Dragoljub Zbiljić: Rešenje za srpsku ĆIRILICU nije u kazni, nego u normi

Podelite:

Ostane li lingvističko mormiranje srpskog pisma izvan svetske i evropske prakse u dvopismu, nikakvi zakoni, kazne i gubljenje vremena i snage u objašnjacanju zašto treba srpski jezik Srbi da pišu ćirilicom, neće dobneti bitno poboljšanje u procentu upotrebe ćirilice kod Srba

 Srbi, odnosno oni koji su plaćeni da u njihovo ime institucionalno i lično brinu o srpskom jeziku i pismu, ponašaju se kao da je srpska azbuka iz srpskog jezika nestala spontano, slučajno. O tome čak nedovoljno objašnjavaju i oni koji su stručnjaci za jezik i pismo i kojima bi trebalo da je rešenje pitanja pisma u Srba i u njihovom jeziku, u malom prstu. Srpski stručnjaci za jezik u institucijama nesložni su, čak su i u prećutnoj „svađi“. Poneki od njih, kao što to svedoči lingvista Vlado Đukanović ovih dana, čak ne znaju ili ne pokazuju da znaju da je istraživanjima detaljno mnogo puta potvrđivano da je ćirilica ne samo zapostavljena nego da je iz mnogih oblasti života jednostavno isključeno pismo. To se, naravno, i bez istraživanja može videti golim okom, a Đukanović ustvrdi da to pitanje o zapostavljenosti ćirilice je samo pretpostavka, a ne gola činjenica.

 Đukanović, iako sebe naziva lingvistom, ponaša se u objašnjavanju kao da nije čitao ni Pravopis srpskoga jezika (poslednje izdanje Matice srpske iz 2010) u kome lingvisti zaključuju istinu o srpskoj ćirilici ovako: „Ćirilica je, po važnosti prvo i osnovno srpsko pismo, od sedamdesetih godina HH veka zapostavljena, marginalizovana i zapuštena, od potiskivanja u službenoj i javnoj upoterebi do umetničke stagnacije.“[1] Doduše, i to je vrlo štura istina bez suštinskog naučnostručnog objašnjenja kako se i zašto to dogodilo, s kojim ciljem i koji su direktni izvršioci najpre zapostavljanja, pa zatiranja srpske azbuke. Naravno, jasan odgovor jeste u tome da je srpsko (ćiriličko) pismo smišljeno zapostavljano od političara u Jugoslaviji jer je cilj bio da se postepeno zameni srpsko ćiriličko pismo abecednim pismom koje je sačinjeno u vreme Vuka Karadžića za hrvatsko korišćenje srpske (vukovske) jezičke reforme, jer iz mnogo razloga (pre svega verskih i političkih) nije se smelo dogoditi da Hrvati (kao katolici) pišu srpski (vukovski) jezik u hrvatskoj varijanti srpskom azbukom. U to vreme, kao i vekovima pre toga, nikome nije moglo biti sporno da je ćirilica kod Srba pravoslavaca bila srpsko pismo, a da je hrvatska latinica (tzv. gajica) bila hrvatsko pismo.

 

Tuđe pismo je Srbima „odomaćivano“ nasiljem i zabludama

 Latiničko pismo je Srbima mnogo puta nasilno i posle zakonskiih zabrana ćirilice nametano (najžešće u okupacijama Srba pod Austrougarima i u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, 1941-1945, ali i danas u Republici Hrvatskoj).

 Sve to nasilje nad srpskom azbukom i njene zabrane nisu dale trajne i konačne rezultate da ćirilica nestane kod Srba sve do 1954. kada je primenjeno nešto što, samo na prvi pogled, ne liči na nasilje i zabranu. Reč je o jasno izrečenom cilju u raspravama u vreme Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i pismima (1954) u Matici srpskoj u Novom Sadu – postepenoj zameni srpskog pisma hervatskom latinicom preko školskog sistema pošto se najpre hrvatska latinica „omili“ Srbima do te mere da im postane svejedno kojim će pismom pisati svoj jezik. Jugoslovenska vlast se pobrinula da se taj proces „omiljavanja“ tuđe latinice Srbima skrati na petnaestak godina, pa je srpska ćirilica već krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka postala Srbima kudikamo ređe pismo od hrvatske latinice. Od tada srpska ćirilica je i po istraživanjima i po činjenicama koje je lako moglo da vidi i golo oko, postala nevažno, sekundarno i mnogo ređe pismo od gajice. Reč je bilo o sve većem postotku hrvatske abecede koja je i u Srbiji bila sve ređa za razliku od vremena do 1954. godine, do kada je ćirilica Srbima u pisanju svog jezika bila gotovo stopostotno, tj. jedino pismo. I sve do tada se nije krilo da je ćirilica (vukovica) srpsko, a latinica (gajica) naravno hrvatsko pismo. ta latinica je bila i pismo Srba, ali samo onih kojima je bila nametnuta katolička vera, a ne i Srbima pravoslavne vere. (Zar treba uopšte objašnjavati bilo kome da je narodima pismenost stizala najpre preko crkve i sveštenika i da je Srbima, kao pravoslavnom narodu, stiglo ćiriličko pismo, a Hrvatima, naravno, latiničko pismo. I drukčije nije moglo biti iz mnogo razloga. Uz to, naravno, katolicizam je stalno nastojao da se i Srbima nametne latinica, ali se to latiničenja Srba u većoj meri i trajnije moglo dogoditi samo u vreme jugoslovenstva, posebno od komunista koji su bili „domaća vlast“ i ona je, kao „domaća“ mogla da u okviru iste države nametne Srbima latinicu, a što nije uspelo stranim zavojevačima. Srpski lingvisti su, jednostavno, iskorišćeni i zloupotrebljeni na taj način što su sprovodili hrvatski filološki program koji je podrazumevao i latiničenje Srba, iako su čak i neki hrvatski lingvisti u vreme Novosadskog dogovora davali otpora tome da se „celom jednom (srpskom) narodu zameni pismo“. Međutim, srpski lingvisti ne samo da tome nisu dali otpora nego su upotrebljeni tako da propagiraju „bogatstvo dvoazbučja“ samo za Srbe, „ravnopravnost pisama“ samo za Srbe i tako su postali direktni učesnici u smišljenom, planskom nasilnom i zabludnom latiničenju Srba.

 Petrovićeva „odbrana“ lingvista

  Neki od lingvista to odlično znaju, kao, na primer, prof. dr Dragoljub Petrović, ali on i danas „brani“ lingviste na taj način što ih smatra, valjda, nedovoljno razumnim, tvrdeći ovako: „A što se lingvista i njihove ,krivice‘ tiče, ja sam i u slovu za prethodnu Janjatovićevu knjigu rekao da su oni nedužni budući da mnogi od njih nisu razumevali prirodu komunističke strategije za razaranje Srba, oni koji su to razumevali i ostajali uporni u nepristajanju na ono što se Srbima pripremalo mogli su završiti ili pred streljačkim vodom ili na Golom otoku… „[1]

Ako je to istina što Petrović piše u „odbranu“ lingvista od Janjatovića i drugih razumnih ljudi, kako Petrović može da misli da su oni „nedužni“ i danas posle toliko knjiga koje samo iz Udruženja „ćirilica“ stižu lingvistima, ali ih oni, valjda iz potcenjivanja, ne čitaju, pa i dalje ostaju „nedužni“ i ne mogu da shvate zašto niko drugi u nijednom drugom jeziku i narodu u Evropi i svetu i ne pokušava nikada da čuva svoje pismo tako što će normirati svoj jezik na dva „ravnopravna“ (nepotrebna) pisma: na svom i na tuđem pismu za pisanje svoga jezika? Prof. Petrović bi valjalo da postavi lingvistima u institucijama makar jedno ozbiljno pitanje: zašto oni jedini i danas sačinjavaju jezičku i pravopisnu normu za srpski jezik koji jedini ima dva suparnička pisma za koje se ne može vezati nikakva „ravnopravnost“ i „bogatstvo“, jer je nemoguće uspostaviti ravnopravnost svog i tuđeg pisma za svoj jezik. Valjda je vreme da shvate da je to bio način da se progoni srpska azbuka u vreme kada su Srbi slati na Goli otok. Tada je moglo biti opravdanje za lingviste što tada nisu smeli da govore ovu istinu o srpskom pismu, ali otkud taj takav strah i danas kada srpski političari ipak više ne šalju Srbe na Goli otok, a ne mogu ih ni slati, jer je Goli otok danas u drugoj, tuđoj, od Srba nezavisnoj državi? Otkud toliko slepoće u opravdavanju srpskih lingvista i danas kada izmišljaju da „službena i javna upotreba ćirilice“ nije svejedno službena, zvanična i svejedno javna, jer ne postoji „neslužbena upotreba ćirilice“ koju samo srpski lingvisti smatraju „javnom upotrebom“. Službena upotreba pisma, valjda bi morali znati lingvisti, ne znači da postoji „neslužbena upotreba pisma“ koju bi oni mogli imenovati „javnom upotrebom“. Kako jedini srpski lingvisti i danas ne vide da nijedan drugi narod i njegov jezik nemaju nikakav problem sa svojim pismom, jer su svi svoj jezik normirali na jednom, njihovom pismu, a niko normalan ne smatra da postoji korist od toga što će samo Srbi imati dva pisma? Naravno, lako je shvatiti da je Srbima, ali kao i Hrvatima i drugim Balkancima, važno da znaju srpsku ćirilicu i hrvatsku abecedu, ali samo zato što se služe istim jezikom, a da nikakva druga korist ne postoji od toga što će Srbi nastaviti da zamenjuju svoje pismo hrvatskom abecedom i sada samolatiničiti sebe. I Hrvati znaju ćirilicu da bi razumeli ono što Srbi ćiriličari objve na ćirilici, ali ne normiraju svoju jezičku varijantu na dva „ravnopravna pisma“. Njihovi lingvisti ne nromiraju dva „ravnopravna pisma“ za „hrvatski jezik“. I to je normalno. A srpski „nedužni“ lingvisti i danas kažu u spomenutom izdanju Pravopisa srpskog jezika nerazumno i „nedužno“ ovako: „Takav, istina redak (ama nije redak, nego jedini u Evropi i svetu  napomena D. Z.) suživot dvaju pisama za nas s jedino prihvatljivim redosledom savladavanja i prioritetom upotrebe – ćirilica pa latinica, verujemo, ne može biti štetan po srpsku kulturu sve dotle dok ćirilica ne bi zaista bila egzistencijalno ugrožena.“[1]

  Po ovome što kažu, srpski lingvisti (bar ovi što su sastavili Pravopis srpskoga jezika) uopšte ne vide ugroženost ćirilice. Drugi lingvisti, pak vide njenu očiglednu ugroženost, pa zajedno s drugima govore o potrebi njenog (o)čuvanja. Treći lingvisti, pak, svesni su značaja ćirilice za Srbe, srpski jezik i srpsku kulturu, naglašavaju da je treba (sa)čuvati, ali nikako da se sete da je ćirilicu nemoguće (sa)čuvati pod normiranjem njegove „ravnopravnosti“ s hrvatskom abecedom. Postoji deo lingvista, kao što je Predrag Piper koji su „namirisali“ da je jedini spas ćirilice u jednoazbučju (kao što je u praksi svih drugih naroda i njihovih jezika), ali Piper ističe da za “to nije vreme“ (manir komunista kada nešto nisu hteli da urade, i oni su govorili da „za to nije još vreme“). A kad će, po Piperu, biti vreme za ćiriličko jednoazbučje kakvo je primenjeno kod svih drugih jezika? Možda kada se postotak ćirilice s današnjih desetak odsto svede na jedan procenat!?

