Dragoljub Zbiljić: „Srpska latinica“ – navlačenje bruke na srpski obraz i kulturu

Podelite:

Povodom teksta o srpskom jeziku u Vikipediji, slobodnoj enciklopediji

Nemojmo da prisvajamo makar ono što imamo svoje – i bolje i savršenije

U članku o srpskom jeziku u Vikipediji, slobodnoj enciklopediji (nije jasno ko je napisao taj članak i nije jaasno kome treba uputiti protest) postoji deo članka u kome se navodi: Srpska latinica i njena slova: Aa Bb Cc Čč Ćć Dd Đđ Ee Ff Gg Hh Ii Jj Kk Ll Ljlj Mm Nn Njnj Oo Pp Rr Ss Šš Tt Uu Vv Zz Žž

Ne zna se ko je pisao ovaj članak za Vikipediju, samo se može pretpostaviti da ga je napisao neko od onih koji misle da znaju „nešpto više“ o srpskom jeziku.

Ne bismo razmatrali ovom prilikom ceo članak o srpskom jeziku. U njemu ima dosta istine, pa se sitnicama ovoga puta ne bismo bavili. Ali, onim špto je velika laž moramo se baviti, a čudi nas da to nije iodmah u Vikiopediji ispravljeno. O čemu je reč?

Reč je o „prisvojenoj“, tj. preimenovanoj hrvatskoj poznatoj današnjoj abecedi sačinjenoj u 19. veku za sve katolike koji su prihvatili Vukov i vzukovski standard srpskog jezika koji već od Đure Daničića (kada je umro Vuk Karadžić) nosi dvostruko ime „hrvatski ili srpski“, pa „hrvatskosrpski“ i „srpskohrvatski“, da bi danas bili ozvaničeni ti jezici u „hrvatski“ (od 1990) i ponovo „srpski“ (od 1991). Naravno, prema merilima politike, a ne čiste lingvistike, taj jezik je imenovan danas još i kao „bosanski“/“bošnjački“, ali i „crnogorski“, koji u svetu nije stekao „službenost“ (videli smo, na primer, da ga u Biblioteci u Vašingtonu ne priznaju, nego ga, naučno, smatraju varijantom srpskog jezika. Čisto lingvistički, razume se, između tih „jezika“ nema razlika koje bi bile nepremostive u razumevanju, pa prevodilac za jezike tih Južnih Slovena nije potreban. Prema tome, to je nešto slično engleskom ili nemačkom jeziku koji se koriste u više država sveta za više naroda kroz manje ili više varijantskih pojava, ali niko nije ni engleski ni nemački preimenovao i izdvojio kao posebne jezike. Kod „zavađenih“ Južnih Slovena politički dozvoljena je ta nelingvistička pojava da se, praktično, isti jezici različito zovu.

No, otome smo ranije dosta pisali u svojih 13 knjiga o srpskom jeziku i pismu objavljenih od 1994 do 2015. pa bismo ovde uštedeli prostor da o tome ne govorimo i ovom prilikom.

Moramo, međutim, spasti i svoju dušu, i svoje znanje i svoj obraz (misleći i na obraz celokupnmog svoga roda – srpskoga naroda), jer će nas neko mnogo ismejavati da „krademo tuđe pismo“, „da se dičimo tuđim iako imamo svoje bolje pismo“, ali, kao „hegemonisti“ želimo da „prigrabimo“ i tuđe pismo. A zašto? Samo zato što je neki manipulant ili onaj koji ne priznajee da još neko ima svoje pismo, nego ga mi Srbi hoćemo „prisvojiti“, pa tvrditi glupost da je hrvatska latinica (poznata „gajica“) – „srpska latinica“.

Znamo otkuda i otkada je to prisvajanje za Srbe hrvatske abecede. Ono je u najnovijem dobu nastalo u delima prof. dr Radmila Marojevića1 (rusiste) koji je tvrdio da je „pismo onoga čiji je i jezik“, pa je on to hrvatsko pismo za jezik Srba preimenovao u „srpsku latinicu“, a kako je ono istinski za jezik Srba nedovoljno usavršeno, predliožio je njegova poboljšanja, nešto slično onome što je Hrvatima, dok je radio kao „tajnik“ u JAZU u Zagrebu, predlagao Hrvatima Đura Daničić, ali su Hrvati odbili, osim onog jednog slova đ od (dj) koje i danas koriste Hrvati. Srećom, srpski lingvisti u institucijama za jezik odbili su da usvoje to usavršavanje hrvatskog pisma, prvenstveno zato što Srbi imaju svoje pismo (ćiriličko), i to sasvim dovoljbno uasvršeno za današnji književni srpski jezik, pa bi „usavršavanje“ još jednog, i to tuđeg pisma, bilo smejurija od lingvistike, jer je to unikatna svetska besmislica. Praviti novo pismo u 20. i 21. veku nije baš neka mudra pojava.

