Dragoljub Zbiljić: Prvo kazna za pravopisce jer su oni obmanuli i narod i pisce

Podelite:

Srpsku ćirilicu spasava samo jednoazbučje u Pravopisu srpskoga jezika

Predlog Odboru za standardizaciju srpskog jezika1

Sažetak obrazloženja

Narod i pisce su obmanuli smišljeno i namerno pravopisci koji su u Pravopisu srpskoga jezika (izdavač Matica srpska) uzeli narodne pare, a zadržali protivustavno ono što je važilo u pogubnom za srpski jezik i ćirilicu – Novosadskom dogovoru o srpskohrvatskom jeziku i pismu (1954). Direktni krivci za to su oni koji su u Pravopisu srpskoga jezika čak citirali ustavnu obavezu iz Člana 10, a onda su obavezu pogazili već na sledećoj strani protivustavno i protivno praksi u svim drugim jeziciam zpisali: „Takav, istina redak, suživot (hrvatizm, Srbi uglavnom kažu opisno: „zajednički život“ – DZ) dvaju pisama, za nas s jedino prihvatljivim redosledom svladavanja i prioritetom upotrebe – ćirilica pa latinica, verujemo, ne može biti štetan po srpsku kulturu sve dotle dok ćirilica ne vi zaista bila gzistencijalno ugrožena“ (Pravopis, 2010, str.15).

Kako su sva istraživanja mnogo pre 2010. godine činjenično dokazivla da je u javnoj upotrebi uopšte gledano srpsko ćiriličko pismo svedeno na oko svega desetak procenata i da je na taj način izvršen bikvalan ćirilicocid (videti, na primer: D. J. Ivanović i D. Zbiljić, Ćirilicocid, Ćirilica, Novi Sad, 2014), onda je suviše očigledno da su pravopisci, potpisani: Mato Pižurica (glavni redaktor), , Milorad Dešić, Branisalv Ostojić, Živojin Stanojčić uz odobrenje glavnog recenzenta izdanja Pravopisa iz 2010. Ivana Klajna (tada predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika) uzeli novac iz narodne crkavice preko Ministarstva kulture Srbije – zaobilazeći svu literaturu i dokaze o pogromu nad srpskim savršenim pismom ne samo u okupacijama Srba i Srbije nego i u „komunističkom miru“ (1945-1990) – i objavili novo izdanje Pravopisa u kome su obmanuli ceo srpski narod i pogazili narodnu obavezu iz Člana 10. Ustava Srbije iz 2006. godine, čak posle četiri godine pošto je narod usvojio odredbu u Ustavu po kojoj se srpskoj ćirilici vraća suverenitet u jeziku srpskoga naroda, koji joj je bio, dokazano, planski, a ne „spontano“ (tumačenje I. Klajna) oduzet s istraženim i dokazanim ciljem: „postepena zamena srpske ćirilice hrvatskom lainicom u srpskohrvatskom jeziku“ (videti makar tri knjige dokaza: Srbi na tuđeem pismu, Budućnost, Novi Sad, 2010, naročito dokaze na str. 106-149); Trojanski konj u srpskom jeziku, Budućnost, Novi Sad, 2010; IZDAJA SRPSKE ĆIRILICE sprovedenim uvođenjem hrvatske latinice u srpski prvopis, Carsa, Šabac, 2018); sve to i još mnogo druge takve literature bilo je prosleđeno pravopiscima i recenzentu, ali su oni namerno to zaobišli; intervju novog predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof. dr Srete Tanasića, Politika, 16. avgust 2018, str. 1. i Kultura u kome je jasno potvrđeno da „Latinica nije srpsko pismo“, nije sačivana za sve Srbe, jer Srbi imaju ćiriličko pismo i svako drugo pismo je samo balst za jedan jezik; nemoguće je ad to prvopisci nisu znali 2010. što znači da su namerno išli na dokrajčivanje i ovog ostatak ćirilice danas u jeziku Srba, što je krivično delo, jer su jezik i njegovo pismo svakom narodu nacionalno dobro prvoga reda).

Spas srpske ćirilice moguć je, uvek bio i danas je, samo u vraćanju punog suvereniteta srpskoj ćirilici u srpskom jeziku preko izbora ćiriličkog jednoazbučja u Pravopisu srpskoga jezika, baš kao što svuda u Evropi i presižnom svetu blada suvrenitet svakog drugog pisma u svakom drugom prestižnom i manje perstižnom jezicku Evrope i sveta.

Sve druge okolne formalno stvarne ili manje stvarne prosrpske, pronacionalne, prorodoljubive široke i duge priče, formalne ustavne, zakonske odredbe i moralistička ubeđivanja pa i pridike na „podizanju svesti o svom pismu u 21. veku“ nisu štetne, ali bez pravopisnog suvereniteta (jednoazbučje) srpskom nacionalnom pismu ćirilici nisu dovoljno funkcionalne i istinski spasonosne u praksi da bi se sigurno trajno vratio život napuštene 90 odsto srpske ćirilice u pisanju jezika Srba u mnogim oblastima njegove upotrebe u širokoj javnosti u vreme postojanja srpskohrvatskog jezika.

Svaka neustavnost u prestižnim demokratskim državama jeste protivnarodno delo, pa se kažnjava uglavnom ne prekršajno, nego krivično. U tom smislu, da je Srbija prestižna zemlja u deonmokratiji, pravopisci bi za ovakvu neustavnost u Pravopisu po Članu 10. Ustava Srbije bili krivično gonjeni. Ali, kako smo mi bliže začelju, a ne vrhu po demokratiji, pravopisci će se izvući, kao što se izvlače i mnogi drugi stručnjaci.