 Ako su političari s lingvistima uspeli da svedu Srbe sa sto posto ćirilice na desetak današnjih procenata, ako su uspeli da Srbe u 90 procenata sviknu na tuđe pismo, ta se navika ne može promeniti sada nikakvim zakonima, nikakvim kaznama i ubeđivanjima ako se srpski jezik i dalje normira, protivno svim drugim jezicima u Evropi i svetu, na dva pisma.

 Nema ćirilice od kažnjavanja, ima od normiranja

 Dakle, zaključak je neizbežan ovakav: nikakve pretnje narodu srpskom, nikakva kažnjavanja, nikakve novčane stimulacije za pisanje srpskog jezika ćirilicom neće Srbe ponovo nmavići na svoje pismo sve dok lingvisti ne normiraju srpski jezik na srpskom pismu. Od poznatijih srpskih lingvista to je shvatio i javno napisao samo jedan poznatiji lingvista mr Branislav Brborić koji se založio za „suštinsko jednoazbučje“. To je, neposredno pred svoje predstavljenje, obelodanio u časopisu Nova Zora (2005, broj 5 za maj) u tekstu pod jasnim naslovom „Za suštinsko jednoazbučje“. A to je ono što stručnjaci u Udruženju „Ćirilica“ obrazlažu detaljno od 2002. godine. Oni i danas ističu da je spas ćirilice samo u normiranju i srpskog jezika u jednoazbučju (ćiriličkom), a ne u kazni. Ali, to srpski lingvisti i filolozi u institucijama zovu „zabrana latinice“. Tako ispada da su drugi narodi, budući da su svi normirali svoje jezike na jednom pismu, zabranili nečije i neko drugo pismo.

 Otkud tolika upornost lingvista u širenju zabluda da je moguće čuvati neko pismo u pogrešnom, nepraktičnom i nemogućem normiranju jednog jezika na dva ili više „ravnopravnih“ pisama, to je teško razumeti. Da li ih je moguće neprekidno i dalje smatrati „nedužnim“, kao što ih sažaljivo „brani“ spomenuti lingvista Petrović?

 

Dragoljub Zbiljić

Vidovdan

Napomene:

[1] Pravopis srpskoga jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2010, str. 15.

[1] Dragoljub Petrović, Bitka za ćirilicu ili bitka s vetrenjačama; objavljeno u knjizi Đorđa Janjatovića Bitka za ćirilicu nastavak, Ćirilica, Novi Sad, 2016, str. 775.

[1] Spomenuti Pravopis srpskoga jezika, str. 15.

 

 

 

Podelite:

35 Komentari

  1. “U to vreme, kao i vekovima pre toga, nikome nije moglo biti sporno da je ćirilica kod Srba pravoslavaca bila srpsko pismo, a da je hrvatska latinica (tzv. gajica) bila hrvatsko pismo.”
    Gospodine Zbiljiću, uozbiljite se i ne pišete ovakve disbalansne rečenice. Ako je ćirilica bila pismo pravoslavnih Srba, i to kažete u prvom delu rečenice, onda u drugom delu rečenicu ne petljajte nikakve fantomske narode i još fantomskije jezika i njihova pisma, nego napravite logičan balans pa u drugom delu rečenice recite koje su pismo imali Srbi katolici, u to vreme.
    A da se ne naprežete previše, pomoći ću vam malo: la….lat…latini…..
    U to vreme, dakle. A kasnije su i Srbi pravoslavni prihvatali latinsko pismo i sad imamo već jednu dugu tradiciju srpske latinice koju bi vi, na opšte zadovoljstvo srpskih smrtnih neprijatelja, odsekli mačem i od Srba, velike, i najveće nacije na Balkanu, napravili Srbijance. Ništa ja nemam protiv Srbijanaca, dapače, ali preuzak je to pojam da u njega svekoliko srpstvo stane, a samim tim je i preuzak da se prema njemu tumači srpski jeziki i pismo.
    Istorija je htela da, uglavnom preko Zapadnih Srbi (ali i ne isključivo preko njih!) pored ćirilice dobijemo i latinicu. To je veoma nezgodna, skoro bezizlazna situacija, na duži rok, za ćirilicu. Šta god da uradite samo ćete, u najboljem slučaju, usporiti nestanak ćirilice. A vašom borbom za ćirilicu kao eksluzivnim srpskim pismom, nanosićete kolosalnu štetu srpskim nacionalnim interesima jer ćete takvim vašim zalaganjem da je ćirilica eksluzivno srpsko pismo, otvarati novokomponovanoj hrvatskoj naciji da na angro, preko srpske latinice, pokrade i srpski jezik i uopšte, srpsku kulturu.
    S poštovanjem, na srpskoj latinici istipkao, Mile Ćurčić, lički.

  2. Šta to zboriš Mile? Eli ti Titova Йovanka mozak isprala? Я razumet mogu Zboljića, on e pod Vukom hipnozom, kao i Srbi pod ruskom. Ako e naše vekovno, antičko pismo palo da ga Zbiljić brani, nema od njega ništa. Ako smo pali da nas Rusiя brani, nema od nas nis ništa, duplo golo, u kvalifikaciя za Svetsko 2026 igraćemo sa Voйvodinom. Kako Vule? Stara ljubav zaborava nema, nacisti i komunisti. A ti bi latinicu da proturiš među Lazarove Srblje. Zaebo si se sokole, udariio si na Vuleta koii e ceo vek posvetiio istzorii svoego stradalnog naroda. Ko si čooveče Božii da među Srblje propagiraš latiicu? Vule, 95% Srba piše latinicu. Dokažite činjenicama. Ako uspete, mene se ebe za vas Latinaše i prodane duše. Ti i Zbiljić ste na istom koloseku, koga vi folirate, teza, antiteza, sinteza. Zaebali ste se gospodo. Srblji će vratiti Skadar na Boйani, a vaša priča e patologiя, klasična komuna…..Skadar e naš.

    • Vule, ne samo Skadar, i Istanbul je nas. Secas se da su Turci odveli tamo silne Srbe i osnovali naselje Beograd, koje i danas postoji ?
      A Chicago, po broju Srba najveci posle Beograda ?

      Vule, tu si u pravu. Al sto se tice nase latinice, mislim da je Mile Curcic dobio pehar.

  3. Jezik, govorni i pisani, ne trpi državno-geografske barijere.
    Najbolji je primjer nekadašnja ”Filmotopia”, današnja ”Filmativa”, koja nudi besplatno internetsko (online) konzumiranje filmskih sadržaja.
    Na linku filmativa.ws su dostupni strani filmovi: HD, svj. ”up to date”, prevedeni, manje ili više dobro (što ovdje i nije diskusijska poanta).
    Manjak prevoditeljâ, velika posjećenost prijespomenutom siteu, slabo plaćeno prevođenje, veliki broj filmova — uvjetovali su, nažalost nekažnjenu, krađu hrv. titlova.
    Konzumentima nije smetnja čitati hrv. jezik koji odličnu razumiju jer: najbolji je južnoslavenski site te vrste, svi filmovi su u HD rezoluciji, egzotično je čuti pokoju riječ ili gramatičku konstrukciju, koje su namjerno nedavno politički prešućene u maternjem jeziku, iako ih većina, još uvijek, odlično razumijeva.
    A lijepo je i sjetiti se ijekavice, davno nepravedno, vukovskom normom, zapostavljene u Srbiji.
    Vlasnik sitea je slijep, pa ne vidi ili ne želi da vidi, barem unutrašnjim okom, da je tuđi titl nečiji veliki prevoditeljski neplaćeni trud.
    Niti biti slijep, što je predmet suosjećanja svake normalne osobe koja vidi, može biti dobar izgovor.
    Ovo je eklatantan primjer kako hrv. jezik, u ovom slučaju sasvim usputno paradigmatski, širi svoju areu utjecaja, istovremeno obogaćujući i ostali južnoslavenski dijasustav.
    U uređenim balkanskim državicama bi Hrvatska omogućila da njeni pokradeni prevoditelji budu isplaćeni, a Srbija bi kaznila site zbog krađe tuđeg intelektualnog vlasništva.
    Ovako, najviše hajra imaju oni koji filmove besplatno gledaju.
    No vratimo se pismu.
    Ne samo da umire ćirilica nego i latinica.
    Latinica manje jer je engl. latinički, također.
    Stoga normiranje ćirilice kao jedinoga pisma srp. jezika ne mora biti loše.
    U Beogradu, pa i u ostatku Srbije, je najaktivnija prevodilačko-balkanska scena.
    Često su južnoslavenski nepoznavatelji nekog stranog jezika prisiljeni kupiti, upravo, srp. prijevod nekog recentnog izdanja.
    Kupnja istoga bi, isključivo ćiriličnog, svakog čitača prisilila da obnovi ili upotpuni svoje znanje toga pisma.
    Pri tome, niko Srbima, u matičnoj državi ili izvan nje, ne može oduzeti ekskluzivitet ”latiničarstva”, naposljetku zato jer je latinica proizvod i: rimskog, arapskoga, tur., austrougarskog, njem., engl. utjecaja, dočim nije samo dominantno vezana razvojnim procesima Balkana.
    Ćirilične knjige se u Srbiji ne prodaju kao nekada, svaki iskreni izdavač to otvoreno priznaje, a Srbija nije ogromni RF čije značajne, u metropoli nedistribuirane ili neprodane, knjige otkupi neka državna institucija u provinciji, slušajući partijsku direktivu, u ovom slučaju nacionalnu poželjnu.
    Stoga praksa uvijek uspješno pobijedi intelekt.
    A bolje je sačuvati nešto nego najdostojanstvenije izgubiti sve.