Ubrzo posle R. Marojevića prisvajanjem hrvatske abecede počeo se baviti poznati srpski filolog prof. dr Petar Milosavljević. On je otišao i korak dalje od Marojevića, pa je, na osnovu falsifikovanog izdanja 1987. Vukovog Prvog srpskog bukvara iz 1827. izmislio ničim nepotvrđenu misao da je tvorac te hrvatske abecede bio niko drugi do sam Vuk Karadžić. On je čak toliko bio „slabovid“ da je prevideo i svoje citiranje u svojim „Srpskim pismima“ Vukove molbe ili predloga Ljudevitu Gaju da poboljša svoj sastav latinice za Hrvate, gde sam Vuk svedoči ko je sastavio to hrvatsko pismo (razume se Ljudevit Gaj, uz kasnije manje izmene) i da se ono nije dopalo Vuku. On čak nije ni toliko mogao da razume da bi bilo smešno da Vuk sačini latinicu za Hrvate pa da onda nekom drugom (u tom slučaju LJ. Gaju) predloži da Gaj „popravi“ Vuka. Milosavljević čak nije mogao lingvističjki ni to da razume da je mogao i bilo ko drugi da sačini tu latinicu, ali da to pismo ne može biti srpsko jer je pravljeno za Hrvate, a ne za sve Srbe. I opet pitanje, kao i Marojeviću, koji bi to laik iz lingvistike mogao da smisli tako glupu pojavu – da pravi samo za Srbe dva aktuelna važeća pisma. Pismo na pismo se nikada ne sačinjava, osim ako hoćeš da zameniš svoje pismo. A Srbi imaju najmanje razloga da menjaju svoje savršeno pismo za neko tuđe, manje dobro kao što je hrvatska abeceda. (Naravno, nismo nikako za to da Srbi ne znaju da upotrebe i hrvatsko pismo jer im je ono korisno, ali ne da njime pišu srpski jezik, nego da bi mogli da, na primer, čitaju izvorno hrvatske knjige i druge tekstove, pošto je reč o lingvistički istom jeziku, pa nam, međusobno, nije potreban prevodilac.

Lično razumemo i Marojevića i Milosavljevića. Oni, kao svi komunisti, bili su se mnogo udaljili od svoje vere, pa ne shvataju da su Hrvati morali sačiniti za sebe latiničko pismo kao katolici, a da bi bilo smešno da pravoslavni Srbi, koji se preko Crkve dobili svoje ćiriličko pismo kao i svi drugi slovenski pravoslavni narodi, sada menjaju to svoje pravoslavno pismo za (katoličku) hrvatsku latinicu. To bi ranije bilo smešno i zamisliti kao mogućnost. Oni su čak i to smetnuli s uma da je latiničko pismo Srbima umesto ćiriličkog nasilno i smišljeno, ciljno nametano, posebno u vreme okupacija Srba. Oni čak nisu razumeli ni to zašto je to činjeno. A činjeno je zato, naravno, da bi se ostvarivale lakše viševekovne neprijateljske težnje za asimilacijom Srba u katolike, a to se ne može dogoditi sve dok se Srbi ne polatiniče.

Problem je naš (srpski) današnji i dalje u tome što srpski lingvisti neće da prihvate naše predloge kako je jedino moguće da Srbi sačuvaju svoje ćiriličko pismo. Oni i dalje, valjda u podsvesti kao neizlečivi serbokroatisti, ne mogu da napuste svetski unikat o mogućnosti čuvanja svoga pisma u dvopismu za jedan jezik. Oni se, izgleda, nemoćni da shvate zašto to nije moguće. Pa čak i oni zamišljaju i danaas da je ćirilicu moguće spasti kod Srba nekim zakonima i kaznama, a bez normalnog normiranja i jezika Srba na jednom pismu,. Zato oni i dalje misle da je moguće nekim drugim propisima i kaznama naterati narod da se odvikne od tuđeg pisma i da se tek tako vrati svom pismu u svom jeziku. Srpski lingvisti treba jednom da shvate da je moguće očuvanje ćirilice samo ako i srpska azbuka ponovo dobije svoj stopostotni suverenitet u svom jeziku, kako je to predviđeno i Članom 10. Ustava Srbije. A srpski lingvisti onda razlikuju danas „službenu“ i „javnu“ upotrebu pisma, pa u „javnoj upotrebi“, po njima može i hrvatska abeceda za Srbe, jer, po njima, javno nije isto što i službeno. A takvo gledište i takva praksa, osim kod Srba i njihovih lingvista ne postoji nigde više u svetu.

Budibogsnama i srpskim lingvistima! I kada će konačno srpski lingvisti i filolozi svi da shvate da Srbi imaju samo štete ako prisvajaju i preimenovljavaju hrvatsku latinicu u „srpsku latinicu“. Jer to je mnogo više od gluposti i neznanja. To je navlačenje bruke na srpski obraz.

