Срби (Хрвати само привремено), тј. њихови лингвисти и политичари сматрали да је то један језик, имало је, с једне стране, оправданог разумевања за избор једног писма за тај „један језик“. Изабрана је мањинска још тада хрватска латиница да замени тада још већинску већинску српску ћирилицу. Било би нормалније да је та замена ишла у корист тада већинског писма ћирилице, али политика је била таква у комунизму да је већинско било оно што одлучи власт да је веећинско. Образлагано је то сузбијањем „српског хегемонизма и (велико)национализма“ а ради јачања „братства-јединства“ између Срба и Хрвата. Тако је тада још већинско ћириличко писмо на целом подручју српскога језика имало постајати мањинско. И постало је мањинско већ крајем шесздесетих година 20. века. После тога хрватска латиница је све више „јачала“ и, под двоазбучјем које су српски лингвисти задржали и у Правопису српскога језика, као и у српскохрватском језику. Српска ћирилица је „окљаштрена у овом часу у јавности и у Србији више од 90 одсто. Тако данас у Србији имамо многе области у којима се српски језик користи, а да нема ни једног јединог ћириличког слова. На пример, у банкама, у трговини, у рекламама, у називима производа, у етикетама, у продавницима (свуда тамо где се највише и најчешће среће писмо). Већ деценијама, а данас натрочито, на производима ако наиђете на ћириличко слово, веома ћете се изненадити што је у Србији у мору латинице могућ неки производ с називом и етикетом на ћирилици. не можете да поверујкете да је то ставрно, јер је толико реткост (ми смо запазили, н пример, исписано „Шећер“ и Šećer“ из Црвенкине Шећеране. Друго је готово све само на хрватској гајици. Обрнути случај у Хрватској, наравно, уопште није могућ јер је њихов Правопис хрватскога језика избацио двоазбучје и свој језик вратио на једнопис. (О буквалном чекићању ћирилице тамо и у 21. веку на овом месту нећемо говорити.)

Покушаји да се врати ћирилица у српски језик по разбијању комунистичке Југославије догодио се под влашћу Слободана Милошевића. Његова власт је имала макар једну једину добру страну у томе што је у највише државне институције почело враћање ћирилице. Познати антићириличар и заговарач да се у српски језик данас уведе једноазбучје, али не у ћирилици, него у хрватској латиници јесте италијаниста академик Иван Клајн који је био све до јуче на најважнијем месту за нормирање српског језика, на месту председника Одбора за стандардизацију српског језика и који је био главни рецензент за последње издање Правописа српскога језика и који није дозволио да се и српски језик нормира као сви други језици, па и хрватска варијанта српског језика именована као „хрватски језик“, на једном, српском писму. Тај човек (нама лично драга особа, али за српску ћирилицу највећа штеточина у најновије време) српску ћирилицу је, не слажући се с политиком Слободана Милошпевића нарочито у оживљавању ћирилице у српском језику, прозвао је српско писмо „режимским“. Пошто се и већем броју људи била огадила владавина С. Милошевића, Клајн је тим називом ћирилице („ређимско писмо“) изједначио с режимом тог владара да би нам се „огадила“ и ћирилица). После наших вишегодишњих предочавања истине о утицају Клајна на латиничење Срба, он је сам крајем 2017. поднео оставку у Одбору за стандардизацију српског језика, где су га ипак колеге и сарадници задржали на месту „почасног председника“. Ако је то место добио по заслузи за наставак данашњег полатиничавања Срба, вала га је, заједно с његовим истомишљеником о српском језику и ћирилици англистом Р. Бугарским, у потпуности „заслужио“. Ипак, сада ће спас или коначан крах српске ћирилице бити у рукама новог председника у Одбору проф. др С. Танасића и његових колега. Јер, тешко је претпоставити да ће Иван Клајн пречесто у Одбору користити своју столицу за „почасног председника“.

Удружење „Ћирилиаца“ је, иако је радило углавном на свој трошак из својих плитких личних џепова џепова из љубави према свом народу и његовом ћириличком писму, и то без икаквих својих пословних просторија2, „Ћирилици“ је успело да., уз године и године непрекидног даноноћног истраживања овог проблема, постигне највише што се у таквим условима могло. „Ћирилици“ је успело да придобије разумевање у Министарству културе Владе Србије, разумевање његовог тадашњег министра Драгана Којадиновића и његовог сарадника и помоћника тада мр Бранислава Брборића за прихватање наших чињеничних истраживања судбине српске азбуке и разумевање за наш предложени начин јединог могућег враћања српске ћирилице у живот преко успостављања ћириличког једноазбучја у уставној одредби у Члану 10. Устава (2006). Зато у Уставу у Чл. 10. јасно пише данас да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. Дакле, без другог било ког писма, баш као што је то данас у свим постојећим уставима и правописима свих других језика и њихових писама. Највећа сметња томе били су баш Иван Клајн и поданички му правописци у Одбору. Али, један од чланова и тада секретар Одбора споменути Б. Брборић то је успео да „исправи“ тиме што је формулисао одредбу за Устав и тако решио формално питање писма српског језика као у свим другим језицима.