  4. Posmatrač, brz si kao kobra. Srbi i latinica, Srbi i komunizam đavolji….imaš smisla za humor. Šta bi dali veći narodi od nas da imaю Vinču, da imaю kraljevsku Krunu kao Srblji? Sve smo to pod noge bacili ko gluva krmad, fleksibilni smo u veri i kulturi, tuđe smeće skupljamo a kruti u politici? Mi smo lud narod. Šta će nama smrdljivo latinično “j” kada mi od antike imamo svoe “й”. Sada će na Vuleta skočiti rusofili, sve gola komuna, sada nacionalisti da e to rusko, ne naše. Vule e strpljiv i čeka, čekam ih na voleй da mi legnu pa da im velim ko su Srbi, a ko su Rusi. Ali ne guslama i bleяanjem nego istoriskim činjenicama i faktima. Mema m.da pod ovom kapom nebeskom da to pobie. Zato ima pljuvačke, da se pljue po ljudima koii su odlučni: neće Srblji u Latine, nisu Srblji gologuzani iza Karpata. Oteli nam Kraiinu i Kosmet, pa šta? Tu čorbu nam e komuna zgotovila. Vule veli: “Skadar e naš, uvek biio, i sa pomoći Boga vratićemo ga. Vi, raspolućena deca komunizma bi sve i sada, ovog momenta, da svane pre nego omrkne. Ha, ha, ha….
    Naši su dedovi na konju u Svetinje ulazili, na Časnom Krstu kera razapinjali, rođenog brata, otca ubiйali zbog Marksa, Engenjlsa, Lenjina? Alo bre, čemu se nadamo, da nas Kremlj spasi? Poslušaйte Vuleta, polako, polako sokolovi i Bog se piše velikim slovom, i ne zaboravite Skadar na Boйani, učite mladost, kako će znati ako im ne kažete?

    • Vule pametno misli, ali je dosta u oblacima. Vraćanje pisma ćirilice Srbima zavisi umnogome od Srba, a vraćanje Skadra Srbima malo zavisi danas od Srba.

  5. Vule, alal vera. Nismo od juča, mi smo stara antička aila, kojoj niko ne moženišta. Život traje hiljade godina. Gledajte u budućnost, jer Skadaj je bio i ostao naš I sada je, to je na nebu i u nekim nedostupnim bibliotekama na Zapadu i Istoku zapisano. Ono što je zapisano ne može da se izbriše. Mi iza Karpata, smeh. Mi smo se raširili odavde do Karpara, Donbaske Serbije, do Sibirske Serbije. Servus ne znači rob, nego uzvišenje, milost Božija.
    Vule, gazi i nedaj na se ni na nas.
    Kumuna je trajama kratko, ali je veliko zlo nanela. Ispraviće se.
    Što se rusa tiče, pravi rusi su ukrajinci. Ne svi, nego čisti pravoslavni ukrajinci. Kada Rusija spasi sebe, pomoći će i nama. Ukrajina je Rusija, to je baza Rusije, i tako će da ostane. Pola Sibirskog naroda su ukrajinski rusi, podigli su sve što tamo postioji. Mnogo je i nas tamo zaglavilo. Znam lično, prepešačio sam pola Sibira. Sibir je raj na zemlji.

    • Ćurčić kaže: „A kasnije su i Srbi pravoslavni prihvatali latinsko pismo i sad imamo već jednu dugu tradiciju srpske latinice koju bi vi, na opšte zadovoljstvo srpskih smrtnih neprijatelja, odsekli mačem i od Srba, velike, i najveće nacije na Balkanu, napravili Srbijance.”

      Na pogrešnu adresu i ime se obraćate. Ja ne delim Srbe. Za mene Srbijanci nisu narod i ne postoje kao nacija. Postoje za mene samo Srbi kao narod i kao nacija. Srpska latinica je postojala dok je bilo Srba katolika, dok nisu asimilovani. Otkako se katolici ne izjašnjavaju kao Srbi (iz straha ili iz osećaja?) naravno da ne postoji nikakva “srpska latinica”. Ovo pismo koje je nasilno i preko širenja zabluda dugo nametano Srbima i konačno pod komunistima nametnuto Srbima kao većinsko pismo, jeste sastav latiničkog pisma koje je sačinjeno za Hrvate da bi oni prihvatili srpski (vukovski) jezik, jer ga oni kao katolici nisu nikako mogli primiti na ćirilici iz mnoštvo razloga. I tu se i Vuk saglasio da Hrvati srpski jezik pišu latinicom, specijalno za njih sastavljenom. To da je pismo neko sačinjavao za sve Srbe, ne bi nikako bilo u tom takvom sastavu. I tu ne postoji nikakva druga istina. Postoje samo laži o nekakvoj današnjoj “srpskoj latinici” o kojoj i Ćurčić ovde piše hrvatskom abecedom.

      • Stav gospodina Zbiljića veoma je jednostavan. Ćirilica je srpsko pismo a latinica hrvatsko i na nama je da se borimo da svi Srbi pišu ćirilicom, a jok hrvatskim pismom. Ovakav stav, ovako jednostavan i prost kao pasulj, morao bi biti prihvatljiv svima među Srbljem, od akademika do čobana.
        Da, ali….početna teza nije tačna! Jeste ćirilica pismo (pravoslavnih)Srba ali latinica nije hrvatsko pismo!
        Da bi se to shvatilo mora se dobro shvatiti etnogeneza Hrvata. Zbiljić to ne shvata. On današnju situaciju seli u prvu polovinu 19. veka i objašnjava kako je latinica tada, ovakva kakvu je mi znamo, pravljena za Hrvate. Ma koje, bre, Hrvate iz prve polovine 19. veka! Šta znači Hrvat u to vreme? Svašta znači, ali samo ne ono što danas znači.
        Nebitno je dali je neko od sudionika tadašnjih procesa imao i skrivenu agendu (a ja mislim da nije, prekomplikovano je bilo tada bilo kome misliti, šahovski rečeno, 50 poteza unapred!), ilirski pokret nije ništa drugo nego drugačija varijanta južnoslovenskog pokreta, a to će reći ideja Velike Srbije. Političke razmirice vodile su se samo oko toga iz kog centra će se definisati i voditi (geo)politika te Velike Srbije (i kako će se zvati, naravno, jer je srpsko ime mnogima bilo neprihvatljivo).
        Prvo da vidimo kojim jezikom govore “Jugosloveni”, to jest Iliri. Svi štokavci govore, dakako, istim jezikom i svi štokavci imaju u svom kolektivnom pamćenju kosovski mit. To implicira da su svi štokavci istog etnikuma i da je taj etnikum srpski, a jezik, štokavski, da je srpski jezik.
        Ilirski pokret prihvata tu činjenicu (“jedan narod treba da ima jedan jezik”) i usvaja srpski jezik kao opšti jezik južnoslovenske nacije u nastanku.
        Na taj način, bolno ali nezaobilazno, hrvatski jezik, ili ono što bi se moglo smatrati hrvatskim jezikom, definitivno odlazi u mračne zabačene uglove istorije gde će biti potpuno zaboravljen. Krleža je nešto seirio na tu temu spominjući hrvatski jezik koji je kao mrtvo truplo izbačen kroz prozor, ili tako nekako, zaboravio sam.
        Dakle, stvara se velikosrpska nacija koja treba da ima jedinstven jezik i problem nastaje oko pisma jer veliki deo te buduće nacije, budući da su katolici, nije u stanju da prihvati ćiriličko pismo kao pismena kojim se zapisuje njihov maternji, srpski jezik (namerno ne pominjem ovde i pritisak katoličke crkve da se to ne prihvati, a bio je, zacelo, jako velik!)
        I eto, to je srpska latinica. Vama Zbiljiću smeta što je ja zovem srpska. Vi biste rađe da se imenuje hrvatskom? Uprkos svim ovim činjenicama koje vam navodim?
        Ta srpska latinica, pravljena za Srbe katolike, i one koji prihvataju to ime, i oni koji ne prihvataju, ali ne prihvataju ni hrvatsko ime, jer ni ne znaju šta to znači, tada, u prvoj polovini 19. veka, nego sebe nazivaju pokrajinskim imenima (Šokci, Bosanci, Hercegovci, Dalmatinci, itd…)
        Pogledati o ovome kod Vuka u Srbi sva tri zakona.
        Ta srpska latinica je izjednačena sa srpskom ćirilicom. Svaka bukva srpske ćirilice ima svoj ekvivalent u srpsko latinici. Znači, celi srpski jezik, bio on zapisivan srpskom ćirilicom, ili srpskom latinicom, speluje se na isti način. Dokaz je (kao da je za to dokaz potreban!) da se danas pritiskom na dugme, na kompjuteru, ćirilički tekst prebacuje na latinični, i obratno. Jedinu malu smetnju predstavlja činjenica da se neka latinska slova pišu kao kombinacija druga dva postojeća slova pa mašina ne zna da li je reč o dva slova ili jednom, složenom. Ali to nije nikakvo suštinsko pitanje nego puko praktično.
        Dakle, srpska latinica je rođena u Ilirskom pokretu i pravljena je za srpski jezik i po uzoru na srpsku ćirilicu. Zato ona, Zbiljiću, nije hrvatska (šta god da to, hrvatska, tada, pre skoro 200 godina, značilo.
        Jednom rođena počela je svoj život i, između ostalog, istorija je htela da se i dobar deo pravoslavnih Srba, na nju “navuče”. I sad, šta je tu je! Veliki deo srpskog naroda koristi srpsku latinicu i insistiranjem da je samo ćirlica srpska, odseca se taj integralni deo srpstva kao sekirom od svog stabla. A taj deo nije tek grančica na stablu već debela grana koja nosi skoro pola stabla.
        Zašto vi. Zbiljiću, hoćete da sečete ovu granu?