Moto

Ćirilica je lepa kao umetnička slika

Zanimljivo mi je da vidim svoje stihove štampane na tako kreativnom pismu mada, nažalost, srpski jezik ne razumem. Na ćirilici moji stihovi izgledaju čarobno, poput najlepše umetničke slike. Čuo sam da vaša država čini napore da očuva to pismo. Ako, kao stranac imam pravo da o tome govorim, reći ću samo da se za te stvari koje određuju identitet nekog naroda, vredi boriti“ – poručuje u intervjuu „Večernjim novostima“ 2. septembra 20018. na str. Kulture Hose Anhel Siljeruelo (58), pisac, prevodilac i književni kritičar iz Barselone

Stoga predlažemo da novi predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof. dr Sreto Tanasić i saradnici/članovi Odbora (u okviru kojeg su spomenuti pravopisci bili dobili zadatak da sačine Pravopis srpskoga jezika na način koji će rešenjima doneti mogućnost najveće moguće zaštite i srpskog jezika i srpskog pisma, ćiriličkog, kao srpske macionalne vrednosti prvoga reda, što je moguće pre odstrane neustavnost i pogubnost „šizofreničkog dvoazbučja“ iz štetnog i opasnog poslednjeg izdanja Pravopisa srpskoga jezika (Matica srpska, Novi Sad, 2010).

Predlažemo u ime svih stručnjaka u „Ćirilici“ i kao Udruženje građana u ime naroda da Odbor za standardizaciju srpskog jezika razmotri naš predlog o nužnosti hitnog vraćanja života srpskoj ćirilici u srpskom jeziku preko uvođenja jednoazbučja u Pravopis srpskoga jezika, kao jedinog mogućeg (u Evropi i svetu dokazanog praksom) uspešnog rešenja pitanja sudbine srpske savršene ćirilice.

Predlog mogućeg teksta izmena u Pravopisu

Predlažemo, po ugledu na prihvatljivo i ispravno rešenje u drugim pravopisima u našem susedstvu i tačke u Pravopisu koja može da spase srpsku dugo progoljenu azbuku. Na primer, u dve osnovne tačke:

  1. Srpski standardni jezik danas se piše srpskom ćirilicom (vukovicom). Ona ima ovaj sastav (navesti ga)

  2. Sve ono što su Srbi do sada u prošlosti objavili srpskim jezikom na nekom drugom pismu (nasilno nametanom ili iz nametnute zablude lično izabraanom) takođe pripada srpskoj kulturnoj i naučnoj baštini.

  3. u ovoj tački treba navesti izuzetke kada je potrebno u tekst na srpskom jeziku i ćirilici upotrebiti radi izvornosti dokumenta i sl, teksta neka druga slova iz grčkog, latiničkog ili nekog drugog pisma.

  4. S obzirom na to da su srpski i hrvatski (pa i ovi „novi“ danas balkanski „jezici“ lingvistički isti jezik poreklom iz Vukov/sk/og srpskog jezika i uglavnom nam nije potreban prevodilac, korisno je da Srbi nauče i hrvatsko abecedno pismo, isto toliko koliko je korisno da i Hrvati nauče srpsku ćirilicu kako bismo mogli normalno da čitamo hrvtske knjige i Hrvati srpske, ali da se u srpskom jeziku, kako je to praksa i u hrvatskooj jezičkoj varijanti, ne može srpski jezik Srba pisati tim, u istoriji naislno nametanim pismom, kada se koristi srpski jezik.

Podrazumeva se ad može biti korekcije u ovim predlozima, ali suština ne može biti drukčija.

Malo šire obrazloženje predloga

Jednoazbučje je neizbežna i narodna obaveza i po odredbi Člana 10. Ustava Srbije koja je ustavno stopostotno zaštitila srpsko ćiriličko pismo kao jedino srpsko pismo u „službenoj upotrebi“ (koja je, sinonimski, a bez sumnje i pravnički) svuda po svetu, naravno, znači isto što i „javna upotreba“ (za razliku od privatne, lične upotrebe), a u praksi već 12 godina posle usvajanja Ustava ćirilica je u pisanju srpskog jezika jedva desetak odsto ćirilice, a sve drugo je ispisano gajicom, hrvatskim nacionalnim pismom, registrovanim u svetu uz „hrvatski jezik“.

Dakle, nedopustiv je takav dvanaestogodišnji raskorak ustavne/narodne obaveze i praktične zasupljenosti ćirilice u odnosu na 90-procentnu hrvatsku latinicu (gajicu) koja je nasilno, politički, čekićanjem i zamenjivanjem ćirilice iz namerno smišljene, širene deecenijama, zablude da „srpski narod ima dva pisma“. Da bi srpski narod stvarno imao imao dva pisma (što je naravno nepotrebno i besmisleno), morala bi najvažnija srpska jezička institucija da namenski za sve Srbe i njihov jezik sastavi, osim aktuelne ćirilice (vukovice), još neko pismo (svejedno da li latiničko, ćiriličko ili neko pismo neke druge vrste) da bi Srbi, jedini u Evropi i prestižnom svetu, stvarno „imali dva pisma“. Ovako je to nemoguće da se i dalje zadržava nepotrebno i smišljeno Srbima nametano hrvatsko gajičko pismo umesto stvarnog samo srpskog pisma (ćiriličkog). A kako jezik jednog naroda u praksi nikada u istoriji nije duže mogao da se koristi na dva ili više pisama, ne verujemo da bi neki srpski lingvisti videli ikakvu potrebu u tome da se stvara u 21. veku samo za Srbe novo pismo i da se oni jedini nastave baviti šizofreničkim dvoazbučjem, troazbučjem ili višeazbučljem u svojoj komunikativnoj potrebi na svom jeziku. Srbima svakako trebaju i drugi jezici, pa i njihova pisma, ali niko drugi na pravi dva pisma ili više njih za svoj jezik, jer je to krajnje nefunkcionalno, pa i, stoga, ne samo nepotrebno nego i štetno. To je po narod srpski izuzetno opasno jer se narod tako sukobljava sam sa sobom u nametnutom mu pojedinačno „biranjem“ pisma, čime se srpski narod, za razliku od svih drugih narod, deli međusobno i po pismu. Samo još treba da mu neko „izmisli jođš jedan standardni jezik“ pa da se srpski narod pretvori u „srpski i antisrpski, kakvih naznaka ima već.