Нажалост, мр Бранислав Брборић, човек који је најзаслужнији за данашњу јасну и исправну у корист ћирилице одредбу у актуелном Уставу, умро је 2005. прерано, још и пре усвајања његове одредбе на референдуму за Устав, али је успео његов предлог који је прошао без икакве измене 2006. године.

Сада, наравно, многи анћириличари (а најчешће су такви и антисрби, јер је за њих за све увек кривац међу Србима, а сви други су исправни), као што је у томе најистакнутији данас Р. Бугарски који тражи „рупу“ у тој одредби у Члану 10. па повезује први и други став тамо и изједначава их и меша с одредбом о другим мањинским језицима и њиховим писмима, па то „калеми“ на српски језик који, као матични језик народа и државе не може бити у рангу мањинских језика и писама, јер то нигде ни у свету не може бити исто. Уз то, англисти Бугарском нимало не смета његова дијаметрлна противуречниост. У полемици с проф. др Милошем Ковачевићем Бугарски каже да се у ставу 2. одредбе из Члана 10. Устава може „ископати“ латиница и за српски језик, иако је изричито одредба о ћирилици у српском језику сасдржана само у ставу првом тога члана. А заборавио је да има нас који читамо литературу, а не слушамо само себе, па смо пронашли да он у вези с писмом за српски језик каже, супротно ономе у шта је убеђивао М. Кобачевиаћ: „Ово је, дакле, први међу новијим уставима Србије у коме се уопште не помиње службена употреба латинице српског језика, чак ни као додатна могућност.“3 То је довољно рећи на овом месту што се тиче антићириличарења и противуречја Р. Бугарског који је, стицајем околности, од својих 20-ак напабирчених књига са „социолингвистичкиим темама“ у време комунизма објавио из сербокроатистике, а ниједну из србистике. Само је две од 20 објавио на ћирилици. То је његова „равноправност латинице и ћирилице“.

Устав је с Брборићевом одличном одредбом о српском језику и ћирилици био и остао нешто што је „кост у грлу“ свим антићириличарима данас и не могу да је прогутају, а не би да је избаце напоље. И стално смишљају начин како да ту одредбу изиграју. А изигравају је чак и тако што, беспримерно у целом свету, разликују „службену употребу“ од „јавне употребе језика и писма“, да би тако „јавну употребу“ свели на „личну употребу“ у којој човек може да пише за самог себе шта хоће и како и чиме хоће. И многи се неуки „упецају“ на то па мисле да је могуће да уставна одредба не важи јавно. Као да Устав није јавна појава!

Још једном користимо реч „нажалост“. Рана смрт мр Бранислава Брборића ослабила је „Ћирилицу“ посебно у томе што је његова намера била, према његовом објављеном раду под насловом „Суштинска једноазбучност“4 да се избори да уведе једноазбучје (ћириличко, наравно, у српски језик), у Правопис српскога језика. Иако он није то лако могао да уради пре Устава, могао је касније уз помоћ уставне одредбе, јер ништа не може бити јаче од народног Устава, па ни избор писма српског језика. Нажалост, то није стигао да спроведе. Ми смо у првооснованој „Ћирилици“ наставили његов рад и замисао у спасавању српске ћирилице на једини прави начин – преко правописне реформе у решењу питања писма, али без њега то нам је било тешко изводљиво све до данас. Али, данас постоји нада да има неко ко то може, ако буд схватио да је то неизбежно.

Према ономе како је ових дана сасвим исправно говорио о усаглашавању постојећег старог Закона о службеној употреби језика и писма нови председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић, ту би Брборићеву замисао о једноазбучју у Правопису српскога језика могао оставрити баш С. Танасић с колегама, сарадницима у Одбору. Нада да се то заиста и догоди, налази се у његовом недавном интервјуу Политици5.

Нови Сад

4. септембар 2018.

Драгољуб Збиљић

Председник првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српскго језика „Ћирилица“

П. С.

Врло поштовани стручњаци српског језика у Одбору за стандардизацију српског језика,

Не замерите за поједине наше неусклађенсоти текста нашег предлога с Правописом српскога језика који је, још очигледно и на први поглед, неусклађен у решењу питања писма с уставном и народном обавезом из Члана 10. као и на превиде, јер смо журили да вам пошаљемо овај прдлог у име Скупштине „Ћирилице“. Сви много каснимо у овој данас сиротој Србији, а послови се нагомилали, па сви мормо да журимо. А журба није добар „друг“ прецизности. Надамо се, ипак, да ћете нас рзумети.

1 Текст предлога послат је најпре и лично е-поштом на познате нам адресе председника Одбора за стандаридзацију српског језика проф. др Срете/Срета Танасића, проф. др Милоша Ковачевића и академика Предрага Пипера. А ускоро ће бити званично предат званичан примерак Предлога и биће заведен на одговарајућем месту у Институту за српски језик (у чијем оквиру се организују и извршавају послови Одбора).