  6. Bilo je očekivano da će Zbiljić primetiti veliku opasnost po ćirilicu koju donosi način uplitanja države u njenu odbranu, te da će se oglasiti tim povodom. Pogodio je samu suštinu problema kad kaže da srpsko pismo neće spasiti kazna nego norma. To znači da će država na jednoj strani srpskim pravopisom učiti srpski narod da on ima i svoju latinicu, a na drugoj strani će ga kažnjavati što nedovoljno koristi ćirilicu.
    Žalosno je reagovanje na Zbiljićevo oglašavanje, kako po obimu tako i po sadržaju.
    Vule je napisao :”Ako je naše vekovno , antičko pismo palo da ga Zbiljić brani , nema od njega ništa.” A nešto kasnije kaže on latiničkom Miletu Ćurčiću :”Ti i Zbiljić ste na istom koloseku, koga vi folirate…” Zbiljić ne može biti folirant već i po tome što je , odvajajući od usta , napisao desetinu knjiga kojima objašnjava zašto je ćirilica sasečena od
    samih Srba i šta treba činiti da ponovo zauzme mesto koje joj je pripadalo već hiljadu godina.
    Svojim pisanjem Zbiljić je stao uz rame prof. dr Lazi M.Kostiću koji je živeo u bedi u izgnanstvu, ali je ostavio novim pokolenjima Srba istinu o srpskom jeziku i pismu koja je drugačija od one koju prmovišu Aleksandrovi i Josipovi lingvisti, ljubitelji jugoslovenstva i srbohrvatstva. L.M.K je u Švajcarskoj čekao na priloge srpske siroitinje iz SAD od po desetak dolara da bi mogao kupiti papir za pisanje. Poslednju knjigu je posvetio svojoj majci “iz zahvalnosti što ga je rodila Srbinom”. Za tog L.M.K prof .dr Petar Milosavljević , zagovornik postojanja srpske ćirilice i najveća današnja štetočina po ćirilicu, napisao je da je najveći srpski pisac u emigraciji, ali je sakrio od čitalaca da je ćirilicu smatrao srpskom svetinjom, bez koje bi Srbi nestali sa kulturne mape sveta.
    Dakle , Zbiljić je pisanjem mnogih knjiga , odvajanjem od usta, pokazao da je posvećen srpskoj ćirilici, odnosno srpskom rodu, dok Vule i drugi o njoj piše usput iz dosade.
    Lingvista Vlado Đukanović ( koga spominje Zbiljić) i slični , a svi su uglavnom isti po pitanju ćirilice, nisu Zbiljiću ni do gležnja. Oni ne uspevaju da budu tako veliki virtouzi pa da od naroda sakriju suštinu : da su njihovi prethodnici 1954.g. normativno uglavili i hrvatsku latinicu u srpski jezik preimenovan u srpskohrvatski jezik, sa neskrivenom namerom da latinica vremenom zameni ćirilicu. Nedavno je Vlado Đukanović rekao na TV kako se na poljima više ne može videti narodna nošnja, pa se tako danas ne može videti ni ćirilica. Time on i ostali na ogoljen način obmanjuju srpski narod, jer nad narodnom nošnjom nije vršeno nasilje, a nad ćirilicom jeste. Vršeno je državno nasilje, sve do izbacivanja ćiriličkih pisaćih mašina iz državne uprave pa do prestanka njihove proizvodnje i uvoza. Vršeno je i političko nasilje , o čemu svedoče i reči Aleksandra Rankovića upućene ondašnjem predsedniku vlade Srbije dr Blagoju Neškoviću . Naime, znalo se da će Nešković biti smenjen jer je Ranković na jednom sastanku rekao da se drug Nešković još uvek potpisuje ćirilicom.
    Ministar kulture nije slučajno nazvao ćirilicu matičnim pismom. On i lingvisti izbegavaju da nju nazovu srpskim pismom, jer bi time potvrdili da je ona srpski nacionalni simbol. Tada nju ne bi mogli svesti na novo folklora, kao što je narodna nošnja.

    • Nemanja kaže: “Svojim pisanjem Zbiljić je stao uz rame prof. dr Lazi M.Kostiću koji je živeo u bedi u izgnanstvu, …” a mene zanima ko u toj interesantnoj situaciji komanduje “na levo, ravnajs!”?
      Nemanja (jesi li ti onaj čuveni fuzbaler?), oblik slova kojim se zapisuje, ili ispravnije rečeno, pismeno realizuje jedan jezik, nije čak ni svojstven tom jeziku samom a kamoli da je svojstven narodu koji ga koristi, to jest naciji. Ja ne znam kako to vama nije jasno? Ja se mogu složiti da je ćirilica lepa ali ona nas ne čini Srbima.
      Da li pismena, njihov oblik, utiče, i ako da, kako, na jezik mogli bismo videti kod naroda koji su menjali pismena, Turci, u izvesnom smislu i Rumuni. Znači, pogledati kod njih da li prelaskom na drugo pismo može da se uoči bilo kakav diskontinuitet u razvoju jezika i napose, da li su time promenili svoj narodni karakter.
      Proverite i videćete da su to glupava pitanja i da nema govora o tome.
      Ja bih pre rekao da su ostali uticaji sa strane, recimo usvajanje strane leksike, opasniji po naš jezik i etnički profil ali praksa pokazuje da ni ovo nije nikakav problem jer mi jednostavno, kad usvojimo neku stranu reč u naš vokabular, mi je “posrbimo” i više nema nikakve veze koje joj je poreklo, ona je postala srpska.

  7. Napravio sam omašku . Prof. dr Petar Milosavljević nije zagovornik postojanja srpske ćirilice, nego srpske latinice. I svi ostali lingvisti su se opredeljenjem za dva pisma opredelili za hravtsku latinicu umesto srpske ćirilice, jer dva pisma u jednom jeziku ne postoje nigde drugde u svetu, pa ne mogu opstati ni u srpskom jeziku. Valjda je to dokazano padom ćirilice ispod 10% od 1954.g. do danas.

  8. I pisanje M.Ćurčića o tome kako je ćirilica nevažna za srpski narod svedoči o nepostojanju istinske srpske države od 1918.g. do danas.
    Naime, povodom stotinu godina od prve okupacije Srpskih zemalja hrvatskom latinicom nije se oglasio nijedan lingvista niti bilo ko drugi osim Zbiljića i Vidića koji su tim povodom napisali knjigu SRPSKA ĆIRILICA zamenjena okupacionom hrvatskom latinicom po ideji Pavelića i Broza. Ispod naslova je fotografija okupiranog Beograda iz 1916.g. na kojoj se vidi neprijateljska vojska i njegova latinica, kojom je zamenjena zabranjena ćirilica. Slavni srpski pukovi sa svojim ćiriličkim pukovskim zastavama proterali su neprijatelja i njegovu latinicu. Srbi se opredeliše za jugoslovenstvo umesto svog srpstva, pa je čak Aleksandar nameravao da izbaci ćirilicu i iz same Srbije, u ime stabilnosti u njegovoj kraljevini. Od toga ga je odvratio njegov učitelj Aleksandar Belić . Taj patrijarh srpske lingvistike je pred sam Drugi svetski rat pisao da se Srbi služe ćirilicom , a njihova braća Hrvati i Slovenci latinicom. Tokom rata javno je dao podršku Nediću ( svaka mu čast na tome), ali ga komunisti nisu ubili. Ubijali su oni za mnogo bezazlenije stvari, ali im je Belić trebao. I odužio im se – pristao je da se Novosadskim književnim dogovorom iz 1954.g. srpski jezik preimenuje u srpskohrvataski. A kad ima i taj hrvatski dodatak, red je da u njemu bude i hrvatska latinica. Pa proglasiše ravnopravnost latinice i ćirilice, baš tim redosledom. Hrvatski lingvisti su odustali od hrvatskosrpskog imena jezika još 1967.g., a srpski lingvisti su čak i 1992.g. imali svoje Društvo srpskohrvatskog jezika, iako se Jugoslavija u krvi raspala. I još su kliktali od sreće ističući da njima niko nije nametnuo srpskohrvatsko ime jezika , nego je ono rezultat njihovog naučnog uverenja . Šta im danas preostaje nego da kriju istinu o Novosadskom književnom dogovoru i svojoj sramoti. A M.Ćurčić upravo brani taj “dogovor”.
    Mile Ćurčić i slični nisu vredni odgovora, jer je to gubljenje vremena. Ja sam se javio samo zato što je Vule svrstao njega i Zbiljića u isti red, imenujući ih folirantima.
    Onaj aleksandar je otpisao ćirilicu radi mira u Kraljevini jugoslaviji, a ovaj današnji ju je otpisao radi stabilnosti u regionu. Zato je u Skupštini Srbije rekao da je ćirilica toliko lepa da nikog ane treba nagoniti da njome piše. Time je on poručio da država neće sprovoditi ustavnu normu o jeziku i pismu, koja glasi :
    ” U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.
    Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom , na osnovu Ustava.”

    Umesto te norme sprovodi se i sprovodiće se pravopisna norma po kojoj je i latinica standardno pismo srpskog jezika.

    Još jednom o suštini problema : ako je i latinica srpsko pismo onda ćirilica gubi karakter srpskog nacionalnog simbola , bez koga ne može i ne treba da opstane. Par procenata njenog korišćenja u javnom životu samo svedoči o trajnom srpskom porazu, a nikako o postojanosti srpskog naroda. Zato je velika obmana ova akcija države i lingvista da se ćirilica brani u dvojstvu s tuđim pismom.

    • Dokle god vi autistično terate svoju priču i negirate, to jest uopšte se ne osvrćete na moje argumente, bilo kakva diskusija sa vama je besmislena. Primer: ja sam u prethodnom prilogu izneo tezu da latinica nije hrvatsko pismo nego upravo srpsko, i izneo određene argumente za to, a vi se na tu argumentaciju ni ne osvrćete nego nazivate srpsku latinicu tuđim pismom! I vi to zovete diskusijom?
      Živim već dugo na zapadu is pun sam kritike prema zapadnjačkom stilu života i mišljenja (a to zato što sam ga dobro upoznao, pre sam drugačije mislio!) ali oni, Zapadnjaci, imaju jednu velikuuuu komparativnu prednost nad Srbima – poštuje se argumentacija suparnika u polemikama. Poštuje se u tom smislu da se ne negira nego se pokušava osporiti, a ako to ne ide, onda se na tim delovima priznaje da protivno mišljenja ima “jaku tačku” u tom delu svoje teze. Vi, brate, Vidiću, Nemanja, kao prava Srbenda: “Šta mene briga šta Ćurčić piše!? Imam ja svoju priču. On neka galami svoju a ja ću svoju, pa kome mpre prepuknu glasne žice.”