Treba samo videti kakvih sve sumanutih i čisto antisrpskih sejanja mržnji ima prema ćirilici i srpskom narodu iza svakog teksta koji se zalaže za očuvanje srpskog pisma, kako se čuva svako drugo pismo u svakom drugom jeziku i narodu.) To sukobljavanje Srba sa Srbima današnji Pravopis srpskoga jezika Matice srpske to sukobljavanje direktno potpaljuje svojim reešnjem pitanja pisma oduzimanjem ustavnog i prirodnog suvereniteta srpskoj ćirilici. To je utoliko čudnije zato što u praksi danas takav srpski pravopis kao da ima „zadatak“ da nastaavlja ono što su zabranjivači, nasilnici i aktuelni bukvalni čekićari rdili i danas rade Srbima i njihovoj ćirilici.). Zato je takav Pravopis srpskoga jezika eksplicitno spominjan uvek od „drugosrbijanaca (čitaj najčešće slobodno: antisrba) u korist srpske deobe preko nametanja, u svetu nepostrojeće slobode, da svaki pojdinac bira svoje pismo za jezik srpskoga naroda. Takav slučaj nikada nije trajno nametan nikome osim Srbima s jasnom štetnom namerom, dokazanom na delu.

Čistota srspke nardone identitetske duše i olakšanje ne mogu se vratiti i negovati sa šizofreničkim dvoazbučjem, smišljeno „podarenim“ Srbima.

• Predlažemo da novom izdnju Pravopisa srpskoga jezika, osim vraćanja jednoazbučja, vratite naziv

SRPSKI PRAVOPIS

koji se ranije tako zvao, kao što je SRPSKI PRAVOPIS za srednje škole dr Milana Petrovića (objavljen u Novom Sadu 1914. godine, pre početka Prvog svetskog rata smo na ćirilici, naravno, a da je štampanje kasnilo samo koji mesec, morao bi biti objavljen na hrvatskoj latinici, jer je ćirilica bila zabranjena iiste godine i, umesto nje, naređena hrvatska abeceda.

Poznato nam je da je 1993/1994. u Matici srpskoj bilo rasprave o tome kakvo ime dati novom pravopisu. Spominjano je ime i „srpski pravopis“, ali je tada preteglo za malo, mišljenje da tzreba da ostane „pravopis srpsko(hrvatsko)ga jeezika. Kažemo: „srpsko(hrvatsko)ga jezika“, jer su srpski lingvisti i pravopisci i u 1993. godini „lomili koplja“ međusobno da li da zadrže naziv „srpskohrvatski jezik“, pa je već gotov novi Pravopis srpskohrvatskoga jezika, preko dana, da ne kažemo noći, promenjen, s gotovo nikakvim izmenama, pogotovo ne u rešenju pitanja pisma, samo preimenovanom u Pravopis srpskoga jezika. U Matici srpskoj ali i drugde, bilo je velikih otpora da se srpski jezik ponovo tako zove, p je to bio ključni razlog što je to izdanje Pravopisa kasnilo. Zato se taj Pravopis pojavio 1994. godine, a na naslovnoj strani stoji 1993. godina. Verovatno bi i mnogo duže kasnio da ih nije pretekla grupa lingvista s prof. Simićem na čelu i pre Matičinog Pravopisa objavila, ništa lošiji, ako ne i bolji, Pravopis srpskog jezika (u izdanju, čini nam se, Unireksa iz Nikšpića. To je nateralo lingviste u Matici srpskoj s akademiom Mitrom Pešikanom na čelu da, zbrda-zdola, i oni preimenuju Pravopis srpskohrvatskoga jezika kao Pravopis srpskoga jezika, gotovo bez ikakve izmene. Nažalost, što se rešenja pitnja pisma tiče, ta dva pravopisa bila su oba dvoazbučna, tj. podudarna s rešenjem pitanja pisna kao u srpskohrvatskom jeziku.

Naziv srpskin pravopis neuporedivo je bolji, zato što je tada jsno da je reč o srpskom jeziku Srba, a ne drugih koji se služe isti jezik, samo na nivou varijante, pa je i njihov pravopis korisno da zovu „Hrvatski pravopis“, „Bošnjački pravopis“, „Crnogorski pravopis“, kad su se oni već sami hteli i jezički separatisati, a ne samo državno.

Osim ranijih teških pogroma i nasilja nad Srbima i, neizostavno, nad njihovim ćiriličkim pismom, najveći i najteži problem je u Srba u vezi s njihovim pismom nastao onda kada su komunisti stekli apsolutnu vlast u Jugoslaviji i Srbiji, razume se, i 1954. godine odlučili da više ne zatiru srpsku azbuku SAMO zabranama zakonima, urdbama, naredbama i očiglednim golim nasiljem, nego lukavstvom i specijalnim političkim pritiscima, ali i tehničkim sredstvima (recimo, ukidanjem proizvodnje ranijih pisaćih mašina s ćiriličkim tastaturama. Srećom nedavno su stigli kompjuteri, pa se jednim „kliko“ (udarom prstom na određeno mesto, dobije ćirilica jednako kao i hrvatska ikli druga neka latinica.

Svojim dvadesetogodišnjim neprekidnim istraživanjima i proučavanjima, sadržanih u naših ukupno 20-ak objavljenih knjiga, od kojih ste veći broj mnogi od vas dobili, predočavamo ove činjenice i zaključke na osnovu tih činjenica.

1) Bez sto odsto jednog pisma u bilo kom jeziku, nema uspešnog čuvanja svoga pisma na duži rok. Čuvanje svoga pisma može se ostvariti ubuduće trajno samo izmenom u pravopisnom rešenju pitanja pisma. Srpski jezik, ako hoćemo da Srbima traje njihova ćirilica, mora postati ponovo jednoazbučan jezik, kako je to u praksi svih prestižnih evropaskih i svetskih jezika, jer, po prirodi stvari, kada se uz jedno pismo smišljeno, planski, nametne još neko pismo, razlog za ubacivanje drugog pisma može biti samo jedan – namera da se postojeće pismo zameni, odmah ili postepeno.