2 Председник Матице српске Драган Станић (песничко име Иван Негришорц), „Ћирилици“ је заувек забрањено да за своје макар годишње потребе користи салу Матице српске због тога што су чланови Матице српске, од којих су неки истовремено били и чланови „Ћирилице“, тражили званично да се на Скупштини Матице гласа о потреби усаглашавања решења питања писма у Правопису Матице српске с одредбом у Члану 10. Устава. Он то гласање, демокртски“ није дозволио јер је казао: „Србима је два писма донела историја и тако мора заувек да остане. За нашу примедбу да је историја често Србима „давала“ и окупације, п оне нису вечно остале, па не мора и не треба да остане ни насилно донето у покупцихјама Срба латиничко, хрватско писмо, није хтео ни да чује. Чак је рекао да, када „Ћирилица“ крити8кује његове поступк и гледишта о трајном двоазбучју у Срба, он је рекао да је то „напад на Матицу српску“ по оном принципу „Матицва, то сам ја – Драган Станић или Иван Нерришорац!

3 Ranko Bugarski, Evropa u jeziku, Čigoja štampa, Beograd, 2009, str.131.

4 Бранислав Брборић, „За суштинску једноазбучност“, Нова Зора, 5/2005, стр. 164-170.

5 Видети интервју новог председника Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Стете Танасића под насловом „Латиница није српско писмо“ (Политика, 16. август 2018, стр. 1. и 13) у коме је све прецизно, јасно и тачно у складу с Уставом речено: „У службеној употреби је (латинице – ДЗ) неће бити и не треба да је буде“ (наравно, неће је бити и не треба да је буде у оквиру српског језика, а у другим језицима ће је бити, јер Србима никада није падало на памет да сузбијају било кога другога у коришћењу њихових језика и писама).

Драгољуб Збиљић

Поделите:

4 Коментари

  1. ДА ЈЕ ТО ДОБРО, СИГУРНО НЕ БИ САМО СРБЕ ЗАПАЛО

    За или против. Свакако само за ћирилицу у једноазбучју. Да је то било нешто много вредно да за један језик буду два писма, то добро сигурно не би запало само.

  2. „Такав, истина редак, суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом свладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“ (Правопис, 2010, стр.15).

    Од горње реченице из тзв. “Правописа” нема ничег лицемернијег нити – без извињења – глупљег у историји српског језичја. Како се спроводи “приоритет употребе”? Како се то утврђује кад је ћирилица “егзистенцијално угрожена”‘? А шта би требало да се ради и кад би се то “утврдило”? Ја се сећам врлог академика Клајна, са телевизије од пре десетак година, кад је изјављивао да “латиница побеђује”, али да ми ту не можемо ништа – да је то “неизбежан процес”. А данас, кад се “спасава” ћирилица, већина “лингвистичких” (и иних!) академика сматра да се треба, у ствари, спасавати латиница, давањем статуса “помоћног писма” (!) Ех, мили мој колего и пријатељу Брборићу, да ниси своје опослио раније, данас би ти јамачно пукло срце.

    • Две највеће "домаће" штеточине за српску ћирилицу убедљиво јесу академици Иван Клајн и Ранко Бугарски

      Највеће две доказане и истакнуте “домаће” штеточине по српску азбуку у целој историји прогона, забрана и замењивана српске ћирилице у 20. веку (а, ево, то се наставља и у 21. веку) била су и јесу још, двојица лингвиста (један је био до јуче на најважнијем месту за спас ћирилице у Одбору за стандардизацију српског језика — италијаниста по струци, академик Иван Клајн, који је творац досад непостојеће категорије у свету када је рекао да је српска ћирилица “режимско писмо”, а други је англиста академик Ранко Бугарски” који и српски Устав у Члану 10. чита како није написано).

      • Прилепљен за прву столицу Матице српске

        А трећа штеточина по заслузи и величини је председник Матице српске Драган Станић (песничко име Иван Негришорац) који ни после уставне обавезе није хтео да дозволи гласање на Скупштини Матице да се гласа о обавези да се Правопис српскога језика мора ускладити с одредбом из Члана 10. Устава Србије. Он се поставио изнад Устава и изнад народне референдумске воље и рекао: “Двоазбучје нам је донела историја и оно мора заувек да остане у српском језику.” На напомену да је Србима историја дала и много окупација, па су се Срби ипак тих окупација ослобађали. На то је само рекао да неће више да разговара. Зато је прозван “Човек који неће да разговара”, тј. разговара само с онима који исто мисле као он. Он је, дакле, демократију учио од Јосипа Броза и Енвера Хоџе. И, једноставно, човек је залутао у времену и простору. Нити зна шта мисли ни зашто тако мисли. Али зна да буде на челу Матице српске, јер му то доноси добре зараде. И шта он има да брине за српску ћирилицу. Ко га нападне због глупих ставова и штетних по ћирилицу, он каже: “То је напад на Матицу српску.” Он се толико залепио за прву столицу Матице српске да га не можеш ни челичном сајлом и трактором одлепити од Матице.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here