  9. Džaba nam priča. Srpski komunisti zaseli su na grbaču naroda, pa ga i ne vidi. Sam fakt da proteriju ćirilicu, da seona gubi i sa najužeg srpskog prostora – kazuje da nešto sa nama nije u redu, da lažna elita progoni i srbe i Srbiju u “nesrpski svet”, kome mi ne pripadamo. Kada se izgubi i ovih 10% ćirilice, bićemo zakopani za navek. U Sanu srpske krvopije, koje žale za austrougarskom i jugoslovenstvom, za hrvatskosrpskim, koji više ne postoji. Rugaju nam se. Kada ćemo da oteramo hrvatstvo iz srpstva, kao što su hrvati oterali i srbe i srpsko pismo iz Hrvatske.

    • Radmila, cirilicu ne potiskuju ni komunisti ni Hrvati.
      Ona se povlaci pred latinicom koja na talasu tehnologije, sve vise i sve brze, osvaja svet.
      U Rusiji, Kini, Indiji, Egiptu, Brazilu, SVUDA U SVETU, pored lokalnog jezika i pisma, uvode se engleski i latinica.

      Pred Srbijom je izbor :
      – ili ostati samo na cirilici i biti van trenda
      – ili prihvatiti novo, razumeti svet oko nas
      – nema treceg

      • Posetilac kao sušti laikl, bolje rečeno kao neko ko nema pojma o ulozi svoga jezika i pisma, kaže ovako: “Radmila, cirilicu ne potiskuju ni komunisti ni Hrvati.
        Ona se povlaci pred latinicom koja na talasu tehnologije, sve vise i sve brze, osvaja svet.
        U Rusiji, Kini, Indiji, Egiptu, Brazilu, SVUDA U SVETU, pored lokalnog jezika i pisma, uvode se engleski i latinica.”
        Pa, laiče veliki za jezik i pismo, Rusi i svi drugi, naravno, uvode u svoje obrazovanje i strane jezike i njihova pisma, ali ni Rusi ni bilo koji drugi ćirilički narod ne uvode u svoj jezik neko tuđe pismo. Vi ste toliko veliki laik da ne znate čak ni to da učenje još nečijeg jezika nikako i nikada ne znači da treba da menjamo svoje pismo u svom jeziku. Vi, valjda toliko ne razumete ovaj problem, pa čak verujete da ćete znati engleski jezik samo ako počnete da svoj (srpski) jezik pišete nekim drugim latiničkim, a ne svojim ćirilički8m pismom.

  10. DOK JE SRBIMA NJIHOVOG JEZIKA NA NJIHOVOJ ĆIRILICI, NE MOGU IM GA NI NASILNO PREIMENOVATI. Kakav ste Vi Posetilac kada ne razumete da je jedno jezik, a drugo je pismo. I da, ako moramo, kao veliki deo sveta, učiti i jezike koji se služe latinicom, to uopšte ne znači da moramo i svoj jezik pisati hrvatskom, engleskom ili nekom drugom latinicom. Pismo ne pomaže da znamo nečiji jezik, morate se napregnuti da savladate nečiji još jezik, a njihovo pismo ćete lako naučiti. Vi ne shvatate da svi drugi ćirilički narodi (Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Azerbejdžanci, Bugari, Makedonci i ini nemaju nikakav problem sa svojim pismom (ćiriličkim) u svom jeziku. Bugari su uspeli da ćirilicu uvedu u EU i na njihovu novčanicu.) Problem sa svojim pismom imamo samo mi Srbi zato što su nam drugi u okupacijama i pod nasiljem nametali latinicu, a konačno smo je sebi nametnuli u vreme komunista pod jasnim ciljem: zameniti srpsko pismo hrvatskom abecedom. Mnogi Srbi ništa ne znaju o ćirilici, ne znaju da su Srbe ubijali što pišu svojom ćirilicom, da su im je zabranjivali zakonima, pendrekom, paljenjem knjiga na ćirilici i čekićanjem i da su Srbi katolici morali da pišu latinicom svoj jezik, a ne zato što su želeli. Latiničenje Srba traje hiljadu godina, i nikako nije moglo da uspe sve dok Srbi nisu smislili normu da njihov jezik ima dva pisma i da je svejedno kojim pismom pišu. Da je to svejedno, i Hrvati bi pisali svoj jezik srpskom ćirilicom. No to njima nije svejedno. Svejedno smo samo mi sebi nametnuli i samo mi sami možemo zatrti ćirilicu tako što će razni ĆUrčići i razni nikogovići koji nemaju veze s jezikom i pogotovo pismom držati „predavanja“ Srbima o “srpskoj latinici”. Ne postoji srpska latinica, jer su Srbi do pojave latinice već imali svoju ćirilicu i niko normalan u svetu ne sačinjava pismo na pismo. Latinica je za vukovski jezik morala biti uvedena zbog katolika Hrvata, a ne zbog pravoslavaca Srba. To je urađeno samo sa Srbima da bi bili u zabludi i DA bi pod nasiljem i neznanjem bili svi polatiničeni. A kad Srbi izgube sasvim ćirilicu i kad svoj jezik počnu svi da pišu samo hrvatskom latinicom, neće biti ništa lakše nego srpski jezik pretvoriti u “hrvatski jezik”, jer je pismo jasan znak o čijem se jeziku onda radi, jer je jezik od kraja 19. veka isti i za Srbe i za Hrvate i za novoimenovane Balkance. Naravno, ne može se naučno Srbima preko pisma preimenovati jezik kao što se naučno ne može Srbima oduzeti ni Kosovo i metohija, ali što ne može naučno, može nasilno. A ni nasilno se Srbima ne može preimenovati jezik sve dok ga mi pišemo svojom ćirilicom. Uostalom, u svetu se srpski jezik registruje samo na ćirilici, a na ovom pismu registrovan je „hrvatski jezik“.
    Dakle, dok je Srbima njihov jezik na ćirilici, ne mogu ga ni nasiljem izgubiti.

    • Mile Ćurčić pametno kaže ovako: “Stav gospodina Zbiljića veoma je jednostavan.” Razume se da je jednostavn stav, tj. rešenje. Ali da bi se prihvatilo jednostavno rešenje (jednoazbučje i za srpski jezik kao što je to u svakom drugom jeziku Evrope i sveta), srpski stručnjaci za jezik i političari i državnici moraju napustiti komunističku ideologiju o zatiranju svega srpskog, a posebno srpske ćirilice. Srpski lingvisti i političari poznati su u svetu po tome što ideološki i pod zabludama komplikuju rešenja. Jednoazbučje je jedino rešenje za srpsku azbuku u srpskom jeziku. Da nije to jedino pravo rešenje, bar bi još neki lingvisti u svetu izmislili dvoazbučje za svoj jezik i iskomplikovali rešenje za svoje pismo. Niko ne živi toliko u zabludama kao što to žive pojedini Srbi. I ja verujem da je i Ćurčić Srbin čim mu je nametnuto toliko neznanjam laži i zablude o nekakvoj “srpskoj latinici”.

      • Sad ste se počeli baviti i politikom, za koju ste, očigledno, ignorant. Kao i za lingvistiku, uostalom. A služite se i falsifikatima! Ne možete vi mene citrirati tako da izrežete onaj deo mog teksta koji, tako izrezan, sugeriše suprotno značenje od onoga koje sam ja rekao u integralnom tekstu!? Na šta to liči, gospodine Zbiljiću? To se zove šibicarenje. Postoji li ko ovde, ljudi, ko zna kako se vodi polemika? Ne možete vi, Zbiljiću, do u beskraj, bez ikakve argumentacije, u dijalogu sa mnom ponavljati da ne postoji srpska latinica ako sam ja izneo tezu da postoji i potkrepio je kakvim takvim činjenicama. Ili možete vi i tako diskutovati, ali to nije diskusija. Da bi to ostalo diskusijom vi morate osporiti moje činjenice ili se sa njima složiti.
        Počeli ste o politici, u koju se ne razumete i ne shvatate današnje vreme. Da ga shvatate znali biste da je konstelacija geopolitičkih snaga u svetu, i Srbije i Srba u tom svetlu, toliko drugačija nego za vreme Jugoslavije i hladnog rata, da se ne bi trebalo ni na koji način porediti međusobno porediti. U Jugoslaviji je politika bila da se Srbija, to jest srpski politički faktor, maksimalno oslabi zbog stava “slaba Srbija jaka Jugoslavija” i ćirilicu su, donekle (ali ne potpuno i bezuslovno!) smatrali potencijalnim srpskim nacionalnim simbolom okupljanja. Danas nema Jugoslavije ali je na delu stara geopolitička težnja da se Srbi geopolitički maksimalno oslabe, sad iz drugih razloga a ne jake Jugoslavije. Problem jake Srbije preselio se na globalni geopolitički plan i slaba Srbija je potrebna zbog slabog uticaja Rusije na Balkanu. To se želi sad postići svođenjem Srbije na Beogadski pašaluk a Srba na Srbijance. U tu svrhu se baš potencira usvajanje ćirlice kao jedinog srpskog pisma i istovremeno zabrana njene svakodnevne upotrebe među Srbljem van Srbije. Vi, dakle, Zbiljiću, pišate sa tim srpskim neprijateljima u istu tikvu kad se zalažete da samo ćirilica bude srpsko pismo. Na taj se način od srpstva amputira lavovski deo srpske kulture, a i naroda, i prisvajaju ga Hrvati i ostale od Srba nastale novopečene nacije.
        Što se tiče pisma, mi u ovom trenutku treba da insistiramo na ćirilici u Vukovaru a na oba pisma, i srpskoj ćirilici i srpskoj latinici u Srbiji. Jeste to malo komplikovanije nego vaša priča ali šta da ja tu radim? Nisam je ja zakomplikovao.