2) Prvo ubacivanje drugog pisma Srbima (o tome se u našim školama još dovoljno ne uči) dogodilo se pristankom Vuka Karadžića na Književnom dogovoru u Beču (1850). Vuk je tu podlegao Bečkom uticaju jer je to bila država koja je donosila zakone i uredbe o zabrani ćirilice. Zamena/zamenjivanje srpskog pisma nije mogla da uspe sve dok nije zaobulazno napadnuta ćirilica stvorenim drugim, latiničkim pismom. Ni ono nije moglo da pobedi ćirilicu kod Srba sve dok se nije propagandom to drugo pismo pretvorilo u lažno „ravnopravno“ i dok nisu komunistički politički i lingvistički mudraci „omađijali“ narod jedinim „bogatstvom dvoazbučja“ u Evropi i prestižnom svetu. Srbi su ocenjivani zbog toga kao “najmudriji” i “najbogatiji” narod na svetu po „bogatstvu dvioazbučja“.

Spas ćirilice samo je u pravopisnom jednoazbučju

Dokaz za to da je samo jednoazbučje, tj. puna stvarna, stopostotna suverenost jednog, ćiriličkog pisma u jeziku Srba garancija za nastavak života ćirilice u srpskom jeziku, nalazi se u poređenju danas statusa ćirilice sa Srbijom (s Kosovom i Metohijom).

Srpska ćirilica i Srbija (s Kosovom i Metohijom) u potpuno su istoj poziciji danas i već dugo unazad. Srpski narod (a time i Srbija) dugo je i smišljeno, planski, programski na mnogo načina razbijan identitetski, kulturno, duhovno, državno, nacionalno i na još mnogo načina oslabljivan. Da ne spominjemo česte genocidne radnje (koje se, da se Vlasi ne do/sete, danas Srbima pripisuju vrlo smišljeno i lukavo) preko nametnutim im ratovima, agresijom bombama i sl. Srpska ćirilica je na isti način trpela ćirilicocidne postupke: od njenog (pr)oglašavanja za „đavolji izum“ (na sinodu Katoličke crkve u Solinu), za „hegemonističko“, „zastarelo“, „prevaziđeno“, „nesposobno za uključenje u Evropu i moderan svet“, „nacionalističko“, pa čak i za „fašistuičko pismo“. Time je ćirilica Srbima dugom propagandom „ogađivana“, pa je znatan deo Srba danas sasvim napustio svoje pismo i prihvatio preko navike nametano pismo – hrvatsku gajicu. (Recimo, ako pronađete danas i jednog jedinog pravog „drugosrbijanca“ da piše ćirilicom, ubijte nas sve u „Ćirilici“. Ako ima koji izuzetak, on je tu samo da potvrdi pravilo da ti ljudi ne pišu svoj jezik ćirilicom.

Ćirilici je, tako i na mnoge druge lukave načine, oduzeta suverenost u srpskom jeziku. I nesta(ja)la je. Za to je i državno, i politički i lingvistički pripreman teren i ljudi koji će da taj teren dobro utabaju.

Dakle, molimo Vas stručnjake za srpski jezik u institucijama, posebno u Odboru za standardizaciju srpskog jezika da ovo pitanje ozbiljno razmotrite ili na našu inicijativu (voleli bismo da tada naše predstavnike pozovete na takav svoj skup), ili da samoinicijativno pokrenete ozbiljnu inicijativu za to da rezultat te sprovedene inicijative bude ono što jedino spasava svako pismo u svakom drugom jeziku u Evropi i prestižnom svetu. To je pravopisno jednoazbučje i u jeziku Srba isto kao u srpskohrvatskom jeziku. Ako se nastavlja dvoazbučje, kao iz vremena srpskohrvatskog jezika, nemoguće je izbeći nastavak pogubnosti koja je srpsku ćirilicu dovela do nepunog desetka u celokupnoj upotrebi srpskog jezika, s očiglednim naznakama da se stanje može samo pogoršavati.

Pravopisno rešenje u jednoazbučju srpskoga jezika (u ovom slučaju dobro je da se kaže genitivskim oblikom: u jeziku Srba) ne može da se nadomesti samo ustavnim i zakonskim rešenjima, pogotovo što smo mi među onim zemljama gde se ustavi i zakoni slabo sprovode. A i zato što je našp narod među onim narodima gde je i inat prema vlastima iznuđen i kroz nepoštovanje propisa. S Pravopisom je nešto drugo. Kad se u školi počne učiti da srpski jezik i srpski narod imaju svoje (ćiriličko) pismo i da se ono ne može zamenjivati u pisanju srpskog jezika, i kada to učenici počnu da objašnjavaju onda i svojim roditeljima, tek tada neće biti u narodu nikakvog otpora prema svom smišljeno zapostavljenom pismu. Tada će ga i učenici i ceo narod čuvati korišđenjem jer će znati da je to bilo i danas je jedino (opšte)srpsko pismo i samo će tako biti sigurno čuvan nacionalni istorijski, kulturni, duhovni i svaki drugi identitet srpskog naroda.

Da nije srpsko ćiriličko pismo bilo posebna srpska vrednost, sigurno ne bi svaki neprijatelj, okupator i antisrbin zabranjivao srpsku ćirilicu i radio protiv nje.

Još malo detaljnije obrazloženje

Prvoosnovano Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ osnovano je za celinu srpskog govornog područja 15. februara 2001. godine u Novom Sadu s formalnom adresom u Nikolajevskoj broj 2. Njegovo upravljačko jezgro s nekoliko univerzitetskih profesora i velikim brojem srednjoškolskih profesora srpskog jezika (u saradnji sa svojih oko hiljadu dvesta probuđenih Srba u vezi sa svojim pismom i njegovom značaju za srpski narod i njegov jezik) pokazalo se veoma uspešno u izučavanju istorije progona srpske azbuke i, naročito, u objavljivanju oko 20 knjiga do sada koje su detaljnije (pro)tumačile sudbinu, način istiskivanja i zamenjivanja srpskog pisma (uglavnom hrvatskom abecedom, sastavljenom nešto pre sredine 19. veka za Hrvate da bi njime pisali jezik koji je delo Vukove reforme srpskog jezika i ćirilice koja je (Vukova reforma) konačno prihvaćena u Srbiji tačno 1868. godine, četiri godine posle Vukove smrti.