1 V. Radmilo Marojević, Ćirilica na raskršću vekova, Dečje Novine, Gornji Milanovac, 1990.

Dragoljub Zbiljić

VIDOVDAN

Podelite:

3 Komentari

  1. Pustite latinicu Zbiljiću, prvo odgovorite čiя e ćirilica? Este li Vi ikada u životu čuli za Vinču, Banjicu, Krit…..? Meni nie muka od izlapelih akademika i domina, svi mi znamo u koю tikvu prde, nego od vas koii “branite” a sve izgubismo. Zašto? Zato što sve branite po službenoй dužnosti počev od teritorie, naroda, istoriie, kulture….Dokle ćete ovom narodu ispirati mozak da nas e opismeniio Klimet? Dokle ćete ovom narodu ispirati mozak da su Arbanasi Iliri a mi gologuzani iza Karpata?

    • LAŽ O “(OPŠTE)SRPSKOJ LATINICI OPASNA ZA SRPSKU ČAST I SRPSKI OBRAZ! Ja, dragi Vule, ne govorim o svemu ovome što mi pripisujete. Ja govorim o srpskoj ćirilici, pa ma u kom sastavu i od kada ona bila i ma ko da ju je izmislio. Ja ćirilicu danas ne branim u Srbiji od srpskih zavojevača koji nam hiljadu godina nameći latinicu da bi nas pokatoličili, pa asimilovali. Nego od naivnih ili (zluradih?) srpskih lingvista serbokroatista. Znam da Srbe ne mogu ni pokatoličiti ni asimilovati dok ih prethodno ne polatiniče. Tek posle toga sleduje ovo prvo. A srpsku ćirilicu danas branim ne po nekoj plaćenoj “službenoj dužnosti”, nego po svome srcu i ljubavi za svoj rod koji želim da večno traje. Ćirilicu branim, naravno, kao srpsko pismo ma od kada bila srpsko.
      Naravno, ne zalažem se ni da se zabrani latinica u bilo čijem jeziku i bilo gde. Zalažem se da se jednom odssrani danas prljava i glupa laž da je ova latinica čiji sam sastav predočio na početku svog teksta, “srpska latinica”. Da je bila to “srpska latinica”, ne bi je okupator u Prvom svetskom ratu uvezao u Srbiju i nametnuo je umesto zabranjene srpske ćirilice (u današnjem njenom sastavu). Ne podnosim grube, bezočne laži, smišljene laži kao što je “srpska latinica” da bi se ona “omilila” Srbima do te mere da je prihvate kao “svoju” za svoj jezik umesto stvarno srpske ćirilice. A što se istorije tiče, nisam istoričar, ali mi je potpuno nelogično da su se Srbi doselili na Balkan. Mislim da su oni autohtoni na Balkanu i da su ih tu razvejavali, čas ovde, čas onde, pa i negde daleko odavde, kao što se to radilo i poslednjih dvadesetak i više godina. Ali, ne tvrdim. Neka se time bave istoričari. Ja se bavim čuvanjem srpskog pisma i mislim da o tome nešto znam, kao što znam da je latinica ubačena u srpski jezik i među Srbe kao pravi Trojanski konj koga neki srpski lingvisti danas zovu “srpska latinica”, kako i piše u Vikipediji. A to je mogao napisati neki tzv. srpski lingvista “serbokroatista” i niko to već dugo tamo da ispravi. Jednostavno, nema nikakve sastavljene “(opšte)srpske latinice”. I ta laž je uperena protiv srpskog roda i njegove kulture i tradicije i teško udara na srpski obraz.

      • Dopuna odgovora Vuletu. Vule, očigledno, nije čitao ceo moj tekst, valjda misli da unapred zna šta ću ja da napišem. Zato mi kaže: “Pustite latinicu Zbiljiću”. Da bih je “pustio”, trebalo bi da sam je “uhvatio” i “napao”. Ja latinicu (bilo koju, pa ni današnju hrvatsku) niti sam napao, niti sam je preporučio za bilo čiji napad. Ta latinica nam je često potrebna i korisna, ali ne smemo njome zamenjivati stalno svoje pismo u svom jeziku. A dobro je da i nju znamo da upotrebimo, na primer za čitanje hrvatskih knjiga u originalu, pošto je reč o istom jeziku, pa nam nije potreban prevodilac. Ali, to je jedina njena korist i funkcija kod Srba. Međutim, srpski je problem što su pretrpeli nametanje te latinice kao alternativnog pisma za Srbe koje je postalo među Srbima većinsko. A osim zabludelih Srba (zbog nametnutog im neznanja), tu latinicu u pisanju srpskog jezika koriste jedinu posebno oni Srbi koji se danas gade Srba i bore se za “prava svih osim Srba”. I takvim Srbima kad spomeneš da je ćirilica srpsko pismo, oni te obavezno proglase fašistom i tvrde laž da mi hoćemo da zabranimo latinicu onima čije je ona pismo. A mi (pa i ja) nismo nikada bili za zabranu bilo čijeg pisma, jer mi nismo slični onima koji su Srbima zabranjivali srpsku azbuku. Mi se samo zalažemo za to da Srbi ne smeju da zamene svoje pismo hrvatskom latiniicom i da napuste svoje pismo. Srbi bez ćirilice najčešće bivaju antisrbi. To praksa pokazuje jer oni mrze ćirilicu zato što je ona srpsko pismo.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here