        • NE POSTOJI SRPSKA LATINICA, ODNOSNO SAMO JE ĆIRILICA SRPSKO PISMO (ne tvrde to samo Zbiljić i Vidić, nego i veliki lingvista kao što je, dokazano, prof. dr Miloš Kovačević, pa morate Ćurčiću, da čitate i nešto da naučite, a ne da iznosite svoje netačne činjenice i tvrdnje.
          Hvala Bogu što Ćurčić spominje činjenice. pa da vidimo činjenice o “srpskoj latinici”. Činjenica je da je na sinodu katolika u Solinu (kod današnjeg Splita) doneta neka vrsta anateme na ćirilicu zaključkom da je “Ćirilica đavolji izum Metodija”. I činjenica je da je od tada srpska ćirilica bila na udaru širom prostora na kome su živeli Srbi izvan današnje Srbije. Činjenica je da je od tada više puta ćiriličko pismo kod Srba zabranjivano i da je nametana latinica. Najpre su na udaru, naravno, bili Srbi koji su bili katolici . I ti Srbi, koji su prethodno pisali ćirilicom, morali su preći na latiničko pismo. Dakle, po logici stvari, sasvim je očekivano da budu polatiničeni najpre oni Srbi koji su bili najbliži drugim katoličkim narodima. Činjenica je da su teže polatiničavani oni Srbi koji su uspeli da sačuvaju pravoslavnu veru jer je pravoslavlje bilo nerazdvojno od ćirilice. Svi pravoslavci primili su pismo preko svoje crkve i ono je bilo ćiriličko. Činjenica je da je ćirilica u Srba bila najugroženija u vreme Austrougarske i kudikamo najugroženija u vreme NDH. Istina, nije manje ugrožena ćirilica ni danas u Hrvatskoj gde je najnovija pojava – bukvalno čekićanje ćirilice. Činjenica je da su pravoslavni Srbi sačuvali ćirilicu i posle svih okupacija, i posle NDH. A činjenica je da su je većinski izgubili (pa danas mnogi Srbi, većina piše tuđom latiniconm) tek u vreme pojave komunista u Jugoslavije koja je u krvi razbijena devedesetih godina 20. veka. Činjenica je da su jedino Srbi ušli u “ravnopravnost pisama”, u “bogatstvo dvoazbučja”, u “alternativna pisma”. Činjenica je da namera nije sakrivena, iako se u školi o tome ne govori, ali su ostali zapisani tragovi o jasno izrečenom cilju iz vremena Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku (iz 1993. 1954) i o “omiljavanju” hrvatske abecede kod Srba i preko školstva sve dok im ne postane svejedno kojim pismom pišu svoj jezik. Kada im je smišljeno i planski to postalo svejedno, činjenice su poznate da je sve više planski i u Srbiji ubacivano sve na latinici. Činjenica je da su pre 1954,. samo neki katolici koji su se izjašnjavali kao Srbi prešli na latinicu s prethodne ćirilice i da je to bila nekakva “srbokatolička”, a nikako “opštesrpsjka latinca”. Činjenica je da se danas, ali i mnogo ranije, nijedan katolik više ne izjašnjava kao Srbin. Valjda poslednji se tako izjasnio Ivo Andrić koji je odavno umro. Druga je stvar zašto nema više slobodno izjašnjenih katolika kao Srba. (Da li je to iz straha ili iz osećanja, druga je stvar, ali je činjenica da više ne postoje Srbi katolici.) Mi bismo Srbi voleli da postoje, ali se oni kao Srbi odavno ne itzjašnjavaju. Ali i ti Srbi su pisali latiničkim pismom koje nije bilo kao ovo današnje hrvatsko pismo. Činjenica je gola da za sve Srbe nikada niko ni od Srba ni od Hrvata i bilo koga drugoga nije sastavljao latiničko pismo za sve Srbe. Nikada niko nije za Srbe (sve Srbe) sačinjavao bilo kakvu latinicu. To je pokušao pre dvadesetak godina da uradi jedini prof. Radmilo Marojević (rusista) i mr Branislav Brborić (anglista), dok nije prihvatio rešenje iz “Ćirilice” (Novi Sad, 2001) da je jedino rešenje danas za srpsku azbuku ono koje se praktikuje u celoj Evropi i svetu. A to je „suštinsko jednoazbučje“ (u ćirilici za Srbe, naravno). Ali te predloge niko nije ozvaničio i prihvatio, niti se taj njihov sastav koristi za pisanje srpskog jezika, pa, dakle, nema nikakve srpske latinice u životu. Jer, svaki normalan stručnjak za jezik zna da je svakom jeziku i potrebno i u funkciji moguće samo jedno pismo. Činjenica je da je to tek posle 1954. godine nametnuto samo Srbima s jasnim ciljem da se preko lažne “ravnopravnosti” dva pisma nameće hrvatska abeceda i da se tako, pod lažnom “ravnopravnošću” pisama ostvari ono što se nije uspelo u akupacijama i pod nasiljem. Dakle, činjenica je da je srpsko pismo proterano od “unutrašnje” vlasti i zloupotrebljenih lingvista preko “ravnopravnosti ćirilice”. Ona je zamenjivana kao “ravnopravna”…
          Te sve činjenice i još mnogo činjenica naučnih i stvarnih, a ne politikantskih, imate, uvaženi Ćurčiću (koji pišete hrvatskim pismom misleći da je to „srpska latinica“!) u dvadesetak knjiga koje je objavila “Ćirilica” (Novi Sad) od 2004. do 2015. godine. Morate pročitati bar jednu od tih knjiga, da biste nešto o istini u vezi sa srpskom azbukom naučili (na primer: “Srpski lingvisti dvoazbučjem zatiru ćirilicu”, “Srpski jezik pod okupacijom latinice”, “Latiničenje Srba po propisima srpskih lingvista serbokroatista”, “Cirilicvocid”, “Srpska ćirilica” čiji je koautor Nemanja Vidić koji je ovde ubedljivo, ukratko, sasekao sve neznalice o srpskom pismu i sve one koji spominju nekakvu “srpsku latinicu” u značenju opštesrpska. (Sasečeni u neznanju, naravno, ne znaju da su sasečeni, jer misle da su u pr4avu, iako nikako i nimalo nisu).
          Ćurčić odmah, u svakoj rečenici, dokazuje da o ćirilici i zatiranju ćirilice zna samo samo laži, tj. ono što je učio u jugoslovenskoj školi i ono što je naučio od srpskih zloupotrebenih lingvista koji su pripomogli vlastima koje su posle 1954. godine najuspešnije (uspešnije od svih okupatora Srba) uspeli da većini Srba nametnu tuđu latinicu u njihovom jeziku.
          Uostalom, gospodine Ćurčiću, trebalo bi da pročitate makar jednu knjigu od onih lingvista koji danas zaista naučno posmatraju srpski jezik, a ne politikantski. Pročitajte, na primer, knjigu “Srpski jezik i srpski jezici” ili “Protiv neistina o srpskom jeziku” (2005) u kojoj poznati lingvista i stručnjak za srpski jezik prof. dr Miloš Kovačević kaže jasno i direktno: “Oba su, naime, pisma srpskoga jezika” (Kovačević varijantu srpskoga jezika kod Hrvata zove srpski jezik i zato kaže da se obama pismima ispisuje srpski jezik – pojasnio D. Z). Ali samo je ćirilica srpsko pismo. Zato s njom u srpskoj upotrebi srpskoga jezika latinica i ne može biti alternativno, ravnopravno pismo!” (str. 153). Dakle, ne kaže samo Zbiljić (običan stručnjak za jezik), nego i jedan od najboljih srpskih lingvista prof. dr Miloš Kovačević da ne postoji srpska latinica, tj. da hrvatska abeceda nije srpsko pismo (iako ga iz zablude i neznanja mnogi Srbi, kao i Ćurčić, ako je tačno da je Srbin, što me previše ne zanima šta je, a zanima me jedino da li zna nešto istinito o srpskom pismu, zovu pogrešno i iz zablude „srpska latinica“).

          • Zbiljiću, hajde da ne proveravamo te činjenice koje ste naveli i da ih uzmemo zdravo za govotovo. Važi? I hajde onda pokažite vi nama prstom na makar jednu od tih činjenica koja je dokaz da latinica nije srpsko pismo, nego hrvatsko? Molim vas, voleo bih to da saznam.

          • “Uostalom, gospodine Ćurčiću, trebalo bi da pročitate makar jednu knjigu od onih lingvista koji danas zaista naučno posmatraju srpski jezik, a ne politikantski. Pročitajte, na primer, knjigu „Srpski jezik i srpski jezici“ ili „Protiv neistina o srpskom jeziku“ (2005) u kojoj poznati lingvista i stručnjak za srpski jezik prof. dr Miloš Kovačević kaže jasno i direktno: „Oba su, naime, pisma srpskoga jezika“ (Kovačević varijantu srpskoga jezika kod Hrvata zove srpski jezik i zato kaže da se obama pismima ispisuje srpski jezik – pojasnio D. Z). Ali samo je ćirilica srpsko pismo. Zato s njom u srpskoj upotrebi srpskoga jezika latinica i ne može biti alternativno, ravnopravno pismo!“ (str. 153). Dakle, ne kaže samo Zbiljić (običan stručnjak za jezik), nego i jedan od najboljih srpskih lingvista prof. dr Miloš Kovačević da ne postoji srpska latinica, tj. da hrvatska abeceda nije srpsko pismo (iako ga iz zablude i neznanja mnogi Srbi, kao i Ćurčić, ako je tačno da je Srbin, što me previše ne zanima šta je, a zanima me jedino da li zna nešto istinito o srpskom pismu, zovu pogrešno i iz zablude „srpska latinica“).”

            Citiram ovaj poduži pasus iz vašeg priloga da ilustrujem kako vi uopšte ne razumete ni šta ja govorim niti srž problema! Ovo ovde je otprilike isto ono što ja kažem samo što Kovačević pravi još veću zavrzlamu i razlikuje lingvističku i političku istinu pa kaže da se latinicom zapisuje srpski jezik (lingvistički) ali da latinica (politički) nije srpsko pismo! A vi to Zviljiću ne razumete. Na stranu to što cenjeni profesor greši kad pravi ovu vratolomiju po kojoj pismo kojim se zapisuje srpski jezik nije srpsko pismo!?? Ono je srpsko ne samo zbog toga što se njime zapisuje srpski jezik nego i zbog toga što postoji sad već jedna duža tradicija po kojoj (deo) Srba koristi latinicu da bi zapisivao svoj srpski jezik.