Vukova reforma je, razumljivo, neizbežno imala u vreme buđenja i oslobađanja slovenskih naroda i izgradnje nacionalnih institucija i stvaranja književnih jezika u Evropi, populistički karakter. Srbi su tada napustili svoj raniji srpskoslovenski jezik i prešli su na normiran tzv. narodni jezik, kako je Vuk govorio: jezik iz govoar običnih ovčara, govedara i drugog dela „prostog naroda“. Taj „prosti narod“ usitinu je u vekovima ropstva svoju bogatu usmenu književnost koja je imala vrednosti koje su postojale u mnogim drugim najpoznatijim narodima u njihovoj pisanoj književnosti.

U to vreme (posle 1813. godine) Vuk je instruisan u Beču preko njihovog službenika Jerneja Kopitara koji je naišao na Vuka, tada izbeglice u Beču, s kojim je dogovarao i pomagao izgradnju novog srpskog književnog jezika. Naravno, po insturkcijama Beča, Vuk je na privatnom sastanku u Beču 21. marta 1850. dogovarao s nekolicinom Hrvata (sve u privatnoj režiji, bez ikakve zvanične državne i stručne podrške iz Srbije) s hrvatskim lingvistima i filolozima sačinjavanje nekakvog „zajedničkog jezika“ za „naš narod“, ne imenujući u tom privatnom dogovoru ni narod ni naziv jezika kojim je trebalo da se služe svi štokavci (danas su to Srbi i nove „nacije“: najpre Hrvati koji su prihvatili Vukovu jezičko.-pravopisnu reformu i sačinili pismo za sebe –latiničko ( LJ. Gaj), a onda u novije vreme Muslimani (pa današnji preimenovani u Bošnjake), ni pismo/pisma kojim treba da se služi taj neimenovani tada u Dogovoru „narod“. Iz onoga kako je i čime zapisan taj dogovor, vidi se da je jedino pismo na kome je saastavljen Dogovor bilo gajica (latiničko pismo), s tadašnjim dvoznakom dj bez kasnijeg Daničićevog đ. Tim pismom potpisali su Dogovor i Vuk i Daničić, kao i svi drugi prisutni. Ako nije sasvim tačno današnje tumačenje da je tako Vuk doneo Srbima, kasnije pogubno po srpski jezik i njegovu ćirilicu, dvoazbučje, onda je bez ikakve sumnje tačno da je Vuk odobrio ili pristao da se taj budući srpskohrvatski/hrvatskosrpski jezik (kako je kasnije nazvan Vukov srpski jezik) u zvaničnom Novosadskom dogovoru o tom i takvom jeziku, piše različitim pismima: tzv. vukovicom i gajicom (dva pisma, jedno srpsko, drugo hrvatsko). Ta dva pisma kasnije su imala usmeravanu različitu sudbinu preko političkih i lingvitičkih delovanja. To pismo (gajica) koje je Vuk priznao 1850. svojim potpisom na Bečkom dogovoru, sasvim razumljivo po tome gde je stvoreno i zašto, imalo je sve sigurniji i povlašćeniji položaj u odnosu na srpsku ćirilicu.

Posle prihvatanja Vukove jezičke reforme u kojoj su kasnije državno i lingvistički „povezani“ Srbi i Hrvati sa svim ostalim današnjim štokavcima, srpska azbuka je doživela nekoliko zabrana i pogroma. Najžešći pogrom srpske ćirilice i nasilje nad njom i Srbima izazvani su zabranom ćirilice zakonom u okupaciji Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori u Prvom svetskom ratu (1914-1918). Drugi još žešći pogrom Srba i njihove ćirilice izveden je u okviru Nezavisne Države Hrvatske (1941-1945) gde se i glava gubila za mnogo manje „greške“ Srba (dovoljno je bilo samo da se sazna da si Srbin) nego što je pisanje ćirilicom srpskog jezika. Tako da je tada, sasvim sigurno, prvi put u istoriji svaki Srbin u NDH „imao“ samo to hrvatsko abecedno pismo za „svoje“. Tada je prvi put svaki Srbin morao „zaboraviti“ koje je njegovo stvarno pismo – ćiriličko.

Okupacije su bivale i prolazile. Prošla je i okupacija Srba i Srbije u Prvom svetskom ratu i Srbi su se vratili svome pismu. U okviru zajedničke države Kraljevine Jugoslavije (1918-1941) bila je vraćena ćirilica Srbima i to je bilo jedino vreme kada se moglo reći da je bila uspostavljena prilična ravnopravnost pisama u tom smislu da su Srbi pisali svoj jezik svojom ćirilicom, a Hrvati svojiom latinicom. Istina, bilo je i u to vreme ataka na ćirilicu u nekim oblastima današnje Hervatske, ali se ta ravnopravnost pisama tada ipak uspostavljala. Srbi katolici s nametnutom im latinicom uglavnom su u to vreme asimilovani u Hrvate i njihovo pismo je bilo u Jugoslaviji, sasvim razumljivo, po verskoj liniji katoličko pismo, tj. ta tadašnja i današnja hrvatska latinica (gajica).

Kada je uspostavljena okupatiorska vlast posle razbijanja Jugoslavije 1941. godine, opet je zabranjena ćirilica jednim od prvih zakona u NDH, a na područjim gde je bila, neizbežno podanička, Nedićeva vlast, ostala je ćirilica u jeziku Srba. Naravno, najpre nemački jezik i nemačka latinica, a ispod toga bila je ćirilica u srpskom jeziku.

Po završetku Drugog svetskog rata i novog uspostavljanja Jugoslavije ubrzo je vraćen naziv „srpskohrvatski/hrvatskosrpski jezik i zvanično Novosadskim dogovorom 1954. Tada je uvedena formalno „ravnopravnost latinice i ćirilice“, a u stvarnosti je kao i u toku NOB-a sve veća ravnopravnost latinice, a sve manja ravnopravnost ćirilice. Budući da je ta vlast za Srbe bila pod komunistima vrlio slična Nedićevoj vlasti prema Nemcima u toku Drugog svetskog rata.