  11. Pitanje svih pitanja da li su nacisti i komunisti prdili u istu tikvu? Da, radili su u tri smene na uništenju Ruskog naroda. Da li su komunisti danas nacionalisti? Odgovor e – da. Danas oni brane, a sve što brane bez toga ovaй narod e ostao ili će ostati u skoroй budućnosti. Što se tiče našego pisma koga pogrešno slove ćirilica (sa njim Ćirilo ima veze koliko i Mara sa gaćama) komunisti esu pod valjak bacali štampaće mašine, ali oni nisu glavni krivci za ovu dramu našego antičkog pisma. A ko su Vule glavni krivci? Prvo, ludi Srbi (slađe nam tuđe g.vno, nego naša torta) a čorbu su zgotovili Vatikan i Beč da nas kulturološki otresu od Rusie. Kako? Preko ćopavog Vuka. Seljaku i tupom umu daй samo malo, rođenog otca će na Krst razapeti. Bi šta bi. Mi smo danas čardak ni na nebu ni na zemlji, upravo ono što e htela Komuna u Drezdenu, korak do potpune propasti ovog naroda, ne samo kulturološke, nego i biološke. Šta predlažeš Vule? Celu našu povest o glavi nam radi Zapad ali i Rusiя (koliko hoćete dokaza iz ruskih arhiva i smicalica) Zar nam komunizmom nisu ebali kevu za sva vremena? Pa znaš Vule i njima su ga uvalili, nisu Rusi….Sikter!Bleiim bez veze, nešto bi da poйasnim, a sve ko gluva krmad. Konkretno: ne vadi ga sokole, vratimo se našemu “й”. Ko god kaže da e rusko laže ko pas i u službi e dnevne politike i propasti

    • VULE SVE I SVAKOGA KUDI IZ OBLAKA
      Vule sve mudro govori. Ne može se reći da nema i dosta istine u svemu što kaže. Ali njegova rešenja su maglovita. Sve je u magli kod njega i u nadi da se može nešto što ne može. Tačno je da je Vuk šurovao s onima koji nisu baš uvek mislili dobro srpskom narodu i njegovom jeziku. Ali, Vule ne shvata da nije Vuk Srbima nametnuo tuđi jezik. To je bio jezik Srba iz njegovog vremena i njegovog slušanja naroda. Narod je tako govorio. Vuk, kao nedovoljno učen, i na tuđem terenu nije mogao tačno znati šta će biti, šta će doneti kasnija istorija i kasnija lingvistika. Vuk nije kriv što su sve srpske institucije države i jezika kasnije, posle Vuka, sve Vukovo umeće prihvatile i radile tako da se još i pokvari i ono što je kod Vuka valjalo. Vuk je pristao, pod uticajem katolika, da Hrvati pišu srpski jezik latiničkim pismom, specijalno za njih sačinjenim, ali Vuk nije znao da će doći komunisti koji će tu hrvatsku latinicu nametnuti kasnije većinski svim Srbima preko “ravnopravnosti pisama”.
      Tačno je da je Vuk sasvim nepotrebno uzeo iz latinice jedno slovo (j) za ćiriličko pismo, ali danas i da vratimo to i sa dve tačke još bi bilo pogubnije po ćirilicu, jer je narod srpski naučen na ovo hrvatsko abecedno pismo, pa bi im bilo još teže da sada u ćirilicu ubacuju novo, tj. staro slovo koje je izašlo iz upotrebe, pa bi još radije i češće pisali hrvatskim pismom. No, to se može nametnuti preko školstva. Jer narod ne odlučuje kojim će se pismom pisati njegov jezik. On ga piše onim pismom ko9je mu nametnu institucije države i lingvistike. Danas piše većinski hrvatskom abecedom, jer mu je to pismo smišljeno nametnuto. A pogotovo kad ga pogrešno uče da je to „srpska latinica“, naravno da narod ne može znati istinu ako mu se ona skriva, kao posle 1954. godine.
      I Vule, iako pametan čovek, nažalost nije lingvista, pa ne shvata da samo normiranje jezika Srba spasava i srpski jezik i srpsko pismo. Kaže Vule, da ćirilica nema veze s Ćirilom. Pa i nauka smatra da je Ćirilo stvorio glagoljicu, a ne ćirilicu, ali je onaj koji je kasnije sastavio ćirilicu (Kliment) njoj dao ime po svom učitelju Ćirilu. Pa to je poznato u nauci da se neki izum imenuje po nekom zaslužnom čoveku. Ništa neobično i nepoznato.

      • Kad sam biio mali, pao sam na glavu. Voleo sam яšiti konje, ali bez sedla, onako “na golo” držeći se samo za grivu. Rečю, Vule e više lud nego pametan, ali u oblacima nisam. Na zemlji sam i dok sam video papiraste ciruse velim: ko ga ebe, to će vetar rasterati. Ali sa Istoka i Zapada nad moй stradalni Narod ponovo se navlače olovni, teški kumulusi koii nose dažd, a moe pleme snom dubokim spava. Nie Vule prvi, to su videli ljudi i pre mene i u očaю podizali ruke u Nebo: Da e brata neđe u tuđini, da požali ka da bi pomoga, pomozi nam Svevišnji Bože, nema naroda pod ovom kapom nebeskom da e zido Tebя svetinje kao Srblji. I? Bog pogleda na nas, uvek se nekako provučemo između kapi, sačuvamo životni prostor, a nekada malo i proširimo. Nešto mislim i sada ćemo kad ono glas iz Neba: “Ne bleeei Vule, Я vas zovem i dozivam a vi kao sumanuti iskriviste vrat gledaюći u Moe nepriяtelje koii pod noge baciše Časni Krst i podigoše đavolju petokraku.”
        Mi se ne topimo samo kulturološki, nego avaй biiološki, ebe lud zbunjena a niko ih ne proziva da su pederi?
        Budu li ga Srbi vadili, sve džaba, sve pusto će ostati. Ne srežemo li Vuka u korenu kao što e on srbski яzik i pismo obogaljiio ispašće da e Dunav opismeniio Evropu a ne Srbi i Vinča.

        • Obično svi padamo na glavu, a nogama krećemo u svet noseći glavu. Ako je zaboravimo, teško nama. A nama se dogodilo da smi glavu zaboravili, pa pogrešno učili.

  12. Klimente i Naume zbog vas Srblji imaю traume. O – oko; R – ralo…i tako 22 slova u Vinči. Stećci u Savini Ercegovini, ako treba sve ćemo ih u sinje more potopiti kao i Rusi što zapališe Aleksandrisku bibliiotedku na mig Vatikana, a mi im e dali da e spasimo od Turaka. Turci e nebi zapalili. Ako treba, samo ako treba. Kasno, gotovo e, za badava su i nacisti prve bombe istresli na Narodnu. Malaa moяaaaa sve ti džaba ne voli te moяa babaaa. Amo svi!

  13. Evo, poštovani Mile Ćurčiću, jedne činjenice koja je suštinski bitna u tome zašto hrvatska latinica nije ni po čemu vlasnički srpsko pismo. Ta latinica je pravljena specijalno za Hrvate i nju je sastavio Gaj kombinujući neka slova iz češke i poljske latinice. A čak i da ju je sastavio bilo ko drugi, pismo pripada onom narodu za koji je to pismo stvarano i namenski uvedeno u upotrebu. To pismo nije nikada niko namenski pravio za sve Srbe i ni po kom osnovu ne može biti srpsko pismo. A imate na hiljade dokaza u spomenutim knjigama da je ta latinica Srbima nametana hiljadu godina. Prvo okupacijama Srba, zabranjivanjem ćirilice (evo Vam i danas čekićanja ćirilice u Hrvatskoj) a zatim mnogo uspešnije kada je u vreme Novosadskog dogovora samo Srbima i planski nametnuta takva “ravnopravnost pisama” da bi se ćirilica progonila i zamenjivana latinicom jer je ona “ravnopravna”. Srpska ćirilica je jedino pismo u svetu koje je smišljeno zamenjivano kroz “ravnopravnost” dva pisma: srpskog i hrvatskog. Naravno, obrnuto u Hrvatskoj se nije ni smelo ni moglo dogoditi. Uz to idu i laži da je to “srpska latinica”, jer je ta laž i zabluda vrlo širena među Srbima. ne slučajno, naravno.

    • Da ne čitam do kraja vaše pismo, kažite mi samo koji to Hrvati govore štokavski u vreme kad Gaj kreira latinske grafeme za srpski jezik? Nema ih. Gaj pravi latinske grafeme, identično čiriličkim grafemima, za katoličke Srbe, te grafeme kasnije prihvata i deo pravoslavnih Srba, tako da nema govora za koga je pravljeno to pismo – za Srbe sva tri zakona.

      • KO ZNA, ZNA; KO NE ZNA, VODI SRBE, NJIHOV JEZIK I PISMO U NESTAJANJE! To što kažete, dragi gdine Ćurčiću, uopšte nije tačno. Tj. nije tačno da Gaj pravi latiničko pismo za Srbe sva tri zakona. Vuk Vam je i u tome svedok. Vuk svedoči u svom spisu “Srbi svi i svuda” da neki Srbi “neće Srbima da se zovu”. Dakle, nije sporno da je bilo Srba katolika, ali su se oni s katoličkom verom i latinicom već izjašnjavali kao Hrvati. Nasilje nad katoličkim Srbima, pa i ono preko neizostavnog latiničenja, vršeno je vekovima na sve moguće načine i ti Srbi danas ne postoje. Niti je Gaj igde spomenuo da to latiničko puismo sačinjava za Srbe katolike i bilo koje Srbe, osim za Hrvate. A čak i da je tačno da je Gaj sačinjavao latinicu za sve katolike (Srbe i Hrvate), nema tih srba katolika koji se izjašnjavaju kao Srbi. pa i da je to pismo Gaj pravio i za Srbe katolike, kakve to veze ima sa svim Srbima koji su do danas jedini ostali kao pravoslavci. Ja bih lično voleo da i danas postoje Srbi pravoslavci, Srbi katolici i Srbi muslimani. Nažalost, svi ti Srbi osim Srba pravoslavaca raznim nasilnim merama asimilovani su i kakve potrebve bi mogli imati današnji Srbi (ostali su samo Srbi pravoslavni) da ukidaju milenijumsku ćirilicu i da prelaze na neko (za njih lošije za njihov jezik) pismo latiničko koje nema nikakve veze sa Srbima pravoslacvcima kojima je latinica uvek nametana u okupacijama i pod nasiljem i lukavstvom u vreme komunističke Jugoslavije, kada je latinica najviše i najuspešnije nametnuta Srbima. Po kojoj osnovi mogu današnji Srbi (svi pravoslavni) da prisvajaju ime latiničkog pisma (“srpska latinica”) kod to pismo nisu pravili Srbi za Srbe. Da je bilo potrebno Srbima drugo pismo, osim ćirilice, za njih bi Vzuk sačinilo latinicu i ona bi mogla biti “srpska latinica”, ali ta latinica ne bi mogla u sastavu biti ovo danađšnjnje hrvatsko latiničko pismo s tri dvoznaka. To je bilo protivno Vukovim principima u sačinjavanju pisma za jezik Srba. Vuk je, naravno, morao pristati da katolici dobiju drugo pismo za njegovu jezičku ereformu, osim ćiriličkog pisma i on se tome nije mogao u Beču suprotstaviti, ali zato nije mogao nikako praviti neku laitnicu za sve Srbe ili za bilo koje Srbe jer je bilo elementarno glupo sačinjavari pismo na pismo. Jer, Srbi su davno, davno pre Vuka imali svoje pismo ćiriličko kojim su pisali dugo i Srbi katolici dok im ono nije bilo zabranjeno i zamenjeno. Vuk tu glupost nije mogaio prihvatiti, pa zato on nije ni sastavljač tog pisma katolika za njegov jezik. Šta je mogao Vuk? Pošto se s Bečom nikako nije mogao izboriti da se jezik iz njegove reforme piše jednim, srpskim ćiriličkim pismom, njemu je ostalo jedino da predloži Gaju kako da poboljša taj njegov latiničli saastav. Gaj to nije prihvatio, a prihvatili su kasnije Hrvati jedino jedno Daničićevo slovo (đ) kad je on otišao u Zagreb da im započne sačinjavanje Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika. Tada je prvi put neki Srbin zvanično pristao da se zameni ime srpskog jezika u dvočlani naziv za Hrvate: “hrvatski ili srpski”, kasnije u Jugoslaviji “srpskohrvatski”, “hrvatskosrpski” kojeg su se Hrvati, praktično, odrekli već 1967. a srpski lingvisti u većini i danas sanjaju o vraćanju toga imena i vraćanju Srbima “bogatstva dvoazbučja”, da bi se nastavio dosadašnji izgon srpske ćirilice i iz Srbije.
        Zato, ako Srbi stvarno hoće da sačuvaju svoj kulturološki, istoerijski i tradicijski identitet, moraju se vratiti svom, jednom, ćiriličkom pismu, a ovo hrvatsko latiničko pismo treba učiti i znati da bismo čitali hrvatske knjige u originalu zato što je to i dalje lingvistički isti jezik, pa ga razumemo. Ali, ako Srbi nastave da prisvajaju hrvatsku abecedu i da njime nastave dovršavanje zamenjivanja svoga ćiriličkog pisma, postoji velika opasnost da srpski jezik, zahvaljujući i dokazano hrvatskom abecednonm pismu, zamene svoj jezik i da on postane “hrvatski jezik”. Srpsko ćiriličko pismo je i u svetu i među nama najočigledniji znak da Srbi imaju svoj jezik i svoje pismo. A srpski jezik na hrvatskom pismu je opasan presedan i znak. Zato nije čudno što se danas u svetu ono što se objavi na srpskom jeziku, a na toj latinici – hrvatskoj, već knjiži u hervatsku kulturnu baštinu. Pogotovo ako je to na ijekavici i latinici, u svetu će to sve više i brže biti “hrvatska kulturna baština”. Mi znamo da se preko pisma ne može izgubiti jezik i delo na tom jeziku, ali mi potpomažemu svetu da to postaje “hrvatska kulrurna baština”, čim ne objavljujemo svoja dela na pismu koje je u svetu registrovano jedino uz srpski jezik. Uz hrvatski jezik u svetu je registrovana samo njihova latinica koja je Srbima dugo nametana u okupacijama i u komunističkom “miru” u Jugoslaviji i danas je preovladala 90 odsto i u Srbiji. To danas neće da zaustave ni srpski lingvisti koji i dalje normiraju srpski jezik na dva pisma. Kad bi to bilo valjano i korisno, to bi se uvelo makar za još jedan narod i njegov jezik u Evropi i svetu. Nema toga. To važi samo za Srbe. Krajnji cilj je jasan, da se Srbi otuđuju od svoga jezika i preko tuđeg pisma da bi se na taj način što lakše izdvajali Srbi u neke druge nacije (na prrimer, vojvođansku naciju), pa da se što pre okonča davno započeta asimilacija Srba na ovim prostorima. Onaj ko išta ozbiljno zna o istoriji Srba, o njihovom jeziku i pismu, o njihovom razbijaju i ko imalo zna da predviđa na osnovu činjenica, to dvoazbučje i imenovanje “srpske latinice” izbeći će što pre. “Srpska latinica” se odnedavno tako zove. A prozvali su je Srbi koji nisu svesni šta čine. Oni misle da će lakše i bolje čuvati Srbe i njihov jezik, ako se negira da je to hrvatska latinica. E, tako ne može. Lažju, koja se naučno i činjenuično lako pobija i kod nas i u svetu, ne može daleko da se stigne. Tako se, us tvarti, može ići samo nazad – u propast Srba i Srbije, kao i nestajanje njihovog i jezika i pisma.

      • Vidim šta zbunjuje u vezi s pismom gdina Ćurčića. On je, i meni se čini, u pravu da štokavicom u vreme Vuka i njegove jezičke reforme malo ko od Hrvata govori. Svi do tada izjašnjeni Hrvati govorili su i pisali uglavnom čakavski i nešto njih kajkavicom. To je zaista hrvatski jezik kojeg su oni napustili u vreme Vuka i njegove reforme. A da napuste svoj jezik pomogli su im i stranci jer je njima odgovaralo da Hrvati pređu na štokavicu jer im je bilo podesnije za njihove interese da svi i Srbi i Hrvati imaju isti normativni, službeni jezik. Zato su stranci pomagali svojim uticajem da Hrvati pređu na štokavicu. Štokavicom su pre Vuka govorili samo oni katolici koji su bili Srbi, a od Hrvata samo oni koji su se kasnije izjašnjavali kao Hrvati. Pa i evropska lingvistika i lingvisti toga vremena govorili su i pisali istinu – da je srpski jezik štokavski. On nije pripadao Hrvatima i hrvatskom jeziku. Štokavica je prevladala u Hrvata onda kada su se Srbi katolici assimilovali u Hrvate i kada su “neopredeljeni nacionalno” Hrvati počeli da se Hrvatima izjašnjavaju. Danas mnogi Hrvati govore štokavicu, i to je njihov standardni jezik. Čak neki Hrvati govore bolje srpskim, štokavskim jezikom danas od mnogih Srba. I to nešto jasno govori. Činjenica da su danas mnogi štokavci Hrvati nacionalno “najžešći”, potvrđuje da su mnogi Srbi postali “žestoki” Hrvati.

        • Iz poštovanja prem meni potpuno nepoznatom gdinu Miletu Ćurčiću i ovo, On kaže: “Ono (misli na hrvatsko latiničko pismo) je srpsko ne samo zbog toga što se njime zapisuje srpski jezik nego i zbog toga što postoji sad već jedna duža tradicija po kojoj (deo) Srba koristi latinicu da bi zapisivao svoj srpski jezik.”

          Da, svakako postoji “tradicija” pisanja Srba i hrvatskim pismom, ali ta tradicija je nametana nasilno vekovima, a čak i u 21 (ovom našem) veku (Vi kao da ne živite ovde na balkanzu, s nama, pa ne vidite iz daljine) u Hrvatskoj (Vukovar poslednji put) ćiriličko pismo se u srpskom jezika na tablama u varoši bukvalno čekićem razbija da bi se, kako Vi kažete, produžila “tradicija” pisanja Srba njihovim latiničkim pismom da bi Srbi konačno napustili ćirilicu iz straha. Vi ne razlikujete pisanje Srba hrvatskom latinicom iz straha i pod nasiljem, nego Vam jee svejedno da li Srbi tamo pišu tuđim pismom svoj jezik iz moranja ili iz ljubavi. Kad se nametne okupacija u bilo čemu, pa i u pismu, onda, naravno, postoji kraće ili duže vreme da radite nešto što morate, a ne iz ljubavi ili potrebe. Šta će, da nije nasilja, Srbima, jedinima u Evropi i svetu, dva pisma za jedan (svoj) jezik. Čemu može da služi balast koji se zove “dba pisma za jedan jezik”? Valjda da lakše razumete srpski jezik na hrvatskom pismu!?
          Dakle, treba da znate da postoji nasilna “tradicija” (trajanje nečega, pa i pisma u upotrebi) i prirodna tradicija (trajanje nečega što hoćemo, volimo i treba nam, a šta to samo Srbima u svetu, jedinima, trebaju dva pisma!?). Vi kada uvodite za jedan jezik drugo pismo, ono se uvodi samo iz jedne namere — da jedno pismo gušite na sve načine, sve dok ga ne dovedete na zanemarljiv procenat da biste ga najzad napustili i zamenili novouvedenim pismom.

  14. Hm,hmm…Srbi,zbog okruzenja, i beloga sveta, moraju da uce i latinicu,radi ucenja stranih jezika, a ne teranja inata. Sama Srbija,navodno ima,par stotina hiljada,bez osnovne skole,sto je mnogo veci udar od latinice.Srbi su isli peske,pa su jahali konje,a danas voze ” latinicne automobile”, u potrosnji,mnogo roba i tvari iz uvoza,sa uputstvima za upotrebu…cirilica je obavezan predmet u skolama,i nece izumreti.Nije li francuski jezik,bio ” diplomatski jezik “, pa se povukao.Svako vreme,nosi svoje breme….naravno,drzavna akta,svi skolski udzbenici i uopste knjige,literatura,mora da bude na cirilcnom pismu.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here