Srpska vlast je, bez ikakve sumnje, bila prema Josipu Brozu i njegovoj vlasti podanička, gotovo ništa manje nego što je bila podanička vlast Nedića pod Nemciam. Pod takvom podaničkom vlašću Srba u obnovljenoj Jugoslaviji odmah se počelo sve vidnije zamenjivati srpsko ćiriličko pismo i u Srbiji hrvatskim latiničkim pismom. U vreme Novosadskog dogovora (1954) nije se previše krilo uspostavljeno programsko, plansko zamenjivanje ćirilice latinicom preko poznate „ravnopravnosti pisama“ na taj način što je za Hrvate važilo da je njihova latinica „ravnopravna“ samo kad je ima, tj. kad se koristi, a ćiriličko pismo je sve više bilo „ravnopravno“ i kada se zameni, pa ga nema. Dakle, jedno teorija, a sasvim drugo praksa. Praksa je bila neskrivena „postepena zamena ćirilice latinicom“.

Istina, davanje prednosti jednom od pisama bilo je lingvistički i prirodno razumljivo. Kako su Srbi (Hrvati samo privremeno), tj. njihovi lingvisti i političari smatrali da je to jedan jezik, imalo je, s jedne strane, opravdanog razumevanja za izbor jednog pisma za taj „jedan jezik“. Izabrana je manjinska još tada hrvatska latinica da zameni tada još većinsku većinsku srpsku ćirilicu. Bilo bi normalnije da je ta zamena išla u korist tada većinskog pisma ćirilice, ali politika je bila takva u komunizmu da je većinsko bilo ono što odluči vlast da je veećinsko. Obrazlagano je to suzbijanjem „srpskog hegemonizma i (veliko)nacionalizma“ a radi jačanja „bratstva-jedinstva“ između Srba i Hrvata. Tako je tada još većinsko ćiriličko pismo na celom području srpskoga jezika imalo postajati manjinsko. I postalo je manjinsko već krajem šeszdesetih godina 20. veka. Posle toga hrvatska latinica je sve više „jačala“ i, pod dvoazbučjem koje su srpski lingvisti zadržali i u Pravopisu srpskoga jezika, kao i u srpskohrvatskom jeziku. Srpska ćirilica je „okljaštrena u ovom času u javnosti i u Srbiji više od 90 odsto. Tako danas u Srbiji imamo mnoge oblasti u kojima se srpski jezik koristi, a da nema ni jednog jedinog ćiriličkog slova. Na primer, u bankama, u trgovini, u reklamama, u nazivima proizvoda, u etiketama, u prodavnicima (svuda tamo gde se najviše i najčešće sreće pismo). Već decenijama, a danas natročito, na proizvodima ako naiđete na ćiriličko slovo, veoma ćete se iznenaditi što je u Srbiji u moru latinice moguć neki proizvod s nazivom i etiketom na ćirilici. ne možete da poverujkete da je to stavrno, jer je toliko retkost (mi smo zapazili, n primer, ispisano „Šećer“ i Šećer“ iz Crvenkine Šećerane. Drugo je gotovo sve samo na hrvatskoj gajici. Obrnuti slučaj u Hrvatskoj, naravno, uopšte nije moguć jer je njihov Pravopis hrvatskoga jezika izbacio dvoazbučje i svoj jezik vratio na jednopis. (O bukvalnom čekićanju ćirilice tamo i u 21. veku na ovom mestu nećemo govoriti.)

Pokušaji da se vrati ćirilica u srpski jezik po razbijanju komunističke Jugoslavije dogodio se pod vlašću Slobodana Miloševića. Njegova vlast je imala makar jednu jedinu dobru stranu u tome što je u najviše državne institucije počelo vraćanje ćirilice. Poznati antićiriličar i zagovarač da se u srpski jezik danas uvede jednoazbučje, ali ne u ćirilici, nego u hrvatskoj latinici jeste italijanista akademik Ivan Klajn koji je bio sve do juče na najvažnijem mestu za normiranje srpskog jezika, na mestu predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika i koji je bio glavni recenzent za poslednje izdanje Pravopisa srpskoga jezika i koji nije dozvolio da se i srpski jezik normira kao svi drugi jezici, pa i hrvatska varijanta srpskog jezika imenovana kao „hrvatski jezik“, na jednom, srpskom pismu. Taj čovek (nama lično draga osoba, ali za srpsku ćirilicu najveća štetočina u najnovije vreme) srpsku ćirilicu je, ne slažući se s politikom Slobodana Milošpevića naročito u oživljavanju ćirilice u srpskom jeziku, prozvao je srpsko pismo „režimskim“. Pošto se i većem broju ljudi bila ogadila vladavina S. Miloševića, Klajn je tim nazivom ćirilice („ređimsko pismo“) izjednačio s režimom tog vladara da bi nam se „ogadila“ i ćirilica). Posle naših višegodišnjih predočavanja istine o uticaju Klajna na latiničenje Srba, on je sam krajem 2017. podneo ostavku u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, gde su ga ipak kolege i saradnici zadržali na mestu „počasnog predsednika“. Ako je to mesto dobio po zasluzi za nastavak današnjeg polatiničavanja Srba, vala ga je, zajedno s njegovim istomišljenikom o srpskom jeziku i ćirilici anglistom R. Bugarskim, u potpunosti „zaslužio“. Ipak, sada će spas ili konačan krah srpske ćirilice biti u rukama novog predsednika u Odboru prof. dr S. Tanasića i njegovih kolega. Jer, teško je pretpostaviti da će Ivan Klajn prečesto u Odboru koristiti svoju stolicu za „počasnog predsednika“.

Udruženje „Ćiriliaca“ je, iako je radilo uglavnom na svoj trošak iz svojih plitkih ličnih džepova džepova iz ljubavi prema svom narodu i njegovom ćiriličkom pismu, i to bez ikakvih svojih poslovnih prostorija2, „Ćirilici“ je uspelo da., uz godine i godine neprekidnog danonoćnog istraživanja ovog problema, postigne najviše što se u takvim uslovima moglo. „Ćirilici“ je uspelo da pridobije razumevanje u Ministarstvu kulture Vlade Srbije, razumevanje njegovog tadašnjeg ministra Dragana Kojadinovića i njegovog saradnika i pomoćnika tada mr Branislava Brborića za prihvatanje naših činjeničnih istraživanja sudbine srpske azbuke i razumevanje za naš predloženi način jedinog mogućeg vraćanja srpske ćirilice u život preko uspostavljanja ćiriličkog jednoazbučja u ustavnoj odredbi u Članu 10. Ustava (2006). Zato u Ustavu u Čl. 10. jasno piše danas da su „u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo“. Dakle, bez drugog bilo kog pisma, baš kao što je to danas u svim postojećim ustavima i pravopisima svih drugih jezika i njihovih pisama. Najveća smetnja tome bili su baš Ivan Klajn i podanički mu pravopisci u Odboru. Ali, jedan od članova i tada sekretar Odbora spomenuti B. Brborić to je uspeo da „ispravi“ time što je formulisao odredbu za Ustav i tako rešio formalno pitanje pisma srpskog jezika kao u svim drugim jezicima.

Nažalost, mr Branislav Brborić, čovek koji je najzaslužniji za današnju jasnu i ispravnu u korist ćirilice odredbu u aktuelnom Ustavu, umro je 2005. prerano, još i pre usvajanja njegove odredbe na referendumu za Ustav, ali je uspeo njegov predlog koji je prošao bez ikakve izmene 2006. godine.

Sada, naravno, mnogi anćiriličari (a najčešće su takvi i antisrbi, jer je za njih za sve uvek krivac među Srbima, a svi drugi su ispravni), kao što je u tome najistaknutiji danas R. Bugarski koji traži „rupu“ u toj odredbi u Članu 10. pa povezuje prvi i drugi stav tamo i izjednačava ih i meša s odredbom o drugim manjinskim jezicima i njihovim pismima, pa to „kalemi“ na srpski jezik koji, kao matični jezik naroda i države ne može biti u rangu manjinskih jezika i pisama, jer to nigde ni u svetu ne može biti isto. Uz to, anglisti Bugarskom nimalo ne smeta njegova dijametrlna protivurečniost. U polemici s prof. dr Milošem Kovačevićem Bugarski kaže da se u stavu 2. odredbe iz Člana 10. Ustava može „iskopati“ latinica i za srpski jezik, iako je izričito odredba o ćirilici u srpskom jeziku sasdržana samo u stavu prvom toga člana. A zaboravio je da ima nas koji čitamo literaturu, a ne slušamo samo sebe, pa smo pronašli da on u vezi s pismom za srpski jezik kaže, suprotno onome u šta je ubeđivao M. Kobačeviać: „Ovo je, dakle, prvi među novijim ustavima Srbije u kome se uopšte ne pominje službena upotreba latinice srpskog jezika, čak ni kao dodatna mogućnost.“3 To je dovoljno reći na ovom mestu što se tiče antićiriličarenja i protivurečja R. Bugarskog koji je, sticajem okolnosti, od svojih 20-ak napabirčenih knjiga sa „sociolingvističkiim temama“ u vreme komunizma objavio iz serbokroatistike, a nijednu iz srbistike. Samo je dve od 20 objavio na ćirilici. To je njegova „ravnopravnost latinice i ćirilice“.

Ustav je s Brborićevom odličnom odredbom o srpskom jeziku i ćirilici bio i ostao nešto što je „kost u grlu“ svim antićiriličarima danas i ne mogu da je progutaju, a ne bi da je izbace napolje. I stalno smišljaju način kako da tu odredbu izigraju. A izigravaju je čak i tako što, besprimerno u celom svetu, razlikuju „službenu upotrebu“ od „javne upotrebe jezika i pisma“, da bi tako „javnu upotrebu“ sveli na „ličnu upotrebu“ u kojoj čovek može da piše za samog sebe šta hoće i kako i čime hoće. I mnogi se neuki „upecaju“ na to pa misle da je moguće da ustavna odredba ne važi javno. Kao da Ustav nije javna pojava!

Još jednom koristimo reč „nažalost“. Rana smrt mr Branislava Brborića oslabila je „Ćirilicu“ posebno u tome što je njegova namera bila, prema njegovom objavljenom radu pod naslovom „Suštinska jednoazbučnost“4 da se izbori da uvede jednoazbučje (ćiriličko, naravno, u srpski jezik), u Pravopis srpskoga jezika. Iako on nije to lako mogao da uradi pre Ustava, mogao je kasnije uz pomoć ustavne odredbe, jer ništa ne može biti jače od narodnog Ustava, pa ni izbor pisma srpskog jezika. Nažalost, to nije stigao da sprovede. Mi smo u prvoosnovanoj „Ćirilici“ nastavili njegov rad i zamisao u spasavanju srpske ćirilice na jedini pravi način – preko pravopisne reforme u rešenju pitanja pisma, ali bez njega to nam je bilo teško izvodljivo sve do danas. Ali, danas postoji nada da ima neko ko to može, ako bud shvatio da je to neizbežno.

Prema onome kako je ovih dana sasvim ispravno govorio o usaglašavanju postojećeg starog Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma novi predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof. dr Sreto Tanasić, tu bi Brborićevu zamisao o jednoazbučju u Pravopisu srpskoga jezika mogao ostavriti baš S. Tanasić s kolegama, saradnicima u Odboru. Nada da se to zaista i dogodi, nalazi se u njegovom nedavnom intervjuu Politici5.

Novi Sad

4. septembar 2018.

Dragoljub Zbiljić

Predsednik prvoosnovanog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskgo jezika „Ćirilica“

P. S.

Vrlo poštovani stručnjaci srpskog jezika u Odboru za standardizaciju srpskog jezika,

Ne zamerite za pojedine naše neusklađensoti teksta našeg predloga s Pravopisom srpskoga jezika koji je, još očigledno i na prvi pogled, neusklađen u rešenju pitanja pisma s ustavnom i narodnom obavezom iz Člana 10. kao i na previde, jer smo žurili da vam pošaljemo ovaj prdlog u ime Skupštine „Ćirilice“. Svi mnogo kasnimo u ovoj danas sirotoj Srbiji, a poslovi se nagomilali, pa svi mormo da žurimo. A žurba nije dobar „drug“ preciznosti. Nadamo se, ipak, da ćete nas rzumeti.

1 Tekst predloga poslat je najpre i lično e-poštom na poznate nam adrese predsednika Odbora za standaridzaciju srpskog jezika prof. dr Srete/Sreta Tanasića, prof. dr Miloša Kovačevića i akademika Predraga Pipera. A uskoro će biti zvanično predat zvaničan primerak Predloga i biće zaveden na odgovarajućem mestu u Institutu za srpski jezik (u čijem okviru se organizuju i izvršavaju poslovi Odbora).

2 Predsednik Matice srpske Dragan Stanić (pesničko ime Ivan Negrišorc), „Ćirilici“ je zauvek zabranjeno da za svoje makar godišnje potrebe koristi salu Matice srpske zbog toga što su članovi Matice srpske, od kojih su neki istovremeno bili i članovi „Ćirilice“, tražili zvanično da se na Skupštini Matice glasa o potrebi usaglašavanja rešenja pitanja pisma u Pravopisu Matice srpske s odredbom u Članu 10. Ustava. On to glasanje, demokrtski“ nije dozvolio jer je kazao: „Srbima je dva pisma donela istorija i tako mora zauvek da ostane. Za našu primedbu da je istorija često Srbima „davala“ i okupacije, p one nisu večno ostale, pa ne mora i ne treba da ostane ni nasilno doneto u pokupcihjama Srba latiničko, hrvatsko pismo, nije hteo ni da čuje. Čak je rekao da, kada „Ćirilica“ kriti8kuje njegove postupk i gledišta o trajnom dvoazbučju u Srba, on je rekao da je to „napad na Maticu srpsku“ po onom principu „Maticva, to sam ja – Dragan Stanić ili Ivan Nerrišorac!

3 Ranko Bugarski, Evropa u jeziku, Čigoja štampa, Beograd, 2009, str.131.

4 Branislav Brborić, „Za suštinsku jednoazbučnost“, Nova Zora, 5/2005, str. 164-170.

5 Videti intervju novog predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof. dr Stete Tanasića pod naslovom „Latinica nije srpsko pismo“ (Politika, 16. avgust 2018, str. 1. i 13) u kome je sve precizno, jasno i tačno u skladu s Ustavom rečeno: „U službenoj upotrebi je (latinice – DZ) neće biti i ne treba da je bude“ (naravno, neće je biti i ne treba da je bude u okviru srpskog jezika, a u drugim jezicima će je biti, jer Srbima nikada nije padalo na pamet da suzbijaju bilo koga drugoga u korišćenju njihovih jezika i pisama).

Dragoljub Zbiljić

Podelite:

4 Komentari

  1. DA JE TO DOBRO, SIGURNO NE BI SAMO SRBE ZAPALO

    Za ili protiv. Svakako samo za ćirilicu u jednoazbučju. Da je to bilo nešto mnogo vredno da za jedan jezik budu dva pisma, to dobro sigurno ne bi zapalo samo.

  2. „Takav, istina redak, suživot dvaju pisama, za nas s jedino prihvatljivim redosledom svladavanja i prioritetom upotrebe – ćirilica pa latinica, verujemo, ne može biti štetan po srpsku kulturu sve dotle dok ćirilica ne bi zaista bila egzistencijalno ugrožena“ (Pravopis, 2010, str.15).

    Od gornje rečenice iz tzv. “Pravopisa” nema ničeg licemernijeg niti – bez izvinjenja – glupljeg u istoriji srpskog jezičja. Kako se sprovodi “prioritet upotrebe”? Kako se to utvrđuje kad je ćirilica “egzistencijalno ugrožena”‘? A šta bi trebalo da se radi i kad bi se to “utvrdilo”? Ja se sećam vrlog akademika Klajna, sa televizije od pre desetak godina, kad je izjavljivao da “latinica pobeđuje”, ali da mi tu ne možemo ništa – da je to “neizbežan proces”. A danas, kad se “spasava” ćirilica, većina “lingvističkih” (i inih!) akademika smatra da se treba, u stvari, spasavati latinica, davanjem statusa “pomoćnog pisma” (!) Eh, mili moj kolego i prijatelju Brboriću, da nisi svoje oposlio ranije, danas bi ti jamačno puklo srce.

    • Najveće dve dokazane i istaknute “domaće” štetočine po srpsku azbuku u celoj istoriji progona, zabrana i zamenjivana srpske ćirilice u 20. veku (a, evo, to se nastavlja i u 21. veku) bila su i jesu još, dvojica lingvista (jedan je bio do juče na najvažnijem mestu za spas ćirilice u Odboru za standardizaciju srpskog jezika — italijanista po struci, akademik Ivan Klajn, koji je tvorac dosad nepostojeće kategorije u svetu kada je rekao da je srpska ćirilica “režimsko pismo”, a drugi je anglista akademik Ranko Bugarski” koji i srpski Ustav u Članu 10. čita kako nije napisano).

      • Prilepljen za prvu stolicu Matice srpske

        A treća štetočina po zasluzi i veličini je predsednik Matice srpske Dragan Stanić (pesničko ime Ivan Negrišorac) koji ni posle ustavne obaveze nije hteo da dozvoli glasanje na Skupštini Matice da se glasa o obavezi da se Pravopis srpskoga jezika mora uskladiti s odredbom iz Člana 10. Ustava Srbije. On se postavio iznad Ustava i iznad narodne referendumske volje i rekao: “Dvoazbučje nam je donela istorija i ono mora zauvek da ostane u srpskom jeziku.” Na napomenu da je Srbima istorija dala i mnogo okupacija, pa su se Srbi ipak tih okupacija oslobađali. Na to je samo rekao da neće više da razgovara. Zato je prozvan “Čovek koji neće da razgovara”, tj. razgovara samo s onima koji isto misle kao on. On je, dakle, demokratiju učio od Josipa Broza i Envera Hodže. I, jednostavno, čovek je zalutao u vremenu i prostoru. Niti zna šta misli ni zašto tako misli. Ali zna da bude na čelu Matice srpske, jer mu to donosi dobre zarade. I šta on ima da brine za srpsku ćirilicu. Ko ga napadne zbog glupih stavova i štetnih po ćirilicu, on kaže: “To je napad na Maticu srpsku.” On se toliko zalepio za prvu stolicu Matice srpske da ga ne možeš ni čeličnom sajlom i traktorom odlepiti od Matice.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here